Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиш а Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић , Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Купрешанина и Вука Марковића, обојице из Београда и Ивице Филића из Смедерeва, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Купрешанина, Вука Марковића и Ивице Филића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2184/10 од 24. новембра 2010. године у ставу првом изреке.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Купрешанин и Вук Марковић, обојица из Београда и Ивица Филић из Смедерава су, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, 4. марта 2011. године подне ли Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2184/10 од 24. новембра 2010. године, у делу којим је преиначена првостепена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 465/07 од 16. маја 2008. године и правноснажно одлучено о њиховом тужбеном захтеву за исплату накнаде за топли оброк и регрес, због повреде права на једнаку законску заштиту у смислу члана 21. Устава Републике Србије, повреде права на правично суђење у смислу члана 32. Устава и повреде права из члана 60. став 4. Устава.
2. Уставни суд је на седници одржаној 23. маја 2012. године донео Одлуку Уж број 3683/2010, којом је одбио као неосновану уставну жалбу Ивана Радишића из Ивањице, јер је утврдио да оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. изреке и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године нису повређена права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, нити је повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће:
- да су наводи уставне жалбе којима се оспоравају повреде уставних права на правично суђење и начела дискриминације у основи истоветни наводима које је исти пуномоћник изнео у уставној жалби коју је изјавио у име другог лица и о којој је Уставни суд решавао у предмету Уж број 3683/2010 ;
- да је исход поступка у коме је донет а одлукa кој а се оспорава овом уставном жалбом истоветан исходу поступка у предмету Уж број 3683/2010 ;
- да су разлози на којима се заснива оспорена одлук а садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предмету Уж број 3683/2010 .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да уставну жалбу у погледу повреде права на правично суђење и повреду начела дискриминације треба одбити, из разлога датих у образложењу Одлуке Уставног суда Уж број 3683/2010 од 23. маја 2012. године , која је објављена на веб- сајту Уставног суда (www.ustavni. sud.rs).
У погледу навода уставне жалбе да је поступањем другостепеног суда по жалби изјављеној против првостепене пресуде повређено право подносилаца на суђење у разумном року, Уставни суд је, увидом у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П1 465/07 (касније предмета Првог основног суда у Београду П1. 411/11) утврдио да је тужена жалбу против првостепене пресуде поднела 23. октобра 2008. године, a да је о жалби одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Београду од 24. новембра 2010. године. С обзиром на то да је поступак по жалби тужиоца пред првостепеним и другостепеним судом укупно трајао нешто преко две године, Уставни суд је оценио да се поступање надлежних судова кретало у оквиру стандарда прихваћених како у пракси овог суда, тако и међународних институција за заштиту људских права, те да подносиоцима није повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. став 4. Устава.
4. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
2. Уставни суд је на седници одржаној 23. маја 2012. године донео Одлуку Уж број 3683/2010, којом је одбио као неосновану уставну жалбу Ивана Радишића из Ивањице, јер је утврдио да оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. изреке и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године нису повређена права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, нити је повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће:
- да су наводи уставне жалбе којима се оспоравају повреде уставних права на правично суђење и начела дискриминације у основи истоветни наводима које је исти пуномоћник изнео у уставној жалби коју је изјавио у име другог лица и о којој је Уставни суд решавао у предмету Уж број 3683/2010 ;
- да је исход поступка у коме је донет а одлукa кој а се оспорава овом уставном жалбом истоветан исходу поступка у предмету Уж број 3683/2010 ;
- да су разлози на којима се заснива оспорена одлук а садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предмету Уж број 3683/2010 .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да уставну жалбу у погледу повреде права на правично суђење и повреду начела дискриминације треба одбити, из разлога датих у образложењу Одлуке Уставног суда Уж број 3683/2010 од 23. маја 2012. године , која је објављена на веб- сајту Уставног суда (www.ustavni. sud.rs).
У погледу навода уставне жалбе да је поступањем другостепеног суда по жалби изјављеној против првостепене пресуде повређено право подносилаца на суђење у разумном року, Уставни суд је, увидом у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П1 465/07 (касније предмета Првог основног суда у Београду П1. 411/11) утврдио да је тужена жалбу против првостепене пресуде поднела 23. октобра 2008. године, a да је о жалби одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Београду од 24. новембра 2010. године. С обзиром на то да је поступак по жалби тужиоца пред првостепеним и другостепеним судом укупно трајао нешто преко две године, Уставни суд је оценио да се поступање надлежних судова кретало у оквиру стандарда прихваћених како у пракси овог суда, тако и међународних институција за заштиту људских права, те да подносиоцима није повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. став 4. Устава.
4. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић