Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. априла 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 80. Закона о удружењима ("Службени гласник РС", број 51/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 80. Закона о удружењима ("Службени гласник РС", број 51/09). У иницијативи се наводи да је оспорена одредба члана 80. Закона у супротнсти са одредбом члана 86. став 2. Устава Републике Србије, којом је утврђено да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину. Иницијатор је мишљења да Устав не предвиђа могућност да постојећа друштвена својина постане државна или да се претвори у неки други облик својине, већ искључиво утврђује обавезу претварања друштвене својине у приватну својину.
Дописом Уставног суда од 15. јуна 2010. године од Народне скупштине је тражено мишљење на наводе из иницијативе. Како Народна скупштина није ни након истека одређеног рока доставила мишљење, поступак је настављен, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 80. Закона прописано да непокретности у друштвеној својини на којима право коришћења имају друштвене организације, удружења или облици повезивања удружења (савези) са седиштем на територији Републике Србије (у даљем тексту: друштвене организације), даном ступања на снагу овог закона постају средства у државној својини на којима право коришћења има јединица локалне самоуправе на чијој се територији непокретности налазе.
Одредба члана 80. Закона налази се у прелазним одредбама којима се уређује затечено стање и прелазак са једног на други режим својинскоправних односа, у конкретном случају претварање друштвене својине на непокретности које користи удружење у друге облике својине. У том смислу одредба члана 80. Закона представља само један од видова трансформације постојеће друштвене својине на непокретности у друге облике својине, и она се односи само на оне непокретности на којима је друштвена својина стечена оргинерним начином, дакле нису у питању непокретности које су раније биле у својини удружења, нити непокретности које су у целини или делом стечене средствима удружења. Наиме, одредбама Закона које следе предвиђено је да непокретности у друштвеној својини у делу којим су друштвене организације учествовале у финансирању тих непокретности прелазе у својину, односно сусвојину друштвених организација сразмерно уделу којим су друштвене организације учествовале у финансирању ових непокретности сопственим средствима оствареним од добровољних чланарина, поклона, донација, легата и на други законом дозвољени начин (члан 80. став 1.). Друштвене организације које су пре него што су на основу Закона пререгистроване из статуса удружења грађана у друштвене организације имале право својине на непокретностима у друштвеној, односно државној својини, права по том основу остварују по закону којим се уређује денационализација (члан 82.).
На овај начин оспореном одредбом 80. Закона одређен је титулар једног дела друштвене својине на непокретностима на којима су друштвене организације имале право коришћења до дана ступања на снагу овог закона, док је својинскоправни режим на осталим непокретностима у друштвеној својини уређен одредбама чл. 81. и 82. Закона у зависности од тога да ли је реч о својини на непокретним или покретним стварима, да ли су непокретности и у којој мери стечене сопственим средствима друштвене организације, односно удружења, да ли је друштвеној својини претходило право својине тог истог правног субјекта. Суштина права коришћења које су друштвене организације имале када су непокретности биле у режиму друштвене својине очувана је одредбама члана 83. Закона, које обезбеђују да ова правна лица наставе коришћење истих непокретности по основу уговора, односно закупа са јединицама локалне самоуправе, и то под условима какви су постојали до дана ступања на снагу овог закона.
Разматрање питања уставности оспорене одредбе члана 80. Закона о удружењима засновано је на уставној гаранцији равноправности свих облика својине утвређенoj одредбом става 1. члана 86. Устава Републике Србије којом се јемчи приватна, задружна и јавна својина и утврђује да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, а сви облици својине имају једнаку правну заштиту. Ставом 2. истог члана Устава утврђено је да се постојећа друштвена својина претвара у приватну својину под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом, а ставом 3. - да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом. Одредбом става 1. члана 87. Устава, којом је дефинисан појам државне имовине, утврђено је да, поред природних богатстава, добара од општег интереса и имовине које користе органи Републике Србије, у државној имовини могу бити и друге ствари и права у складу са законом. Одредбом члана 97. тачка 7. Устава утврђено је да Република Србија у оквиру своје законодавне надлежности уређује, поред осталог, и својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине.
Устав од 2006. године није предвидео јемство за друштвену својину, јер одредба члана 86. став 1. Устава не познаје више друштвену својину као посебан облик својине. Одредба члан 86. став 2. Устава, којом је утврђено да се друштвена својина претвара у приватну под условима, на начин и у роковима предвиђеним законом, не прописује обавезу претварања друштвене својине само у приватну својину, нити искључује могућност да средства у друштвеној својини прелазе у један од облика јавне својине, јер управо одредба става 1, члана 86. Устава утврђује да су сви облици својине равноправни. Смисао одредбе члана 86. став 2. Устава није искључивање могућности да се друштвена својина претвори у други облик својине, већ да се одреди закон као највиши правни акт после Устава којим ће се уредити прелазак непокретности из друштвене у приватну својину, чиме се обезбеђује строжији режим и контрола приватизације будући да овај облик трансформације друштвене својине, поред промене титулара, подразумева и одређене економске и социјалне мере (додела бесплатних акција, заштита права запослених и сл.), које су обухваћене поступком приватизације.
Одредба члана 86. став 2. Устава не садржи императивну норму, јер не утврђује да ће се постојећа друштвена својина претворити у приватну, већ каже да се „претвара“ у приватну својину, при чему је апострофирана обавеза да се законом регулишу услови и поступак претварања тог облика својине у приватну. Уставом се посебно не уређује нити штити било који облик својине, већ се установљава принцип једнакости свих облика својине и оставља могућност да се законом одреди титулар на преосталим средствима у друштвеној својини. Законским уређивањем својинских права на непокретностима у друштвеној својини на којима су друштвене организације, удружења или савези са седиштем на територији Републике Србије до дана ступања на снагу овог закона имали само право коришћења, мењају се правни односи произашли из ранијег уставно-правног поретка и усаглашавају са одредбом члана 86. став 1. Устава.
Уставни суд је, имајући у виду наведене уставне одредбе, утврдио да је иницијатива за утврђивање неуставности одредбе члана 80. Закона о удружењима неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности ових одредаба Закона, па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да иницијативу одбаци.
Сходно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић