Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бранкa Николић a из села Ђурђевац, општина Мионица, Милан a Вићентијевићa из села Дучић, општина Мионица, Живот e Станић a из села Доње Лесковице, град Ваљево, Раденк a Костић a из села Паштрић, општина Мионица , и Милан a Пешић a из села Радобића, општина Мионица , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2012. године, донео јe
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранкa Николић a, Миланa Вићентијевићa, Животe Станић, Раденк a Костић a и Милан a Пешић a изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1076/10 од 24. фебруара 2010. године и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 1058/10 од 8. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Николић из села Ђурђевац, општина Мионица, Милан Вићентијевић из села Дучић, општина Мионица, Живота Станић из села Доње Лесковице, град Ваљево, Раденко Костић из села Паштрић, општина Мионица и Милан Пешић из села Радобића, општина Мионица, су 22. септембра 2010. године, преко пуномоћника Драгана Живковића, адвоката из Ваљева, Уставном суду поднели уставну жалбу против судских одлука наведених у изреци, због повреде права на накнаду штете из члана 3 5. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1076/10 од 24. фебруара 2010. године одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којим су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у изреци оспорене пресуде, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, били у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем ове обавезе причинила штету за коју одговара по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да су тужбе у овој правној ствари поднете 20. марта 2009. године; да су тужиоци имали сазнања да им накнада није у целини или делимично исплаћена и да се с тим у вези н ису обраћали државним органима са захтевом за исплату, због чега је, по налажењу суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени тога суда, неосновано позивање тужилаца на наведени институт.
Одлучујући о изјављеној жалби против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1076/10 од 24. фебруара 2010. године, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 1058/10 од 8. јула 2010. године, којом је жалба одбијена као неоснована и наведена првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју је у жалби указано, јер оспорена првостепена пресуда, по оцени другостепеног суда, садржи потпуне и јасне разлоге о свим одлучним чињеницама, који су у складу са стањем у списима; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно члан 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужилаца, правилно налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала, с обзиром на то да су тужбе поднете у марту 2009. године, а да је штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужилаца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да им исплати дневнице и да су тужиоци због неправилног рада тужене претрпели штету, у смислу члана 172. наведеног закона.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују означено уставно право подносилаца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. тада важећег Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Окружни суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби против првостепен е пресуд е, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред других, Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву, која је потврђена оспореном другостепеном пресудом, одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили да се тужена Република Србија обавеже да им по основу неоснованог обогаћења исплати одређене износе на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије; да су судови погрешно применили материјално право, третирајући постављене тужбене захтеве као захтеве за накнаду штете, а не као накнаду услед неоснованог обогаћења; да подносиоци своје право заснивају на томе да је Војска без правног основа задржала новац добијен за исплату ратних дневница, а што, по њиховом мишљењу, представља неосновано обогаћење и мора се подвести под члан 210. Закона о облигационим односима, те да је требало применити општи рок застарелости потраживања из члана 371. Закона о облигационим односима.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П. 1076/10 од 24. фебруара 2010. године одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарство одбране, којим су тужиоци тражили да се тужена обавеже да им на име неоснованог обогаћења исплати износе ближе наведене у изреци оспорене пресуде, са законском затезном каматом почев од дана доспећа сваког појединачног износа до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је исплата спорне накнаде, односно дневница за време проведено у резервном саставу Војске Југославије, представљала законску обавезу тужене коју је била дужна да измири још у периоду док су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, били у резервном саставу Војске Југославије, у смислу члана 157. Закона о Војсци Југославије, те да им је неизвршавањем ове обавезе причинила штету за коју одговара по члану 172. Закона о облигационим односима; да је тужена у одговору на тужбу истакла приговор застарелости потраживања, који је, по оцени тог суда, основан из разлога што у смислу члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, потраживање накнаде штете застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, док према одредби става 2. истог члана Закона, потраживање у сваком случају застарева за пет година од када је штета настала; да су тужбе у овој правној ствари поднете 20. марта 2009. године; да су тужиоци имали сазнања да им накнада није у целини или делимично исплаћена и да се с тим у вези н ису обраћали државним органима са захтевом за исплату, због чега је, по налажењу суда, тужбени захтев неоснован услед застарелости потраживања; да се у конкретном случају не ради о неоснованом обогаћењу на страни тужене, јер никаква имовина тужилаца није без правног основа прешла у имовину тужене сагласно одредбама чл. 210. до 219. Закона о облигационим односима, па је, по оцени тога суда, неосновано позивање тужилаца на наведени институт.
Одлучујући о изјављеној жалби против пресуде Општинског суда у Ваљеву П. 1076/10 од 24. фебруара 2010. године, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорену пресуду Гж. 1058/10 од 8. јула 2010. године, којом је жалба одбијена као неоснована и наведена првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да у првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда из члана 361. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју је у жалби указано, јер оспорена првостепена пресуда, по оцени другостепеног суда, садржи потпуне и јасне разлоге о свим одлучним чињеницама, који су у складу са стањем у списима; да је првостепени суд правилно применио материјално право, односно члан 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, када је усвојио приговор тужене о застарелости потраживања тужилаца, правилно налазећи да је протекао не само субјективни, већ и објективни рок од пет година од када је штета настала, с обзиром на то да су тужбе поднете у марту 2009. године, а да је штета настала 1999. године; да су неосновани наводи из жалбе да је првостепени суд спорни однос требало да расправи на основу члана 210. Закона о облигационим односима и да у том смислу примени општи рок застарелости из члана 371. тог закона, из разлога што је првостепени суд правилно нашао да из чињеничних навода тужбе не произлази да је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, јер у конкретном случају нема прелаза имовине тужилаца на тужену, већ је могла да постоји само обавеза тужене да им исплати дневнице и да су тужиоци због неправилног рада тужене претрпели штету, у смислу члана 172. наведеног закона.
4. Одредбом члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 210. став 1. Закона прописано је да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.
Чланом 376. Закона прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1.); да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују означено уставно право подносилаца. Уставни суд констатује да је Општински суд у Ваљеву, након поступка спроведеног у складу са законом, те спровођења и оцене доказа, у складу са одредбом члана 8. тада важећег Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), утврдио да је неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату износа ближе наведених у оспореној пресуди на име ратних дневница за период који су провели у саставу Војске Југославије, по основу неоснованог обогаћења. Наиме, редовни судови су у спроведеном поступку утврдили да правни основ тужбеног захтева подносилаца не може бити стицање без основа, с обзиром на то да је утврђено да није дошло до преласка без правног основа било какве имовине подносилаца на тужену, већ да је правни основ накнада штете због неисплаћивања ратних дневница од стране Војске Југославије и да се одговорност тужене заснива на члану 172. Закона о облигационим односима, односно на одговорности државе за штету коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Међутим, по приговору тужене, судови су утврдили да је потраживање накнаде штете подносилаца застарело, с обзиром на то да су протекли рокови прописани одредбама члана 376. Закона о облигационим односима за подношење тужбе, па су тужбени захтеви подносилаца одбијени правноснажном пресудом.
Уставни суд констатује да су Општински суд у Ваљеву, а потом и Окружни суд у Ваљеву одлучујући о поднетој жалби, дали уставноправно прихватљиво образложење зашто, по њиховој оцени, није основан тужбени захтев подносилаца, са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. У уставној жалби се не нуде никакви докази и аргументи, различити од оних које су подносиоци већ истицали у жалби против првостепен е пресуд е, а на које је одговорио другостепени суд.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред других, Одлуку Уж-2823/2009 од 8. јула 2010. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на накнаду штете зајемчено одредбом члана 35. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић