Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Петровића из Суб oтице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Петровића изјављена против решења Окружног суда у Суботици К. 89/09 од 27. априла 2009. године, пресуде Окружног суда у Суботици К. 89/09 од 18. јуна 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 2543/09 од 10. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Петровић из Суб отице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 28. децембра 20 09. године уставну жалбу против решења Окружног суда у Суботици К. 89/09 од 27. априла 2009. године, пресуде Окружног суда у Суботици К. 89/09 од 18. јуна 2009. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 2543/09 од 10. новембра 2009. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да је у кривичном поступку који се против њега водио, његовом браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ђурићу, оспореним решењем претресног већа К. 89/09 од 27. априла 2009. године неосновано и противзаконито ускраћено даље право да брани подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме је подносиоцу повређено право из члана 33. став 2. Устава – да га брани бранилац кога сам изабере;
- да је суд одбио да изведе доказ који је подносилац предложио – психијатријско вештачење његове урачунљивости, с обзиром на количину алкохола који је критичном приликом конзумирао, чиме је повређено његово право из члана 33. став 2. Устава – право на одбрану;
- да подносиоцу као окривљеном није омогућено да присуствује саслушању оштећене О.М, саокривљене И.П. и сведока В.М. на главном претресу, нити му је омогућено да им непосредно поставља питања, чиме му је повређено право из члана 32. став 1. Устава – да присуствује расправи и из члана 33. став 5. Устава – да испитује сведоке оптужбе.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорене акте и досуди му накнаду адвокатских трошкова.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорене акте утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
- на главном претресу одржаном 24. новембра 2008. године, као и на његовим наставцима, одржаним 26. новембра 2008. године и 28. јануара 2009. године, саслушању оптужене И.П. присуствовао је подносилац уставне жалбе са својим браниоцем;
- на наставку главног претреса одржаном 27. априла 2009. године, судеће веће је донело решење којим се у наставку главног претреса до окончања, ради заштите личности оштећене и заштите морала искључује јавност, те се упозоравају странке као и присутни сведоци, да све што у наставку главног претреса чују и изјаве морају чувати као тајну, с обзиром на то да одавање тајне представља кривично дело;
- на истом претресу, веће је донело решење којим „утврђује да оштећена има статус посебно осетљиве оштећене, у смислу одредбе члана 110. ЗКП, па ће се саслушати без присуства оптужених, због природе и последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет, односно других околности случаја, начина живота, те здравственог стања и интелектуалних способности оштећене“, те да против тог решења није дозвољена посебна жалба;
- након испитивања оштећене О.М, на постављено питање браниоца да ли је у вези овога била на суду, веће је донело решење: „Ускраћује се одговор на наведено питање уз упозорење браниоцу да оваква и слична питања која се односе на оштећену чији је био бранилац у том предмету као малолетнице, не поставља јер то представља професионалну тајну коју је дужан чувати“;
- потом је веће донело решење на записник: „Изабраном браниоцу опт. Петровић Дејана адв. Виктору Јухас Ђурићу се ускраћује даље право на одбрану овог оптуженог због кршења одредбе чл. 61. тач. 8. и 9. Кодекса професионалне етике адвоката, будући да је у овом поступку оштећена М.О. била његов клијент у малолетничком поступку, који се против ње водио као окривљене, њен бранилац те је управо те податке и сазнања, на данашњем главном претресу искористио ради довођења у сумњу доказне снаге исказа оштећене као сведока, као доказног средства у кривичном поступку. Против овог решења није дозвољена жалба.“.
- у записнику са овог главног претреса није наведено решење о удаљењу оптужених за време саслушања оштећене, међутим, на страници 8. записника суд је навео : "Ради обавештавања оптужених, који су приликом саслушања оштећене удаљени решењем већа исти се позивају и приступају у расправну дворану" ;
- главни претрес је настављен 17. јуна 2009. године, када је саслушању оптужене И.П. присуствовао подносилац уставне жалбе са својим браниоцем Ненадом Добрићем, кога је суд поставио по службеној дужности, с обзиром на то да је окривљени (подносилац уставне жалбе) изјавио да нема средстава за ангажовање браниоца по свом избору; у наставку доказног поступка саслушана је оштећена О.М; пре наставка саслушања, у записнику је констатовано: „Пре позива оштећене као сведока оптужени се сходно одлуци од 27.04.2009.г. удаљују из расправне дворане;
- након саслушања оштећене, оптужени су враћени у судницу, а на страници 16. записника је констатовано: „Након што је исказ предочен оптуженима исти изјављују: 'Оптужени Петровић Дејан изјављује све то није истина од свега што је рекла је истина...' “.
- на страници 17. записника је констатовано да су пре поновног саслушања оптужене И.П. из расправне дворане удаљени сви оптужени;
- након саслушања И.П. саслушана је В.М, социјални радник; на страници 20 записника је констатовано да „странке сагласно изјављују да немају примедби на исказ наведеног сведока“, као и „након тога у расправну дворану се позивају сви оптужени, а оптужени К.Т. на исказ оштећене примећује – ја немам примедби на исказ О.М.“; потом је констатовано: “Након тога позван да се изјасни о исказу оштећене оптужени С.Б. изјављује:..“;
- главни претрес је настављен 18. јуна 2009. године, када је доказни поступак и завршен; на страници 7. записника је констатовано да је оптужени Дејан Петровић, пре преласка на завршну реч, изјавио: „Нису тачни наводи које је изнела О.М. да сам ја поломио ногу...“.
Окружни суд у Суботици је 18. јуна 2009. године донео оспорену пресуду К. 89/08 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе осудио због извршења продуженог кривичног дела трговина људима, из члана 388. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од девет година.
Одлучујући о жалбама окривљених, Врховни суд Србије је 10. новембра 2009. године донео оспорену пресуду Кж. 2543/09 којом је, у односу на подносиоца уставне жалбе као окривљеног, одбио жалбу и потврдио првостепену кривичну пресуду. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: „Неосновано ce у жалби оптуженог Петровић Дејана истиче да му је
повређено право на одбрану тиме што је ускраћено заступање његовом
браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ћурићу, јер је наведеном браниоцу
заступање овог оптуженог ускраћено решењем већа са главног претреса од
27.04.2009. године, због злоупотребе чињенице да је раније у другом поступку
био бранилац оштећене, те je у поступку против оптуженог Петровић Дејана,
као његов бранилац, користио лична сазнања везана за оштећену, а до којих је
дошао као њен бранилац у другом поступку, што је супротно члану 61. тачка 8.
и 9. Кодекса професионалне етике, чиме су испуњени услови да му се ускрати
одбрана. Међутим, тиме није повређено право на одбрану оптуженог, јер је
главни претрес одмах одложен а оптуженом је дат рок да ангажује браниоца.
што није учинио, због чега му је председник суда решењем од 19.05.2009.
године поставио браниоца по службеној дужности, дакле оптужени нити у
јeдном тренутку поступка није био без стручне одбране, нити му је ускраћено
право на изабраног браниоца. Право нa одбрану оптуженог Петровић Дејана није повређено ни тиме што је оштећена саслушана на главном претресу од 27.04.2009. године, без присуства оптужених, јер је иста на том претресу саслушана у смислу одредаба члана 110. ЗКП-а („Службени гласник PC “, бр. 46/06 и 49/06 од 29.05.2007. године), по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока, a исказ дат на том претресу поновила је и на каснијим главним претресима датим у присуству оптужених, због чeга су наводи жалбе оптуженог Петровић Дејана, да му је тиме повређено право на одбрану, оцењени неоснованим“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.) .
Одредба члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), важећа у време извршења кривичног дела и пресуђења, прописивала је да в ише окривљених могу имати заједничког браниоца само ако то није у супротности са интересима њихове одбране.
Одредбама члана 110. ЗКП је било, поред осталог, прописано: да ће се на начин прописан чланом 108. став 4. овог законика, саслушати оштећени и сведоци, за које орган који води поступак, утврди да су с обзиром на свој узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу или последице кривичног дела, односно друге околности случаја, посебно осетљиви и да би саслушање у просторијама органа који води поступак, могло имати штетне последице по њихово психичко и физичко стање (став 1.); да се п итања оштећеном или сведоку из става 1. овог члана могу постављати само преко органа који води поступак, који ће се према таквом оштећеном, односно сведоку, односити са посебном пажњом, настојећи да се избегну могуће штетне последице кривичног поступка по његову личност, телесно и душевно стање (став 4.); да се с аслушање оштећеног или сведока из става 1. овог члана може обавити уз помоћ психолога, социјалног радника или другог стручног лица, када је то потребно ради избегавања могућих штетних последица кривичног поступка по његову личност, телесно и душевно стање, а орган који води поступак може одлучити да се лице саслуша употребом техничких средстава за пренос слике и звука, и да се такво саслушање спроводи без присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећени или сведок налази, тако да му странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица (став 5.); да п ротив одлука органа који води поступак, које се доносе на основу одредби овог члана није дозвољена посебна жалба (став 9) .
Одредба члана 108. став 4. ЗКП је прописивала да се сведоци који се због старости, болести или тешких телесних мана не могу одазвати позиву, могу саслушати у свом стану, односно другом месту где се налазе.
Чланом 299. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП ), који је био на снази до 19. марта 2009. године, било је прописано: да, ако оптужени, бранилац, оштећени, законски заступник, пуномоћник, сведок, вештак, тумач или друго лице које присуствује главном претресу омета ред или се не покорава наређењима председника већа за одржавање реда, председник већа ће га опоменути, а ако опомена буде безуспешна, веће може наредити да се оптужени удаљи из суднице, а остала лица може не само удаљити, него и казнити новчаном казном до 100.000 динара (став 1.); да б раниоцу или пуномоћнику који после казне продужи да нарушава ред, може веће ускратити даљу одбрану, односно заступање на главном претресу и у том случају странка ће се позвати да узме другог браниоца, односно пуномоћника, а ако оптужени који није саслушан то није у могућности да учини, односно ако у случају обавезне одбране суд није у могућност да без штете за одбрану постави новог браниоца, главни претрес ће се прекинути или одложити, те ако приватни тужилац или оштећени као тужилац не узму другог пуномоћника, веће може одлучити да главни претрес настави без пуномоћника, ако нађе да његово одсуство не би било штетно за интересе заступаног, а решење о томе, са образложењем, уноси се у записник о главном претресу, с тим да против овог решења посебна жалба није дозвољена (став 3.) .
Чланом 324. ЗКП, било је прописано да веће може, изузетно, одлучити да се оптужени привремено удаљи из суднице ако саоптужени или сведок одбија да даје исказ у његовом присуству или ако околности указују да у његовом присуству неће говорити истину, а по повратку оптуженог у заседање, прочитаће му се исказ саоптуженог, односно сведока , и оптужени има право да поставља питања саоптуженом, односно сведоку, а председник већа ће га упитати да ли има шта да примети на њихов исказ, с тим да се по потреби, може извршити суочење.
Одредбама Закона о адвокатури ("Службени лист СРЈ", бр. 24/98, 26/98, 69/2000, 11/02 и 72/02), који је био на снази у време доношења оспорених аката, било је, поред осталог, прописано: да се за утврђивање повреде дужности адвоката и угледа адвокатуре, утврђивање одговорности и изрицање мера за те повреде образују дисциплински органи адвокатских комора република, у складу с њиховим статутима (члан 50. став 2.); да се с татутом адвокатске коморе републике утврђују састав дисциплинск их органа, услови и начин избора и разрешења чланова дисциплинских органа, теже и лакше повреде дужности адвоката и угледа адвокатуре , поступак за утврђивање дисциплинске одговорности и изрицање дисциплинских мера, као и начин извршења изречених мера (члан 50. став 3.) ; да се aдвокатској комори Републике Србије, између осталог, поверавају јавна овлашћења да одлучуј е о захтеву за упис у именик адвоката и адвокатских приправника, о привременој забрани бављења адвокатуром и о престанку права бављења адвокатуром , као и да води дисциплинске поступке и изрич е дисциплинске мере адвокатима и адвокатским приправницима (члан 56.) .
Статутом Адвокатске коморе Војводине ("Службени лист АПВ", број 11/07 ) прописано је, поред осталог: да су органи Адвокатске коморе Војводине: Скупштина, Управни одбор, Председник и три потпредседника, Дисциплински суд, Дисциплински тужилац, Комисија за преглед финансијског пословања и Савет (члан 59.); да су а двокати и адвокатски приправници дужни да одговорно и савесно обављају адвокатску делатност и приправничку праксу као и да чувају углед адвокатуре (члан 89. став 1.); да з а повреде својих дужности и за нарушавање угледа адвокатуре, адвокати и адвокатски приправници одговарају дисциплински по одредбама закона, овог Статута и Статута Адвокатске коморе Србије (члан 89. став 2.); да су, између осталог, т еже повреде дужности адвоката (дисциплински преступи) з аступање код судова, државних органа и других организација противно закону, овом Статуту и Кодексу професионалне етике адвоката (члан 91. став 1. тачка 1)) ; да су л акше повреде дужности адвоката (дисциплинске неуредности) лакше повреде Кодекса професионалне етике адвоката (члан 92. став 1. тачка 3)) ; да д исциплински тужилац покреће поступак по пријави физичког или правног лица, органа Адвокатске коморе или по сопственој иницијативи (члан 97.);
Кодексом професионалне етике адвоката, који је ступио на снагу 14. априла 1999. године, предвиђено је, између осталог: да Адвокатска комора надзире поштовање Кодекса, прописује да ли повреда Кодекса има за последицу дисциплинску одговорност адвоката и утврђује и санкционише такву одговорност (члан 6.); да је а двокат дужан да одбије заступање ако би заступање подразумевало употребу нечасних или недозвољених средстава, а у кривичним предметима и активну улогу у оправдавању и доказивању истинитости одбране за коју адвокат зна да је неистинита (члан 61. став 8.) ; да је а двокат дужан да одбије заступање ако би требало да заступа против свог бившег клијента, осим ако је из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да је између њих престао однос поверења (члан 61. став 9.).
5. Подносилац уставне жалбе првенствено истиче да је у кривичном поступку који се против њега водио, његовом браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ђурићу, оспореним решењем претресног већа К. 89/09 од 27. априла 2009. године, неосновано и противзаконито ускраћено даље право да брани подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме је подносиоцу повређено право из члана 33. став 2. Устава – да га брани бранилац кога сам изабере.
Према одредбама ЗКП, који је био на снази у време доношења оспореног решења, као основ за удаљење браниоца са главног претреса било је прописано једино – да браниоцу, који после опомене, а потом и казне продужи да нарушава ред на главном претресу , веће може ускратити даљу одбрану . Ниједном одредбом ЗКП није била изричито предвиђена могућност да претресно веће браниоцу ускрати даљу одбрану уколико повреди одредбе Закона о адвокатури или Кодекса професионалне етике адвоката. Према наведеним релевантним одредбама, претресно веће може у таквој ситуацији обавестити надлежну Адвокатску комору ради покретања дисциплинског поступка против адвоката, али само не може доносити одлуке у погледу статуса браниоца у кривичном поступку, по наведеном основу. Такође, одредба члана 69. став 1. ЗКП је предвиђала да више окривљених могу имати заједничког браниоца само ако то није у супротности са интересима њихове одбране.
Истовремено, чланом 61. став 9. Кодекса професионалне етике адвоката, којег је као пропис у вршењу јавних овлашћења донела Адвокатска комора Србије, било је изричито прописано да је адвокат дужан да одбије заступање ако би требало да заступа против свог бившег клијента, осим ако је из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да је између њих престао однос поверења.
Приликом оцењивања постојања повреде означеног уставног права, Уставни суд је имао у виду праксу Европске комисије за људска права која у предмету X v. Federal Republic of Germany (бр. 5217/71 и 5367/72 од 20. јул а 1972), која је заузела став : да „ Право да особу заступа адвокат по сопственом избору може бити ограничено ако адвокат не поступа у складу са професионалном етиком, ако се налази под истрагом за кривично дело или ако одбије да се повинује судској процедури. Европска комисија сматра да није дошло до кршења Европске конвенције у случају када је национални суд забранио адвокатима које су изабрали оптужени, да их бране, јер су били осумњичени за саучесништво у истом кривичном делу као и оптужени, као и у случају када је домаћи суд ускратио дозволу адвокату којег је изабрао оптужени, јер је адвокат одбио да носи тогу“. У предмету Ensslin, Baader & Raspe v. Federal Republic of Germany (бр. 7572/76, 7586/76 и 7587/76 , одлука од 8. јула 1978. године) Комисија закључује: „Mеђутим, ... право на одбрану помоћу браниоца по свом избору ... није апсолутно право, оно је ограничено правом државе да појављивање браниоца пред судом буде сагласно с прописима ... и обавезом браниоца да не прекрши одређене принципе професионалне етике.“ У предмету X v. United Kingdom (број 8295/78, одлука од 9. октобр а 1978. године ) Европска комисија констатује: “Узимајући у обзир одбрану подносиоца у целини, Комисија примећује да је подносиоцу пружена адекватна прилика за заступање свог предмета. Ограничење наметнуто подносиоцу у вези са избором браниоца се односило на разрешење његовог сина, које је учињено на разумним основама професионалне етике. Подносилац је могао одабрати другог браниоца који би га заступао, али се очигледно није трудио да то учини. Испитивање стенограма са суђења не открива било какав недостатак у одбрани или неправичност у том смислу. Комисија стога налази да искључивање могућности да подносиоца заступа његов син пред судом не открива никакву повреду члана 6. став 3. (ц) Конвенције“.
Према цитираним одредбама, ЗКП је предвиђао само две ситуације које би могле биле релевантне за конкретан случај. Прва ситуација се односи на управљање поступком, када бранилац нарушава ред на главном претресу, па му се може ускратити даље заступање, и друга када се ради о сукобу интереса више окривљених које брани исти бранилац. Међутим, ниједна од наведених законских могућности није се односила на конкретан случај, односно Законик о кривичном поступку није предвиђао могућност да се браниоцу ускрати право на одбрану из разлога из којих је то у конкретном случају учињено, и у том смислу, такав поступак суда, по оцени Уставног суда, није у сагласности са одредбама ЗКП.
С друге стране, Европска комисија је утврдила да право на браниоца по свом избору није апсолутно право, већ овом праву кореспондира и обавеза браниоца да се не прихвати одбране у случају када је то у супротности са позитивним прописима, поготово када су у питању конфликти интереса. Како је бранилац подносиоца уставне жалбе у раније спроведеном кривичном поступку имао статус браниоца сада оштећене, то му је, по тумачењу Уставног суда, Кодекс адвокатске етике налагао да одбије заступање подносиоца уставне жалбе као окривљеног, с обзиром на то да је требало да га заступа против бившег клијента, сада оштећене, посебно јер из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да између њих није престао однос поверења. Имајући у виду да адвокат Виктор Јухас Ђурић није поступио по обавезујућем Кодексу професионалне етике адвоката, Окружни суд у Суботици је, према мишљењу Уставног суда, доношењем оспореног решења отклонио настали сукоб интереса у ком се сопственим радњама нашао адвокат Виктор Јухас Ђурић прихвативши да мимо нормираних етичких обавеза брани окривљеног у поступку у коме је његова ранија клијенткиња О.М. имала статус оштећене.
Став који је Врховни суд Србије заузео у оспореној пресуди Кж. 2543/09 од 10. новембра 2009. године, прихвата и Уставни суд као уставноправно утемељен, јер се заснива на неспорно утврђеним чињеницама: да је, након ускраћивања права браниоцу на даље заступање окривљеног, главни претрес одложен; да је окривљеном дата могућност да изабере другог браниоца по свом избору, који није у сукобу интереса према ЗКП и Кодексу професионале етике адвоката; да окривљени није ангажовао другог браниоца по свом избору; да је суд окривљеном поставио адвоката Ненада Добрића за браниоца по службеној дужности; да је тек након тога суд наставио са кривичним поступком. Уставни суд оцењује да је, на наведени начин, подносиоцу уставне жалбе све време трајања кривичног поступка било обезбеђено право на одбрану, па доношење оспореног решења које није сагласно одредбама ЗКП, сходно наведеном, не чини основаном тврдњу подносиоца о повреди Уставом зајемченог правао на одбрану, ни у делу који се односи на ангажовање браниоца по свом избору.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Окружног суда у Суботици К. 89/09, донетим на записнику од 27. априла 2009. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе да узме браниоца по свом избору , зајемчено одредбом члана 33. став 2. Устава.
6. Подносилац уставне жалбе тврди да му на главном претресу, као окривљеном, није било омогућено да присуствује саслушању оштећене О.М, саокривљене И.П. и сведока В.М, нити му је омогућено да им непосредно поставља питања, чиме му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе из члана 33. став 5. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносиоца. Уставни суд је у спроведеном поступку констатовао да су оспорен е кривичне пресуде донете од стране Уставом и законом установљених судова, који су у спроведеном поступку утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Чланом 110. ЗКП, важећегх у време извршења кривичног дела и пресуђења, било је прописано да ће се саслушање оштећених и сведока за које орган који води поступак утврди да су с обзиром на свој узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу или последице кривичног дела, односно друге околности случаја посебно осетљиви, обавити по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока. Поступајући кривични суд је, у смислу наведене одредбе члана 110. ЗКП, утврдио да оштећена О.М. има статус посебно осетљиве оштећене, па је донео решење да се она, због природе и последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет, односно других околности случаја, начина живота, те здравственог стања и њених интелектуалних способности, саслуша без присуства оптужених.
Из релевантних одредаба ЗКП произлази да се оштећена, по одлуци суда, могла саслушати по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока, што подразумева: да се оштећена могла саслушати у свом стану, односно другом месту где се налази; да су се питања оштећеној мог ла постављати преко органа који води поступак, који ће се према такво ј оштећено ј односити са посебном пажњом, настојећи да се избегну могуће штетне последице кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање; да се саслушање оштећене мо гло обавити уз помоћ психолога, социјалног радника или другог стручног лица, уколико је то било потребно ради избегавања могућих штетних последица кривичног поступка по ње ну личност, телесно и душевно стање, а орган који је водио поступак мо гао је одлучити да се она саслуша употребом техничких средстава за пренос слике и звука , и да се такво саслушање спроведе без присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећена налази, тако да јој странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица. Међутим, такво саслушање, по оцени Уставног суда, не подразумева ускраћивање уставног права подносиоцу да испитује оштећену као сведока оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране . Управо употреба техничких средстава за пренос слике и звука омогућава да се саслушање спроведе без непосредног присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећен а налази, тако да јој странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица , чиме се, истовремено, обезбеђују и права оштећене на заштиту од могућих штетних последица кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање , као и уставно право окривљеном да испитује оштећену као сведоке оптужбе. Тиме се, такође, успоставља уравнотежен положај странака, што представља стандард у кривичном поступку који захтева заштита људских права, као и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру.
Приликом оцењивања навода подносиоца уставне жалбе о постојању повреда права на правично суђење и права на одбрану ускраћивањем да присуствује испитивању оштећене, односно ускраћивањем права да испитује сведоке оптужбе, Уставни суд је имао у виду судску праксу Европског суда за људска права. Тако, Европски суд је у предмету Doorson против Холандије ( одлука број 20524/92 од 26. марта 1996. године) закључује: да "начела правичног суђења такође захтевају да у одговарајућим случајевима интереси одбране буду у равнотежи с интересима сведока или жртава позваних да сведоче"; да "морају постојати противтежне мере које ће осигурати права одбране"; да "суд није свој закључак о кривици подносиоца представке базирао искључиво нити у одлучујућој мери на доказном материјалу добијеном од анонимних сведока"; да "треба имати у виду да Конвенција не спречава поистовећење окривљеног и његовог браниоца у смислу става 3 (д) члана 6."; да се "околности поступка "уравнотежавања интереса" који је спровело правосуђе у погледу прибављања доказа од сведока... морају сматрати довољним да омогуће одбрани да оспори доказе анонимних сведока и да покуша да изазове сумњу у поузданост њихових изјава"; да "тамо где се установи да поступци "уравнотежавања интереса" представљају довољну компензацију за ограничења наметнута одбрани, осуђујућа пресуда не би смела да буде заснована или искључиво или у одлучујућој мери на анонимним изјавама". У предмету Kostovski против Холандије ( одлука број 11454/85 од 20. новембра 1989. године) Европски суд констатује да су искази сведока прочитани на суду, па закључује да "сви докази морају бити изведени у присуству оптуженог", те да "коришћење изјава датих у фази пре суђења као доказног материјала није, у нечелу, противно члану 6. све док се поштују права одбране, а та права по правилу захтевају могућност да оптужени покуша да оспори наводе, као и да испитује сведока у некој од фаза током суђења". У предмету Luca против Италије ( одлука број 33354/96 од 27. фебруара 2001. године ) исти суд закључује: "Ако се окривљеном пружи одговарајућа прилика да оспори изјаве, било у тренутку када су дате или у каснијој фази, њихово прихватање као доказа неће само по себи представљати кршење става 1. и става 3. (д) члана 6. Међутим, последица овога је да су, у случајевима где је осуда заснована било искључиво или у одлучујућој мери на изјавама лица које окривљени није могао да испита сам или преко другог лица, током истраге или током главног претреса, права одбране ограничена у мери која је неспојива с јемствима која пружа члан 6...".
Анализирајући записнике са главног претреса, у предметом кривичном поступку, Уставни суд је утврдио: да саслушању оштећене О.М. на главном претресу одржаном 17. јуна 2009. године подносилац уставне жалбе као окривљени није присуствовао, али му је њен исказ накнадно предочен и он је, скупа са својим браниоцем, био у могућности да њену изјаву оспорава и доведе у питање њене наводе; да је на главном претресу одржаном 24. новембра 2008. године, као и на његовим наставцима, одржаним 26. новембра 2008. године и 28. јануара 2009. године, саслушању оптужене И.П. присуствовао подносилац уставне жалбе са својим браниоцем; да ја на наставку главног претреса 17. јуна 2009. године, саоптужена И.П. два пута саслушана, с тим што је првом саслушању подносилац присуствовао, док накнадном саслушању није присуствовао, као ни саслушању сведока В.М. Међутим, накнадни исказ И.П. и сведока В.М. је оптуженима, па и подносиоцу уставне жалбе као окривљеном предочен, и они су се на те исказе изјашњавали; да је свим овим датим исказима присуствовао подносиочев бранилац, кога је суд поставио по службеној дужности.
Имајући у виду наведену праксу Европског суда за људска права , као и утврђено чињенично стање, Уставни суд оцењује да у конкретном случају није повређено право подносиоца уставне жалбе као окривљеног да на главном претресу испитује сведоке оптужбе . Исказ оштећене, који је дала без присуства окривљеног, предочен је подносиоцу и он је био у могућности да га оспорава и доводи у сумњу њене наводе. Саоптужена И.П. је саслушавана у више наврата и свим њеним саслушањима је подносилац уставне жалбе присуствовао, осим накнадном саслушању од 17. јуна 2009. године, као што није присуствовао ни саслушању сведока В.М. на истом претресу. Међутим, оба ова исказа предочена су подносиоцу и он је имао могућност да се о њима изјасни, као и да саоптуженој и сведоку непосредно поставља питања. Такође, свим спорним исказима присуствовао је подносиочев бранилац, као стручно лице.
Дакле, сагледавајући предметни кривични поступак у целини, Уставни суд оцењује да је у оспореном кривичном поступку легитимни интерес одбране да непосредно испита оштећену уравнотежен са њеним интересом за заштитом од могућих штетних последица кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање . Ограничење које је суд на почетку главног претреса наметнуо одбрани, онемогућивши окривљеном да присуствује саслушању оштећене и да јој непосредно поставља питања, отклоњено је у каснијој фази поступка, с обзиром да му је њен исказ предочен и дата му могућност да га оспори и доведе у питање. Поред тога, присуство браниоца окривљеног (подносиоца уставне жалбе) свим фазама поступка, а посебно саслушањима сваког од сведока оптужбе, представља ону меру која је додатно обезбедила поштовање права окривљеног на одбрану у смислу Уставом зајемченог права да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе, јер и по ставу Европског суда за људска права Европска к онвенција за заштиту људских права и основних слобода не спречава поистовећење окривљеног и његовог браниоца у смислу става 3 (д) члана 6, као што то не чини ни одредба члана 33. став 5. Устава.
Како кривични суд свој закључак о кривици подносиоца није засновао искључиво нити у одлучујућој мери на спорном исказу оштећене, већ и на другим доказима изведеним на главном претресу, Уставни суд је оценио да су у оспореном кривичном поступку били испуњени услови "уравнотежавања интереса", те да права одбране нису била ограничена у мери која је неспојива с јемствима која пружају члан 32. став 1. и члан 33. став 5. Устава.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд је утврдио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреди права да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе из члана 33. став 5. Устава.
7. Уставни суд је утврдио да се осталим наводима уставне жалбе оспорава утврђено чињенично стање и доводе у питање докази изведени у кривичном поступку, као и њихова оцена, односно од Уставног суда се захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених одлука.
У овакве наводе уставне жалбе, по оцени Уставног суда, спада и навод да је суд одбио да изведе доказ који је подносилац предложио – психијатријско вештачење његове урачунљивости (с обзиром на количину алкохола који је окривљени критичном приликом наводно конзумирао), имајући у виду да је дискреционо право претресног већа да одлучи које доказе ће на главном претресу извести а које не, имајући у виду циљ вођења поступка – да се истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке .
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује једино да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом.
Имајући у виду да се у преосталом делу поднете уставне жалбе не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених одлука донетих у кривичном поступку, поступа као инстанциони суд у односу на Врховни суд Србије и да преиспита чињенична утврђења судова и контролно оцени спроведени доказни поступак, Уставни суд је нашао да због ненадлежности не може да одлучује о том делу уставне жалбе.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. Имајући у виду значај ове одлуке за заштиту уставности и законитости људских права и слобода, Уставни суд је сагласно одредбама члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), донео Закључак да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
10. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи:
- да је у кривичном поступку који се против њега водио, његовом браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ђурићу, оспореним решењем претресног већа К. 89/09 од 27. априла 2009. године неосновано и противзаконито ускраћено даље право да брани подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме је подносиоцу повређено право из члана 33. став 2. Устава – да га брани бранилац кога сам изабере;
- да је суд одбио да изведе доказ који је подносилац предложио – психијатријско вештачење његове урачунљивости, с обзиром на количину алкохола који је критичном приликом конзумирао, чиме је повређено његово право из члана 33. став 2. Устава – право на одбрану;
- да подносиоцу као окривљеном није омогућено да присуствује саслушању оштећене О.М, саокривљене И.П. и сведока В.М. на главном претресу, нити му је омогућено да им непосредно поставља питања, чиме му је повређено право из члана 32. став 1. Устава – да присуствује расправи и из члана 33. став 5. Устава – да испитује сведоке оптужбе.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорене акте и досуди му накнаду адвокатских трошкова.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорене акте утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
- на главном претресу одржаном 24. новембра 2008. године, као и на његовим наставцима, одржаним 26. новембра 2008. године и 28. јануара 2009. године, саслушању оптужене И.П. присуствовао је подносилац уставне жалбе са својим браниоцем;
- на наставку главног претреса одржаном 27. априла 2009. године, судеће веће је донело решење којим се у наставку главног претреса до окончања, ради заштите личности оштећене и заштите морала искључује јавност, те се упозоравају странке као и присутни сведоци, да све што у наставку главног претреса чују и изјаве морају чувати као тајну, с обзиром на то да одавање тајне представља кривично дело;
- на истом претресу, веће је донело решење којим „утврђује да оштећена има статус посебно осетљиве оштећене, у смислу одредбе члана 110. ЗКП, па ће се саслушати без присуства оптужених, због природе и последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет, односно других околности случаја, начина живота, те здравственог стања и интелектуалних способности оштећене“, те да против тог решења није дозвољена посебна жалба;
- након испитивања оштећене О.М, на постављено питање браниоца да ли је у вези овога била на суду, веће је донело решење: „Ускраћује се одговор на наведено питање уз упозорење браниоцу да оваква и слична питања која се односе на оштећену чији је био бранилац у том предмету као малолетнице, не поставља јер то представља професионалну тајну коју је дужан чувати“;
- потом је веће донело решење на записник: „Изабраном браниоцу опт. Петровић Дејана адв. Виктору Јухас Ђурићу се ускраћује даље право на одбрану овог оптуженог због кршења одредбе чл. 61. тач. 8. и 9. Кодекса професионалне етике адвоката, будући да је у овом поступку оштећена М.О. била његов клијент у малолетничком поступку, који се против ње водио као окривљене, њен бранилац те је управо те податке и сазнања, на данашњем главном претресу искористио ради довођења у сумњу доказне снаге исказа оштећене као сведока, као доказног средства у кривичном поступку. Против овог решења није дозвољена жалба.“.
- у записнику са овог главног претреса није наведено решење о удаљењу оптужених за време саслушања оштећене, међутим, на страници 8. записника суд је навео : "Ради обавештавања оптужених, који су приликом саслушања оштећене удаљени решењем већа исти се позивају и приступају у расправну дворану" ;
- главни претрес је настављен 17. јуна 2009. године, када је саслушању оптужене И.П. присуствовао подносилац уставне жалбе са својим браниоцем Ненадом Добрићем, кога је суд поставио по службеној дужности, с обзиром на то да је окривљени (подносилац уставне жалбе) изјавио да нема средстава за ангажовање браниоца по свом избору; у наставку доказног поступка саслушана је оштећена О.М; пре наставка саслушања, у записнику је констатовано: „Пре позива оштећене као сведока оптужени се сходно одлуци од 27.04.2009.г. удаљују из расправне дворане;
- након саслушања оштећене, оптужени су враћени у судницу, а на страници 16. записника је констатовано: „Након што је исказ предочен оптуженима исти изјављују: 'Оптужени Петровић Дејан изјављује све то није истина од свега што је рекла је истина...' “.
- на страници 17. записника је констатовано да су пре поновног саслушања оптужене И.П. из расправне дворане удаљени сви оптужени;
- након саслушања И.П. саслушана је В.М, социјални радник; на страници 20 записника је констатовано да „странке сагласно изјављују да немају примедби на исказ наведеног сведока“, као и „након тога у расправну дворану се позивају сви оптужени, а оптужени К.Т. на исказ оштећене примећује – ја немам примедби на исказ О.М.“; потом је констатовано: “Након тога позван да се изјасни о исказу оштећене оптужени С.Б. изјављује:..“;
- главни претрес је настављен 18. јуна 2009. године, када је доказни поступак и завршен; на страници 7. записника је констатовано да је оптужени Дејан Петровић, пре преласка на завршну реч, изјавио: „Нису тачни наводи које је изнела О.М. да сам ја поломио ногу...“.
Окружни суд у Суботици је 18. јуна 2009. године донео оспорену пресуду К. 89/08 којом је, поред осталог, подносиоца уставне жалбе осудио због извршења продуженог кривичног дела трговина људима, из члана 388. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика, на казну затвора у трајању од девет година.
Одлучујући о жалбама окривљених, Врховни суд Србије је 10. новембра 2009. године донео оспорену пресуду Кж. 2543/09 којом је, у односу на подносиоца уставне жалбе као окривљеног, одбио жалбу и потврдио првостепену кривичну пресуду. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: „Неосновано ce у жалби оптуженог Петровић Дејана истиче да му је
повређено право на одбрану тиме што је ускраћено заступање његовом
браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ћурићу, јер је наведеном браниоцу
заступање овог оптуженог ускраћено решењем већа са главног претреса од
27.04.2009. године, због злоупотребе чињенице да је раније у другом поступку
био бранилац оштећене, те je у поступку против оптуженог Петровић Дејана,
као његов бранилац, користио лична сазнања везана за оштећену, а до којих је
дошао као њен бранилац у другом поступку, што је супротно члану 61. тачка 8.
и 9. Кодекса професионалне етике, чиме су испуњени услови да му се ускрати
одбрана. Међутим, тиме није повређено право на одбрану оптуженог, јер је
главни претрес одмах одложен а оптуженом је дат рок да ангажује браниоца.
што није учинио, због чега му је председник суда решењем од 19.05.2009.
године поставио браниоца по службеној дужности, дакле оптужени нити у
јeдном тренутку поступка није био без стручне одбране, нити му је ускраћено
право на изабраног браниоца. Право нa одбрану оптуженог Петровић Дејана није повређено ни тиме што је оштећена саслушана на главном претресу од 27.04.2009. године, без присуства оптужених, јер је иста на том претресу саслушана у смислу одредаба члана 110. ЗКП-а („Службени гласник PC “, бр. 46/06 и 49/06 од 29.05.2007. године), по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока, a исказ дат на том претресу поновила је и на каснијим главним претресима датим у присуству оптужених, због чeга су наводи жалбе оптуженог Петровић Дејана, да му је тиме повређено право на одбрану, оцењени неоснованим“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.) .
Одредба члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП), важећа у време извршења кривичног дела и пресуђења, прописивала је да в ише окривљених могу имати заједничког браниоца само ако то није у супротности са интересима њихове одбране.
Одредбама члана 110. ЗКП је било, поред осталог, прописано: да ће се на начин прописан чланом 108. став 4. овог законика, саслушати оштећени и сведоци, за које орган који води поступак, утврди да су с обзиром на свој узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу или последице кривичног дела, односно друге околности случаја, посебно осетљиви и да би саслушање у просторијама органа који води поступак, могло имати штетне последице по њихово психичко и физичко стање (став 1.); да се п итања оштећеном или сведоку из става 1. овог члана могу постављати само преко органа који води поступак, који ће се према таквом оштећеном, односно сведоку, односити са посебном пажњом, настојећи да се избегну могуће штетне последице кривичног поступка по његову личност, телесно и душевно стање (став 4.); да се с аслушање оштећеног или сведока из става 1. овог члана може обавити уз помоћ психолога, социјалног радника или другог стручног лица, када је то потребно ради избегавања могућих штетних последица кривичног поступка по његову личност, телесно и душевно стање, а орган који води поступак може одлучити да се лице саслуша употребом техничких средстава за пренос слике и звука, и да се такво саслушање спроводи без присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећени или сведок налази, тако да му странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица (став 5.); да п ротив одлука органа који води поступак, које се доносе на основу одредби овог члана није дозвољена посебна жалба (став 9) .
Одредба члана 108. став 4. ЗКП је прописивала да се сведоци који се због старости, болести или тешких телесних мана не могу одазвати позиву, могу саслушати у свом стану, односно другом месту где се налазе.
Чланом 299. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 и 20/09) (у даљем тексту: ЗКП ), који је био на снази до 19. марта 2009. године, било је прописано: да, ако оптужени, бранилац, оштећени, законски заступник, пуномоћник, сведок, вештак, тумач или друго лице које присуствује главном претресу омета ред или се не покорава наређењима председника већа за одржавање реда, председник већа ће га опоменути, а ако опомена буде безуспешна, веће може наредити да се оптужени удаљи из суднице, а остала лица може не само удаљити, него и казнити новчаном казном до 100.000 динара (став 1.); да б раниоцу или пуномоћнику који после казне продужи да нарушава ред, може веће ускратити даљу одбрану, односно заступање на главном претресу и у том случају странка ће се позвати да узме другог браниоца, односно пуномоћника, а ако оптужени који није саслушан то није у могућности да учини, односно ако у случају обавезне одбране суд није у могућност да без штете за одбрану постави новог браниоца, главни претрес ће се прекинути или одложити, те ако приватни тужилац или оштећени као тужилац не узму другог пуномоћника, веће може одлучити да главни претрес настави без пуномоћника, ако нађе да његово одсуство не би било штетно за интересе заступаног, а решење о томе, са образложењем, уноси се у записник о главном претресу, с тим да против овог решења посебна жалба није дозвољена (став 3.) .
Чланом 324. ЗКП, било је прописано да веће може, изузетно, одлучити да се оптужени привремено удаљи из суднице ако саоптужени или сведок одбија да даје исказ у његовом присуству или ако околности указују да у његовом присуству неће говорити истину, а по повратку оптуженог у заседање, прочитаће му се исказ саоптуженог, односно сведока , и оптужени има право да поставља питања саоптуженом, односно сведоку, а председник већа ће га упитати да ли има шта да примети на њихов исказ, с тим да се по потреби, може извршити суочење.
Одредбама Закона о адвокатури ("Службени лист СРЈ", бр. 24/98, 26/98, 69/2000, 11/02 и 72/02), који је био на снази у време доношења оспорених аката, било је, поред осталог, прописано: да се за утврђивање повреде дужности адвоката и угледа адвокатуре, утврђивање одговорности и изрицање мера за те повреде образују дисциплински органи адвокатских комора република, у складу с њиховим статутима (члан 50. став 2.); да се с татутом адвокатске коморе републике утврђују састав дисциплинск их органа, услови и начин избора и разрешења чланова дисциплинских органа, теже и лакше повреде дужности адвоката и угледа адвокатуре , поступак за утврђивање дисциплинске одговорности и изрицање дисциплинских мера, као и начин извршења изречених мера (члан 50. став 3.) ; да се aдвокатској комори Републике Србије, између осталог, поверавају јавна овлашћења да одлучуј е о захтеву за упис у именик адвоката и адвокатских приправника, о привременој забрани бављења адвокатуром и о престанку права бављења адвокатуром , као и да води дисциплинске поступке и изрич е дисциплинске мере адвокатима и адвокатским приправницима (члан 56.) .
Статутом Адвокатске коморе Војводине ("Службени лист АПВ", број 11/07 ) прописано је, поред осталог: да су органи Адвокатске коморе Војводине: Скупштина, Управни одбор, Председник и три потпредседника, Дисциплински суд, Дисциплински тужилац, Комисија за преглед финансијског пословања и Савет (члан 59.); да су а двокати и адвокатски приправници дужни да одговорно и савесно обављају адвокатску делатност и приправничку праксу као и да чувају углед адвокатуре (члан 89. став 1.); да з а повреде својих дужности и за нарушавање угледа адвокатуре, адвокати и адвокатски приправници одговарају дисциплински по одредбама закона, овог Статута и Статута Адвокатске коморе Србије (члан 89. став 2.); да су, између осталог, т еже повреде дужности адвоката (дисциплински преступи) з аступање код судова, државних органа и других организација противно закону, овом Статуту и Кодексу професионалне етике адвоката (члан 91. став 1. тачка 1)) ; да су л акше повреде дужности адвоката (дисциплинске неуредности) лакше повреде Кодекса професионалне етике адвоката (члан 92. став 1. тачка 3)) ; да д исциплински тужилац покреће поступак по пријави физичког или правног лица, органа Адвокатске коморе или по сопственој иницијативи (члан 97.);
Кодексом професионалне етике адвоката, који је ступио на снагу 14. априла 1999. године, предвиђено је, између осталог: да Адвокатска комора надзире поштовање Кодекса, прописује да ли повреда Кодекса има за последицу дисциплинску одговорност адвоката и утврђује и санкционише такву одговорност (члан 6.); да је а двокат дужан да одбије заступање ако би заступање подразумевало употребу нечасних или недозвољених средстава, а у кривичним предметима и активну улогу у оправдавању и доказивању истинитости одбране за коју адвокат зна да је неистинита (члан 61. став 8.) ; да је а двокат дужан да одбије заступање ако би требало да заступа против свог бившег клијента, осим ако је из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да је између њих престао однос поверења (члан 61. став 9.).
5. Подносилац уставне жалбе првенствено истиче да је у кривичном поступку који се против њега водио, његовом браниоцу, адвокату Виктору Јухасу Ђурићу, оспореним решењем претресног већа К. 89/09 од 27. априла 2009. године, неосновано и противзаконито ускраћено даље право да брани подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме је подносиоцу повређено право из члана 33. став 2. Устава – да га брани бранилац кога сам изабере.
Према одредбама ЗКП, који је био на снази у време доношења оспореног решења, као основ за удаљење браниоца са главног претреса било је прописано једино – да браниоцу, који после опомене, а потом и казне продужи да нарушава ред на главном претресу , веће може ускратити даљу одбрану . Ниједном одредбом ЗКП није била изричито предвиђена могућност да претресно веће браниоцу ускрати даљу одбрану уколико повреди одредбе Закона о адвокатури или Кодекса професионалне етике адвоката. Према наведеним релевантним одредбама, претресно веће може у таквој ситуацији обавестити надлежну Адвокатску комору ради покретања дисциплинског поступка против адвоката, али само не може доносити одлуке у погледу статуса браниоца у кривичном поступку, по наведеном основу. Такође, одредба члана 69. став 1. ЗКП је предвиђала да више окривљених могу имати заједничког браниоца само ако то није у супротности са интересима њихове одбране.
Истовремено, чланом 61. став 9. Кодекса професионалне етике адвоката, којег је као пропис у вршењу јавних овлашћења донела Адвокатска комора Србије, било је изричито прописано да је адвокат дужан да одбије заступање ако би требало да заступа против свог бившег клијента, осим ако је из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да је између њих престао однос поверења.
Приликом оцењивања постојања повреде означеног уставног права, Уставни суд је имао у виду праксу Европске комисије за људска права која у предмету X v. Federal Republic of Germany (бр. 5217/71 и 5367/72 од 20. јул а 1972), која је заузела став : да „ Право да особу заступа адвокат по сопственом избору може бити ограничено ако адвокат не поступа у складу са професионалном етиком, ако се налази под истрагом за кривично дело или ако одбије да се повинује судској процедури. Европска комисија сматра да није дошло до кршења Европске конвенције у случају када је национални суд забранио адвокатима које су изабрали оптужени, да их бране, јер су били осумњичени за саучесништво у истом кривичном делу као и оптужени, као и у случају када је домаћи суд ускратио дозволу адвокату којег је изабрао оптужени, јер је адвокат одбио да носи тогу“. У предмету Ensslin, Baader & Raspe v. Federal Republic of Germany (бр. 7572/76, 7586/76 и 7587/76 , одлука од 8. јула 1978. године) Комисија закључује: „Mеђутим, ... право на одбрану помоћу браниоца по свом избору ... није апсолутно право, оно је ограничено правом државе да појављивање браниоца пред судом буде сагласно с прописима ... и обавезом браниоца да не прекрши одређене принципе професионалне етике.“ У предмету X v. United Kingdom (број 8295/78, одлука од 9. октобр а 1978. године ) Европска комисија констатује: “Узимајући у обзир одбрану подносиоца у целини, Комисија примећује да је подносиоцу пружена адекватна прилика за заступање свог предмета. Ограничење наметнуто подносиоцу у вези са избором браниоца се односило на разрешење његовог сина, које је учињено на разумним основама професионалне етике. Подносилац је могао одабрати другог браниоца који би га заступао, али се очигледно није трудио да то учини. Испитивање стенограма са суђења не открива било какав недостатак у одбрани или неправичност у том смислу. Комисија стога налази да искључивање могућности да подносиоца заступа његов син пред судом не открива никакву повреду члана 6. став 3. (ц) Конвенције“.
Према цитираним одредбама, ЗКП је предвиђао само две ситуације које би могле биле релевантне за конкретан случај. Прва ситуација се односи на управљање поступком, када бранилац нарушава ред на главном претресу, па му се може ускратити даље заступање, и друга када се ради о сукобу интереса више окривљених које брани исти бранилац. Међутим, ниједна од наведених законских могућности није се односила на конкретан случај, односно Законик о кривичном поступку није предвиђао могућност да се браниоцу ускрати право на одбрану из разлога из којих је то у конкретном случају учињено, и у том смислу, такав поступак суда, по оцени Уставног суда, није у сагласности са одредбама ЗКП.
С друге стране, Европска комисија је утврдила да право на браниоца по свом избору није апсолутно право, већ овом праву кореспондира и обавеза браниоца да се не прихвати одбране у случају када је то у супротности са позитивним прописима, поготово када су у питању конфликти интереса. Како је бранилац подносиоца уставне жалбе у раније спроведеном кривичном поступку имао статус браниоца сада оштећене, то му је, по тумачењу Уставног суда, Кодекс адвокатске етике налагао да одбије заступање подносиоца уставне жалбе као окривљеног, с обзиром на то да је требало да га заступа против бившег клијента, сада оштећене, посебно јер из начина на који је престало претходно заступање и на који се бивши клијент према њему тада и касније и понашао очигледно да између њих није престао однос поверења. Имајући у виду да адвокат Виктор Јухас Ђурић није поступио по обавезујућем Кодексу професионалне етике адвоката, Окружни суд у Суботици је, према мишљењу Уставног суда, доношењем оспореног решења отклонио настали сукоб интереса у ком се сопственим радњама нашао адвокат Виктор Јухас Ђурић прихвативши да мимо нормираних етичких обавеза брани окривљеног у поступку у коме је његова ранија клијенткиња О.М. имала статус оштећене.
Став који је Врховни суд Србије заузео у оспореној пресуди Кж. 2543/09 од 10. новембра 2009. године, прихвата и Уставни суд као уставноправно утемељен, јер се заснива на неспорно утврђеним чињеницама: да је, након ускраћивања права браниоцу на даље заступање окривљеног, главни претрес одложен; да је окривљеном дата могућност да изабере другог браниоца по свом избору, који није у сукобу интереса према ЗКП и Кодексу професионале етике адвоката; да окривљени није ангажовао другог браниоца по свом избору; да је суд окривљеном поставио адвоката Ненада Добрића за браниоца по службеној дужности; да је тек након тога суд наставио са кривичним поступком. Уставни суд оцењује да је, на наведени начин, подносиоцу уставне жалбе све време трајања кривичног поступка било обезбеђено право на одбрану, па доношење оспореног решења које није сагласно одредбама ЗКП, сходно наведеном, не чини основаном тврдњу подносиоца о повреди Уставом зајемченог правао на одбрану, ни у делу који се односи на ангажовање браниоца по свом избору.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Окружног суда у Суботици К. 89/09, донетим на записнику од 27. априла 2009. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе да узме браниоца по свом избору , зајемчено одредбом члана 33. став 2. Устава.
6. Подносилац уставне жалбе тврди да му на главном претресу, као окривљеном, није било омогућено да присуствује саслушању оштећене О.М, саокривљене И.П. и сведока В.М, нити му је омогућено да им непосредно поставља питања, чиме му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе из члана 33. став 5. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли оспорени појединачни акти крше уставна права подносиоца. Уставни суд је у спроведеном поступку констатовао да су оспорен е кривичне пресуде донете од стране Уставом и законом установљених судова, који су у спроведеном поступку утврдили чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Чланом 110. ЗКП, важећегх у време извршења кривичног дела и пресуђења, било је прописано да ће се саслушање оштећених и сведока за које орган који води поступак утврди да су с обзиром на свој узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу или последице кривичног дела, односно друге околности случаја посебно осетљиви, обавити по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока. Поступајући кривични суд је, у смислу наведене одредбе члана 110. ЗКП, утврдио да оштећена О.М. има статус посебно осетљиве оштећене, па је донео решење да се она, због природе и последица кривичног дела које се оптуженима ставља на терет, односно других околности случаја, начина живота, те здравственог стања и њених интелектуалних способности, саслуша без присуства оптужених.
Из релевантних одредаба ЗКП произлази да се оштећена, по одлуци суда, могла саслушати по правилима о саслушању посебно осетљивих оштећених и сведока, што подразумева: да се оштећена могла саслушати у свом стану, односно другом месту где се налази; да су се питања оштећеној мог ла постављати преко органа који води поступак, који ће се према такво ј оштећено ј односити са посебном пажњом, настојећи да се избегну могуће штетне последице кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање; да се саслушање оштећене мо гло обавити уз помоћ психолога, социјалног радника или другог стручног лица, уколико је то било потребно ради избегавања могућих штетних последица кривичног поступка по ње ну личност, телесно и душевно стање, а орган који је водио поступак мо гао је одлучити да се она саслуша употребом техничких средстава за пренос слике и звука , и да се такво саслушање спроведе без присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећена налази, тако да јој странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица. Међутим, такво саслушање, по оцени Уставног суда, не подразумева ускраћивање уставног права подносиоцу да испитује оштећену као сведока оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране . Управо употреба техничких средстава за пренос слике и звука омогућава да се саслушање спроведе без непосредног присуства странака и других учесника поступка у просторији у којој се оштећен а налази, тако да јој странке, бранилац и лица која на то имају право, питања постављају посредством органа који води поступак, психолога, педагога, социјалног радника или другог стручног лица , чиме се, истовремено, обезбеђују и права оштећене на заштиту од могућих штетних последица кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање , као и уставно право окривљеном да испитује оштећену као сведоке оптужбе. Тиме се, такође, успоставља уравнотежен положај странака, што представља стандард у кривичном поступку који захтева заштита људских права, као и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру.
Приликом оцењивања навода подносиоца уставне жалбе о постојању повреда права на правично суђење и права на одбрану ускраћивањем да присуствује испитивању оштећене, односно ускраћивањем права да испитује сведоке оптужбе, Уставни суд је имао у виду судску праксу Европског суда за људска права. Тако, Европски суд је у предмету Doorson против Холандије ( одлука број 20524/92 од 26. марта 1996. године) закључује: да "начела правичног суђења такође захтевају да у одговарајућим случајевима интереси одбране буду у равнотежи с интересима сведока или жртава позваних да сведоче"; да "морају постојати противтежне мере које ће осигурати права одбране"; да "суд није свој закључак о кривици подносиоца представке базирао искључиво нити у одлучујућој мери на доказном материјалу добијеном од анонимних сведока"; да "треба имати у виду да Конвенција не спречава поистовећење окривљеног и његовог браниоца у смислу става 3 (д) члана 6."; да се "околности поступка "уравнотежавања интереса" који је спровело правосуђе у погледу прибављања доказа од сведока... морају сматрати довољним да омогуће одбрани да оспори доказе анонимних сведока и да покуша да изазове сумњу у поузданост њихових изјава"; да "тамо где се установи да поступци "уравнотежавања интереса" представљају довољну компензацију за ограничења наметнута одбрани, осуђујућа пресуда не би смела да буде заснована или искључиво или у одлучујућој мери на анонимним изјавама". У предмету Kostovski против Холандије ( одлука број 11454/85 од 20. новембра 1989. године) Европски суд констатује да су искази сведока прочитани на суду, па закључује да "сви докази морају бити изведени у присуству оптуженог", те да "коришћење изјава датих у фази пре суђења као доказног материјала није, у нечелу, противно члану 6. све док се поштују права одбране, а та права по правилу захтевају могућност да оптужени покуша да оспори наводе, као и да испитује сведока у некој од фаза током суђења". У предмету Luca против Италије ( одлука број 33354/96 од 27. фебруара 2001. године ) исти суд закључује: "Ако се окривљеном пружи одговарајућа прилика да оспори изјаве, било у тренутку када су дате или у каснијој фази, њихово прихватање као доказа неће само по себи представљати кршење става 1. и става 3. (д) члана 6. Међутим, последица овога је да су, у случајевима где је осуда заснована било искључиво или у одлучујућој мери на изјавама лица које окривљени није могао да испита сам или преко другог лица, током истраге или током главног претреса, права одбране ограничена у мери која је неспојива с јемствима која пружа члан 6...".
Анализирајући записнике са главног претреса, у предметом кривичном поступку, Уставни суд је утврдио: да саслушању оштећене О.М. на главном претресу одржаном 17. јуна 2009. године подносилац уставне жалбе као окривљени није присуствовао, али му је њен исказ накнадно предочен и он је, скупа са својим браниоцем, био у могућности да њену изјаву оспорава и доведе у питање њене наводе; да је на главном претресу одржаном 24. новембра 2008. године, као и на његовим наставцима, одржаним 26. новембра 2008. године и 28. јануара 2009. године, саслушању оптужене И.П. присуствовао подносилац уставне жалбе са својим браниоцем; да ја на наставку главног претреса 17. јуна 2009. године, саоптужена И.П. два пута саслушана, с тим што је првом саслушању подносилац присуствовао, док накнадном саслушању није присуствовао, као ни саслушању сведока В.М. Међутим, накнадни исказ И.П. и сведока В.М. је оптуженима, па и подносиоцу уставне жалбе као окривљеном предочен, и они су се на те исказе изјашњавали; да је свим овим датим исказима присуствовао подносиочев бранилац, кога је суд поставио по службеној дужности.
Имајући у виду наведену праксу Европског суда за људска права , као и утврђено чињенично стање, Уставни суд оцењује да у конкретном случају није повређено право подносиоца уставне жалбе као окривљеног да на главном претресу испитује сведоке оптужбе . Исказ оштећене, који је дала без присуства окривљеног, предочен је подносиоцу и он је био у могућности да га оспорава и доводи у сумњу њене наводе. Саоптужена И.П. је саслушавана у више наврата и свим њеним саслушањима је подносилац уставне жалбе присуствовао, осим накнадном саслушању од 17. јуна 2009. године, као што није присуствовао ни саслушању сведока В.М. на истом претресу. Међутим, оба ова исказа предочена су подносиоцу и он је имао могућност да се о њима изјасни, као и да саоптуженој и сведоку непосредно поставља питања. Такође, свим спорним исказима присуствовао је подносиочев бранилац, као стручно лице.
Дакле, сагледавајући предметни кривични поступак у целини, Уставни суд оцењује да је у оспореном кривичном поступку легитимни интерес одбране да непосредно испита оштећену уравнотежен са њеним интересом за заштитом од могућих штетних последица кривичног поступка по њену личност, телесно и душевно стање . Ограничење које је суд на почетку главног претреса наметнуо одбрани, онемогућивши окривљеном да присуствује саслушању оштећене и да јој непосредно поставља питања, отклоњено је у каснијој фази поступка, с обзиром да му је њен исказ предочен и дата му могућност да га оспори и доведе у питање. Поред тога, присуство браниоца окривљеног (подносиоца уставне жалбе) свим фазама поступка, а посебно саслушањима сваког од сведока оптужбе, представља ону меру која је додатно обезбедила поштовање права окривљеног на одбрану у смислу Уставом зајемченог права да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе, јер и по ставу Европског суда за људска права Европска к онвенција за заштиту људских права и основних слобода не спречава поистовећење окривљеног и његовог браниоца у смислу става 3 (д) члана 6, као што то не чини ни одредба члана 33. став 5. Устава.
Како кривични суд свој закључак о кривици подносиоца није засновао искључиво нити у одлучујућој мери на спорном исказу оштећене, већ и на другим доказима изведеним на главном претресу, Уставни суд је оценио да су у оспореном кривичном поступку били испуњени услови "уравнотежавања интереса", те да права одбране нису била ограничена у мери која је неспојива с јемствима која пружају члан 32. став 1. и члан 33. став 5. Устава.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд је утврдио да су неосновани наводи уставне жалбе о повреди права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и повреди права да сам или преко браниоца испитује сведоке оптужбе из члана 33. став 5. Устава.
7. Уставни суд је утврдио да се осталим наводима уставне жалбе оспорава утврђено чињенично стање и доводе у питање докази изведени у кривичном поступку, као и њихова оцена, односно од Уставног суда се захтева да као инстанциони суд испита законитост оспорених одлука.
У овакве наводе уставне жалбе, по оцени Уставног суда, спада и навод да је суд одбио да изведе доказ који је подносилац предложио – психијатријско вештачење његове урачунљивости (с обзиром на количину алкохола који је окривљени критичном приликом наводно конзумирао), имајући у виду да је дискреционо право претресног већа да одлучи које доказе ће на главном претресу извести а које не, имајући у виду циљ вођења поступка – да се истинито и потпуно утврде чињенице које су од важности за доношење законите одлуке .
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. У поступку уставносудске заштите Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода, Уставни суд утврђује једино да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом.
Имајући у виду да се у преосталом делу поднете уставне жалбе не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда тражи да, оцењујући законитост оспорених одлука донетих у кривичном поступку, поступа као инстанциони суд у односу на Врховни суд Србије и да преиспита чињенична утврђења судова и контролно оцени спроведени доказни поступак, Уставни суд је нашао да због ненадлежности не може да одлучује о том делу уставне жалбе.
8. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. Имајући у виду значај ове одлуке за заштиту уставности и законитости људских права и слобода, Уставни суд је сагласно одредбама члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), донео Закључак да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
10. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић