Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Мартиновића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Мартиновића изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 50/12 од 19. јануара 2012. године због повреде права из члана 32. став 1. и члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у осталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Мартиновић из Ниша поднео је Уставном суду 20. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Момчила М. Ковачевића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 50/12 од 19. јануара 2012. године, због повреде права на живот, права на слободу и безбедност, права на правично суђење и права на здравствену заштиту из члана 24. став 1, члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 68. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да редовни судови: а) понављају једне те исте разлоге за примену притвора из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, као и да су разлози идентични и стереотипни; б) налазе као посебно тешке околности дела квалификаторни елемент за правилну примену члана 61. Кривичног законика - институт продуженог кривичног дела, односно „идентичност материјално-правних разлога за вођење кривичног поступка, са процесно-правним разлозима за примену притвора“; в) не дају индивидуализоване разлоге због којих се притвор продужава, односно „експлицитности нити суштинске анализе конкретних разлога за одлуке којима се притвор продужава“, додајући да је за кривично дело за које је оптужен запрећена казна затвора од 2 до 12 година, а да „ово дело није нарочито тешко кривично дело, јер друштвену опасност одређује и опредељује висина горње границе предвиђене казне, али и доње границе, која je у овом случају две године затвора ... друго, служење војног рока више није обавезно, већ је засновано на добровољеном принципу и то је важна друштвена компонента код оцене посебно тешких околности и њиховог хало ефекта на друштво, треће, да су досадашњи резултати поступка показали да је противправна корист безначајна (од паклице цигарета, 350 динара, 1000 динара) и да је окривљени по тврђењу сведока - оштећених био у алкохолисаном стању и четврто, а врло зн ачајно, да су сви до сада саслушани регрути били или непособни за службу у војсци или привремено неспособни и поклони нису били захтевани унапред, већ тек после обављеног прегледа, што је став 2. кривичног дела примања мита из члана 367. где је предвиђена казна од 1 до 8 година затвора ... те да притвор у овом тренутку траје 1 годину и 10 месеци”; г) понављају и преписују околности за продужење притвора, “односно нема измењених околности”; д) дају уопштене формулације због којих се продужава притвор, а оне су „избледеле и изгубиле на значају“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер „притвор није сведен на најкраће могуће време“ и јер је „угрожено право на слободу“.
Подносилац такође наводи: да је боравак у притвору радикализовао његово тешко здравствено стање; да болује од шећерне болести и високог крвног притиска, те да има зачепљење каротида због чега је хируршка интервенција неопходна, те да „није проблем у самој хируршкој интервенцији, већ у неадекватним условима боравка после операције“; да је „и поред све медицинске неге здравствено стање окривљеног све горе, што указује на неадекватност ове неге и услова у којима се окривљени налази“, из чега закључује да му је повређено „право на живот окривљеног у притвору“ и „право на здравствену заштиту“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорено решење и „предмет врати Вишем суду на поновни поступак и одлучивање“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска и мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Нишу Су. VIII 58/12 од 22. маја 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 451/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 12 оптужених лица због више кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1, у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала нешто мање од шест месеци, Више јавно тужилашто у Нишу је 13. октобра 2010. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 212/10.
Након ступања оптужнице на правну снагу, главни претрес је заказиван и одржаван сваког месеца, у просеку једном до два пута.
На главном претресу је испитан велики број од предложених 100 сведока – оштећених (с тим да је већина оштећених током истраге саслушавана у својству окривљених лица, те се њихови ранији искази нису могли користити и морали су бити изнова испитани), преслушани су видео записи и обављена су вештачења.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (20. фебруар 2012. године) налазио у притвору једну годину, четири месеца и шест дана, рачунајући од 14. октобра 2010. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 226/10 од 26. априла 2010. године.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након подизања оптужнице, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Решењем ванпретресног већа Вишег суда у Нишу Кв. 7/12 од 10. јануара 2012. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Виши суд у Нишу је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, у решењу навео да је Веће по службеној дужности испитало да ли још увек постоје разлози за притвор, те је након разматрања списа предмета и радњи које су предузете у досадашњем току поступка нашло да и даље стоје разлози за притвор против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, предвиђени чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП и да је његово задржавање у притвору и даље неопходно ради вођења кривичног поступка. Даље је наведено да се подносиоцу уставне жалбе оптужницом ставља на терет продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко десет година. По налажењу Већа, посебно тешке околности извршења кривичног дела огледале су се у чињеници да се оптужницом подносилац уставне жалбе „терети да је у периоду од 10. јуна 2009. године па до 19. фебруара 2010. године, у својству лекара специјалисте неуропсихијатрије лично захтевао и примао поклоне од 137 лица, а посредством осталих окривљених још од једног броја лица, да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју не би смео извршити или службену радњу коју је морао извршити, испуњен и субјективни услов за задржавање у притвору ... јер околност да се терети да је радње извршења кривичног дела предузимао у дужем временском периоду и у временском континуитету, с обзиром на бројност радњи које су ушле у састав продуженог дела за које се терети, указују на изражен висок степен упорности у извршењу дела, у мери да те околности чини посебно тешким...“. Такође, Виши суд у Нишу је навео и да „по оцени овог Већа, у конкретном случају, веће је ценило да је главни претрес у овој кривичној ствари у току и да су предузете бројне радње извођења доказа, али да, међутим, околности за које постоји основана сумња да су постојале приликом извршења кривичног дела и даље имају значај посебно тешких околности, које и поред чињенице трајања кривичног поступка и предузетих радњи, нису изгубиле на интензитету“.
Подносилац уставне жалбе наводи да редовни судови: а) понављају једне те исте разлоге за примену притвора из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, као и да су разлози идентични и стереотипни; б) налазе као посебно тешке околности дела квалификаторни елемент за правилну примену члана 61. Кривичног законика - институт продуженог кривичног дела, односно „идентичност материјално-правних разлога за вођење кривичног поступка, са процесно-правним разлозима за примену притвора“; в) не дају индивидуализоване разлоге због којих се притвор продужава, односно „експлицитности нити суштинске анализе конкретних разлога за одлуке којима се притвор продужава“, додајући да је за кривично дело за које је оптужен запрећена казна затвора од 2 до 12 година, а да „ово дело није нарочито тешко кривично дело, јер друштвену опасност одређује и опредељује висина горње границе предвиђене казне, али и доње границе, која je у овом случају две године затвора ... друго, служење војног рока више није обавезно, већ је засновано на добровољеном принципу и то је важна друштвена компонента код оцене посебно тешких околности и њиховог хало ефекта на друштво, треће, да су досадашњи резултати поступка показали да је противправна корист безначајна (од паклице цигарета, 350 динара, 1000 динара) и да је окривљени по тврђењу сведока - оштећених био у алкохолисаном стању и четврто, а врло зн ачајно, да су сви до сада саслушани регрути били или непособни за службу у војсци или привремено неспособни и поклони нису били захтевани унапред, већ тек после обављеног прегледа, што је став 2. кривичног дела примања мита из члана 367. где је предвиђена казна од 1 до 8 година затвора ... те да притвор у овом тренутку траје 1 годину и 10 месеци”; г) понављају и преписују околности за продужење притвора, “односно нема измењених околности”; д) дају уопштене формулације због којих се продужава притвор, а оне су „избледеле и изгубиле на значају“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер „притвор није сведен на најкраће могуће време“ и јер је „угрожено право на слободу“.
Подносилац такође наводи: да је боравак у притвору радикализовао његово тешко здравствено стање; да болује од шећерне болести и високог крвног притиска, те да има зачепљење каротида због чега је хируршка интервенција неопходна, те да „није проблем у самој хируршкој интервенцији, већ у неадекватним условима боравка после операције“; да је „и поред све медицинске неге здравствено стање окривљеног све горе, што указује на неадекватност ове неге и услова у којима се окривљени налази“, из чега закључује да му је повређено „право на живот окривљеног у притвору“ и „право на здравствену заштиту“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорено решење и „предмет врати Вишем суду на поновни поступак и одлучивање“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска и мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Нишу Су. VIII 58/12 од 22. маја 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Нишу у предмету К. 451/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 12 оптужених лица због више кривичних дела. Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1, у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Након спроведене истраге која је трајала нешто мање од шест месеци, Више јавно тужилашто у Нишу је 13. октобра 2010. године против подносилаца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт. 212/10.
Након ступања оптужнице на правну снагу, главни претрес је заказиван и одржаван сваког месеца, у просеку једном до два пута.
На главном претресу је испитан велики број од предложених 100 сведока – оштећених (с тим да је већина оштећених током истраге саслушавана у својству окривљених лица, те се њихови ранији искази нису могли користити и морали су бити изнова испитани), преслушани су видео записи и обављена су вештачења.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (20. фебруар 2012. године) налазио у притвору једну годину, четири месеца и шест дана, рачунајући од 14. октобра 2010. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 226/10 од 26. априла 2010. године.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након подизања оптужнице, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Решењем ванпретресног већа Вишег суда у Нишу Кв. 7/12 од 10. јануара 2012. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Виши суд у Нишу је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, у решењу навео да је Веће по службеној дужности испитало да ли још увек постоје разлози за притвор, те је након разматрања списа предмета и радњи које су предузете у досадашњем току поступка нашло да и даље стоје разлози за притвор против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, предвиђени чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП и да је његово задржавање у притвору и даље неопходно ради вођења кривичног поступка. Даље је наведено да се подносиоцу уставне жалбе оптужницом ставља на терет продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко десет година. По налажењу Већа, посебно тешке околности извршења кривичног дела огледале су се у чињеници да се оптужницом подносилац уставне жалбе „терети да је у периоду од 10. јуна 2009. године па до 19. фебруара 2010. године, у својству лекара специјалисте неуропсихијатрије лично захтевао и примао поклоне од 137 лица, а посредством осталих окривљених још од једног броја лица, да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју не би смео извршити или службену радњу коју је морао извршити, испуњен и субјективни услов за задржавање у притвору ... јер околност да се терети да је радње извршења кривичног дела предузимао у дужем временском периоду и у временском континуитету, с обзиром на бројност радњи које су ушле у састав продуженог дела за које се терети, указују на изражен висок степен упорности у извршењу дела, у мери да те околности чини посебно тешким...“. Такође, Виши суд у Нишу је навео и да „по оцени овог Већа, у конкретном случају, веће је ценило да је главни претрес у овој кривичној ствари у току и да су предузете бројне радње извођења доказа, али да, међутим, околности за које постоји основана сумња да су постојале приликом извршења кривичног дела и даље имају значај посебно тешких околности, које и поред чињенице трајања кривичног поступка и предузетих радњи, нису изгубиле на интензитету“.
Решење Вишег суда у Нишу је постало правноснажно 19. јануара 2012. године доношењем оспореног решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 50/12 којим је одбијена жалба браниоца оптуженог Милана Мартиновића, овде подносиоца уставне жалбе, као неоснована. Апелациони суд у Нишу је нашао да је правилан закључак првостепеног суда да према оптуженом, у смислу наведене законске одредбе, треба продужити притвор, а разлоге који су за такав закључак дати оценио је јасним, логичким и у свему прихватљивим, додајући, поред осталог, да посебно тешке околности кривичног дела временом нису изгубиле на интензитету.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 367. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело примање мита, и то тако што је за основни облик овог кривичног дела у ставу 1. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 32. став 1. Устава заснива на тврдњи да су у оспореним решењима разлози за продужење притвора идентични и стереотипни, да нису индивидуализовани, односно да нема измењених околности, те да су дати разлози изгубили на значају, као и да су „посебно тешке околности дела квалификаторни елемент за правилну примену члана 61. Кривичног законика“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер „притвор није сведен на најкраће могуће време“ и јер му је „угрожено право на слободу“.
Уставни суд, поводом изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе, и у овом уставносудском предмету истиче да је суд приликом доношења одлуке о продужењу мере притвора дужан да у својим одлукама наведе релевантне и довољне разлоге којима оправдава трајање мере притвора и да покаже посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терети да је извршио продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице и њеног ступања на правну снагу на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуњености кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 32. став 1. Устава заснива на тврдњи да су у оспореним решењима разлози за продужење притвора идентични и стереотипни, да нису индивидуализовани, односно да нема измењених околности, те да су дати разлози изгубили на значају, као и да су „посебно тешке околности дела квалификаторни елемент за правилну примену члана 61. Кривичног законика“, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер „притвор није сведен на најкраће могуће време“ и јер му је „угрожено право на слободу“.
Уставни суд, поводом изнетих тврдњи подносиоца уставне жалбе, и у овом уставносудском предмету истиче да је суд приликом доношења одлуке о продужењу мере притвора дужан да у својим одлукама наведе релевантне и довољне разлоге којима оправдава трајање мере притвора и да покаже посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терети да је извршио продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице и њеног ступања на правну снагу на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП законодавац је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуњености кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
У образложењу првостепеног решења Вишег суда у Нишу Кв. 7/12 од 10. јануара 2012. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, извршио продужено кривично дело примање мита за које је прописана казна затвора преко десет година, а да се посебно тешке околности кривичног дела огледају у томе што постоји основана сумња да је у својству лекара специјалисте неуропсихијатрије лично захтевао и примао поклоне од 137 лица, у дужем временском периоду и у временском континуитету, што указује на „изражен висок степен упорности у извршењу дела“. Виши суд у Нишу је у првостепеном решењу такође навео да је главни претрес у овој кривичној ствари у току и да су предузете бројне радње извођења доказа, а да особите околности због којих је притвор одређен и продужаван нису изгубиле на интензитету и да оправдавају даље продужење притвора. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Нишу у оспореном другостепеном решењу оценио правилним.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, као и чињеницу да се првостепени суд у образложењу решења посебно осврнуо на значај и карактер особитих околности и по протеку времена од једне године и четири месеца колико се подносилац уставне жалбе налази у притвору, Уставни суд је наводе подносиоца да се разлози којима се образлаже продужење притвора понављају, да су „изгубили на значају“ и да нису „индивидуализовани односно да нема измењених околности“, у конкретном случају, оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Нишу сложен, како због бројности оптужених (13 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе првостепену одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао једну годину и десет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница. Главни претрес је заказиван и одржаван сваког месеца, једном до два пута, дакле у примереним роковима. У доказном поступку је, поред осталог, обављено и саслушање већег броја сведока (од укупно 1000) и обављена су вештачења неопходна за утврђивање материјалне истине.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 32. став 1. и члана 27. став 1, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истиче повреда права из члана 24. став 1. и члана 68. став 1. Устава, Уставни суд указује да се повреда права на живот и права на здравствену заштиту не може довести у уставноправну везу са оспореним решењем којим је одбијена као неоснована жалба изјављена против решења о продужењу притвора.
Стога је Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, као и чињеницу да се првостепени суд у образложењу решења посебно осврнуо на значај и карактер особитих околности и по протеку времена од једне године и четири месеца колико се подносилац уставне жалбе налази у притвору, Уставни суд је наводе подносиоца да се разлози којима се образлаже продужење притвора понављају, да су „изгубили на значају“ и да нису „индивидуализовани односно да нема измењених околности“, у конкретном случају, оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Нишу сложен, како због бројности оптужених (13 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе првостепену одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао једну годину и десет месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница. Главни претрес је заказиван и одржаван сваког месеца, једном до два пута, дакле у примереним роковима. У доказном поступку је, поред осталог, обављено и саслушање већег броја сведока (од укупно 1000) и обављена су вештачења неопходна за утврђивање материјалне истине.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 32. став 1. и члана 27. став 1, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истиче повреда права из члана 24. став 1. и члана 68. став 1. Устава, Уставни суд указује да се повреда права на живот и права на здравствену заштиту не може довести у уставноправну везу са оспореним решењем којим је одбијена као неоснована жалба изјављена против решења о продужењу притвора.
Стога је Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић