Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на о снову члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. фебруара 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 55. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 55. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 и 99/11). Иницијатор сматра да оспорене одредбе члана 55. Закона којима је прописано да Уставни суд може у току поступка, а на захтев доносиоца оспореног акта, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта да у одређеном року, отклони уочене неуставности или незаконитости, нису у сагласности са одредбом члана 166. став 1. Устава, којом је утврђен положај Уставног суда, као самосталног и независног државног органа који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе. Наиме, по наводима иницијатора, свако продужење рока важности неуставног или незаконитог општег акта јесте флагрантно кршење Устава којим се штите људска и мањинска права и слободе, а застајање са поступком јесте продужење важности неуставног и незаконитог акта, што нико, па ни Уставни суд, по Уставу нема право да ради, и то још на захтев доносиоца општег акта. Иницијатор сматра да доносилац општег акта не може да има право да за неко одређено време, које чак оспореним оредбама Закона није ни прецизно утврђено, продужи важност неуставног или незаконитог општег акта. Иницијатор не види разлоге за постојање овакве законске могућности имајући у виду да је доносилац оспореног акта, сагласно члану 45. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), на основу захтева Уставног суда да достави одговор или мишљење поводом поднетог предлога или иницијативе за оцену уставности или законитости, на време обавештен и да може правовремено, тј. и пре доношења одлуке Уставног суда, оспорени акт ускладити са Уставом или законом. На крају иницијатор тражи да Уставни суд донесе и привремену меру обуставе примене оспореног члана 55. Закона о Уставном суду, због несагледиве и непоправљиве штете коју његова примена изазива због продужења важења неуставних и незаконитих општих аката.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:
Закон о Уставном суду донела је Народна скупштина 24. новембра 2007. године, објављен је у ''Службеном гласнику Републике Србије'', број 109 од 28. новембра 2007. године, а ступио је на снагу 6. децембра 2007. године. Уставни основ за доношење овог закона садржан је у одредби члана 97. тачка 2. Устава, којом је утврђено да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, уставност и законитост и поступак пред судовима и другим државним органима и у одредби члана 175. став 3. Устава, којом је утврђено да се уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука уређују законом. Закон о изменама и допунама Закона о Уставном суду донела је Народна скупштина, на седници од 26. де цембра 2011. године. Овај закон је објављен у ''Службеном гласнику Републике Србије'', број 99 од 27. децембра 2011. године, а ступио је на снагу 4. јануара 2012. године. Оспорени члан 55. Закона није обухваћен наведеним изменама и допунама Закона, тако да је остао идентичан као што је и био у основном тексту Закона.
Законом о Уставном суду прописано је уређење Уставног суда, поступак пред Уставним судом и правно дејство одлука Уставног суда (члан 1. Закона). Оспорене одредбе члана 55. Закона налазе се у делу Закона којим је регулисан поступак за оцену уставности и законитости општих аката и односи се на застајање у поступку. Оспореним чланом 55. Закона прописано је: да у току поступка, а на захтев доносиоца оспореног општег акта, Уставни суд може, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта, да у одређеном року отклони уочене неуставности или незаконитости (став 1.); да ће, ако у одређеном року неуставност или незаконитост не буде отклоњена, Уставни суд наставити поступак (став 2.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2. и 16.); да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе и да су о длуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће (члан 166.); да з акон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу и да Уставни суд може, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу закона или другог општег акта чију уставност или законитост оцењује (члан 168. ст. 3. и 4.); да се уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука, уређују законом (члан 175. став 3.).
Законом о Уставном суду прописано је: да Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице (члан 56. став 1.); да кад Уставни суд утврди да закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговором, тај закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 1.).
Из наведеног следи да су, према одредби члана 175. став 3. Устава, питања којима је регулисан поступак пред Уставним судом уређена законом. Сагласно наведеном, одредбама чл. 29. до 103. Закона о Уставном суду уређена су питања која се односе на различите поступке који се воде пред Уставним судом у оквиру Уставом утврђене надлежности овог суда и на правно дејство његових одлука које се у овим поступцима доносе. Један од најзначајних поступака који се води пред Уставним судом у остваривању функције заштите уставности и законитости је поступак за оцењивање уставности и законитости општих аката. Овај поступак пред Уставним судом уређен је одредбама чл. 50. до 65. Закона о Уставном суду. Као и код сваког поступка, наведеним одредбама Закона регулисана су питања која се односе на покретање, ток поступка и правно дејство одлука Уставног суда које се у овом поступку доносе. Једна од могућности која је предвиђена у току поступка је регулисана оспореним чланом 55. Закона и односи се на застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта, под одређеним условима. Наиме, Уставни суд у току поступка може, ако доносилац оспореног акта то затражи, застати са овим поступком пре него што донесе одлуку о уставности или законитости оспореног општег акта, како би дао могућност доносиоцу тог акта да у одређеном року, отклони уочене неуставности и незаконитости. Из наведеног следи да је застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта законска могућност, али не и обавеза, што значи да је Уставни суд властан да самостално одлучи о томе да ли ће застати са овим поступком или не, водећи рачуна о последицама које оваква одлука може имати на заштиту уставности и законитости. Један од услова који је неопходан за одлучивање Уставног суда о застајању са поступком оцене уставности и законитости оспореног општег акта је да доносилац оваквог акта затражи од Уставног суда да се са поступком застане, чиме се изражава спремност доносиоца општег акта да приступи отклањању уочених неуставности или незаконитости. Што се пак тиче навода иницијатора да рок за отклањање наведених недостатака није законски одређен, Уставни суд указује да се тај рок прецизира у одлуци Уставног суда којом се застајање у поступку дозвољава. Ова обавеза Уставног суда произлази и из одредбе става 2. оспореног члана 55. Закона, јер се као последица неотклањања уочених недостатака од стране доносиоца оспореног акта у року који је Уставни суд утврдио, прописује обавеза Уставног суда да настави поступак оцене уставности и законитости таквог акта. Значи временски оквир у коме се даје могућност доносиоцу оспореног акта да отклони недостатке на које указује Уставни суд је прецизно одређен од стране Уставног суда, који и том приликом води рачуна о заштити уставности и законитости. Могућност која је дата доносиоцу оспореног акта да у току поступка пред Уставним судом самостално отклони уочене неуставности или незаконитости у оспореном акту, уколико је Уставни суд донео одлуку о застајању са поступком, у директној је правној вези са правним дејством одлука које Уставни суд доноси у овом поступку. Наиме, одредбом члана 168. став 3. Устава утврђено је да закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу. Стога, Уставни суд застајањем са поступком оцене уставности и законитости оспореног општег акта даје могућност доносиоцу оспореног акта да као једини овлашћени субјект изврши измене или допуне таквог акта и отклони све уочене неуставности и незаконитости, како би се спречио настанак правних празнина у регулисању друштвених односа услед престанка важења таквог акта, након доношења одлуке Уставног суда и њеног објављивања у службеном гласилу. Полазећи од наведеног, Уставни суд је мишљења да је законом прописана могућност застајања са поступком оцене уставности и законитости општег акта ради отклањања уочених неуставности и незаконитости пре доношења одлуке Уставног суда у функцији остваривања његове заштите уставности и законитости из члана 166. Устава, а не да је у супротности са овим чланом Устава, како је то иницијатор навео у својој иницијативи.
Поводом навода иницијатора да је застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта ради отклањања уочених неуставности и незаконитости сувишно и непотребно, јер постоји обавеза доносиоца оспореног акта да Уставном суду достави одговор или мишљење поводом предлога или иницијативе за покретање поступка и да већ тада може да реагује уколико је то потребно, Уставни суд указује да није надлежан да цени целисходност појединих законских решења, већ само њихову сагласност са Уставом, потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права, сагласно одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава.
Уставни суд такође указује да није надлежан да донесе привремену меру којим би се обуставила примена члана 55. Закона о Уставном суду, како је то иницијатор тражио својом иницијативом, већ да, сагласно члану 168. став 4. Устава, може обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу оспореног члана закона до доношења своје коначне одлуке.
На основу свега наведеног, Уставни суд је стао на становиште да је оспореним чланом 55. Закона, сагласно члану 175. став 3. Устава, уређено застајање у поступку оцене уставности и законитости општег акта, јер се ради о законској материји, тј. о једној радњи у поступку пред Уставним судом и да се овом радњом у поступку омогућава заштита уставности и законитости, као једног од основних задатака Уставног суда, као самосталног и назависног државног органа из члана 166. Устава.
Како Уставни суд сматра да поднетом иницијативом нису поткрепљене тврдње да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 55. Закона о Уставном суду, то Уставни суд, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, налази да је иницијатива неприхватљива.
Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:
Закон о Уставном суду донела је Народна скупштина 24. новембра 2007. године, објављен је у ''Службеном гласнику Републике Србије'', број 109 од 28. новембра 2007. године, а ступио је на снагу 6. децембра 2007. године. Уставни основ за доношење овог закона садржан је у одредби члана 97. тачка 2. Устава, којом је утврђено да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, уставност и законитост и поступак пред судовима и другим државним органима и у одредби члана 175. став 3. Устава, којом је утврђено да се уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука уређују законом. Закон о изменама и допунама Закона о Уставном суду донела је Народна скупштина, на седници од 26. де цембра 2011. године. Овај закон је објављен у ''Службеном гласнику Републике Србије'', број 99 од 27. децембра 2011. године, а ступио је на снагу 4. јануара 2012. године. Оспорени члан 55. Закона није обухваћен наведеним изменама и допунама Закона, тако да је остао идентичан као што је и био у основном тексту Закона.
Законом о Уставном суду прописано је уређење Уставног суда, поступак пред Уставним судом и правно дејство одлука Уставног суда (члан 1. Закона). Оспорене одредбе члана 55. Закона налазе се у делу Закона којим је регулисан поступак за оцену уставности и законитости општих аката и односи се на застајање у поступку. Оспореним чланом 55. Закона прописано је: да у току поступка, а на захтев доносиоца оспореног општег акта, Уставни суд може, пре доношења одлуке о уставности или законитости, застати са поступком и дати могућност доносиоцу општег акта, да у одређеном року отклони уочене неуставности или незаконитости (став 1.); да ће, ако у одређеном року неуставност или незаконитост не буде отклоњена, Уставни суд наставити поступак (став 2.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2. и 16.); да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе и да су о длуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће (члан 166.); да з акон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу и да Уставни суд може, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу закона или другог општег акта чију уставност или законитост оцењује (члан 168. ст. 3. и 4.); да се уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука, уређују законом (члан 175. став 3.).
Законом о Уставном суду прописано је: да Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице (члан 56. став 1.); да кад Уставни суд утврди да закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговором, тај закон, статут аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 1.).
Из наведеног следи да су, према одредби члана 175. став 3. Устава, питања којима је регулисан поступак пред Уставним судом уређена законом. Сагласно наведеном, одредбама чл. 29. до 103. Закона о Уставном суду уређена су питања која се односе на различите поступке који се воде пред Уставним судом у оквиру Уставом утврђене надлежности овог суда и на правно дејство његових одлука које се у овим поступцима доносе. Један од најзначајних поступака који се води пред Уставним судом у остваривању функције заштите уставности и законитости је поступак за оцењивање уставности и законитости општих аката. Овај поступак пред Уставним судом уређен је одредбама чл. 50. до 65. Закона о Уставном суду. Као и код сваког поступка, наведеним одредбама Закона регулисана су питања која се односе на покретање, ток поступка и правно дејство одлука Уставног суда које се у овом поступку доносе. Једна од могућности која је предвиђена у току поступка је регулисана оспореним чланом 55. Закона и односи се на застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта, под одређеним условима. Наиме, Уставни суд у току поступка може, ако доносилац оспореног акта то затражи, застати са овим поступком пре него што донесе одлуку о уставности или законитости оспореног општег акта, како би дао могућност доносиоцу тог акта да у одређеном року, отклони уочене неуставности и незаконитости. Из наведеног следи да је застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта законска могућност, али не и обавеза, што значи да је Уставни суд властан да самостално одлучи о томе да ли ће застати са овим поступком или не, водећи рачуна о последицама које оваква одлука може имати на заштиту уставности и законитости. Један од услова који је неопходан за одлучивање Уставног суда о застајању са поступком оцене уставности и законитости оспореног општег акта је да доносилац оваквог акта затражи од Уставног суда да се са поступком застане, чиме се изражава спремност доносиоца општег акта да приступи отклањању уочених неуставности или незаконитости. Што се пак тиче навода иницијатора да рок за отклањање наведених недостатака није законски одређен, Уставни суд указује да се тај рок прецизира у одлуци Уставног суда којом се застајање у поступку дозвољава. Ова обавеза Уставног суда произлази и из одредбе става 2. оспореног члана 55. Закона, јер се као последица неотклањања уочених недостатака од стране доносиоца оспореног акта у року који је Уставни суд утврдио, прописује обавеза Уставног суда да настави поступак оцене уставности и законитости таквог акта. Значи временски оквир у коме се даје могућност доносиоцу оспореног акта да отклони недостатке на које указује Уставни суд је прецизно одређен од стране Уставног суда, који и том приликом води рачуна о заштити уставности и законитости. Могућност која је дата доносиоцу оспореног акта да у току поступка пред Уставним судом самостално отклони уочене неуставности или незаконитости у оспореном акту, уколико је Уставни суд донео одлуку о застајању са поступком, у директној је правној вези са правним дејством одлука које Уставни суд доноси у овом поступку. Наиме, одредбом члана 168. став 3. Устава утврђено је да закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу. Стога, Уставни суд застајањем са поступком оцене уставности и законитости оспореног општег акта даје могућност доносиоцу оспореног акта да као једини овлашћени субјект изврши измене или допуне таквог акта и отклони све уочене неуставности и незаконитости, како би се спречио настанак правних празнина у регулисању друштвених односа услед престанка важења таквог акта, након доношења одлуке Уставног суда и њеног објављивања у службеном гласилу. Полазећи од наведеног, Уставни суд је мишљења да је законом прописана могућност застајања са поступком оцене уставности и законитости општег акта ради отклањања уочених неуставности и незаконитости пре доношења одлуке Уставног суда у функцији остваривања његове заштите уставности и законитости из члана 166. Устава, а не да је у супротности са овим чланом Устава, како је то иницијатор навео у својој иницијативи.
Поводом навода иницијатора да је застајање са поступком оцене уставности и законитости општег акта ради отклањања уочених неуставности и незаконитости сувишно и непотребно, јер постоји обавеза доносиоца оспореног акта да Уставном суду достави одговор или мишљење поводом предлога или иницијативе за покретање поступка и да већ тада може да реагује уколико је то потребно, Уставни суд указује да није надлежан да цени целисходност појединих законских решења, већ само њихову сагласност са Уставом, потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права, сагласно одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава.
Уставни суд такође указује да није надлежан да донесе привремену меру којим би се обуставила примена члана 55. Закона о Уставном суду, како је то иницијатор тражио својом иницијативом, већ да, сагласно члану 168. став 4. Устава, може обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу оспореног члана закона до доношења своје коначне одлуке.
На основу свега наведеног, Уставни суд је стао на становиште да је оспореним чланом 55. Закона, сагласно члану 175. став 3. Устава, уређено застајање у поступку оцене уставности и законитости општег акта, јер се ради о законској материји, тј. о једној радњи у поступку пред Уставним судом и да се овом радњом у поступку омогућава заштита уставности и законитости, као једног од основних задатака Уставног суда, као самосталног и назависног државног органа из члана 166. Устава.
Како Уставни суд сматра да поднетом иницијативом нису поткрепљене тврдње да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 55. Закона о Уставном суду, то Уставни суд, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, налази да је иницијатива неприхватљива.
Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић