Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиш а Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. фебруара 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности члана 24. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 36/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и „законитости“ члана 24. Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, број 36/09). У иницијативи се наводи да се оспореном одредбом Закона, којом је прописана обавеза послодавца да, у зависности од броја запослених, има у радном односу одређен број особа са инвалидитетом, супротно одредбама члана 21, 82, 84. и 91. Устава Републике Србије, уводи обавеза запошљавања особа са инвалидитетом, а да се, при том, не води рачуна о делатности послодавца и стеченим правима улагањем капитала на основу закона.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом донела Народна скупштина Републике Србије, на Четвртој седници првог редовног заседања у 2009. години, 13. маја 2009. године. Закон је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ , број 36 од 15. маја 2009. године и ступио на снагу осмог дана од дана објављивања, осим одредаба чл. 24. и 29. овог закона, које су почеле да се примењују протеком рока од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.
Према одредбама члана 1. Закона, овим законом уређују се: подстицаји за запошљавање ради стварања услова за равноправно укључивање особа са инвалидитетом на тржиште рада; процена радних способности; професионална рехабилитација; обавеза запошљавања особа са инвалидитетом; услови за оснивање и обављање делатности предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом и других посебних облика запошљавања и радног ангажовања особа са инвалидитетом; друга питања од значаја за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.
Оспореним чланом 24. Закона прописано је: да обавеза запошљавања, у смислу овог закона, јесте обавеза сваког послодавца које има најмање 20 запослених да има у радном односу одређени број особа са инвалидитетом (став 1.); да је послодавац, који има од 20 до 49 запослених, дужан да има у радном односу једну особу са инвалидитетом (став 2.); да је послодавац који има 50 и више запослених дужан да има у радном односу најмање две особе са инвалидитетом и на сваких наредних започетих 50 запослених по једну особу са инвалидитетом (став 3.).
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом донела Народна скупштина Републике Србије, на Четвртој седници првог редовног заседања у 2009. години, 13. маја 2009. године. Закон је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“ , број 36 од 15. маја 2009. године и ступио на снагу осмог дана од дана објављивања, осим одредаба чл. 24. и 29. овог закона, које су почеле да се примењују протеком рока од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.
Према одредбама члана 1. Закона, овим законом уређују се: подстицаји за запошљавање ради стварања услова за равноправно укључивање особа са инвалидитетом на тржиште рада; процена радних способности; професионална рехабилитација; обавеза запошљавања особа са инвалидитетом; услови за оснивање и обављање делатности предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом и других посебних облика запошљавања и радног ангажовања особа са инвалидитетом; друга питања од значаја за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом.
Оспореним чланом 24. Закона прописано је: да обавеза запошљавања, у смислу овог закона, јесте обавеза сваког послодавца које има најмање 20 запослених да има у радном односу одређени број особа са инвалидитетом (став 1.); да је послодавац, који има од 20 до 49 запослених, дужан да има у радном односу једну особу са инвалидитетом (став 2.); да је послодавац који има 50 и више запослених дужан да има у радном односу најмање две особе са инвалидитетом и на сваких наредних започетих 50 запослених по једну особу са инвалидитетом (став 3.).
Одредбама Устава Републике Србије у односу на које је тражена оцена уставности оспорене одредбе Закона, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета , те да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.) ; да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине, да је Република Србија јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, рада, капитала и услуга, као и да се утицај тржишне привреде на социјални и економски положај запослених усклађује кроз социјални дијалог између синдиката и послодаваца (члан 82.); да сви имају једнак правни положај на тржишту, да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја, да права стечена улагањем капитала на основу закона не могу законом бити умањена, као и да су страна лица изједначена на тржишту са домаћим (члан 84.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.).
За оцену уставности оспорене одредбе Закона, по оцени Уставног суда, од значаја су и одредбе Устава којима је утврђено: да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 5.); да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. став 4.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области запошљавања и борачке и инвалидске заштите (члан 97. тач. 8. и 10.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Полазећи од изложеног, а посебно одредаба члана 97. тач. 8. и 10. Устава Републике Србије, Уставни суд је оценио да је законодавни орган био Уставом овлашћен да својим прописом створи законске претпоставке за равноправно укључивање особа са инвалидитетом на трижиште рада, као и за социјално укључивање особа са инвалидитетом у све сфере друштвеног живота, а све у циљу побољшања услова живота ове категорије становништва. У границама наведених уставних овлашћења је и прописивање обавезе послодавца да, у зависности од броја запослених, запосли одређен број особа са инвалидитетом на начин како је то прописано у оспореном члану Закона. Основни циљ оспорене законске норме је, по оцени Уставног суда, намера да се смањи број незапослених лица са инвалидитетом и спречи евенутално отпуштање ових тренутно запослених лица.
Уставни суд посебно указује да су важећи Законом прописане и различите могућности за ослобађање од обавезе запошљавања, односно: да новоосновани послодавац нема ову обавезу у трајању од 24 месеца од дана отпочињања делатности (члан 25.); да се послодавац који учествује у финансирању зарада за особе са инвалидитетом у предузећу за професиналну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом или социјалном предузећу и организације ослобађа обавезе запошљавања оног броја особа са инвалидитетом чије зараде финансира (члан 26.); да се послодавац ослобађа обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом ако изврши финансијске обавезе из уговора о пословно – техничкој сарадњи, куповини производа или вршењу услуга у поступцима јавне или друге набавке са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом (члан 27.). Ова ослобађања од обавеза запошљавања уведена су са циљем да би се послодавцима пружило више модолитета за испуњење обавезе запошљавања наведених лица , а у складу са њиховим потребама и тренутним могућностима.
За оцену уставности оспорене одредбе Закона, по оцени Уставног суда, од значаја су и одредбе Устава којима је утврђено: да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 5.); да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. став 4.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области запошљавања и борачке и инвалидске заштите (члан 97. тач. 8. и 10.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Полазећи од изложеног, а посебно одредаба члана 97. тач. 8. и 10. Устава Републике Србије, Уставни суд је оценио да је законодавни орган био Уставом овлашћен да својим прописом створи законске претпоставке за равноправно укључивање особа са инвалидитетом на трижиште рада, као и за социјално укључивање особа са инвалидитетом у све сфере друштвеног живота, а све у циљу побољшања услова живота ове категорије становништва. У границама наведених уставних овлашћења је и прописивање обавезе послодавца да, у зависности од броја запослених, запосли одређен број особа са инвалидитетом на начин како је то прописано у оспореном члану Закона. Основни циљ оспорене законске норме је, по оцени Уставног суда, намера да се смањи број незапослених лица са инвалидитетом и спречи евенутално отпуштање ових тренутно запослених лица.
Уставни суд посебно указује да су важећи Законом прописане и различите могућности за ослобађање од обавезе запошљавања, односно: да новоосновани послодавац нема ову обавезу у трајању од 24 месеца од дана отпочињања делатности (члан 25.); да се послодавац који учествује у финансирању зарада за особе са инвалидитетом у предузећу за професиналну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом или социјалном предузећу и организације ослобађа обавезе запошљавања оног броја особа са инвалидитетом чије зараде финансира (члан 26.); да се послодавац ослобађа обавезе запошљавања једне особе са инвалидитетом ако изврши финансијске обавезе из уговора о пословно – техничкој сарадњи, куповини производа или вршењу услуга у поступцима јавне или друге набавке са предузећем за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом (члан 27.). Ова ослобађања од обавеза запошљавања уведена су са циљем да би се послодавцима пружило више модолитета за испуњење обавезе запошљавања наведених лица , а у складу са њиховим потребама и тренутним могућностима.
Неприхватљиви су наводи подносиоца иницијативе да се оспореним одредбама Закона нарушава уставни принцип забране дискриминације из члана 21. Устава , из разлога што различити третман послодаваца са различитим бројем запослених приликом конституисања обавезе запошљавања инвалида има своје објективно и разумно оправдање, јер се укључивањем особа са инвалидитетом у процес производње и других облика рада смањује потреба за обаезбеђивањем посебних материјалних средстава за забрињавање ових лица, а осим тога, економска независност битно доприноси већој укупној независности , што је од посебног значаја за особе са инвалидитетом.
Разлози оспоравања оспореног члана 24. Закона са становишта одредаба чл. 82, 84. и 91. Устава не могу се довести у правну и логичку везу са уставним принципима који се гарантију цитираним одредбама Устава, с обзиром на то да се мерама активне политике запошљавања особа са инвалидитетом ни на који начин не ограничавају уставна јемства о слободном и отвореном тржишту, слободи предузетништва и самосталности привредних субјеката, нити се предузетим мерама доводи у питање уставни принцип према коме се обавеза плаћања пореза и других дажбина заснива на економској моћи обвезника.
С обзиром на то да је Уставни суд нашао да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе, иницијативу је одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ).
На основу изложеног и одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић