Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драги ша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Минића из Рашке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Минића изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу К ж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Минић из Рашке поднео је Уставном суду 9. јануара 201 2. године, преко пуномоћника Горана Ст. Петровића, адвоката из Рашке, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године, због повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, одређен решењем Вишег суда у Краљеву Ки. 85/11 од 18. новембра 2011. године, за још два месеца, најдуже до 16. фебруара 2012. године;
- да је, одлучујући о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, Апелациони суд Крагујевцу оспореним решењем Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године, делимично преиначио побијано решење Вишег суда у Краљеву у погледу законског основа за продужење притвора, тако да је притвор продужио за још два месеца по законском основу предвиђеним одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да је у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Крагујевцу наведено да имовинска корист коју је окривљени прибавио вишеструко премашује износ који је потребан за постојање квалификованог облика овог кривичног дела (злоупотреба службеног положаја из члан 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика) и да је купце станова довео у посебно тешку ситуацију, на основу чега суд закључује да постоје посебно тешке околности кривичног дела као законски основ за продужење притвора;
- да околности које Апелациони суд у Крагујевцу третира као „посебно тешке“ заправо представљају елементе кривичног дела које се окривљеном ставља на терет и не могу представљати „посебно тешке околности“, као и да на наведени начин Апелациони суд у Крагујевцу заправо прејудицира кривицу окривљеног Мирослава Минића, унапред узимајући као „посебно тешке околности “ чињенице које, као елементе кривичног дела кој е му се ставља на терет, тек треба утврдити у законом предвиђеном поступку;
- да „кривично правни израз основана сумња Апелациони суд само формално употребљава“, као и да „Апелациони суд у Крагујевцу ствара вештачку конструкцију супротно исказима оштећених и у одсуству било каквог узнемирења јавности и супротно презумпцији невиности узимајући као посебно тешке околности оно што тек треба утврдити као елементе предметног кривичног дела и доноси ожалбено решење супротно Закону и Уставу“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и нареди пуштање на слободу подносиоца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Краљеву вођен је истражни поступак у предмету К и. 85/11 против Мирослава Минића, овде подносиоца уставне жалбе, због продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика. Више јавно тужилаштво у Краљеву је 18. новембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе поднело захтев за спровођење истраге Вишем суду у Краљеву за наведено кривично дело.
Истражни судија Вишег суда у Краљеву је 18. новембра 2011. године саслушао подносиоца уставне жалбе и истог дана донео решење о спровођењу истраге Ки. 85/11. Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Краљеву Ки. 85/11 од 18. новембра 2011. године на основу одред аба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 18. новембра 2011. године од 08,00 часова, када је лишен слободе.
Решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још два месец а из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП .
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Апелационом суду у Крагујевцу.
Оспореним решењем Апелационог суд а у Крагујевцу Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године делимично је уважена жалб а браниоца окривљеног, преиначено је решење Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године у погледу законског основа за продужење притвора , тако што је притвор продужен само по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да из списа предмета произлази да је окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 . ст ав 3 . у вези са ставом 1 . у вези чл аном 61 . Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко 10 година, а да се посебно тешке околности кривичног дела огледају у висини имовинске користи за коју постоји основана сумња да је окривљени прибавио извршењем кривичног дела, а која корист вишеструко прелази износ неопходан за постојање овог облика кривичног дела, као и у томе што постоји основана сумња да је окривљени довео купце станова у посебно тешку ситуацију, тако што новац који су дали за куповину станова није уплаћивао у благајну предузећа, након чега су исти сазнали да је на тим становима уписана хипотека, остављајући купце без новца и без станова, као и у томе што постоји основана сумња да је окривљени за поједине станове сачињавао дупле уговоре, односно исте станове предавао више пута, a новац од продаје станова присвајао, што све указује да је оправдано и нужно даље задржавање окривљеног у притвору по законском основу предвиђеном одредбом члана 142 . ст ав 1. тач ка 5 ) ЗКП.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Према одредби члана 34. став 3. Устава, с вако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 144. Законика о кривичном поступку („Слу жбени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“ , бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је , поред осталог: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.).
Према члану 142. став 1. ЗКП притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, између осталог, ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењем делимично је уважена жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године. Наиме, Апелациони суд у Крагујевцу је нашао да је према подносиоцу уставне жалбе основано продужити притвор само на темељу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а не и на основу тачке 2) истог члана, те је тај притворски разлог отклонио. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена одређена казна затвора „ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене затворске казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни апелациони суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је Апелациони суд у Крагујевцу оспореним другостепеним решењем отклонио разлог за продужење притвора предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП. По оцени Уставног суда, претходно наведено управо указује да је надлежни суд са посебном пажњом приступао одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, што све упућује на то да је основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору адекватно и свестрано разматрана.
Све напред наведено, као и чињеница да се подносилац до изјављивања уставне жалбе у притвору налазио непуна два месеца, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права подносиоца на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
6. Према наводима уставне жалбе, подносиочево право на презумпцију невиности је повређено тиме што Апелациони суд у Крагујевцу у оспореном решењу „кривично правни израз основана сумња само формално употребљава“, и јер „ствара вештачку конструкцију супротно исказима оштећених и у одсуству било каквог узнемирења јавности и супротно презумпцији невиности узимајући као посебно тешке околности оно што тек треба утврдити као елементе предметног кривичног дела и доноси ожалбено решење супротно Закону и Уставу“.
Уставни суд је анализирао садржај оспореног решења и није нашао ништа што би указивало на повреду права из члана 34. став 3. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио да су све формулације које подносилац у уставној жалби цитира наведене на начин којим се не повређује претпоставка невиности, с обзиром на то да сваки од тих навода започиње текстом „окривљени је основано сумњив да је...“. Тиме се суд, по налажењу Уставног суда, адекватно дистанцирао од изражавања ставова који би указивали да суд окривљеног сматра кривим за кривична дела која му се стављају на терет и пре него што је његова кривица утврђена правноснажном пресудом.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елемент права на правну сигурност у казненом праву , зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да је решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, одређен решењем Вишег суда у Краљеву Ки. 85/11 од 18. новембра 2011. године, за још два месеца, најдуже до 16. фебруара 2012. године;
- да је, одлучујући о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, Апелациони суд Крагујевцу оспореним решењем Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године, делимично преиначио побијано решење Вишег суда у Краљеву у погледу законског основа за продужење притвора, тако да је притвор продужио за још два месеца по законском основу предвиђеним одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да је у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Крагујевцу наведено да имовинска корист коју је окривљени прибавио вишеструко премашује износ који је потребан за постојање квалификованог облика овог кривичног дела (злоупотреба службеног положаја из члан 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика) и да је купце станова довео у посебно тешку ситуацију, на основу чега суд закључује да постоје посебно тешке околности кривичног дела као законски основ за продужење притвора;
- да околности које Апелациони суд у Крагујевцу третира као „посебно тешке“ заправо представљају елементе кривичног дела које се окривљеном ставља на терет и не могу представљати „посебно тешке околности“, као и да на наведени начин Апелациони суд у Крагујевцу заправо прејудицира кривицу окривљеног Мирослава Минића, унапред узимајући као „посебно тешке околности “ чињенице које, као елементе кривичног дела кој е му се ставља на терет, тек треба утврдити у законом предвиђеном поступку;
- да „кривично правни израз основана сумња Апелациони суд само формално употребљава“, као и да „Апелациони суд у Крагујевцу ствара вештачку конструкцију супротно исказима оштећених и у одсуству било каквог узнемирења јавности и супротно презумпцији невиности узимајући као посебно тешке околности оно што тек треба утврдити као елементе предметног кривичног дела и доноси ожалбено решење супротно Закону и Уставу“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и нареди пуштање на слободу подносиоца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Краљеву вођен је истражни поступак у предмету К и. 85/11 против Мирослава Минића, овде подносиоца уставне жалбе, због продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика. Више јавно тужилаштво у Краљеву је 18. новембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе поднело захтев за спровођење истраге Вишем суду у Краљеву за наведено кривично дело.
Истражни судија Вишег суда у Краљеву је 18. новембра 2011. године саслушао подносиоца уставне жалбе и истог дана донео решење о спровођењу истраге Ки. 85/11. Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Краљеву Ки. 85/11 од 18. новембра 2011. године на основу одред аба члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 18. новембра 2011. године од 08,00 часова, када је лишен слободе.
Решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још два месец а из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП .
Против наведеног решења бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу Апелационом суду у Крагујевцу.
Оспореним решењем Апелационог суд а у Крагујевцу Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године делимично је уважена жалб а браниоца окривљеног, преиначено је решење Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године у погледу законског основа за продужење притвора , тако што је притвор продужен само по законском основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да из списа предмета произлази да је окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 . ст ав 3 . у вези са ставом 1 . у вези чл аном 61 . Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко 10 година, а да се посебно тешке околности кривичног дела огледају у висини имовинске користи за коју постоји основана сумња да је окривљени прибавио извршењем кривичног дела, а која корист вишеструко прелази износ неопходан за постојање овог облика кривичног дела, као и у томе што постоји основана сумња да је окривљени довео купце станова у посебно тешку ситуацију, тако што новац који су дали за куповину станова није уплаћивао у благајну предузећа, након чега су исти сазнали да је на тим становима уписана хипотека, остављајући купце без новца и без станова, као и у томе што постоји основана сумња да је окривљени за поједине станове сачињавао дупле уговоре, односно исте станове предавао више пута, a новац од продаје станова присвајао, што све указује да је оправдано и нужно даље задржавање окривљеног у притвору по законском основу предвиђеном одредбом члана 142 . ст ав 1. тач ка 5 ) ЗКП.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Према одредби члана 34. став 3. Устава, с вако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 144. Законика о кривичном поступку („Слу жбени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“ , бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је , поред осталог: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.).
Према члану 142. став 1. ЗКП притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, између осталог, ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењем делимично је уважена жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 331/11 од 16. децембра 2011. године. Наиме, Апелациони суд у Крагујевцу је нашао да је према подносиоцу уставне жалбе основано продужити притвор само на темељу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, а не и на основу тачке 2) истог члана, те је тај притворски разлог отклонио. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена одређена казна затвора „ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене затворске казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни апелациони суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж2. 2361/11 од 28. децембра 2011. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је Апелациони суд у Крагујевцу оспореним другостепеним решењем отклонио разлог за продужење притвора предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП. По оцени Уставног суда, претходно наведено управо указује да је надлежни суд са посебном пажњом приступао одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, што све упућује на то да је основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору адекватно и свестрано разматрана.
Све напред наведено, као и чињеница да се подносилац до изјављивања уставне жалбе у притвору налазио непуна два месеца, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права подносиоца на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
6. Према наводима уставне жалбе, подносиочево право на презумпцију невиности је повређено тиме што Апелациони суд у Крагујевцу у оспореном решењу „кривично правни израз основана сумња само формално употребљава“, и јер „ствара вештачку конструкцију супротно исказима оштећених и у одсуству било каквог узнемирења јавности и супротно презумпцији невиности узимајући као посебно тешке околности оно што тек треба утврдити као елементе предметног кривичног дела и доноси ожалбено решење супротно Закону и Уставу“.
Уставни суд је анализирао садржај оспореног решења и није нашао ништа што би указивало на повреду права из члана 34. став 3. Устава. Наиме, Уставни суд је утврдио да су све формулације које подносилац у уставној жалби цитира наведене на начин којим се не повређује претпоставка невиности, с обзиром на то да сваки од тих навода започиње текстом „окривљени је основано сумњив да је...“. Тиме се суд, по налажењу Уставног суда, адекватно дистанцирао од изражавања ставова који би указивали да суд окривљеног сматра кривим за кривична дела која му се стављају на терет и пре него што је његова кривица утврђена правноснажном пресудом.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елемент права на правну сигурност у казненом праву , зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић