Уставни суд, Велико веће , у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Петровића из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Петровића изјављена против допунске пресуде Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 10. јуна 2009. године, пресуде Окружног суда у Сомбору Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 2437/10 од 28. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Петровић из Сомбора је 16. децембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против првостепене и другостепене пресуде наведене у изреци, због повреде права на једнаку законску заштиту без дискриминације из члана 21. став 3. Устава Републике Србије и права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби наводи да је Општински суд у Сомбору 10. јуна 2009. донео оспорену допунску пресуду П. 258/06 којом је допунио делимичн у пресуд у истог суда од 12. септембра 2008. године, те да је оспорена првостепена пресуда донета противно одредби члана 343 . Закона о парничном поступку, будући да је донета након правноснажности делимичне пресуде 12. септембра 2008. године. Даље се наводи да је у уводу оспорене првостепене пресуде погрешно означено да се делимична пресуда доноси у спору тужиља - противтужених мал. М.П. и Слађане Петровић, будући да, по мишљењу подносиоца, у спорном поступку Слађане Петровић нема и не мо же имати потраживање дечијег издржавања, те да се, стога, оспорена првостепена пресуда на њу није ни могла односити. Подносилац даље у уставној жалби наводи да суд није утврдио реалне потребе малолетне М.П, те да је неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио, а који је он обавезан да плаћа. У уставној жалби је наведено и да је подносилац уставне жалбе против оспорене другостепене пресуде изјавио ревизију.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорене пресуде, утврди право на накнаду нематеријалне штете и одреди објављивање одлуке.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд извршио увид у списе предмета Општинског суда у Сомбору П. 258/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе и Слађана Петровић су живели у брачној заједници која је престала почетком 2004. године, а у којој заједници је рођена мал. М. Пресудом о разводу брака Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године је, поред осталог, одређено заједничко вршење родитељског права над мал. М, при чему је мал. М. остала да живи у заједници са мајком, Слађаном Петровић. Истом пресудом одређен је начин виђања и одржавања личних односа између мал. М. и оца, овде подносиоца уставне жалбе, и утврђен његов допринос у издржавању мал. М. у износу од 3.000,00 динара.
Слађана Петровић је, као законски заступник мал. М, поднела Општинском суду у Сомбору 8. марта 2006. године тужбу против подносиоца уставне жалбе ради измене одлуке о дечијем издржавању. Како је подносилац истом суду поднео тужбу против Слађане Петровић ради измене одлуке о вршењу родитељског права, те како је и Слађана Петровић истом суду поднела тужбу против подносиоца ради лишења родитељског права, Општински суд у Сомбору је одредио спајање предмета и заједничко расправљање по све три наведене тужбе. Предмет је заведен под бројем П. 258/06.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 12 рочишта за главну расправу, од којих је већина и одржана. Суд је у току трајање поступка налагао: вештачење родитеља на околност подобности за самостално вршење родитељског права, као и на околност постојања основа за евентуално лишење родитељског права; извештавање од стране Центра за социјални рад у Сомбору о корективном надзору и раду са породицом, као и давање мишљења о предлогу за вршење родитељског права; достављање доказа о висини примања и имовном стању странака.
Делимичном пресудом Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 12. септембра 2008. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени-противтужилац Зоран Петровић обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно, тако што је обавезан да на име свог доприноса за месечно издржање мал. М. плаћа месечно износ од 8.395,00 динара, од дана пресуђења па убудуће, док за то постоје законски услови, а на начин ближе описан у пресуди. У ставу другом изреке наведене пресуде је одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Против наведене делимичне првостепене пресуде, подносилац уставне жалбе и тужиља-противтужена су изјавили жалбе, при чему је тужиља-противтужена поднела и предлог за доношење допунске пресуде.
Окружни суд у Сомбору је 19. децембра 2008. године донео решење Гж. 1854/08 којим је вратио списе предмета П. 258/06 Општинском суду у Сомбору ради доношења допунске пресуде. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је основано указано у поднеску тужиље-противтужене од 24. октобра 2008. године да је првостепени суд пропустио да одлучи о захтеву за издржавање од момента подношења тужбе па до пресуђења, будући да је тужбом тражено да се тужени обавеже на плаћање месечног износа од 9.000,00 динара од дана подношења тужбе, 8. марта 2006. године, па за убудуће.
Општински суд у Сомбору је 14. јануара 2009. године донео допунску пресуду П. 258/06 којом је измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени-противтужилац Зоран Петровић обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно, тако што је обавезан да на име свог доприноса за месечно издржање мал. М. плаћа месечно износ од 8.395,00 динара, од дана подношења тужбе па убудуће, док за то постоје законски услови, а на начин ближе описан у пресуди. У ставу другом изреке наведене пресуде одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Одлучујући о жалби туженог-противтужиоца против наведене првостепене допунске пресуде, Окружни суд у Сомбору је 16. априла 2009. године донео решење Гж. 403/09 којим је укинуо допунску пресуду Општинског суда у Сомбору П. 258/05 од 14. априла 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, док је преосталом делу жалбу туженог-противтужиоца одбио и потврдио делимичну пресуду Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 12. септембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је жалба у односу на допунску првостепену пресуду П. 258/05 од 14. јануара 2008. године основана, јер је првостепени суд требало да одлучи о основаности тужбеног захтева у истој висини за период од момента подношења тужбе па до пресуђења, будући да је за период од пресуђења, односно од 12. септембра 2008. године па убудуће, док постоје законски услови, већ пресуђено делимичном пресудом П. 258/05 од 12. септембра 2008. године.
Оспореном допунском пресудом Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 10. јуна 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и допуњена је делимична пресуда истог суда П.258/06 од 12. септембра 2008. године и то тако што је обавез ан тужени -противтужилац да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно за период почев од дана подношења тужбе 8. марта 2006. године па до 31. децембра 2006. године износ од 5.656,00 динара, за период од 1. јануара 2007. године па до 31. децембра 2007. године месечни износ од 7.738,50 динара, за период од 1. јануара 2008. године па до 1. септембра 2008. године износ од по 8.403,50 динара, и то на начин ближе описан у изреци пресуде, па је измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени- противтужилац обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно. Истом пресудом је одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Оспореном пресудом Окружног суда Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године је делимично преиначена оспорена првостепена пресуда у усвајајућем делу, тако што је одбијен захтев мал. М. којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име свог доприноса за издржавање, месечно за период од 1. јануара 2008. па до 1. септембра 2008. године, плаћа преко 8.395,00 па до 8.403,50 динара. У преосталом делу, жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде се, поред осталог, наводи: да је по тужби малолетне М. правноснажном делимичном пресудом првостепеног суда П. 258/06 од 12. септембра 2008. године измењена ранија одлука истог суда П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу доприноса оца у издржавању мал. М, и то од дана доношења те делимичне пресуде, па убудуће, док за то постоје законски услови, док је побијаном допунском пресудом истог суда од 10. јуна 2009. године одлучено о захтеву малолетне тужиље за измену раније одлуке у делу доприноса оца у њеном издржавању, и то од подношења тужбе, па до пресуђења, односно за период од 8. марта 2006. па до 1. септембра 2008. године, а о ком захтеву је првостепени суд пропустио да одлучи делимичном пресудом. Даље се наводи да се не могу прихватити жалбени наводи којима се указује да је допунска одлука противзаконита, у смислу да нема означења за који период се ранија одлука мења и за чије потраживање. По оцени другостепеног суда, не могу се прихватити жалбени наводи којима се указује да је делимична пресуда првостепеног суда П. 258/06 постала правноснажна 16. априла 2009. године, те да се у смислу одредби члана 343 . ЗПП није могла донети допунска одлука , и то из разлога што је на захтев законске заступнице малолетне тужиље од 24. октобра 2008. године, а сходно члану 343 . ЗПП донета , донета 14. јануара 2009. године допунска пресуда која je по жалби туженог укинута пресудом Окружног суда у Сомбору Гж. 403/09 од 16. априла 2009. године и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. Даље се наводи да је ожалбеном д опунском пресудом од 10. јуна 2009. године тужени обавезан да на име свог дела доприноса у издржавању мал. М. и то за период од 8. марта 2006. године па до 1. септембра 2008. године учествује са наведеним месечним износима, те да се не могу прихватити ни жалбени наводи којима се указује да из допунске одлуке произлази да се ради о захтеву за издржавање Слађане Петровић, а не мал. М . У образложењу се наводи и да је, руководећи се потребама малолетне тужиље, оствареним приходима и потребама њених родитеља, као и висином минималне суме издржавања, првостепени суд закључио да je у непресуђеном делу делимично основан тужбени захтев мал. М. ближе утврђен у изреци допунске првостепене пресуде, да је првостепени суд ч ињенично стање утврдио правилном оценом свих изведених доказа, а које прихвата и Окружни суд у Сомбору, те да је првостепени суд поступак спровео и допунску одлуку донео без битних повреда одредаба парничног поступка. Међутим, по оцени другостепеног суда, допринос оца у издржавању мал. М. у периоду од 1. јануара 2008. године па до 1. септембра 2008. године није правилно утврђен, будући да је минимална сума издржавања у августу месецу 2008. године износила 16.790,00 динара, те да је о захтеву малолетне тужиље за измену раније одлуке у вези са доприносом оца у њеном издржавању почев од 12. септембра 2008. године, па убудуће док за то постоје законски услови, одлучено ранијом правноснажном делимичном пресудом првостепеног суда од 12. септембра 2008. године, услед чега је допунска одлук а делимично преинач ена.
У уставној жалби је назначено да је против оспорене другостепене пресуде подносилац изјавио ревизију. Увидом у списе предмета П. 258/06 утврђено је да је током трајања поступка пред Уставним судом, Врховни касациони суд одлучио о изјављеној ревизији. Иако подноислац усатвне жалбе није формално оспорио одлуку по ревизији, Уставни суд налази да у конкретном случају основаност навода уставне жалбе треба ценити и у односу на ревизијску пресуду, и то из разлога што је пресудом Врховног касационог суда Рев. 2437/10 од 28. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија туженог-противтужиоца изјављена против пресуде Окружног суда Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је правилан закључак нижестепених судова да је тужени у обавези и у могућности да доприноси издржавању малолетне тужиље за период од подношења тужбе на начин и у месечним износима одређеним у изреци другостепене пресуде. Даље се наводи да се у ревизији туженог, у претежном делу, понављају жалбени наводи који су били предмет оцене другостепеног суда, те да ту оцену прихвата у целини и Врховни касациони суд.
Уставни суд је увидом у списе предмета оспореног поступка даље утврдио:
На рочишту за главну расправу, одржаном 15. октобра 2010. године, тужиља-противтужена Слађана Патровић је повукла тужбу за лишење родитељског права.
Пресудом Основног суда у Сомбору П. 4/10 од 15. октобра 2010. године усвојен је тужебни захтев туженог-противтужиоца и измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу одржавања личних односа, виђања и контактирања мал. М. са оцем, Зораном Петровићем, по моделу ближе описаном у пресуди. Како су странке након објављивања пресуде изјавили да се неће жалити, наведена пресуда је истог дана постала правноснажна.
4. Одредбом члана 21. став 2. Устава утврђено је да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 334. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тексту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, је било прописано да: ако су од више тужбених захтева, услед признања, одрицања или на основу расправљања, само неки сазрели за коначну одлуку или ако је само део једног захтева сазрео за коначну одлуку, суд може у погледу сазрелих захтева, односно дела захтева, закључити расправу и донети пресуду (делимична пресуда) (став 1.); да д елимичну пресуду суд може да донесе и кад је подигнута противтужба, ако је за одлуку сазрео само захтев тужбе или захтев противтужбе (став 2.); да ће с уд приликом одлучивања да ли ће донети делимичну пресуду, нарочито узети у обзир величину захтева или дела захтева који је сазрео за одлуку (став 3.); да је д елимична пресуда самостална пресуда у погледу правних лекова и извршења (став 4.). Одредбом члана 343. став 1. ЗПП је било прописано да ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима се мора одлучити пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од пријема пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде. Одредбом члана 345. став 1. ЗПП је било прописано да ако је поред предлога за допуну пресуде поднета и жалба против пресуде, првостепени суд ће застати са достављањем ове жалбе другостепеном суду док се не донесе одлука о предлогу за допуну пресуде и док не истекне рок за жалбу против ове одлуке.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на тврдњама које су претходно наведене и у жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде, као и у ревизији изјављеној против оспорене другостепене пресуде, а које су и другостепени и ревизијски суд оценили као неосноване.
Ови поновљени наводи се односе на тврдњу да је приликом доношења оспорене допунске пресуде погрешно примењено процесно право, и то члан 343. ЗПП, да је „неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио“, те да се оспорена првостепена пресуда не може односити на Слађану Петровић, већ на мал. М, будући да се о њеном издржавању и одлучивало.
С тим у вези, Уставни суд претходно указује на свој став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене прав а у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, осим ако из разлога наведених у уставној жалби и доказа приложених уз њу, не произлази да су судови произвољно применили право, и то на штету подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући основаност навода о погрешној примени процесног права, и то члана 343. ЗПП, Уставни суд констатује да је из наведене законске одредбе проистицало да се „допунска пресуда“ могла донети у ситуацији када је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима се мора одлучити пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, и то под условом да је странка, у року од 15 дана од пријема пресуде , предложи ла суду да се изврши допуна пресуде.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је спорни парнични поступак вођен поводом три тужбе, те да је првостепени суд делимичном пресудом П. 258/06 од 12. септембра 2008. године одлучио о тужби за измену одлуке о издржавању, и то тако што је делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде, и то за период од дана пресуђења па убудуће, док постоје законски услови. Уставни суд је даље констатовао да је тужиља-противтужена 24. октобра 2008 године, поред жалбе против наведене првостепене пресуде, поднела суду и предлог за доношење допунске пресуде, у ком предлогу је указано да је првостепени суд пропустио да одлучи о делу тужбеног захтева који се односи на период од дана подношења тужбе па до пресуђења, те да је као последица тога, другостепени суд вратио списе предмета и наложио првостепеном суду да одлучи о о основаности овог дела тужбеног захтева. Првостепени суд је допунском пресудом од 14. јануара 2009. године делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде, за период од дана подношења тужбе па убудуће, док постоје законски услови. Имајући у виду да је наведеном допунском пресудом од 14. јануара 2009. године првостепени суд одлучио о основаности тужбеног захтева за период од дана подношења тужбе па убудуће, као и да је исти суд претходно, делимичном пресудом од 12. септембра 2008. године, већ одлучио о основаности тужбеног захтева за период од дана пресуђења па убудуће, другостепени суд је решењем од 16. априла 2009. године укинуо ову допунску пресуду. Уставни суд је даље утврдио да је оспореном допунском пресудом од 10. јуна 2009. године првостепени суд делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде и то за период од дана подношења тужбе па до пресуђења, те да је оспорена првостепене пресуда касније потврђена од стране Окружног суда у Сомбору и Врховног касационог суда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да приликом доношења оспорене допунске пресуде Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 10. јуна 2009. године није произвољно примењено процесно право, те да последично нису основани наводи подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Наиме, услед пропуста Општинског суда у Сомбору да делимичном пресудом од 12. септембра 2008. године одлучи о делу захтева тужиље-противтужене који се односи на период од дана подношења тужбе па до преуђења, тужиља-противтужена је, у року прописаном чланом 343. ЗПП, предложила суду да изврши допуна пресуде и одлучи о делу захтева, а што је наложио и Окружни суд у Сомбору решењем од 19. децембра 2008. године. Како је Општински суд у Сомбору допунском пресудом од 14. јануара 2009. године одлучио о основаности тужбеног захтева за период који је већ био обухваћен делимичном пресудом истог суда од 12. септембра 2008. године (период од дана пресуђења па убудуће), Окружни суд у Сомбору је укинуо наведену допунску пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивње, који је у наставку поступка донео оспорену допунску пресуду од 10. јуна 2009. године и одлучио о делу тужбеног захтева који се односио на период од дана подношења тужбе па до преуђења.
Уставни суд је имао у виду и да је да је Окружни суд у Сомбору оценио наводе и тврдње које је подносилац износио у жалбеном поступку и који се односне на погрешну примену члана 343. ЗПП, а које сада понавља у уставној жалби, те да је у оспореној пресуди Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године дао довољне и јасне разлоге за заузети став. Такође, Уставни суд је имао у виду и да је Врховни касациони суд одлучивао о ревизији подносиоца уставне жалбе, те да је пресудом Рев. 2437/10 од 28. априла 2010. године ревизију одбио као неосновану.
Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе који се односе на „неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио“, Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца не садрже конкретне, чињенично и правно утемељене, уставноправне разлоге којима би се поткрепила тврдња о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. При том, Уставни суд је имао у виду да је да је првостепени суд извео већи број доказа који се односе на утврђивање висине издржавања , као и да је за све доказе дао јасно и разумљиво образложење . Такође, Уставни суд је имао у виду да су и другостепени суд и резизијски суд ценили жалбене наводе, односно наводе из ревизије, дајући за заузете став ове довољн о образложене и јасне разлоге . Стога је Уставни суд оценио да ови разлози наведени у уставној жалби не дају основа за тврдњу да је оспорен им пресуд ама подносиоцу повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У вези навода подносиоца о томе да је оспореним пресудама погрешно одлучено о издржавању Слађане Петровић, а не мал. М, Уставни суд је нашао да су и ови наводи чињенично и правни неутемељени. Наиме, Уставни суд је утврдио да је спорни парнични поступак у предмету П. 258/06 вођен поводом три тужбе, да је једна тужба поднета од стране мал. М. ради измене одлуке о њеном издржавању, те да је ову тужбу, као законски заступник мал. М., поднела њена мајка, Слађана Петровић која је поводом друге две тужбе у истом парничном поступку имала положај тужиље-противтужене.
6. Оцењујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак трајао четири године и месец дана.
При оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, Уставни суд сматра да се у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора поћи и од сложености предмета, понашања самог подносиоца уставне жалбе, поступања судова, као и од значаја истакнутог права.
Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио следеће : да је предметни парнични поступак вођен поводом три тужбе, што указује на сложеност чињеничних и правних питања која су се расправљали; да подносилац уставне жалбе није допринео дужем трајању поступка; да су судови поступали ефикасно током целог поступка; да су у наведеном периоду судови правноснажно одлучили о тужбеним захтевима, те да је окончан ревизијски поступак; да је у оспореном поступку одлучивано о веома значајном праву подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се укупно трајање парничног поступка од четири године и месец дана не може сматрати неразумно дугим роком, посебно када се има у виду да је поступак вођен поводом три тужбе, те да је у оквиру овог рока окончан и поступак по ревизији, односно да су судови одлучивали у три инстанце.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у оспореном поступку није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
У вези навода уставне жалбе о повреди права на једнаку законску заштиту, без дискриминације из члана 21. став 3. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац у уставној жалби само формално позива на повреду означеног уставних права, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7 . С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби наводи да је Општински суд у Сомбору 10. јуна 2009. донео оспорену допунску пресуду П. 258/06 којом је допунио делимичн у пресуд у истог суда од 12. септембра 2008. године, те да је оспорена првостепена пресуда донета противно одредби члана 343 . Закона о парничном поступку, будући да је донета након правноснажности делимичне пресуде 12. септембра 2008. године. Даље се наводи да је у уводу оспорене првостепене пресуде погрешно означено да се делимична пресуда доноси у спору тужиља - противтужених мал. М.П. и Слађане Петровић, будући да, по мишљењу подносиоца, у спорном поступку Слађане Петровић нема и не мо же имати потраживање дечијег издржавања, те да се, стога, оспорена првостепена пресуда на њу није ни могла односити. Подносилац даље у уставној жалби наводи да суд није утврдио реалне потребе малолетне М.П, те да је неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио, а који је он обавезан да плаћа. У уставној жалби је наведено и да је подносилац уставне жалбе против оспорене другостепене пресуде изјавио ревизију.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорене пресуде, утврди право на накнаду нематеријалне штете и одреди објављивање одлуке.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд извршио увид у списе предмета Општинског суда у Сомбору П. 258/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе и Слађана Петровић су живели у брачној заједници која је престала почетком 2004. године, а у којој заједници је рођена мал. М. Пресудом о разводу брака Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године је, поред осталог, одређено заједничко вршење родитељског права над мал. М, при чему је мал. М. остала да живи у заједници са мајком, Слађаном Петровић. Истом пресудом одређен је начин виђања и одржавања личних односа између мал. М. и оца, овде подносиоца уставне жалбе, и утврђен његов допринос у издржавању мал. М. у износу од 3.000,00 динара.
Слађана Петровић је, као законски заступник мал. М, поднела Општинском суду у Сомбору 8. марта 2006. године тужбу против подносиоца уставне жалбе ради измене одлуке о дечијем издржавању. Како је подносилац истом суду поднео тужбу против Слађане Петровић ради измене одлуке о вршењу родитељског права, те како је и Слађана Петровић истом суду поднела тужбу против подносиоца ради лишења родитељског права, Општински суд у Сомбору је одредио спајање предмета и заједничко расправљање по све три наведене тужбе. Предмет је заведен под бројем П. 258/06.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 12 рочишта за главну расправу, од којих је већина и одржана. Суд је у току трајање поступка налагао: вештачење родитеља на околност подобности за самостално вршење родитељског права, као и на околност постојања основа за евентуално лишење родитељског права; извештавање од стране Центра за социјални рад у Сомбору о корективном надзору и раду са породицом, као и давање мишљења о предлогу за вршење родитељског права; достављање доказа о висини примања и имовном стању странака.
Делимичном пресудом Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 12. септембра 2008. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени-противтужилац Зоран Петровић обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно, тако што је обавезан да на име свог доприноса за месечно издржање мал. М. плаћа месечно износ од 8.395,00 динара, од дана пресуђења па убудуће, док за то постоје законски услови, а на начин ближе описан у пресуди. У ставу другом изреке наведене пресуде је одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Против наведене делимичне првостепене пресуде, подносилац уставне жалбе и тужиља-противтужена су изјавили жалбе, при чему је тужиља-противтужена поднела и предлог за доношење допунске пресуде.
Окружни суд у Сомбору је 19. децембра 2008. године донео решење Гж. 1854/08 којим је вратио списе предмета П. 258/06 Општинском суду у Сомбору ради доношења допунске пресуде. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је основано указано у поднеску тужиље-противтужене од 24. октобра 2008. године да је првостепени суд пропустио да одлучи о захтеву за издржавање од момента подношења тужбе па до пресуђења, будући да је тужбом тражено да се тужени обавеже на плаћање месечног износа од 9.000,00 динара од дана подношења тужбе, 8. марта 2006. године, па за убудуће.
Општински суд у Сомбору је 14. јануара 2009. године донео допунску пресуду П. 258/06 којом је измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени-противтужилац Зоран Петровић обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно, тако што је обавезан да на име свог доприноса за месечно издржање мал. М. плаћа месечно износ од 8.395,00 динара, од дана подношења тужбе па убудуће, док за то постоје законски услови, а на начин ближе описан у пресуди. У ставу другом изреке наведене пресуде одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Одлучујући о жалби туженог-противтужиоца против наведене првостепене допунске пресуде, Окружни суд у Сомбору је 16. априла 2009. године донео решење Гж. 403/09 којим је укинуо допунску пресуду Општинског суда у Сомбору П. 258/05 од 14. априла 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, док је преосталом делу жалбу туженог-противтужиоца одбио и потврдио делимичну пресуду Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 12. септембра 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је жалба у односу на допунску првостепену пресуду П. 258/05 од 14. јануара 2008. године основана, јер је првостепени суд требало да одлучи о основаности тужбеног захтева у истој висини за период од момента подношења тужбе па до пресуђења, будући да је за период од пресуђења, односно од 12. септембра 2008. године па убудуће, док постоје законски услови, већ пресуђено делимичном пресудом П. 258/05 од 12. септембра 2008. године.
Оспореном допунском пресудом Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 10. јуна 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и допуњена је делимична пресуда истог суда П.258/06 од 12. септембра 2008. године и то тако што је обавез ан тужени -противтужилац да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно за период почев од дана подношења тужбе 8. марта 2006. године па до 31. децембра 2006. године износ од 5.656,00 динара, за период од 1. јануара 2007. године па до 31. децембра 2007. године месечни износ од 7.738,50 динара, за период од 1. јануара 2008. године па до 1. септембра 2008. године износ од по 8.403,50 динара, и то на начин ближе описан у изреци пресуде, па је измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу где је тужени- противтужилац обавезан да плаћа издржавање у износу од 3.000,00 динара месечно. Истом пресудом је одбијен тужбени захтев тужиље-противтужене преко досуђеног износа, а којим је тражено да се тужени -противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. М. плаћа месечно износ од 9.000,00 динара .
Оспореном пресудом Окружног суда Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године је делимично преиначена оспорена првостепена пресуда у усвајајућем делу, тако што је одбијен захтев мал. М. којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име свог доприноса за издржавање, месечно за период од 1. јануара 2008. па до 1. септембра 2008. године, плаћа преко 8.395,00 па до 8.403,50 динара. У преосталом делу, жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена. У образложењу ове пресуде се, поред осталог, наводи: да је по тужби малолетне М. правноснажном делимичном пресудом првостепеног суда П. 258/06 од 12. септембра 2008. године измењена ранија одлука истог суда П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу доприноса оца у издржавању мал. М, и то од дана доношења те делимичне пресуде, па убудуће, док за то постоје законски услови, док је побијаном допунском пресудом истог суда од 10. јуна 2009. године одлучено о захтеву малолетне тужиље за измену раније одлуке у делу доприноса оца у њеном издржавању, и то од подношења тужбе, па до пресуђења, односно за период од 8. марта 2006. па до 1. септембра 2008. године, а о ком захтеву је првостепени суд пропустио да одлучи делимичном пресудом. Даље се наводи да се не могу прихватити жалбени наводи којима се указује да је допунска одлука противзаконита, у смислу да нема означења за који период се ранија одлука мења и за чије потраживање. По оцени другостепеног суда, не могу се прихватити жалбени наводи којима се указује да је делимична пресуда првостепеног суда П. 258/06 постала правноснажна 16. априла 2009. године, те да се у смислу одредби члана 343 . ЗПП није могла донети допунска одлука , и то из разлога што је на захтев законске заступнице малолетне тужиље од 24. октобра 2008. године, а сходно члану 343 . ЗПП донета , донета 14. јануара 2009. године допунска пресуда која je по жалби туженог укинута пресудом Окружног суда у Сомбору Гж. 403/09 од 16. априла 2009. године и предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. Даље се наводи да је ожалбеном д опунском пресудом од 10. јуна 2009. године тужени обавезан да на име свог дела доприноса у издржавању мал. М. и то за период од 8. марта 2006. године па до 1. септембра 2008. године учествује са наведеним месечним износима, те да се не могу прихватити ни жалбени наводи којима се указује да из допунске одлуке произлази да се ради о захтеву за издржавање Слађане Петровић, а не мал. М . У образложењу се наводи и да је, руководећи се потребама малолетне тужиље, оствареним приходима и потребама њених родитеља, као и висином минималне суме издржавања, првостепени суд закључио да je у непресуђеном делу делимично основан тужбени захтев мал. М. ближе утврђен у изреци допунске првостепене пресуде, да је првостепени суд ч ињенично стање утврдио правилном оценом свих изведених доказа, а које прихвата и Окружни суд у Сомбору, те да је првостепени суд поступак спровео и допунску одлуку донео без битних повреда одредаба парничног поступка. Међутим, по оцени другостепеног суда, допринос оца у издржавању мал. М. у периоду од 1. јануара 2008. године па до 1. септембра 2008. године није правилно утврђен, будући да је минимална сума издржавања у августу месецу 2008. године износила 16.790,00 динара, те да је о захтеву малолетне тужиље за измену раније одлуке у вези са доприносом оца у њеном издржавању почев од 12. септембра 2008. године, па убудуће док за то постоје законски услови, одлучено ранијом правноснажном делимичном пресудом првостепеног суда од 12. септембра 2008. године, услед чега је допунска одлук а делимично преинач ена.
У уставној жалби је назначено да је против оспорене другостепене пресуде подносилац изјавио ревизију. Увидом у списе предмета П. 258/06 утврђено је да је током трајања поступка пред Уставним судом, Врховни касациони суд одлучио о изјављеној ревизији. Иако подноислац усатвне жалбе није формално оспорио одлуку по ревизији, Уставни суд налази да у конкретном случају основаност навода уставне жалбе треба ценити и у односу на ревизијску пресуду, и то из разлога што је пресудом Врховног касационог суда Рев. 2437/10 од 28. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија туженог-противтужиоца изјављена против пресуде Окружног суда Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је правилан закључак нижестепених судова да је тужени у обавези и у могућности да доприноси издржавању малолетне тужиље за период од подношења тужбе на начин и у месечним износима одређеним у изреци другостепене пресуде. Даље се наводи да се у ревизији туженог, у претежном делу, понављају жалбени наводи који су били предмет оцене другостепеног суда, те да ту оцену прихвата у целини и Врховни касациони суд.
Уставни суд је увидом у списе предмета оспореног поступка даље утврдио:
На рочишту за главну расправу, одржаном 15. октобра 2010. године, тужиља-противтужена Слађана Патровић је повукла тужбу за лишење родитељског права.
Пресудом Основног суда у Сомбору П. 4/10 од 15. октобра 2010. године усвојен је тужебни захтев туженог-противтужиоца и измењена пресуда Општинског суда у Сомбору П. 115/05 од 17. августа 2005. године у делу одржавања личних односа, виђања и контактирања мал. М. са оцем, Зораном Петровићем, по моделу ближе описаном у пресуди. Како су странке након објављивања пресуде изјавили да се неће жалити, наведена пресуда је истог дана постала правноснажна.
4. Одредбом члана 21. став 2. Устава утврђено је да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 334. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (у даљем тексту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, је било прописано да: ако су од више тужбених захтева, услед признања, одрицања или на основу расправљања, само неки сазрели за коначну одлуку или ако је само део једног захтева сазрео за коначну одлуку, суд може у погледу сазрелих захтева, односно дела захтева, закључити расправу и донети пресуду (делимична пресуда) (став 1.); да д елимичну пресуду суд може да донесе и кад је подигнута противтужба, ако је за одлуку сазрео само захтев тужбе или захтев противтужбе (став 2.); да ће с уд приликом одлучивања да ли ће донети делимичну пресуду, нарочито узети у обзир величину захтева или дела захтева који је сазрео за одлуку (став 3.); да је д елимична пресуда самостална пресуда у погледу правних лекова и извршења (став 4.). Одредбом члана 343. став 1. ЗПП је било прописано да ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима се мора одлучити пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од пријема пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде. Одредбом члана 345. став 1. ЗПП је било прописано да ако је поред предлога за допуну пресуде поднета и жалба против пресуде, првостепени суд ће застати са достављањем ове жалбе другостепеном суду док се не донесе одлука о предлогу за допуну пресуде и док не истекне рок за жалбу против ове одлуке.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на тврдњама које су претходно наведене и у жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде, као и у ревизији изјављеној против оспорене другостепене пресуде, а које су и другостепени и ревизијски суд оценили као неосноване.
Ови поновљени наводи се односе на тврдњу да је приликом доношења оспорене допунске пресуде погрешно примењено процесно право, и то члан 343. ЗПП, да је „неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио“, те да се оспорена првостепена пресуда не може односити на Слађану Петровић, већ на мал. М, будући да се о њеном издржавању и одлучивало.
С тим у вези, Уставни суд претходно указује на свој став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене прав а у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, осим ако из разлога наведених у уставној жалби и доказа приложених уз њу, не произлази да су судови произвољно применили право, и то на штету подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући основаност навода о погрешној примени процесног права, и то члана 343. ЗПП, Уставни суд констатује да је из наведене законске одредбе проистицало да се „допунска пресуда“ могла донети у ситуацији када је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима се мора одлучити пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, и то под условом да је странка, у року од 15 дана од пријема пресуде , предложи ла суду да се изврши допуна пресуде.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је спорни парнични поступак вођен поводом три тужбе, те да је првостепени суд делимичном пресудом П. 258/06 од 12. септембра 2008. године одлучио о тужби за измену одлуке о издржавању, и то тако што је делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде, и то за период од дана пресуђења па убудуће, док постоје законски услови. Уставни суд је даље констатовао да је тужиља-противтужена 24. октобра 2008 године, поред жалбе против наведене првостепене пресуде, поднела суду и предлог за доношење допунске пресуде, у ком предлогу је указано да је првостепени суд пропустио да одлучи о делу тужбеног захтева који се односи на период од дана подношења тужбе па до пресуђења, те да је као последица тога, другостепени суд вратио списе предмета и наложио првостепеном суду да одлучи о о основаности овог дела тужбеног захтева. Првостепени суд је допунском пресудом од 14. јануара 2009. године делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде, за период од дана подношења тужбе па убудуће, док постоје законски услови. Имајући у виду да је наведеном допунском пресудом од 14. јануара 2009. године првостепени суд одлучио о основаности тужбеног захтева за период од дана подношења тужбе па убудуће, као и да је исти суд претходно, делимичном пресудом од 12. септембра 2008. године, већ одлучио о основаности тужбеног захтева за период од дана пресуђења па убудуће, другостепени суд је решењем од 16. априла 2009. године укинуо ову допунску пресуду. Уставни суд је даље утврдио да је оспореном допунском пресудом од 10. јуна 2009. године првостепени суд делимично усвојио тужбени захтев тужиље-противтужене и обавезао подносиоца да плаћа месечно одређени новчани износ на начин ближе описан у изреци те пресуде и то за период од дана подношења тужбе па до пресуђења, те да је оспорена првостепене пресуда касније потврђена од стране Окружног суда у Сомбору и Врховног касационог суда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да приликом доношења оспорене допунске пресуде Општинског суда у Сомбору П. 258/06 од 10. јуна 2009. године није произвољно примењено процесно право, те да последично нису основани наводи подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Наиме, услед пропуста Општинског суда у Сомбору да делимичном пресудом од 12. септембра 2008. године одлучи о делу захтева тужиље-противтужене који се односи на период од дана подношења тужбе па до преуђења, тужиља-противтужена је, у року прописаном чланом 343. ЗПП, предложила суду да изврши допуна пресуде и одлучи о делу захтева, а што је наложио и Окружни суд у Сомбору решењем од 19. децембра 2008. године. Како је Општински суд у Сомбору допунском пресудом од 14. јануара 2009. године одлучио о основаности тужбеног захтева за период који је већ био обухваћен делимичном пресудом истог суда од 12. септембра 2008. године (период од дана пресуђења па убудуће), Окружни суд у Сомбору је укинуо наведену допунску пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивње, који је у наставку поступка донео оспорену допунску пресуду од 10. јуна 2009. године и одлучио о делу тужбеног захтева који се односио на период од дана подношења тужбе па до преуђења.
Уставни суд је имао у виду и да је да је Окружни суд у Сомбору оценио наводе и тврдње које је подносилац износио у жалбеном поступку и који се односне на погрешну примену члана 343. ЗПП, а које сада понавља у уставној жалби, те да је у оспореној пресуди Гж. 1635/09 од 16. октобра 2009. године дао довољне и јасне разлоге за заузети став. Такође, Уставни суд је имао у виду и да је Врховни касациони суд одлучивао о ревизији подносиоца уставне жалбе, те да је пресудом Рев. 2437/10 од 28. априла 2010. године ревизију одбио као неосновану.
Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе који се односе на „неприхватљив обрачун доприноса који је суд утврдио“, Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца не садрже конкретне, чињенично и правно утемељене, уставноправне разлоге којима би се поткрепила тврдња о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. При том, Уставни суд је имао у виду да је да је првостепени суд извео већи број доказа који се односе на утврђивање висине издржавања , као и да је за све доказе дао јасно и разумљиво образложење . Такође, Уставни суд је имао у виду да су и другостепени суд и резизијски суд ценили жалбене наводе, односно наводе из ревизије, дајући за заузете став ове довољн о образложене и јасне разлоге . Стога је Уставни суд оценио да ови разлози наведени у уставној жалби не дају основа за тврдњу да је оспорен им пресуд ама подносиоцу повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У вези навода подносиоца о томе да је оспореним пресудама погрешно одлучено о издржавању Слађане Петровић, а не мал. М, Уставни суд је нашао да су и ови наводи чињенично и правни неутемељени. Наиме, Уставни суд је утврдио да је спорни парнични поступак у предмету П. 258/06 вођен поводом три тужбе, да је једна тужба поднета од стране мал. М. ради измене одлуке о њеном издржавању, те да је ову тужбу, као законски заступник мал. М., поднела њена мајка, Слађана Петровић која је поводом друге две тужбе у истом парничном поступку имала положај тужиље-противтужене.
6. Оцењујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак трајао четири године и месец дана.
При оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, Уставни суд сматра да се у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора поћи и од сложености предмета, понашања самог подносиоца уставне жалбе, поступања судова, као и од значаја истакнутог права.
Полазећи од ових критеријума, Уставни суд је утврдио следеће : да је предметни парнични поступак вођен поводом три тужбе, што указује на сложеност чињеничних и правних питања која су се расправљали; да подносилац уставне жалбе није допринео дужем трајању поступка; да су судови поступали ефикасно током целог поступка; да су у наведеном периоду судови правноснажно одлучили о тужбеним захтевима, те да је окончан ревизијски поступак; да је у оспореном поступку одлучивано о веома значајном праву подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да се укупно трајање парничног поступка од четири године и месец дана не може сматрати неразумно дугим роком, посебно када се има у виду да је поступак вођен поводом три тужбе, те да је у оквиру овог рока окончан и поступак по ревизији, односно да су судови одлучивали у три инстанце.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у оспореном поступку није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану.
У вези навода уставне жалбе о повреди права на једнаку законску заштиту, без дискриминације из члана 21. став 3. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац у уставној жалби само формално позива на повреду означеног уставних права, а да при том не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7 . С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић