Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Жарка Радовановића, Јованке Радовановић, Весне Радовановић и Биљане Радовановић, сви из Београда, и Дејана Рибаћа из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Жарка Радовановића, Јованке Радовановић, Весне Радовановић, Биљане Радовановић и Дејана Рибаћа изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године и утврђује да су подн осиоцима уставне жалбе повређена прав а на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије и на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава.
Налаже се Врховном касационом суду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак по ревизији подносилаца уставне жалбе поднетој против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жарко Радовановић, Јованка Радовановић, Весна Радовановић и Биљана Радовановић, сви из Београда, и Дејан Рибаћ из Крагујевца су, преко пуномоћника Гаврила Рајевића, адвоката из Београда, поднесцима од 10. јуна 2010. године и 10. децембра 2010. године, подне ли Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. и права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су родит ељи подносилаца уставне жалбе 11. јуна 1999. године отети од стране терориста у селу Скивјане, општина Ђаковица, пре повлачења оружаних снага Републике Србије; да је првостепени суд усвојио тужбени захтев подносилаца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је тужена Република Србија одговорна због тога што њен орган није спречио штету од аката насиља и терора, што му је била дужност на основу члана 7. Закона о министарствима, који је важио на дан 11. јун 1999. године, када је отмица извршена; да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је приначио првостепену пресуду, јер је оценио да је Република Србија у том периоду имала само обавезу да повуче своје безбедносне снаге са територије Косова и Метохије, те да није била надлежна да обавља послове заштите живота и личне сигурности грађана на тој територији; да су, по мишљењу подносилаца уставне жалбе, полицијске снаге Републике Србије биле у обавези да до 15. јуна 1999. године брину о безбедности грађана и спрече штету од аката насиља и терора , јер се оне још нису биле повукле, а међународне снаге се још нису разместиле; да је Врховни касациони суд одбио ревизију подносилаца уставне жалбе као неосновану; да се став ревизијског суда заснива на чињеничном утврђењу које је очигледно супротно чињеничном утврђењу првостепеног и другостепеног суда, односно да се киднаповање родитеља подносилаца уставне жалбе од 11. јуна 1999. године догодило после повлачења свих снага државе СРЈ и Републике Србије са Косова и Метохије, да ревизијски суд није овлашћен да утврђује чињеничо стање које је супротно од оног које су утврдили нижестепени судови, а да је оно супротно и од стварног дешаваља на трену, јер су се полицијске снаге фактички повукле из Општина Ђаковица дана 14. јуна 1999. године, што се види из плана извлачења полицијских снага са Косова и Метохије. Подносиоци су у уставној жалби такође навели и да су друга лица која су тражила накнаду штете услед терористичког напада који се догодио у периоду од Кумановског споразума до доласка КФОР-а, ово право и остварила, те су као доказ за своје тврдње доставили пресуде Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године и Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године и пресуду Првог општинског суда у Београду П. 431/07 од 24. фебруара 2009. године снабдевену клаузулом правноснажности. Предложили су да Уставни суд усвоји њихову уставну жалбу и утврди да су им оспореном пресудом повређ ена наведена Уставом зајемчена права и поништи оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први општински суд у Београду је делимичном пресудом П. 8335/06 од 3. октобра 2007. године, у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и обавезао тужену Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти родитеља сваком тужиоцу исплати износ од 800.000 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, а у ставу другом изреке решио да ће по захтеву за накнаду материјалне штете – изгубљеног издржавања за тужиљу Весну Радовановић, као и захтев за накнаду трошкова поступка одлучити накнадно по правноснажности делимичне пресуде. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је суд у току доказног поступка из решења Општинског суда у Ђаковици Р. 34/2 од 13. јула 2005. године, које је исправљено решењем истог суда Р. 34/02 од 15. септембра 2006. године, утврдио да су нестали родитељи тужилаца М.Р. и Д.Р. проглашени за умрле, а као датум смрти утврђен је 11. јуни 1999. године; да су, по оцени Првог општинског суда у Београду, органи тужене Републике Србије били дужни да у условима ратног стања спрече настанак штете, односно да заштите живот својих грађана на својој територији, а с обзиром да је до тога дошло пре повлачења оружаних снага Републике Србије са Косова и Метохије, те да је суд, с позивом на чл. 154, 180. и 200. и члан 201. став 1. Закона о облигационим односима, нашао да је захтев за накнаду нематеријалне штете основан.
Решавајући о жалби тужене поднетој против делимичне пресуде, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж. 1 537/08 од 4. марта 2009. године, којом је преиначена првостепена пресуда у ставу првом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно оценио приговор недостатка пасивне легитимације који је истакла тужена, с обзиром на то да у време нестанка сродника тужилаца – 1 1. јуна 1999. године, тужена, у складу са одредбама Војно-техничког споразума од 9. јуна 1999. године и Резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, није имала ингеренције на том подручју у погледу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, јер је према том споразуму имала обавезу само да повуче своје безбедносне снаге са те територије у остављеним роковима, а не и да врши безбедносну функцију; да тужена није имала могућност да спречи штету која је за тужиоце настала, те се не може сматрати одговорном за претрпљену штету .
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године. Ревизијски суд је нашао да је код чињеничног стања утврђеног у поступку, другостепени суд преиначењем првостепене пресуде правилно применио материјално право. У образложењу оспорене пресуде се наводи да с обзиром на то да се отмица догодила 11. јуна 1999. године на подручју АП Косово и Метохија, дакле, после ступања на снагу Резолуције Савета безбедности Уједињених нације број 1244 и после потписивања Кумановског споразума од 10. јуна 1999. године и после повлачења свих снага државе СРЈ и Републике Србије са Косова и Метохије, тужена није одговорна за насталу штету ни пасивно легитимисана у овом спору; да је према Кумановском споразуму КФОР одговоран за безбедност грађана на територији Косова и Метохије, а повлачењем Војске Југославије са ове територије КФОР је преузео потпуну контролу над овом територијом, тако да тужена више није била у могућности да гарантује безбедост грађана на територији Косова и Метохије, те да стога тужена не одговара за штету коју су тужиоци претрпели у смислу чална 180. Закона о облигационим односима, јер њени органи нису могли да спрече настанак штете.
Увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, односно пресуде Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године и Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године, Уставни суд је утврдио следеће:
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 3869/05 од 20. децембра 2005. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца убијен од стране припадника терористичке ОВК у селу Мушутиште, општина Сува Река, дана 11. јуна 1999. године, да је решење м Општинског суда у Сувој Реци Р. 2/03 од 17. јуна 2002. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, имајући у виду да се критични догађај догодио у време када се српска војска и полиција налазила на подручју Косова и Метохије, односно општине Сува Река, јер је Кумановским споразумом предвиђено да се са подручја Суве Реке јединице МУП-а повуку најкасније дана 13. јуна 1999. године.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9518/2007 од 9. јула 2008. године, у ст. I и III изреке . У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца одведен од стране припадника терористичке ослободилачке војске Косова у селу Мушутиште, општина Сува Река, дана 11. јуна 1999. године, да је решење м Општинског суда у Сувој Реци Р. 4/05 од 30. јуна 2005. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јуни 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, јер на дан 11. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност з а безбедност грађана у зони 1 којој припада Сува Река.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 5917/06 од 23. новембра 2007. године у ст. 1. и 3. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су родитељи тужилаца одведени 10. јуна 1999. године и да из потврде о смрти произлази да су умрли, односно убијени 14. јуна 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу родитеља тужилаца, јер на наведени дан снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9517/07 од 6. новембра 2007. године у ст. 1. и 2. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца киднапован 11. јуна 1999. године, да је решењем Општинског суда у Сувој Реци 1Р. 5/05 од 21. марта 2006. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, јер на дан 11. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године усвојена је ревизија тужиље, па је у односу на њу преиначена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 11778/06 од 14. новембра 2007. године и одбијена жалба тужене Републике Србије као неоснована, а потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 10529/05 од 11. априла 2006. године у ст. 1. 2. и 3. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца одведен од стране припадника терористичке организације ОВК из свог стана у Призрену 11. јуна 1999. године, да су његови посмртни остаци пронађени после више од три године, а да је као дан његове смрти, односно дан када је убијен од стране припадника ОВК у матичну књигу уписан 17. јуни 1999. године; да су органи тужене имали обавезу да обезбеде заштиту од аката насиља и терора све док се њене снаге нису повукле са подручја општине Призрен, а то према Кумановском споразуму значи до 15. јуна 1999. године; да је правилно становиште првостепеног суда да је претрпљена материјална и нематеријална штета за тужиљу проистекла услед акта насиља и терора извршеног 12. јуна 1999. године, значи пре означеног датума, када је супруг тужиље отет од стране припадника ОВК, а касније убијен, те је тужена обавезна да накнади штету.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године усвојена је ревизија тужилаца и преиначена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 13734/06 од 12. децембра 2007. године, тако што је одбијена жалба тужене Републике Србије као неоснована, а потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 2738/05 од 7. јуна 2006. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су родитељи тужилаца киднаповани од стране припадника терористичке организације ОВК из своје куће у Урошевцу 12. јуна 1999. године и одведени у непознатом правцу ; да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р 2 56/02 од 11. јуна 2003. године проглашени умрлим, а као датум смрти утврђен је 2. јули 2000. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу родитеља тужилаца, јер на дан 12. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у Урошевцу и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана у зони 1 којој је припадао Урошевац .
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду указују подносиоци у уставној жалби, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и међународних правних аката:
Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује држани орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 36. став 1. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 180. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Чланом 1. Војно-техничког споразума између Међународних снага безбедности (КФОР) и влада Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) и Републике Србије, који је потписан и ступио на снагу 9. јуна 1999. године, предвиђено је: да стране уз овај споразум поново потврђују документ поднет од стране посредника Ахтисарија председнику Милошевићу и одобреног од стране Скупштине Србије и Савезне владе 3. јуна 1999. године, да под покровитељством Уједињених нација укључи размештај ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, као и да стране, надаље, примећују да је Савет безбедности Уједињених нација спреман да усвоји Резолуцију, која ће бити донета, у вези тог присуства (став 1.); да органи влада државе СРЈ и Републике Србије схватају и сагласни су да ће се међународне снаге безбедности (КФОР) разместити по прихватању Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, која се помиње у ставу 1, и да ће оне без сметње деловати у оквиру Косова и са овлашћењем да предузму све неопходне акције за успостављање и одржавање безбедне средине за све грађане Косова и на други начин спроведу овај задатак, као и да су надаље сагласни да испоштују све обавезе овог Споразума и олакшају размештај и деловање тих снага (став 2.).
Чланом 2. став 2. Војно-техничког споразума утврђено је да је СРЈ сагласна са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србију изван Косова ..., да ће улазак и размештај међународних снага безбедности (КФОР) на Косову бити синхронизован, а да ће фазно повлачење Снага СРЈ са Косова бити у складу са доле наведеним редоследом: дан ступања на снагу + 1 дан, Снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће дуж назначених маршрута ту зону да би показале поштовање споразума (тачка а); дан ступања на снагу + 6 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1 (тачка б); дан ступања на снагу + 9 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2 (тачка ц); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3 (тачка д); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову ће завршити са својим повлачењем са Косова на локације у Србији изван Косова, и не у оквиру копнене зоне безбедности од 5 км (тачка е); Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СРЈ на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Македонији до доласка цивилне мисије Уједињених нација (тачка х).
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена 10. јуна 1999. године, утврђено је да је Савет безбедности oдлучан да обезбеди сигурност и безбедност међународног особља и спровођење обавеза које проистичу из ове резолуције од стране свих на које се она односи, и делујући у том циљу у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација: одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног присуства на Косову, под покровитељством Уједињених нација, са одговарајућом опремом и особљем, како се то тражи, и поздравља сагласност Савезне Републике Југославије за такво присуство (став 5.); овлашћује државе чланице и одговарајуће међународне организације да успоставе међународно безбедносно присуство на Косову, како се наводи у ставу 4 анекса 2 уз сва неопходна средства како би могло да обави своје одговорности из доле наведеног става 9. (став 7.); одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено на Косову укључивати осигурање јавне безбедности и реда док међународно цивилно присуство не преузме одговорност за спровођење тог задатка (став 9. тачка 4.).
5. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године повређен о прав о на накнаду нематеријалне штете зајемчена чланом 35. став 2. Устава, Уставни суд констатује следеће:
У спроведеном парничном поступку је утврђено да су родитељи подносилаца уставне жалбе отети и нестали у селу Скивјану, општина Ђаковица, 1 1. јуна 1999. године, а да су решењем Општинског суда у Ђаковици Р. 34/2 од 13. јула 2005. године, које је исправљено решењем истог суда Р. 34/02 од 15. септембра 2006. године, проглашени за умрле, а као датум смрти утврђен је 11. јуни 1999. године.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу смрћу физичког лица услед акта терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир. При томе , по схватању Уставног суда, одговорност државе за штету насталу услед акта терора ће постојати само ако је према важећим прописима држава вршила суверену власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Републике Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног терористичког акта могли да врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18. став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду праксу Европског суда за људска права. У предметима Behrami и Behrami против Француске и Saramati против Француске, Немачке и Норвешке (Представке бр. 71412/01 и 78166/01) Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11. марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24. априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету Behrami) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету Saramati) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“ (став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да став Врховног касационог суда изнет у образложењу оспорене пресуде да тужена Република Србија није пасивно легитимисана , јер се отмица родитеља подносилаца уставне жалбе 1 1. јуна 1999. године догодила после ступања на снагу Резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 и после потписивања Војно-техничког споразума од 10. јуна 1999. године, те да је према Војно-техничком споразуму КФОР одговоран за безбедност грађана на територији Косова и Метохије, а повлачењем Војске Југославије са ове територије КФОР је преузео потпуну контролу над овом територијом, тако да тужена више није била у могућности да гарантује безбедност грађана на територији Косова и Метохије, те да тужена стога не одговара за штету не представља уставноправно прихватљиво тумачење меродавних правних аката у овом случају.
Наиме, Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, владе СРЈ и Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењењем Снага СРЈ са Косова и Метохије, чији је оквир утврђен тим споразумом, и синхронизованим размештајем међународни х цивилних и безбедносних снага, а у циљу избегавања безбедносног вакуума који би у супротном могао наступити. Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године, међународне безбедносне снаге (КФОР) су овлашћене да осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
По схватању Уставног суда, органи СРЈ и Републике Србије су имали дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на територији Косова и Метохије све до свог ефективног повлачења са те територије, те је и Република Србија одговорна, у смислу члана 180. Закона о облигационим односима, за накнаду штете насталу смрћу лица која је наступила у том периоду услед акта терора и насиља. Како из приложене документације произлази да је смрт родитеља подносилаца уставне жалбе, која је правноснажним решењем надлежног суда утврђена на дан 11. јуна 1999. године, наступила у време када се снаге СРЈ и Републике Србије још нису биле повукле са територије општине Ђаковица и биле дужне да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе, т o је постојао основ за утврђивање одговорности за штету тужене по основу члана 180. Закона о облигационим односима.
На основу напред наведеног, Уставни суд је утврдио да је доношењем оспорене пресуде меродавно право примењено на штету подносилаца уставне жалбе, те је оценио да је подносиоцима повређено право на накнаду штете зајемчено чланом 35. став 2. Устава.
6. Подносиоци уставне жалбе су указали на неједнако поступање надлежних судова у истој чињеничној и правној ситуацији, на који начин сматрају да им је повређено право на једнаку заштиту права пред судовима зајемчено чланом 36. став 1. Устава и уз уставну жалбу су, у прилог својим тврдњама, приложили више пресуда. Уставни суд је извршио увид у достављене пресуде и у вези с тим, утврдио следеће:
Пресудама Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године и пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године потврђене су првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за накнаду штете због смрти блиског лица услед аката терора на Косову и Метохији, за коју је утврђено да је наступила пре повлачења снага Републике Србије са односног дела територије Косова и Метохије. Дакле, у наведеним случајевима тужиоци су се налазили у чињенично и правно идентичној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе. Међутим, надлежни судови су правноснажно одлучили другачије од Окружног суда у Београду у пресуди Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године, која је потврђена оспореном пресудом Врховног касационог суда о ревизији.
Како су надлежни судови последње инстанце по редовном правном леку доносили различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд оценио да је оваквим поступањем надлежног суда повређено право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава на које је у уставној жалби указано.
Уставни суд овде указује да су достављеним пресудама Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године и Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године по ревизиј ама против правноснажних пресуда преиначене другостепене пресуде и потврђене првостепене пресуде, те је усвојен тужбени захтев тужилаца због смрти блиског лица услед аката терора на Косову и Метохији, за коју је утврђено да је наступила после повлачења снага СРЈ и Републике Србије са односног дела територије Косова и Метохије. По оцени Уставног суда , овде се не ради о истоврсној чињеничној и правној ситуацији са ситуацијом подносилаца уставне жалбе, јер органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, у време смрти сродника тужилаца више нису имали стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете.
Овакво правно схватање Уставни суд је већ изнео у неколико својих одлука, међу којима и Одлуци Уж-3398/2010 од 10. новембра 2011. године.
У вези са достављеном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 431/07 од 24. фебруара 2009. године, Уставни суд указује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији донесу различите одлуке. Како се за наведену пресуду из достављене документације не може утврдити да ли је против ње била изјављена жалба, односно да ли је била предмет преиспитивања у другостепеном поступку, то је Уставни суд није узимао у разматрање.
7. Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године повређена права подносилаца истакнута у устаавној жалби, те је сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Крећући се у границама захтева из уставне жалбе, а имајући у виду природу утврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетне последице утврђене повреде права подносиоца, наложио Врховном касационом суду да , у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак по ревизији подносилаца уставне жалбе поднетој против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су родит ељи подносилаца уставне жалбе 11. јуна 1999. године отети од стране терориста у селу Скивјане, општина Ђаковица, пре повлачења оружаних снага Републике Србије; да је првостепени суд усвојио тужбени захтев подносилаца за накнаду нематеријалне штете, са образложењем да је тужена Република Србија одговорна због тога што њен орган није спречио штету од аката насиља и терора, што му је била дужност на основу члана 7. Закона о министарствима, који је важио на дан 11. јун 1999. године, када је отмица извршена; да је другостепени суд погрешно применио материјално право када је приначио првостепену пресуду, јер је оценио да је Република Србија у том периоду имала само обавезу да повуче своје безбедносне снаге са територије Косова и Метохије, те да није била надлежна да обавља послове заштите живота и личне сигурности грађана на тој територији; да су, по мишљењу подносилаца уставне жалбе, полицијске снаге Републике Србије биле у обавези да до 15. јуна 1999. године брину о безбедности грађана и спрече штету од аката насиља и терора , јер се оне још нису биле повукле, а међународне снаге се још нису разместиле; да је Врховни касациони суд одбио ревизију подносилаца уставне жалбе као неосновану; да се став ревизијског суда заснива на чињеничном утврђењу које је очигледно супротно чињеничном утврђењу првостепеног и другостепеног суда, односно да се киднаповање родитеља подносилаца уставне жалбе од 11. јуна 1999. године догодило после повлачења свих снага државе СРЈ и Републике Србије са Косова и Метохије, да ревизијски суд није овлашћен да утврђује чињеничо стање које је супротно од оног које су утврдили нижестепени судови, а да је оно супротно и од стварног дешаваља на трену, јер су се полицијске снаге фактички повукле из Општина Ђаковица дана 14. јуна 1999. године, што се види из плана извлачења полицијских снага са Косова и Метохије. Подносиоци су у уставној жалби такође навели и да су друга лица која су тражила накнаду штете услед терористичког напада који се догодио у периоду од Кумановског споразума до доласка КФОР-а, ово право и остварила, те су као доказ за своје тврдње доставили пресуде Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године и Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године и пресуду Првог општинског суда у Београду П. 431/07 од 24. фебруара 2009. године снабдевену клаузулом правноснажности. Предложили су да Уставни суд усвоји њихову уставну жалбу и утврди да су им оспореном пресудом повређ ена наведена Уставом зајемчена права и поништи оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Први општински суд у Београду је делимичном пресудом П. 8335/06 од 3. октобра 2007. године, у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, и обавезао тужену Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти родитеља сваком тужиоцу исплати износ од 800.000 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, а у ставу другом изреке решио да ће по захтеву за накнаду материјалне штете – изгубљеног издржавања за тужиљу Весну Радовановић, као и захтев за накнаду трошкова поступка одлучити накнадно по правноснажности делимичне пресуде. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је суд у току доказног поступка из решења Општинског суда у Ђаковици Р. 34/2 од 13. јула 2005. године, које је исправљено решењем истог суда Р. 34/02 од 15. септембра 2006. године, утврдио да су нестали родитељи тужилаца М.Р. и Д.Р. проглашени за умрле, а као датум смрти утврђен је 11. јуни 1999. године; да су, по оцени Првог општинског суда у Београду, органи тужене Републике Србије били дужни да у условима ратног стања спрече настанак штете, односно да заштите живот својих грађана на својој територији, а с обзиром да је до тога дошло пре повлачења оружаних снага Републике Србије са Косова и Метохије, те да је суд, с позивом на чл. 154, 180. и 200. и члан 201. став 1. Закона о облигационим односима, нашао да је захтев за накнаду нематеријалне штете основан.
Решавајући о жалби тужене поднетој против делимичне пресуде, Окружни суд у Београду је донео пресуду Гж. 1 537/08 од 4. марта 2009. године, којом је преиначена првостепена пресуда у ставу првом изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно оценио приговор недостатка пасивне легитимације који је истакла тужена, с обзиром на то да у време нестанка сродника тужилаца – 1 1. јуна 1999. године, тужена, у складу са одредбама Војно-техничког споразума од 9. јуна 1999. године и Резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, није имала ингеренције на том подручју у погледу заштите живота, личне и имовинске сигурности грађана, као и њихове безбедности, јер је према том споразуму имала обавезу само да повуче своје безбедносне снаге са те територије у остављеним роковима, а не и да врши безбедносну функцију; да тужена није имала могућност да спречи штету која је за тужиоце настала, те се не може сматрати одговорном за претрпљену штету .
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године. Ревизијски суд је нашао да је код чињеничног стања утврђеног у поступку, другостепени суд преиначењем првостепене пресуде правилно применио материјално право. У образложењу оспорене пресуде се наводи да с обзиром на то да се отмица догодила 11. јуна 1999. године на подручју АП Косово и Метохија, дакле, после ступања на снагу Резолуције Савета безбедности Уједињених нације број 1244 и после потписивања Кумановског споразума од 10. јуна 1999. године и после повлачења свих снага државе СРЈ и Републике Србије са Косова и Метохије, тужена није одговорна за насталу штету ни пасивно легитимисана у овом спору; да је према Кумановском споразуму КФОР одговоран за безбедност грађана на територији Косова и Метохије, а повлачењем Војске Југославије са ове територије КФОР је преузео потпуну контролу над овом територијом, тако да тужена више није била у могућности да гарантује безбедост грађана на територији Косова и Метохије, те да стога тужена не одговара за штету коју су тужиоци претрпели у смислу чална 180. Закона о облигационим односима, јер њени органи нису могли да спрече настанак штете.
Увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, односно пресуде Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године, пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године и Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године, Уставни суд је утврдио следеће:
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 3869/05 од 20. децембра 2005. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца убијен од стране припадника терористичке ОВК у селу Мушутиште, општина Сува Река, дана 11. јуна 1999. године, да је решење м Општинског суда у Сувој Реци Р. 2/03 од 17. јуна 2002. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, имајући у виду да се критични догађај догодио у време када се српска војска и полиција налазила на подручју Косова и Метохије, односно општине Сува Река, јер је Кумановским споразумом предвиђено да се са подручја Суве Реке јединице МУП-а повуку најкасније дана 13. јуна 1999. године.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9518/2007 од 9. јула 2008. године, у ст. I и III изреке . У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца одведен од стране припадника терористичке ослободилачке војске Косова у селу Мушутиште, општина Сува Река, дана 11. јуна 1999. године, да је решење м Општинског суда у Сувој Реци Р. 4/05 од 30. јуна 2005. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јуни 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, јер на дан 11. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност з а безбедност грађана у зони 1 којој припада Сува Река.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 5917/06 од 23. новембра 2007. године у ст. 1. и 3. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су родитељи тужилаца одведени 10. јуна 1999. године и да из потврде о смрти произлази да су умрли, односно убијени 14. јуна 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу родитеља тужилаца, јер на наведени дан снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године одбијена је жалба тужене Републике Србије и потврђена првостепена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 9517/07 од 6. новембра 2007. године у ст. 1. и 2. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца киднапован 11. јуна 1999. године, да је решењем Општинског суда у Сувој Реци 1Р. 5/05 од 21. марта 2006. године проглашен умрлим, а да је као дан његове смрти утврђен 11. јун 1999. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу сродника тужилаца, јер на дан 11. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у општини Сува Река и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године усвојена је ревизија тужиље, па је у односу на њу преиначена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 11778/06 од 14. новембра 2007. године и одбијена жалба тужене Републике Србије као неоснована, а потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 10529/05 од 11. априла 2006. године у ст. 1. 2. и 3. изреке. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је сродник тужилаца одведен од стране припадника терористичке организације ОВК из свог стана у Призрену 11. јуна 1999. године, да су његови посмртни остаци пронађени после више од три године, а да је као дан његове смрти, односно дан када је убијен од стране припадника ОВК у матичну књигу уписан 17. јуни 1999. године; да су органи тужене имали обавезу да обезбеде заштиту од аката насиља и терора све док се њене снаге нису повукле са подручја општине Призрен, а то према Кумановском споразуму значи до 15. јуна 1999. године; да је правилно становиште првостепеног суда да је претрпљена материјална и нематеријална штета за тужиљу проистекла услед акта насиља и терора извршеног 12. јуна 1999. године, значи пре означеног датума, када је супруг тужиље отет од стране припадника ОВК, а касније убијен, те је тужена обавезна да накнади штету.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године усвојена је ревизија тужилаца и преиначена пресуда Окружног суда у Београду Гж. 13734/06 од 12. децембра 2007. године, тако што је одбијена жалба тужене Републике Србије као неоснована, а потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 2738/05 од 7. јуна 2006. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су родитељи тужилаца киднаповани од стране припадника терористичке организације ОВК из своје куће у Урошевцу 12. јуна 1999. године и одведени у непознатом правцу ; да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р 2 56/02 од 11. јуна 2003. године проглашени умрлим, а као датум смрти утврђен је 2. јули 2000. године; да је тужена Република Србија одговорна за штету насталу смрћу родитеља тужилаца, јер на дан 12. јуна 1999. године снаге КФОР-а нису биле размештене у Урошевцу и нису могле преузети одговорност за безбедност грађана у зони 1 којој је припадао Урошевац .
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду указују подносиоци у уставној жалби, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и међународних правних аката:
Одредбом члана 35. став 2. Устава је утврђено да свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује држани орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Одредбом члана 36. став 1. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 180. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Чланом 1. Војно-техничког споразума између Међународних снага безбедности (КФОР) и влада Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) и Републике Србије, који је потписан и ступио на снагу 9. јуна 1999. године, предвиђено је: да стране уз овај споразум поново потврђују документ поднет од стране посредника Ахтисарија председнику Милошевићу и одобреног од стране Скупштине Србије и Савезне владе 3. јуна 1999. године, да под покровитељством Уједињених нација укључи размештај ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, као и да стране, надаље, примећују да је Савет безбедности Уједињених нација спреман да усвоји Резолуцију, која ће бити донета, у вези тог присуства (став 1.); да органи влада државе СРЈ и Републике Србије схватају и сагласни су да ће се међународне снаге безбедности (КФОР) разместити по прихватању Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, која се помиње у ставу 1, и да ће оне без сметње деловати у оквиру Косова и са овлашћењем да предузму све неопходне акције за успостављање и одржавање безбедне средине за све грађане Косова и на други начин спроведу овај задатак, као и да су надаље сагласни да испоштују све обавезе овог Споразума и олакшају размештај и деловање тих снага (став 2.).
Чланом 2. став 2. Војно-техничког споразума утврђено је да је СРЈ сагласна са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србију изван Косова ..., да ће улазак и размештај међународних снага безбедности (КФОР) на Косову бити синхронизован, а да ће фазно повлачење Снага СРЈ са Косова бити у складу са доле наведеним редоследом: дан ступања на снагу + 1 дан, Снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће дуж назначених маршрута ту зону да би показале поштовање споразума (тачка а); дан ступања на снагу + 6 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1 (тачка б); дан ступања на снагу + 9 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2 (тачка ц); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3 (тачка д); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову ће завршити са својим повлачењем са Косова на локације у Србији изван Косова, и не у оквиру копнене зоне безбедности од 5 км (тачка е); Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СРЈ на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Македонији до доласка цивилне мисије Уједињених нација (тачка х).
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена 10. јуна 1999. године, утврђено је да је Савет безбедности oдлучан да обезбеди сигурност и безбедност међународног особља и спровођење обавеза које проистичу из ове резолуције од стране свих на које се она односи, и делујући у том циљу у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација: одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног присуства на Косову, под покровитељством Уједињених нација, са одговарајућом опремом и особљем, како се то тражи, и поздравља сагласност Савезне Републике Југославије за такво присуство (став 5.); овлашћује државе чланице и одговарајуће међународне организације да успоставе међународно безбедносно присуство на Косову, како се наводи у ставу 4 анекса 2 уз сва неопходна средства како би могло да обави своје одговорности из доле наведеног става 9. (став 7.); одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено на Косову укључивати осигурање јавне безбедности и реда док међународно цивилно присуство не преузме одговорност за спровођење тог задатка (став 9. тачка 4.).
5. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године повређен о прав о на накнаду нематеријалне штете зајемчена чланом 35. став 2. Устава, Уставни суд констатује следеће:
У спроведеном парничном поступку је утврђено да су родитељи подносилаца уставне жалбе отети и нестали у селу Скивјану, општина Ђаковица, 1 1. јуна 1999. године, а да су решењем Општинског суда у Ђаковици Р. 34/2 од 13. јула 2005. године, које је исправљено решењем истог суда Р. 34/02 од 15. септембра 2006. године, проглашени за умрле, а као датум смрти утврђен је 11. јуни 1999. године.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу смрћу физичког лица услед акта терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир. При томе , по схватању Уставног суда, одговорност државе за штету насталу услед акта терора ће постојати само ако је према важећим прописима држава вршила суверену власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Републике Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног терористичког акта могли да врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18. став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду праксу Европског суда за људска права. У предметима Behrami и Behrami против Француске и Saramati против Француске, Немачке и Норвешке (Представке бр. 71412/01 и 78166/01) Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11. марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24. априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету Behrami) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету Saramati) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“ (став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да став Врховног касационог суда изнет у образложењу оспорене пресуде да тужена Република Србија није пасивно легитимисана , јер се отмица родитеља подносилаца уставне жалбе 1 1. јуна 1999. године догодила после ступања на снагу Резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 и после потписивања Војно-техничког споразума од 10. јуна 1999. године, те да је према Војно-техничком споразуму КФОР одговоран за безбедност грађана на територији Косова и Метохије, а повлачењем Војске Југославије са ове територије КФОР је преузео потпуну контролу над овом територијом, тако да тужена више није била у могућности да гарантује безбедност грађана на територији Косова и Метохије, те да тужена стога не одговара за штету не представља уставноправно прихватљиво тумачење меродавних правних аката у овом случају.
Наиме, Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, владе СРЈ и Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењењем Снага СРЈ са Косова и Метохије, чији је оквир утврђен тим споразумом, и синхронизованим размештајем међународни х цивилних и безбедносних снага, а у циљу избегавања безбедносног вакуума који би у супротном могао наступити. Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године, међународне безбедносне снаге (КФОР) су овлашћене да осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
По схватању Уставног суда, органи СРЈ и Републике Србије су имали дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на територији Косова и Метохије све до свог ефективног повлачења са те територије, те је и Република Србија одговорна, у смислу члана 180. Закона о облигационим односима, за накнаду штете насталу смрћу лица која је наступила у том периоду услед акта терора и насиља. Како из приложене документације произлази да је смрт родитеља подносилаца уставне жалбе, која је правноснажним решењем надлежног суда утврђена на дан 11. јуна 1999. године, наступила у време када се снаге СРЈ и Републике Србије још нису биле повукле са територије општине Ђаковица и биле дужне да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе, т o је постојао основ за утврђивање одговорности за штету тужене по основу члана 180. Закона о облигационим односима.
На основу напред наведеног, Уставни суд је утврдио да је доношењем оспорене пресуде меродавно право примењено на штету подносилаца уставне жалбе, те је оценио да је подносиоцима повређено право на накнаду штете зајемчено чланом 35. став 2. Устава.
6. Подносиоци уставне жалбе су указали на неједнако поступање надлежних судова у истој чињеничној и правној ситуацији, на који начин сматрају да им је повређено право на једнаку заштиту права пред судовима зајемчено чланом 36. став 1. Устава и уз уставну жалбу су, у прилог својим тврдњама, приложили више пресуда. Уставни суд је извршио увид у достављене пресуде и у вези с тим, утврдио следеће:
Пресудама Окружног суда у Београду Гж. 10832/06 од 26. децембра 2006. године и Гж. 11483/08 од 14. октобра 2008. године и пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 2005/2010 од 17. марта 2010. године и Гж. 605/10 од 10. јуна 2010. године потврђене су првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев тужилаца за накнаду штете због смрти блиског лица услед аката терора на Косову и Метохији, за коју је утврђено да је наступила пре повлачења снага Републике Србије са односног дела територије Косова и Метохије. Дакле, у наведеним случајевима тужиоци су се налазили у чињенично и правно идентичној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе. Међутим, надлежни судови су правноснажно одлучили другачије од Окружног суда у Београду у пресуди Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године, која је потврђена оспореном пресудом Врховног касационог суда о ревизији.
Како су надлежни судови последње инстанце по редовном правном леку доносили различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд оценио да је оваквим поступањем надлежног суда повређено право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава на које је у уставној жалби указано.
Уставни суд овде указује да су достављеним пресудама Врховног суда Србије Рев. 939/08 од 7. маја 2008. године и Рев. 1092/08 од 24. априла 2008. године по ревизиј ама против правноснажних пресуда преиначене другостепене пресуде и потврђене првостепене пресуде, те је усвојен тужбени захтев тужилаца због смрти блиског лица услед аката терора на Косову и Метохији, за коју је утврђено да је наступила после повлачења снага СРЈ и Републике Србије са односног дела територије Косова и Метохије. По оцени Уставног суда , овде се не ради о истоврсној чињеничној и правној ситуацији са ситуацијом подносилаца уставне жалбе, јер органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, у време смрти сродника тужилаца више нису имали стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете.
Овакво правно схватање Уставни суд је већ изнео у неколико својих одлука, међу којима и Одлуци Уж-3398/2010 од 10. новембра 2011. године.
У вези са достављеном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 431/07 од 24. фебруара 2009. године, Уставни суд указује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији донесу различите одлуке. Како се за наведену пресуду из достављене документације не може утврдити да ли је против ње била изјављена жалба, односно да ли је била предмет преиспитивања у другостепеном поступку, то је Уставни суд није узимао у разматрање.
7. Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1540/10 од 10. марта 2010. године повређена права подносилаца истакнута у устаавној жалби, те је сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Крећући се у границама захтева из уставне жалбе, а имајући у виду природу утврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетне последице утврђене повреде права подносиоца, наложио Врховном касационом суду да , у року од 60 дана од дана достављања одлуке Уставног суда, понови поступак по ревизији подносилаца уставне жалбе поднетој против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1537/08 од 4. марта 2009. године.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић