О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. Б. изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 785/09 од 23. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 35. и 36. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Б. из В. је, преко пуномоћника О. Ј., адвоката из С., 11. децембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 785/09 од 23. септембра 2009. године, због повреде начела и права гарантованих чл. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. и 57. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је подносилац уставне жалбе Општинском суду у С. поднео тужбу против Републике Србије – Министарства унутрашњих послова за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале услед незаконитог лишења слободе подносиоца од стране припадника Министарства унутрашњих послова. Даље се наводи да су, одлучујући о основаности тужбеног захтева, судови погрешно применили материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер су утврдили да је потраживање накнаде материјалне и делом нематеријалне штете застарело. По мишљењу подносиоца, надлежни судови, па и Врховни суд Србије, одлучујући по ревизији, нису узели у обзир да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је у конкретном случају на застарелост потраживања требало применити одредбу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, а не члана 376. Закона.
Подносилац је навео и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе учињена битна повреда одредаба парничног поступка, с обзиром на то да је Републику Србију заступао заменик Републичког јавног правобраниоца, а не сам Републички јавни правобранилац.
У уставној жалби се наводи и да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору, нити спремање одбране“, као и да му је ускраћена слобода кретања и право на уточиште.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду и „досуди подносиоцу трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се у смислу члана 175. став 3. Устава, утврђује законом.
Подносилац уставне жалбе је као прогнано лице из Републике Хрватске избегао у Републику Србију током 1991. године. У току 1993. године је служио војни рок у Новом Пазару и након два месеца је, због слабог вида, привремено ослобођен служења војног рока на две године. Од стране припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Секретаријата у Суботици, Полицијска станица у Ч. је 6. јуна 1995. године одведен у СУП Суботица, те преко С. М. упућен на Плитвичка језера, па у село близу Б., где је добио војну униформу, наоружање и муницију, те након тога пребачен у Тињску Лишину на линију фронта где је остао до 5. августа 1995. године. Доласком са ратишта се јавио неуропсихијатру, од када почиње његово лечење. Тада му је утврђена дијагноза, одређена терапија, као и неуропсихијатријски третман. На основу медицинске докуметације је утврђено да није био способан за упућивање на ратиште.
Тужбу, којом је потраживао накнаду нематеријалне штете, је поднео Општинском суду у С. 3. марта 2004. године.
Општински суд у С. је 18. априла 2008. године донео пресуду П. 392/04 којом је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца тако што је обавезао тужену да му на име накнаде нематеријалне штете, по основу објективне одговорности и то за умањење животне активности, исплати 150.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. априла 2008. године до исплате, одбио захтев тужиоца преко досуђеног износа, а до тражених 200.000,00 динара, одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да му исплати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени будући страх, повреду угледа и части, повреду права слободе, повреду права личности укупно 825.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18. априла 2008. године до исплате, одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже на исплату накнаде нематеријалне штете по основу објективне одговорности у износу од 12.000,00 динара, са законском затезном каматом од 15. августа 1995. године до исплате и обавезао тужену да му на име трошкова парничног поступка исплати 32.559,40 динара, са припадајућом затезном законском каматом од пресуђења до исплате.
Поступајући по жалбама тужиоца и тужене, Окружни суд у С. је пресудом Гж. 1314/08 од 28. новембра 2008. године одбио жалбу тужене, а жалбу тужиоца делимично усвојио и преиначио првостепену пресуду у делу у коме је тужена обавезана да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за умањење животне активности плати износ од 150.000,00 динара, на тај начин што се по том основу обавезује на исплату даљих 30.000,00 динара, док је тужбени захтев тужиоца ради накнаде нематеријалне штете по наведном основу преко 180.000,00 динара до 200.000,00 динара одбијен, а у делу одлуке о трошковима првостепеног парничног поступка на тај начин што је тужена обавезана да тужиоцу исплати по том основу даљих 7.409,00 динара, односно укупно 39.968,40 динара, док је у осталом побијаном делу жалба одбијена, а првостепена пресуда потврђена.
Поступајући по изјављеној ревизији Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Рев. 785/09 од 23. септембра 2009. године, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца изјављену против пресуде Окружног суда у С. Гж. 1314/08 од 28. новембра 2008. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужена на основу члана 172. Закона о облигационим односима одговорна за накнаду штете која је тужиоцу проузрокована; да су неосновани наводи ревизије тужиоца да су нижестепени судови погрешно одлучили када су због застарелости потраживања одбили његов захтев за накнаду нематеријалне штете по основу претрпљеног страха, повреде угледа и части, повреде слободе и права личности из разлога што се почетак рока застарелости у случајевима накнаде штете проузроковане повредом тела или оштећења здравља не поклапа са моментом наношења телесне повреде, већ најчешће са каснијим временским моментом, те да сваки вид штете застарева посебно; да су судови правилно ценили приговор застарелости у односу на потраживање накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности, налазећи да за овај вид штете рок застарелости почиње да тече 5. августа 1995. године, када се тужилац вратио са ратишта и када је могао поднети тужбу суду, што није учинио, већ је тужбу поднео 3. марта 2004. године, по протеку рокова из члана 376. Закона о облигационим роковима; да су судови, и код захтева за накнаду штете за претрпљени страх, правилно ценили основаност приговора застарелости налазећи да је страх који је тужилац трпео престао у року од најдуже три месеца од повратка са ратишта, што значи да је захтев поднео протеком рокова из члана 376. Закона о облигационим односима; да се тужилац неосновано у ревизији позива да је у конкретном случају требало применити рокове застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да је нематеријална штета коју је тужилац трпео последица његовог учешћа у рату, а не извршења одређеног кривичног дела, што значи да у овом случају не важе рокови прописани за застарелост кривичног гоњења.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); начело заштите људских и мањинских права према коме свако има право на судску заштиту због повреде или ускраћивања зајемчених права (члан 22.); право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); забрана ропства, положаја сличног ропству и принудног рада (члан 26.); право на слободу и безбедност (члан 27.); права која се јемче лицу лишеном слободе (чл. 28. и 29. ); права која се јемче лицу према коме је одређен притвор (чл. 30.); право на правично суђење (члан 32.); право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.); право на једнак у заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.); право на уточиште које се гарантује странцима који страхују од прогона због своје расе, језика, вероисповести, националне припадности, припадности некој групи или због својих политичких уверења (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тескту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног суда Србије.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на рехабилитацију и накнаду штете, гарантованих одредбом члана 35. став 1. Устава.
У конкретном поступку, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у С. пресудом П. 392/04 од 18. априла 2008. године одлучио да је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио накнаду штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе делимично неоснован, јер су истекли субјективни и објективни рокови застарелости потраживања накнаде штете. Ова пресуда и заузети став су потврђени пресудом Окружног суда у С. Гж. 1314/08 од 28. новембра 2008. године и оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 785/09 од 23. септембра 2009. године. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије је у оспореној пресуди за свој правни став дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао било шта што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Наиме, испитујући основаност уставне жалбе у овом делу, Уставни суд је пошао од одредбе члана 27. став 1. Устава којом је сваком гарантовано право на личну слободу и безбедност и којом је ограничење тог права, у смислу лишавања слободе, дозвољено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и одредбе члана 35. став 1. Устава којом је, поред осталог, гарантовано право на рехабилитацију и накнаду штете од Републике Србије у случају када је лице без основа и незаконито лишено слободе. Такође, сагласно одредби члана 172. став 1. ЗОО постоји одговорност државе за штету коју трећем лицу проузрокује њен орган (или службено лице) у вршењу или у вези са вршењем својих функција, која између осталог може настати и услед незаконитог лишења слободе неког лица. Другим речима, на основу наведених одредаба Устава и закона, Суд је оценио да постоји неспорна одговорност Републике Србије за штету насталу услед незаконитог лишења слободе лица извршеног од стране органа Министарства унутрашњих послова, па чак и када су штетне последице наступиле изван територије Републике Србије. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао правни основ да захтева накнаду штете од Републике Србије, а која је настала услед незаконитог ускраћивања слободе кретања од стране њених органа.
Међутим, један од услова да се пред надлежним судом основано потражује накнада штете настале услед незаконитог лишења слободе јесте и рок у којем се такав захтев може поставити. У конкретном случају, рокови у којима се може потраживати накнада штете утврђени су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. и члана 377. став 1. ЗОО, а којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете. Уставни суд је даље утврдио да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од када је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. став 1. ЗОО, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, сагласно одредби члана 377. став 1. ЗОО, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи - привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете у односу на општи рок, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. При томе, сагласно одредби члана 13. ЗПП, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО би се могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произлази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о застарелости потраживања накнаде штете, утврђена одредбама члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да је Врховни суд Србије изнео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да се, у конкретном случају, на потраживање подносиоца има применити рок застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО.
У погледу навода из уставне жалбе о повреди правила заступања на страни тужене, Уставни суд указује да се, сагласно одредби члана 361. став 2. тачка 9) ЗПП, на ову повреду може позивати само она странка која није била заступана сагласно одредбама закона.
Поред тога, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове.
Стога Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као ни право на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
Овакав став је Уставни суд већ заузео у више својих одлука, као што су, између осталих Уж-345/2008 од 17. марта 2010. године, Уж-583/2008 од 1. априла 2010. године, Уж-3020/2010 од 20. октобра 2010. године и Уж-2715/2009 од 29. фебруара 2012. године.
Уставни суд констатује да је право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава конкретизовано кроз гарантије права на правично суђење, тј. да се одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме јемчи, поред осталог, право на покретање поступка пред судом и право на коначно решење спора, тј. на одлуку суда о грађанским правима и обавезама лица које је покренуло поступак (право на приступ суду). Будући да је претходно утврђено да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, то је Уставни суд нашао да подносиоцу није повређено ни наведено основно начело зајемчено чланом 22. став 1. Устава.
Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије у тој одлуци одговорио на ревизијске наводе и оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су делимично одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да су оспореном пресудом Врховног суда Србије повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена чл. 21. и 23 , чл. 25. до 29, чланом 36. став 1. и чл. 39. и 57. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе. Такође, полазећи од тога да уставна жалба, без обзира на позивање на „право на правично суђење у разумном року“, не садржи никакве уставноправне разлоге за постојање повреде права на суђење у разумном року, нити захтев за утврђивање повреде овог права, Уставни суд у разматрању уставне жалбе није испитивао постојање повреде овог права.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Рев. 785/09 од 23. септембра 2009. године због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 32, 35. и 36. Устава, док је уставну жалбу у преосталом делу у односу на оспорену пресуду одбацио.
6. У односу на наводе из уставне жалбе да при „незаконитом хапшењу жалилац није био обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, нити о доказима против њега, није му било пружено право на одбрану, на браниоца по избору нити спремање одбране“, као и да му је била ускраћена слобода кретања и право на уточиште, Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена. Наиме, према ставу Уставног суда, а на основу одредаба члана 170. Устава, члана 84. став 1. и члана 113. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, уставна жалба се може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије из августа 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу важећег Устава од 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
др Драгиша Б. Слијепчевић