Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. марта 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности чл. 29. и 50, члан 80. став 1. и члана 93. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 29. и 50, члана 80. став 1. и члана 93. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07). У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе Закона о Уставном суду у супротности са одредбама чл. 1. и 2, члана 3. став 1, члана 18. став 1, чл. 19, 21. и 23, члана 37. став 1, члана 56. став 1, члана 166. став 1, члана 168. и члана 194 ст. 2. и 3. Устава Републике Србије. Оспорене одредбе Закона, по мишљењу иницијатора, ограничавају садржину права на предлагање и права на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости општег акта, за забрану рада политичке странке, синдикалне организације или верске заједнице, као и за оцену уставности рада председника Републике. Иницијатор даље наводи да се оспореним одредбама Закона омогућава да „политика влада Уставом, применом и заштитом Устава, да наведена ограничења руше принцип демократије, одузимају сувереност и онемогућавају заштиту људских права“. Према ставу иницијатора, наведено доводи до „разбијања државног система, неравноправности грађана пред Уставним судом и привилеговања лица која обављају извршну власт“.
У претходном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорени Закон о Уставном суду донела Народна скупштина Србије, на Трећој седници другог редовног заседања у 2007. години, одржаној 24. новембра 2007. године и објавила га у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 109/07. Оспорени Закон измењен је и допуњен Законом о изменама и допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 99/11). Наведеним изменама и допунама није извршена садржинска измена оспорених чланова основног текста Закона.
Законом о Уставном суду (у даљем тексту: Закон) прописано је уређење Уставног суда, поступак пред Уставним судом и правно дејство одлука Уставног суда (члан 1.).
Оспореним чланом 29. Закона таксативно су набројани учесници у свим врстама поступака који се могу водити пред Уставним судом, с тим што је у ставу 1. тачка 2) овог члана наведено да је учесник у поступку и свако по чијој је иницијативи покренут поступак за оцену уставности или законитости (у даљем тексту: иницијатор).
Оспореним чланом 50. Закона прописно је да се поступак за оцењивање уставности или законитости општег акта покреће предлогом овлашћеног предлагача или решењем о покретању поступка (став 1.), као и да поступак за оцену уставности или законитости може да покрене Уставни суд самостално, на основу одлуке коју доноси двотрећинском већином гласова свих судија (став 2.).
Иницијатор сматра да су одредбе чл. 29. и 50. Закона неуставне, јер „држављанин Републике Србије није овлашћен да предложи Уставном суду покретање поступка за оцењивање уставности или законитости општег акта“.
Уставни суд је оценио да су ови наводи иницијатора неприхватљиви. Наиме, у самом Уставу Републике Србије се прави јасна разлика између предлога овлашћених предлагача за покретање поступка за оцену уставности и законитости и иницијативе за покретање овог поступка. Према одредби члана 168. став 1. Устава, поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену државни органи, органи територијалне аутономије или локалне самоуправе, најмање 25 народних посланика, као и сам Уставни суд, док према ставу 2. истог члана Устава, свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости. Дакле, Устав не даје право сваком држављанину Републике Србије да пред Уставним судом покрене поступак за оцену уставности и законитости, како сматра иницијатор, већ само право да иницира покретање тог поступка. Из наведеног даље произлази да поднета иницијатива само обавезује Уставни суд да о њој одлучи, што не подразумева и дужност Суда да по њој покрене и води поступак за оцену уставности и законитости општег акта. Уставни суд посебно указује на то да је у многим државама право грађана на подношење иницијативе за оцену уставности и законитости ограничено обавезом иницијатора да докаже постојање правног интереса за њено подношење, а додатно и тиме да се иницијатива мора односити на неко питање које је од општег значаја за остваривање уставности и законитости. Таква ограничења нису предвиђена Уставом Републике Србије.
Оспореном одредбом члана 80. став 1. Закона прописано је да Уставни суд одлучује о забрани рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице на основу предлога Владе, Републичког јавног тужиоца или органа надлежног за упис у регистар политичких странака, синдикалних организација, удружења грађана или верских заједница.
По мишљењу иницијатора, и ова одредба Закона није у сагласности са Уставом зато што не даје овлашћење сваком држављанину Републике Србије да предложи Уставном суду покретање поступка за забрану рада политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице.
Уставни суд је поводом овог дела поднете иницијативе најпре констатовао да у члану 55. Устава, којим се јемчи слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и даје могућност Уставном суду да забрани удружење, није утврђено на чији предлог се покреће поступак за забрану рада удружења.
С обзиром на то да се, према одредби члана 175. став 3. Устава, поступак пред Уставним судом уређује законом, Уставни суд сматра да је законодавац био овлашћен да оспореним Законом, поред осталог, уреди и питање овлашћених предлагача за покретање поступка за забрану рада удружења. По оцени Суда, иницијатор није навео ниједан аргумент из кога би поризлазило да, сагласно одредбама Устава, сваком грађанину мора бити гарантовано право на покретање поступка за забрану удружења других грађана или правних лица. Уставни суд истиче да се право на покретање појединих поступака пред овим судом не може поистовећивати са појединим непосредним и посредним облицима вршења суверености грађана из члана 2. став 1. Устава, међу којима је и народна иницијатива, како то сматра иницијатор. Такође, оспореним одредбама Закона се очигледно не негира право грађана на петицију зајемчену чланом 56. Устава, јер су петиција и предлог за покретање поступка пред Уставним судом у суштинском смислу два потпуно различита правна института. За Уставни суд су неприхватљиве и тврдње иницијатора да се оспореним одредбама Закона повређују уставна права на људско достојанство (члан 23. став 1. Устава), на правну личност (члан 37. Устава), као и нека од основних начела људских и мањинских права из чл. 18, 19. и 21. Устава. Ово стога што право на покретање поступка пред Уставним судом није гарантовано Уставом као људско право, нити се садржински може довести у везу са правима на људско достојанство и на правну личност, па самим тим не ужива ни заштиту утврђену основним начелима људских и мањинских права.
Иницијатор оспорава и уставност одредбе члана 93. став 1. Закона, којом је прописано да поступке одлучивања о повреди Устава од стране председника Републике покреће Народна скупштина, на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.
Како је садржина наведене одредбе Закона идентична садржини одредбе члана 118. став 2. Устава, то, по оцени Уставног суда, ни ова тврдња иницијатора нема своје правно утемељење у Уставу.
На основу свега наведеног, Уставни суд је нашао да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за тражену оцену уставности, те је решењем иницијативу одбацио, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07 и 99/11).
С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члaна 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић