Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Жељка Вуковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Жељка Вуковића изјављена против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 530/07 од 23. децембра 2008. године у ставу трећем изреке који се односи на топли оброк и регрес и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 29/11 од 13. јануара 2011. године у ставу првом изреке.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Вуковић из Београда је 29. марта 2011. године, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на рад, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку вођеном пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 29/11, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Уставни суд је на седници одржаној 23. маја 2012. године донео одлуку Уж број 3683/2010, којом је одбио као неосновану уставну жалбу Ивана Радишића из Ивањице, јер је утврдио да оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. изреке и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године нису повређена права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, нити је повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће:
- да су наводи уставне жалбе којима се оспоравају повреде уставних права на правично суђење и начела дискриминације у основи истоветни наводима које је исти пуномоћник изнео у уставној жалби коју је изјавио у име другог лица и о којој је Уставни суд решавао у предмету Уж број 3683/2010;
- да је исход поступка у коме је донета одлукa која се оспорава овом уставном жалбом истоветан исходу поступка у предмету Уж број 3683/2010;
- да су разлози на којима се заснива оспорена одлука садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предмету Уж број 3683/2010.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у погледу повреде права на правично суђење и повреду начела дискриминације одбио као неосновану, из разлога датих у образложењу Одлуке Уставног суда Уж број 3683/2010 од 23. маја 2012. године, која је објављена на сајту Уставног суда (www.ustavni. sud.rs).
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. став 4. Устава.
4. У погледу навода уставне жалбе да је поступањем Апелациног суда у Београду по жалби изјављеној против првостепене пресуде повређено право подносиоца на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је другостепени суд одлучио у року нешто дужем од две године од доношења оспорене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 530/07 од 23. децембра 2008. године што се, по становишту овог Суда, не може сматрати неразумним роком за одлучивање, те да подносиоцу није повређено ни право на суђење у разумном року.
5. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од наведеног и одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
2. Уставни суд је на седници одржаној 23. маја 2012. године донео одлуку Уж број 3683/2010, којом је одбио као неосновану уставну жалбу Ивана Радишића из Ивањице, јер је утврдио да оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. изреке и пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године нису повређена права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, нити је повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће:
- да су наводи уставне жалбе којима се оспоравају повреде уставних права на правично суђење и начела дискриминације у основи истоветни наводима које је исти пуномоћник изнео у уставној жалби коју је изјавио у име другог лица и о којој је Уставни суд решавао у предмету Уж број 3683/2010;
- да је исход поступка у коме је донета одлукa која се оспорава овом уставном жалбом истоветан исходу поступка у предмету Уж број 3683/2010;
- да су разлози на којима се заснива оспорена одлука садржани и у образложењима судских одлука које су оспорене у предмету Уж број 3683/2010.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у погледу повреде права на правично суђење и повреду начела дискриминације одбио као неосновану, из разлога датих у образложењу Одлуке Уставног суда Уж број 3683/2010 од 23. маја 2012. године, која је објављена на сајту Уставног суда (www.ustavni. sud.rs).
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. став 4. Устава.
4. У погледу навода уставне жалбе да је поступањем Апелациног суда у Београду по жалби изјављеној против првостепене пресуде повређено право подносиоца на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је другостепени суд одлучио у року нешто дужем од две године од доношења оспорене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 530/07 од 23. децембра 2008. године што се, по становишту овог Суда, не може сматрати неразумним роком за одлучивање, те да подносиоцу није повређено ни право на суђење у разумном року.
5. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од наведеног и одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић