Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 112. и члана 118. став 4. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05).
2. Обуставља се поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 110. став 1. тачка 1) Закона из тачке 1.
3. Одбацује се захтев за оцењивање уставности члана 111. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 110. став 1. тачка 1), чл. 111. и 112. и члана 118. став 4. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). У иницијативи се наводи да је одредба члана 110. став 1. тачка 1) Закона, којом је прописано да лице које се прима у радни однос у Министарству, поред општих услова за пријем у радни однос у државном органу, мора да испуњава и посебне услове, и то да буде држављанин Србије и Црне Горе са пребивалиштем, односно боравиштем у Републици Србији, несагласна са Уставом Републике Србије из разлога што је Република Црна Гора прогласила своју државност 3. јуна 2006. године, а и противречна је и одредби тачке 6) истог члана Закона којом је прописано да лице које се прима у радни однос у Министарству не може да има двојно држављанство. Одредба члана 111. Закона, којом је прописано да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у Министарству, ради извршавања задатака у полицији, да прикупља податке уз писмену сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, по мишљењу иницијатора ствара простор за произвољно поступање полиције приликом пријема одређеног лица у радни однос, с обзиром на чињеницу да је дискреционо право полиције да одлучује о томе да ли ће о одређеном лицу прикупљати податке на основу којих се утврђују безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији. Одредба члана 112. Закона којом је прописан начин заснивања радног односа, по мишљењу иницијатора, супротна је одредби члана 21. став 1. Устава, јер дискриминише остале грађане у погледу доступности свих радних места свима под једнаким условима и подстиче непотизам приликом запошљавања. Одредба члана 118. став 4. Закона, којом је прописано да запослени губи звање престанком радног односа у Министарству, оспорава се из разлога што је у супротности са одредбом члана 32. став 4. истог закона према којој униформу полицијског службеника на прописан начин, могу на државним приредбама и свечаностима, стручним скуповима ветерана и на сахранама активних и пензионисаних службеника полиције, да носе и пензионисани полицијски службеници.
У претходном поступку Уставни суд је утврдио да Закон о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) који је донет 2005. године, није усаглашаван са важећим Уставом Републике Србије сагласно члану 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије, да је рок за усаглашавање закона донетих на основу Устава Републике Србије од 1990. године истекао 31. децембра 2008. године, те да су се, сагласно члану 167. Устава, стекли услови да Уставни суд изврши оцену уставности оспорених одредаба Закона на основу одредаба важећег Устава. Оспореним одредбама Закона о полицији прописано је: да лице које се прима у радни однос у Министарству унутрашњих послова, поред општих услова за пријем у радни однос у државном органу, мора да испуњава и посебне услове, и то да је држављанин Србије и Црне Горе са пребивалиштем, односно боравиштем у Републици Србији (члан 110. став 1. тачка 1)); да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у Министарству ради извршавања задатака у полицији да прикупља податке уз писану сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, а безбедносна провера обухвата проверу података утврђених прописима о условима за добијање радног места, као и података које кандидат за заснивање радног односа даје у поступку заснивања радног односа (члан 111.); да се радни однос у Министарству заснива путем конкурса, да конкурс није обавезан за пријем у полицију полицијских службеника, као и да Влада уредбом може утврдити и друга радна места у Министарству која се попуњавају без објављивања конкурса (члан 112.); да запослени губи звање престанком радног односа у Министарству (члан 118. став 4.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да су сви једнаки пред Уставом и законом, да свако има једнаку законску заштиту без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право на слободан избор рада, као и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. до 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује безбедност грађана Републике Србије и систем у области радних односа (члан 97. тач. 4. и 8.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Имајући у виду да је одредба члана 110. став 1. тачка 1) основног текста Закона измењена одредбом члана 12. Закона о изменама и допунама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 92/11), тако што је прописано да лице које се прима у радни однос у Министарству, поред општих услова за пријем у радни однос у државном органу, мора да има пребивалиште у Републици Србији, чиме је усаглашена са важећим Уставом, као и да Уставни суд није оценио да због последица неуставности треба донети одлуку због тога што нису отклоњене последице неуставности, обуставио је поступак за утврђивање неуставности оспорене одредбе члана 110. став 1. тачка 1) оспореног Закона о полицији, сагласно одредби члана 57. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07 и 99/11), одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је одбацио иницијативу за оцену уставности одредаба члана 112. Закона којима је прописан начин заснивања радног односа у Министарству, из разлога што је законодавац, полазећи од уставних овлашћења утврђених у одредбама члана 97. тач. 4. и 8. Устава, прописао правило да се радни однос у Министарству унутрашњих послова заснива путем конкурса, као и могућност да се без јавног конкурса у радни однос примају полицијски службеници који раде на специфичним пословима који захтевају посебне услове за њихово обављање и сходно томе наведена лица имају посебан третман приликом запошљавања у полицији. На овај начин се оспореним чланом Закона не нарушавају уставни принцип забране дискриминације из члана 21. Устава и зајемчено право на рад и доступност свих радних места под једнаким условима из члана 60. Устава. Ово стога што се, према члану 60. став 1. Устава, право на рад јемчи у складу са законом, што значи да је законодавац овлашћен да, уређујући начин и остваривање права на рад, пропише да се одређене категорије запослених као што су полицијски службеници могу примити у радни однос мимо конкурса. Како је начин примања у радни однос прилагођен специфичним потребама односног министарства у обављању послова на заштити људи и имовине и како су наведени послови доступни свима који испуњавају прописане услове, то оспорени члан Закона не ствара дискриминацију међу грађанима, нити им ограничава доступност радног места под једнаким условима.
У погледу навода подносиоца иницијативе да формулација из члана 112. Закона у пракси ствара простор за могуће корупције, злоупотребе положаја приликом запошљавања и непотизам, Уставни суд, према члану 167. Устава, није надлежан да одлучује о начину примене оспорене одредбе Закона.
Уставни суд, је такође, одбацио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 118. став 4. Закона, имајући у виду да је оспорена одредба донета у границама уставних овлашћења законодавца садржаних у одредбама члана 97. тач. 4. и 8. Устава. Наиме, законодавац је полазећи од својих уставних овлашћења прописао врсту, услове и начин стицања и губитка звања овлашћених службених лица и полицијских службеника, при чему је оспорено решење из члана 118. став 4. Закона према коме се звање губи престанком радног односа у Министарству, дакле даном престанка својства запосленог логична последица чињенице да је звање везано за службени статус запосленог у полицији, а не за његово лично својство. У вези са наводима подносиоца представке да је оспорена одредба Закона директно супротна одредбама члана 32. ст. 2. и 4. наведеног закона, Уставни суд, према одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну усклађеност појединих одредаба општих правних аката као у конкретном случају.
Будући да је Уставни суд нашао да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба Закона, иницијативу је одбацио сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
О уставности члана 111. Закона о полицији, Уставни суд је већ одлучивао у предмету IУз-13/2008 и на седници одржаној 15. јула 2010. године донео Решење којим, поред осталог, није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности оспореног члана Закона. Оцењујући члан 111. Закона, Уставни суд је изразио став да су послови који се обављају у Министарству унутрашњих послова по својој природи специфични, као и да те послове обављају службена лица и запослени на одређеним дужностима са посебним радно-правним статусом, па је сагласно томе, приликом пријема у радни однос предвиђено прикупљање података на основу којих се утврђује подобност одређених лица за извршавање најсложенијих задатака у полицији, што је сагласно овлашћењима законодавца из члана 97. тач. 4. и 8. Устава да уреди рад Министарства унутрашњих послова као републичког органа, као и да у оквиру наведених уставних овлашћења пропише посебне услове за пријем у радни однос одређених лица на начин како је то регулисано оспореним чланом Закона.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о захтеву за оцењивање уставности одредбе Закона о којој је Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднетих доказа не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је овај захтев одбацио као у тачки 3. изреке.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 46. тач. 5), 7) и 8) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08 и 76/11), Велико веће Уставног суда је донело Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић