Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 19. тачка 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 33/06).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 19. тачка 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 33/06). У иницијативи се наводи да је оспорена одредба Закона, према којој се дискриминацијом у образовању због инвалидитета не сматра организација посебних облика наставе за ученике, који због недовољних интелектуалних способности не могу да прате редовну наставу, дискриминаторна, јер децу са интелектуалним тешкоћама доводи у неравоправан положај у односу на осталу децу када је у питању избор облика образовања. Осим тога, подносилац иницијативе сматра да је оспорена одредба несагласна са Законом о забрани дискриминације, Законом о основама система образовања и васпитања, Конвенцијом о правима детета и Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је одредбом члана 19. тачка 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 33/06) прописано да се дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра провера посебних склоности деце предшколског узраста, ученика и студената, односно кандидата за упис у васпитну, односно образовну установу према одређеном наставном предмету или групи предмета, њихових уметничких склоности или облика посебне даровитости.
Према оспореној одредби члана 19. став 2. наведеног Закона, дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра се организација посебних облика наставе, односно васпитања за ученике, односно децу предшколског узраста, који због недовољних интелектуалних способности не могу да прате редовне наставне садржаје, као и упућивање ученика, односно деце предшколског узраста у те облике наставе, односно васпитања, ако се уписивање врши на основу акта надлежног органа којим је утврђена потреба за таквим обликом образовања ученика, односно детета предшколског узраста.
Уставом Републике Србије утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има права на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на образовање (члан 71. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем бриге о деци и систем образовања (члан 97. тачка 10.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Конвенција о правима детета која је усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација 20. новембра 1989. године, а ратификована Законом о ратификацији 18. децембра 1990. године („Службени лист СФРЈ“, број 15/90) садржи као једну од кључних гаранција поштовање и обезбеђивање права из ове конвенције сваком детету без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго убеђење, национално, етичко или социјално порекло, имовно стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета или његовог родитеља или законског старатеља (члан 2. став 1.). Према одредбама ове конценције: државе чланице су обавезне да деци са сметњама у развоју омогуће уживање пуног и достојног живота у условима у којима се обезбеђује њихово достојанство, подстиче самосталност и олакшава активно учешће у заједници (члан 23. став 1.); државе чланице се обавезују да ће обезбедити да инвалидно дете има ефикасан приступ и добија образовање, обуку, услуге здравствене заштите и рехабилитације, припрему за запошљавање и могућност рекреације на начин који доприноси остваривању што потпуније друштвене интеграције и личног развоја детета укључујући културни и духовни развој (члан 23. став 3.); државе чланице признају право детета на образовање и ради постепеног остваривања тог права на основу једнаких могућности, проглашавајући основно образовање обавезним и бесплатним за све и стављајући свој деци на располагање образовне и стручне информације и услуге професионалне оријентације (члан 28.).
Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09) промовише, штити и гарантује пуно и ефикасно уживање свих људских права и основних слобода особа са инвалидитетом и поштовање њиховог достојанства (члан 1.). Конвенција посебно гарантује права деци са инвалидитетом и прописује да деца имају право да слободно изразе своје ставове о свим питањима која их се тичу равноправно са другом децом, а у остваривању тог права биће им пружена асистенција у складу са њиховим узрастом и инвалидношћу (члан 7.), те утврђује да ће државе чланице, такође, признавајући права особа са инвалидитетом на образовање и са циљем остваривања овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, обезбедити инклузивни систем образовања на свим нивоима (члан 24.).
Полазећи од изложеног, а посебно одредбе члана 97. тачка 10. Устава, Уставни суд је констатовао да је законодавни орган био Уставом овлашћен да својим прописом, а уважавајући међународне стандарде у овој области, уреди општи режим забране дискриминације по основу инвалидности, посебне случајеве дискриминације особа са инвалидитетом, поступак заштите особа изложених дискриминацији и мере које се предузимају ради подстицања равноправности и социјалне укључености особа са инвалидитетом. Такође је у границама уставних овлашћења законодавца да посебно пропише шта се сматра дискриминацијом у вези са васпитањем и образовањем, односно да се дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра стварање нормативних претпоставки да се, кроз индивидуализовани облик наставе, деци са посебним образовним потребама обезбеди образовање у складу са њиховим потребама, интересовањима и могућностима, а у циљу савладавања неопходних знања и стицања вештина за самосталан живот.
Оспорена одредба Закона сагласна је и са Конвенцијом о правима детета и Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом, које гарантују пружање једнаких шанси и једнаких могућности свој деци за квалитетно образовање, пун и достојан живот, самосталност и активно учешће у заједници.
Неприхватљиви су наводи подносиоца иницијативе да се оспореном одредбом Закона деца са интелектуалним сметњама доводе у неравноправан положај у односу на осталу децу са становишта принципа забране дискриминације из члана 21. Устава, из разлога што организовање посебног образовног програма за децу са недовољним интелектуалним способностима има своје објективно и разумно оправдање у потреби да се деци са менталним тешкоћама омогући што равноправнији приступ образовању прилагођавањем наставног програма њиховим стварним могућностима и потребама.
Пошто је Уставни суд нашао да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе Закона, иницијативу је одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/09 и 99/11).
Уставни суд је, такође, одбацио иницијативу и у делу у коме је тражена оцена сагласности оспорене одредбе Закона са одредбама Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09) и Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 52/11) из разлога што, према одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност општих аката исте правне снаге.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донето је Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА