Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ненада Поповића из Новог Пазара , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ненада Поповића изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ненад Поповић из Новог Пазара је 14. јануара 2010. године, преко пуномоћника Есада Климента, адвоката из Новог Пазара, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, права из чл. 17, 23. и 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе члана 32. став 1. и чл. 58. и 60. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције и Повеље, Уставни суд је постојање повреде права истакнутих у уставној жалби ценио у односу на одредбе Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је у побијаној пресуди суд погрешно навео да је постојао образложени предлог за умањење зараде подносиоцу; да је првостепена пресуда заснована на нетачно утврђеном чињеничном стању; да је у поступку пред првостепеним судом као неспорна утврђена чињеница да је тужени незаконито обуставио 10 % од зараде остварене за март 2008. године, а да му уз обрачун зараде није доставио решење, чиме је тужени поступио супротно одредбама чл. 121. и 122. Закона о раду; да је првостепени суд незаконито игнорисао чињеницу да је подносиоцу уручено решење након умањења зараде; да у изреци решења није наведена повреда радне обавезе коју је извршио подносилац, а у образложењу решења је нетачно наведено коју је повреду радне обавезе извршио подносилац; да су у овој правној ствари донете три правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 442/08 од 10. фебруара 2009. године којима су по истом основу усвајани тужбени захтеви других тужилаца, те је као доказ доставио пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године; да је у цитираним пресудама Окружни суд стао на становиште да је и у случају да је било повреде радне обавезе тужени као послодавац имао обавезу да тужиоцу благовремено достави образложено решење на које би имао право да тражи заштиту, као и да је тужени само након коначности, односно правноснажности решења могао извршити умањење зараде тужиоцу; да је у наведеним пресудама Окружни суд оправдао став првостепеног суда што се није упуштао у целисходност и оправданост доношења одлуке туженог о умањењу зараде туженог, већ се искључиво водио разлозима што оспорене одлуке не садрже образложење.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама повређена наведена Уставом зајемчена права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Новом Пазару је 3. јуна 2009. године донео оспорену пресуду П1. 474/08, којом је у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се поништи решење туженог „Електросрбија“ д.о.о. Краљево – Погон у Новом Пазару број 782 од 2. априла 2008. године као незаконито и да се тужиоцу на име накнаде материјалне штете по основу незаконитог умањења зараде за месец март 2008. године исплати износ од 4.439,00 динара, са законском затезном каматом почев од 2. марта 2008. године па до исплате, као неоснован, а у ставу другом изреке одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац као радник туженог дана 17. марта, 18. марта и 29. марта 2008. године добио налог да изврши искључење потрошача због дуга за утрошену електричну енергију и то у својству извршиоца радова; да је од списком предвиђених деветнаест, односно двадесет и једног потрошача по првом налогу искључио само једног потрошача, по другом налогу два потрошача, а по трећем налогу једног потрошача; да је, поред тога, при сачињавању записника унето у записник да је од одређеног броја дужника извршена уплата на име дуга, а да је накнадном провером утврђено да није дошло до уплате на име дуга за утрошену електричну енергију; да се сваки радник туженог свакодневно оцењује по издатом налогу за рад, а на основу сачињених записника; да је радницима то познато, с обзиром на то да се повремено одржавају састанци са директором, на којима бивају обавештени да се њихов рад свакодневно оцењује и да услед тих оцена следи негативна или позитивна корекција зарада, а да на крају месеца непосредни руководилац, пратећи рад радника, даје предлог директору за корекцију зараде; да је имајући у виду рад тужиоца за месец март 2008. године, непосредни руководилац сачинио оцену резултата рада и предложио негативну корекцију зараде за 10%, са којим предлогом је био сагласан и директор и на основу чега је и донето спорно решење; да је чланом 28. став 3. тачка 2. Колективног уговора за привредно друштво за дистрибуцију електричне енергијер „Електросрбија“ д.о.о. Краљево број 209 од 11. јануара 2007. године прописано да се сматра да је запослени остварио значајно мањи радни учинак од стандардног, ако поверене послове не обави квалитетно, односно ако их обави са квалитетом који је значајно испод стандардног за ту врсту послова, а чланом 29. је прописано да рад запосленог утврђује директор, на образложени предлог руководиоца организационог дела; да имајући у виду утврђено чињенично стање и наведене одредбе колективног уговора, суд сматра да је тужбени захтев тужиоца неоснован, зато што је тужени испоштовао процедуру прописану чл. 28. и 29. Колективног уговора, јер је радницима, па и тужиоцу, било познато да се њихов рад свакодневно оцењује и на бази њиховог месечног рада предлаже оцена резултата рада, што је у конкретном случају непосредни руководилац кроз оцену резултата рада од 1. априла 2008. године и учинио, а са којим предлогом је био сагласан и директор туженог; да недостављањем спорног решења тужиоца до 5-ог у месецу за претходни месец за који се врши корекција зараде тужиоцу није ускраћено право да тражи заштиту пред судом, нити је због тога тужилац изгубио неко право.
Окружни суд у Новом Пазару је 24. новембра 2009. године, одлучујући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж1. 1380/09, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је законита одлука туженог број 782 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоца умањена зарада за март месец 2008. године у висини од 10%, с обзиром на то да тужилац није квалитетно обављао радне задатке које је прихватио уговором о раду и Споразумом о утврђивању критеријума за одређивање квалитета и обима рада запослених код туженог; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења садржи основне елементе на основу којих се на несумњив начин утврђује о каквим се пословима ради и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење садржи образложење; да је правилно изражено правно становиште првостепеног суда у примени релевантних прописа о оцени незаконитости оспореног решења; да су у образложењу побијане пресуде наведени јасни и правилни разлози које прихвата и Окружни суд; да је супротно наводима жалбе, првостепени суд правилно утврдио да тужилац није поступао према радним обавезама које је имао на основу уговора о раду; да чињеница да тужиоцу није благовремно достављено решење, не значи да се тиме искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да у конкретном случају тужилац није остварио очекиване резултате рада, што је довољан основ за примену наведене одредбе колективног уговора.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године и поводом њих утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Новом Пазру П1. 442/08 од 10. фебруара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је незаконита одлука туженог број 265 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоцу умањена зарада за месец март 2008. године у висини од 10%; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења не садржи основне елементе на основу којих би се на несумњив начин утврдило о каквим се пословима рад и и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење не садржи образложење; да је на основу таквог чињеничног утврђења првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, јер није извршио прописану повреду радне обавезе, а побијано решење не садржи ваљано образложење, те стога и није било основа да се тужиоцу изрекне ова мера сходно одредби члана 28. став 2. Колективног уговора; да чињеница да тужиоцу није благовремено достављено решење које не садржи образложење због чега његови послови нису квалитетно и благовремено обављени, искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да је тужилац као послодавац имао обавезу да му достави образложено решење.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 594/09 од 24. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазру П1. 456/08 од 25. фебруара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је незаконита одлука туженог број 666 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоцу умањена зарада за месец март 2008. године у висини од 10%; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења не сдаржи основне елементе на основу којих би се на несумњив начин утврдило о каквим се пословима рада и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење не садржи образложење; да је на основу таквог чињеничног утврђења првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, јер није извршио прописану повреду радне обавезе, а побијано решење не садржи ваљано образложење; да стога и није било основа да се тужиоцу изрекне ова мера сходно одредби члана 28. став 2. Колективног уговора; да чињеница да тужиоцу није благовремено достављено решење које не садржи образложење због чега његови послови нису квалитетно и благовремено обављени, искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да је тужилац као послодавац имао обавезу да му достави образложено решење.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 429/08 од 14. јануара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је тужиоцу умањена зарада за 10% за месец март 2008. године, да му пре тога није достављена одлука како би радник могао да провери због чега му је извршена обустава зараде, већ је одлука достављена пола месеца касније, а резултати рада и разлози због чега му је умањена зарада нису достављени ни касније до доношења одлуке, због чега је првостепени суд правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане одлуке.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено сваком право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава је зајемчено сваком право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
5. Навод о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава подносилац уставне жалбе, пре свега, заснива на томе да су по истом правном основу Општински суд у Новом Пазару и Окружни суд у Новом Пазару усвајали тужбене захтеве других тужилаца и утврђивали да је незаконито решење о умањењу њихове зараде, док је његов тужбени захтев одбијен.
Неопходан предуслов за утврђивање повреде права на правну сигурност као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава јесте да су судови различито поступали у истим чињеничним и правним ситуацијама.
По оцени Уставног суда, оспорена пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године, с једне стране, и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, с друге стране, не заснивају се на истом чињеничном и правном стању.
Наиме, у парничним поступцима који су вођени пред Општинским судом у Новом Пазару у предметима П1. 442/08, П1. 456/08 и П1. 429/08 и који су окончани пресудама Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, судови су поништили оспорена решења и обавезали туженог да тужиоцима накнади штету, пре свега, јер оспорена решења нису садржавала ваљана образложења, на основу којих би се могло утврдити у чему се огледала повреда радне обавезе тужилаца. Насупрот томе, решење туженог којим је подносиоцу уставне жалбе умањена зарада садржавало је образложење, на основу којег се на несумњив начин могло утврдити у чему се огледала повреда радне обавезе подносиоца уставне жалбе на основу које му је умањена зарада. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се оспорена пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године, с једне стране, и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, с друге стране, не заснивају на истом чињеничном и правном стању, што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде права на правну сигурност као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд налази да су остали наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење били били истицани у жалби против првостепене пресуде. Другостепени суд је ценио жалбене наводе и дао је јасне и детаљне разлоге зашто сматра да жалбу треба одбити као неосновану, које Уставни суд не сматра произвољним.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на имовину и права на рад, зајемчених чл. 58. и 60. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везују за исход предметне парнице. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних права нису основани.
Уставни суд је стога уставну жалбу одбио као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је у побијаној пресуди суд погрешно навео да је постојао образложени предлог за умањење зараде подносиоцу; да је првостепена пресуда заснована на нетачно утврђеном чињеничном стању; да је у поступку пред првостепеним судом као неспорна утврђена чињеница да је тужени незаконито обуставио 10 % од зараде остварене за март 2008. године, а да му уз обрачун зараде није доставио решење, чиме је тужени поступио супротно одредбама чл. 121. и 122. Закона о раду; да је првостепени суд незаконито игнорисао чињеницу да је подносиоцу уручено решење након умањења зараде; да у изреци решења није наведена повреда радне обавезе коју је извршио подносилац, а у образложењу решења је нетачно наведено коју је повреду радне обавезе извршио подносилац; да су у овој правној ствари донете три правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 442/08 од 10. фебруара 2009. године којима су по истом основу усвајани тужбени захтеви других тужилаца, те је као доказ доставио пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године; да је у цитираним пресудама Окружни суд стао на становиште да је и у случају да је било повреде радне обавезе тужени као послодавац имао обавезу да тужиоцу благовремено достави образложено решење на које би имао право да тражи заштиту, као и да је тужени само након коначности, односно правноснажности решења могао извршити умањење зараде тужиоцу; да је у наведеним пресудама Окружни суд оправдао став првостепеног суда што се није упуштао у целисходност и оправданост доношења одлуке туженог о умањењу зараде туженог, већ се искључиво водио разлозима што оспорене одлуке не садрже образложење.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама повређена наведена Уставом зајемчена права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Новом Пазару је 3. јуна 2009. године донео оспорену пресуду П1. 474/08, којом је у ставу првом изреке одбио тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да се поништи решење туженог „Електросрбија“ д.о.о. Краљево – Погон у Новом Пазару број 782 од 2. априла 2008. године као незаконито и да се тужиоцу на име накнаде материјалне штете по основу незаконитог умањења зараде за месец март 2008. године исплати износ од 4.439,00 динара, са законском затезном каматом почев од 2. марта 2008. године па до исплате, као неоснован, а у ставу другом изреке одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац као радник туженог дана 17. марта, 18. марта и 29. марта 2008. године добио налог да изврши искључење потрошача због дуга за утрошену електричну енергију и то у својству извршиоца радова; да је од списком предвиђених деветнаест, односно двадесет и једног потрошача по првом налогу искључио само једног потрошача, по другом налогу два потрошача, а по трећем налогу једног потрошача; да је, поред тога, при сачињавању записника унето у записник да је од одређеног броја дужника извршена уплата на име дуга, а да је накнадном провером утврђено да није дошло до уплате на име дуга за утрошену електричну енергију; да се сваки радник туженог свакодневно оцењује по издатом налогу за рад, а на основу сачињених записника; да је радницима то познато, с обзиром на то да се повремено одржавају састанци са директором, на којима бивају обавештени да се њихов рад свакодневно оцењује и да услед тих оцена следи негативна или позитивна корекција зарада, а да на крају месеца непосредни руководилац, пратећи рад радника, даје предлог директору за корекцију зараде; да је имајући у виду рад тужиоца за месец март 2008. године, непосредни руководилац сачинио оцену резултата рада и предложио негативну корекцију зараде за 10%, са којим предлогом је био сагласан и директор и на основу чега је и донето спорно решење; да је чланом 28. став 3. тачка 2. Колективног уговора за привредно друштво за дистрибуцију електричне енергијер „Електросрбија“ д.о.о. Краљево број 209 од 11. јануара 2007. године прописано да се сматра да је запослени остварио значајно мањи радни учинак од стандардног, ако поверене послове не обави квалитетно, односно ако их обави са квалитетом који је значајно испод стандардног за ту врсту послова, а чланом 29. је прописано да рад запосленог утврђује директор, на образложени предлог руководиоца организационог дела; да имајући у виду утврђено чињенично стање и наведене одредбе колективног уговора, суд сматра да је тужбени захтев тужиоца неоснован, зато што је тужени испоштовао процедуру прописану чл. 28. и 29. Колективног уговора, јер је радницима, па и тужиоцу, било познато да се њихов рад свакодневно оцењује и на бази њиховог месечног рада предлаже оцена резултата рада, што је у конкретном случају непосредни руководилац кроз оцену резултата рада од 1. априла 2008. године и учинио, а са којим предлогом је био сагласан и директор туженог; да недостављањем спорног решења тужиоца до 5-ог у месецу за претходни месец за који се врши корекција зараде тужиоцу није ускраћено право да тражи заштиту пред судом, нити је због тога тужилац изгубио неко право.
Окружни суд у Новом Пазару је 24. новембра 2009. године, одлучујући о жалби тужиоца, донео оспорену пресуду Гж1. 1380/09, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је законита одлука туженог број 782 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоца умањена зарада за март месец 2008. године у висини од 10%, с обзиром на то да тужилац није квалитетно обављао радне задатке које је прихватио уговором о раду и Споразумом о утврђивању критеријума за одређивање квалитета и обима рада запослених код туженог; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења садржи основне елементе на основу којих се на несумњив начин утврђује о каквим се пословима ради и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење садржи образложење; да је правилно изражено правно становиште првостепеног суда у примени релевантних прописа о оцени незаконитости оспореног решења; да су у образложењу побијане пресуде наведени јасни и правилни разлози које прихвата и Окружни суд; да је супротно наводима жалбе, првостепени суд правилно утврдио да тужилац није поступао према радним обавезама које је имао на основу уговора о раду; да чињеница да тужиоцу није благовремно достављено решење, не значи да се тиме искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да у конкретном случају тужилац није остварио очекиване резултате рада, што је довољан основ за примену наведене одредбе колективног уговора.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године и поводом њих утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Новом Пазру П1. 442/08 од 10. фебруара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је незаконита одлука туженог број 265 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоцу умањена зарада за месец март 2008. године у висини од 10%; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења не садржи основне елементе на основу којих би се на несумњив начин утврдило о каквим се пословима рад и и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење не садржи образложење; да је на основу таквог чињеничног утврђења првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, јер није извршио прописану повреду радне обавезе, а побијано решење не садржи ваљано образложење, те стога и није било основа да се тужиоцу изрекне ова мера сходно одредби члана 28. став 2. Колективног уговора; да чињеница да тужиоцу није благовремено достављено решење које не садржи образложење због чега његови послови нису квалитетно и благовремено обављени, искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да је тужилац као послодавац имао обавезу да му достави образложено решење.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 594/09 од 24. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазру П1. 456/08 од 25. фебруара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је незаконита одлука туженог број 666 од 2. априла 2008. године, на основу које је тужиоцу умањена зарада за месец март 2008. године у висини од 10%; да је првостепени суд утврдио да образложење побијаног решења не сдаржи основне елементе на основу којих би се на несумњив начин утврдило о каквим се пословима рада и које послове тужилац није благовремено обавио, што значи да решење не садржи образложење; да је на основу таквог чињеничног утврђења првостепени суд закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, јер није извршио прописану повреду радне обавезе, а побијано решење не садржи ваљано образложење; да стога и није било основа да се тужиоцу изрекне ова мера сходно одредби члана 28. став 2. Колективног уговора; да чињеница да тужиоцу није благовремено достављено решење које не садржи образложење због чега његови послови нису квалитетно и благовремено обављени, искључује основ за закључак из оспореног решења да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет; да је тужилац као послодавац имао обавезу да му достави образложено решење.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 429/08 од 14. јануара 2009. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да је тужиоцу умањена зарада за 10% за месец март 2008. године, да му пре тога није достављена одлука како би радник могао да провери због чега му је извршена обустава зараде, већ је одлука достављена пола месеца касније, а резултати рада и разлози због чега му је умањена зарада нису достављени ни касније до доношења одлуке, због чега је првостепени суд правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане одлуке.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено сваком право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава је зајемчено сваком право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
5. Навод о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава подносилац уставне жалбе, пре свега, заснива на томе да су по истом правном основу Општински суд у Новом Пазару и Окружни суд у Новом Пазару усвајали тужбене захтеве других тужилаца и утврђивали да је незаконито решење о умањењу њихове зараде, док је његов тужбени захтев одбијен.
Неопходан предуслов за утврђивање повреде права на правну сигурност као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава јесте да су судови различито поступали у истим чињеничним и правним ситуацијама.
По оцени Уставног суда, оспорена пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године, с једне стране, и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, с друге стране, не заснивају се на истом чињеничном и правном стању.
Наиме, у парничним поступцима који су вођени пред Општинским судом у Новом Пазару у предметима П1. 442/08, П1. 456/08 и П1. 429/08 и који су окончани пресудама Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, судови су поништили оспорена решења и обавезали туженог да тужиоцима накнади штету, пре свега, јер оспорена решења нису садржавала ваљана образложења, на основу којих би се могло утврдити у чему се огледала повреда радне обавезе тужилаца. Насупрот томе, решење туженог којим је подносиоцу уставне жалбе умањена зарада садржавало је образложење, на основу којег се на несумњив начин могло утврдити у чему се огледала повреда радне обавезе подносиоца уставне жалбе на основу које му је умањена зарада. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се оспорена пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године, с једне стране, и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 650/09 од 13. јула 2009. године, Гж1. 549/09 од 24. јула 2009. године и Гж1. 651/09 од 12. августа 2009. године, с друге стране, не заснивају на истом чињеничном и правном стању, што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде права на правну сигурност као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд налази да су остали наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење били били истицани у жалби против првостепене пресуде. Другостепени суд је ценио жалбене наводе и дао је јасне и детаљне разлоге зашто сматра да жалбу треба одбити као неосновану, које Уставни суд не сматра произвољним.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 474/08 од 3. јуна 2009. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1380/09 од 24. новембра 2009. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У вези са истакнутом повредом права на имовину и права на рад, зајемчених чл. 58. и 60. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду ових права превасходно везују за исход предметне парнице. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, следи и да наводи подносиоца о повреди наведених уставних права нису основани.
Уставни суд је стога уставну жалбу одбио као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић