Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. марта 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се захтев за оцењивање уставности члана 43. став 1. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“ бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05, 101/05, 104/09, 28/11 и 36/11).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члaнa 43. став 1. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“ бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05, 101/05, 104/09, 28/11 и 36/11). Из садржине навода иницијативе проистиче да је предмет оспоравања уставност наведене одредбе Закона у односу на одредбе члана 3. и члана 20. став 2. Устава Републике Србије. Иницијатори наводе да је чланом 3. Устава утврђено да је владавина права основна претпоставка Устава и да почива на неотуђивим људским правима, и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону, док је чланом 20. став 2. прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Подносиоци иницијативе истичу да се оспореном одредбом Закона повређује уставно начело владавине права и принцип легалитета, смањује ниво достигнутих мањинских права утврђен чланом 9. Закона о политичким странкама („Службени гласник РС“ број 36/09), те спроводи очигледна дискриминација политичких странака националних мањина и да се због тога оспорена одредба не треба да примењује на политичке странке националних мањина.
У претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је на седници одржаној 14. априла 2011. године, у предмету IУп-42/2008 разматрао, поред осталог, и уставност наведене одредбе Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“ бр. 35/2000, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 и 101/05) и да је у тачки 2. изреке своје Одлуке број IУп-42/2008 одлучио да се окончава поступак за оцену уставности одредбе члана 43. став 1. Закона о избору народних посланика, јер ова одредба није несагласна са Уставом. Суд је оценио да је прописивањем услова од 10.000 бирача који својим потписима треба да подрже одређену изборну листу, па тако и изборну листу политичких странака националних мањина, законодавац прописао општи и јединствени нумерички цензус за учешће на изборима, при чему овај услов подједнако важи како за изборне листе припадника већинског народа, тако и за листе мањинских заједница, с обзиром на то да захтевани број бирача који треба да подржи одређену листу представља неопходан услов који увек мора бити испуњен да би одређена политичка странка проглашењем изборне листе стекла могућност да учествује на парламентарним изборима. Суд је, такође, оценио да је законодавац чланом 100. став 2. Устава Републике Србије добио изричит налог, али и овлашћење да изабере начин на који ће обезбедити равноправност и заступљеност представника националних мањина у Народној скупштини. У том погледу његово правно обликовање је слободно утолико што ће у односу на изборне листе политичких странака већинског народа поступати диференцирано, било тако што ће прописати мањи број бирача који треба да подржи изборну листу политичких странака националних мањина, било тако што ће резервисати одређени број мандата који припадају мањинским заједницама у Републици Србији, сразмерно њиховој нумеричкој снази, или тако што ће „мањинске листе“ привилеговати установљавањем „природног прага“ за њихово учешће у расподели мандата, односно тако што ће, као што је то и учињено одредбом члана 43. став 1. Закона, задржати јединствни број бирача који је потребан да би се подржала свака, па и изборна листа странака националних мањина, уз искључење изборног права за изборне листе мањинских заједница. Било коју алтернативу да изабере, према заузетом ставу Суда, законодавац ће одговорити уставном налогу да обезбеди равноправност и заступљеност националних мањина у централној представничкој институцији.
У погледу навода подносилаца иницијативе да оспорена одредба члана 43. став 1. Закона о избору народних посланика није у сагласности са појединим одредбама Закона о политичким странкама, Уставни суд констатује да је оцена међусобне сагласности појединих одредаба различитих закона, као аката исте правне снаге, изван оквира надлежности овог Суда која је утврђена одредбама члана 167. Устава.
Будући да је Уставни суд већ оцењивао уставност оспорене одредбе члана 43. став 1. Закона, а да из нових навода, разлога и поднетих доказа не произлази да има основа за поновно одлучивање, те је Уставни суд је захтев одбацио.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члaна 46. став 8. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић