Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије и члана 42б став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, на седници одржаној 23. маја 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности тарифног броја 7. Тарифе републичких административних такси која је саставни део Закона о републичким административним таксама ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 51/03, 61/05, 101/05, 5/09 и 51/09) и тарифног броја 27а Тарифе судских такса која је саставни део Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 9/02, 29/04, 61/05 и 31/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности тарифног броја 7. Тарифе републичких административних такси која је саставни део Закона о републичким административним таксама ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 51/03, 61/05, 101/05, 5/09 и 51/09) и тарифног броја 27а Тарифе судских такса која је саставни део Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 9/02, 29/04, 61/05 и 31/09). Оспорене одредбе наведених закона иницијатор оспорава у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава Републике Србије којом је прописано да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Према мишљењу иницијатора, наведена одредба Устава, као и одредба члана 19. став 1. тачка 1) Закона о републичким административним таксама којом је прописано да се такса не плаћа за списе и радње у поступцима који се воде по службеној дужности "немају никакво практично значење уколико се примењује тарифни број 7. Тарифе републичких административних такси". Иницијатор наводи да се прекршајни поступци код Пореске управе воде по службеној дужности и износи мишљење да су одредбе тарифног броја 7. наведене Тарифе и члана 19. став 1. тачка 1) Закона о републичким административним таксама у међусобној сагласности. Из наведених разлога предлаже укидање тарифног броја 7. Тарифе, односно његову измену тако што би се ограничио на поступке који се воде по захтеву странке.
Поред изнетог, иницијатор оспорава и уставност тарифног броја 27а Тарифе судских такса која је саставни део Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 9/02, 29/04, 61/05 и 31/09) у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава наводећи да је у супротности и са одредбом члана 2. овог закона којом је прописано да судске таксе плаћају лица по чијем предлогу или у чијем се интересу предузимају радње у судском поступку. Према мишљењу иницијатора, оспореним тарифним бројем 27а наведене Тарифе није могла бити утврђена обавеза плаћања судске таксе за жалбу против пресуде прекршајног суда, као и такса за изјављивање захтева за понављање прекршајног поступка и захтева за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде, али не наводи уставноправне разлоге за овакву тврдњу.
У претходном поступку утврђено је да је оспореним тарифним бројем 7. Тарифе републичких административних такси која је саставни део Закона о републичким административним таксама ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 51/03, 61/05, 101/05, 5/09 и 51/09) прописано плаћање административне таксе у одговарајућим износима за жалбу против решења о прекршају и за жалбу против решења царинарнице донетом у управном поступку. Оспореним тарифним бројем 27а Тарифе судских такса која је саставни део Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 9/02, 29/04, 61/05 и 31/09) прописано је плаћање судске таксе у одговарајућем износу за жалбу против пресуде прекршајног суда, за захтев за понављање прекршајног поступка и за захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде.
Уставом је утврђено: да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем и финансирање остваривања права и дужности Републике Србије утврђених Уставом и законом (члан 97. тач. 6. и 15.).
Разматрајући уставност оспорених одредаба наведених закона, Уставни суд оцењује да је прописивање основа за утврђивање обавезе плаћања административних и судских такса засновано на уставном овлашћењу законодавца из члана 91. и члана 97. тач. 6. и 15. Устава да аутономно уређује, поред пореза, и друге фискалне дажбине као што су административне и судске таксе у свим њиховим елементима. Суд сматра да прописивање обавезе плаћања ових такса за поднеске као што су жалба, тужба и др. поводом којих следе одређене радње државног органа проузрокује и одговарајуће трошкове органа, те ове таксе, по својој природи, представљају еквивалент за радње, односно учињене услуге овог органа. Стога се садржина оспорених одредаба наведених закона, по оцени Суда, не може доводити у непосредну везу са сврхом уставне гаранције из члана 36. став 2. Устава која се огледа у томе да свако лице на које се односи акт којим се одлучује о његовом праву, обавези или на законом заснованом интересу буде у могућности да изјави прописано правно средство против таквог акта, чиме се обезбеђује једнака правна заштита грађанима пред државним органима. Чињеница да ли се оспорени акт доноси по службеној дужности или по захтеву странке није од релевантног утицаја на могућност изјављивања жалбе, односно другог прописаног правног средства против акта државног органа, у смислу уставне гаранције из члана 36. став 2. Устава.
У погледу осталих навода иницијатора, Уставни суд констатује да није надлежан да даје тумачења у вези примене закона, нити да иницира њихове измене односно допуне, као ни да оцењује међусобну сагласност појединих одредаба у оквиру истог закона, у смислу одредаба члана 167. Устава.
Како изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорених одредаба наведених закона, Уставни суд је поднету иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109707 и 99/11).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић