Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Лукића и Драгана Јовановића, обојице из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 2012. године, донео je
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Лукића и Драгана Јовановића изјављена против пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1445/09 од 25. јуна 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Дејана Лукића и Драгана Јовановића изјављена против решења Окружног суда у Прокупљу Гж. 537/06 од 2. јуна 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Лукић и Драган Јовановић, обојица из Ниша, су 30. децембра 2009. године, преко пуномоћника, адвоката Милана Цветковића из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Окружног суда у Прокупљу Гж. 537/06 од 2. јуна 2006. године, пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1445/09 од 25. јуна 2008. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су подносиоци уставне жалбе поднели Општинском суду у Прокупљу тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 9650 Прокупље, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су подносиоци остварили као професионална војна лица; да је првостепеном пресудом усвојен тужбени захтев подносилаца и да је Окружни суд у Прокупљу, одлучујући о жалби тужене, донео оспорену пресуду којом је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев подносилаца као неоснован; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник Грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и начелник Одељења за имовинско-правне послове Министарства одбране као заступник тужене, “постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци“; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене повређено право подносилаца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су судије које су учествовале у доношењу оспорене другостепене пресуде (судије Окружног суда у Прокупљу Верица Прекић, Данијела Петровић и Ружица Јовановић) морале бити искључене из одлучивања у овој парници, имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе 5. фебруара 2007. године поднели тужбу против њих, те да је на тај начин повређено њихово право на непристрасно суђење у другостепеном поступку; да су подносиоци уставне жалбе поднели ревизију против оспорене другостепене пресуде и захтев за изузеће појединих судија Врховног суда Србије, те да је наведени суд донео оспорену пресуду којом је одбио као неосновану ревизију, не одлучујући о захтеву за изузеће; да је ревизијски суд погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица и да је оспорена пресуда у супротности са ранијим одлукама Врховног суда Србије донетим по ревизији у поступцима поводом истих чињеничних и правних ситуација. Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји жалбу , поништи оспорене акте и утврди њихово право на накнаду штете.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбом члана 113. став 2. Закона је прописано да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Општинског суда у Прокупљу П. 1244/06, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци Дејан Лукић и Драган Јовановић, овде подносиоци уставне жалбе су 27. септембра 2005. године поднели Општунском суду у Прокупљу тужбу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 9650 Прокупље, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су подносиоци остварили као професионална војна лица у Војсци Србије и Црне Горе.
Првостепени суд је 26. јануара 2006. године донео пресуду П. 2634/05, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао тужену да им на име накнаде материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајуће новчане износе.
Одлучујући о жалби законског заступника тужене против првостепене пресуде, Окружни суд у Прокупљу је 2. јуна 2006. године донео оспорено решење Гж. 537/06 којим је укинуо првостепену пресуду у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке, те је вратио предмет Општинском суду у Прокупљу на поновни поступак и одлучивање.
У поновном поступку, Општински суд у Прокупљу је 31. јула 2006. године донео пресуду П. 1244/06, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Дејана Лукића и обавезао тужену да му на име материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајући новчан и износ за период јануар 200 1. - јануар 200 5. године, са законском затезном каматом почев од 1. децембра 2005. године до исплате; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Дејана Лукића за накнаду штете за период 1. јануар 2000. - 31. децембар 2000. године; у ставу трећем изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Драгана Јовановића и обавезао тужену да му на име материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајући новчан и износ за период март 200 1. - јануар 200 5. године, са законском затезном каматом почев од 1. децембра 2005. године до исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Драгана Јовановића за накнаду штете за период 1. јануар 2000. године - 7. фебруар 2001. године; у ставу петом изреке одбио као неосноване приговоре тужене о стварној ненадлежности суда и недостатка пасивне легитимације; у ставу шестом изреке обавезао тужену да накнади тужиоцима трошкове парничног поступка.
У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је одредбама члана 75. Закона о Војсци Југославије и Одлуке Савезне владе од 5. јануара 2000. године прописан оквир за утврђивање укупног износа новчаних средстава за плате професионалних војника, те да војни органи на основу тих прописа у управном поступку доносе управни акт којим одређује висину плате професионалном војнику изражену у броју бодова; да након тога настаје обавеза тужене на исплату плате тужиоцима и да таква обавеза представља облигацију која настаје из посебних чињеница предвиђених законом и подзаконским актима; да је за релевантни временски период било обезбеђено довољно новчаних средстава у буџету за исплату плата професионалним војним лицима и цивилним лицима у војсци, у смислу одредаба чл. 75. и 137. Закона о Војсци Југославије и Одлуке Савезне владе од 5. јануара 2000. године; да су средства из буџета намењена за исплату плата преусмерена у друге намене; да су плате тужиоцима могле бити исплаћене сагласно наведеним законским прописима да су се предвиђена средства наменски користила , те да је то од утицаја на правилно утврђивање вредности бода; да је имајући у виду утврђено чињенично стање суд нашао да је тужена причинила штету тужиоцима јер им није исплатила целу зараду.
Одлучујући о жалби законског заступника тужене, Окружни суд у Прокупљу је оспореном пресудом Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године преиначио првостепену пресуду у ставу првом и трећем изреке, тако што је одбио као неосноване тужбене захтеве тужилаца којима су тражили да им тужени накнади материјалну штету због мање исплаћене плате у наведеном периоду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно применио материјално право и да је одредбом члана 75. Закона о Војсци Југославије прописан начин утврђивања укупног износа новчаних средства за плате професионалних војника и да се та одредба примењује у мери и висини одобрених средстава из савезног буџета за исплату плата професионалних војника; да се у конкретном случају примењује Уредба о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе која ближе уређује начин бодовања плата професионалних војника по чину у војсци и прописује критеријуме за исплату; да се плата тужилаца према одредбама члана 52. став 1. наведене Уредбе утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку; да наредбу, односно решење доноси старешина, решавајући о праву професионалног војника у управној ствари, утврђујући на тај начин и право на плату и висину плате и такав акт има својство управног акта; да оцену законитости тих управних аката врши надлежан суд у управном спору; да је у овој правној ствари без утицаја да ли су буџетом била предвиђена средства за исплату плата у већем износу и да ли су та средства наменски коришћена; да суд у парничном поступку не може оцењивати да ли је законита одлука надлежног органа о висини плате, односно да ли је плата правилно обрачуната том одлуком; да с обзиром на то да из утврђених чињеница произлази да је плата тужиоцима исплаћивана у складу са одлуком надлежног органа којом се одређује и обрачунава висина плате припадника војске, те да им је тако обрачуната плата у целини редовно исплаћивана, другостепени суд налази да је неоснован тужбени захтев тужилаца.
Пуномоћник тужилаца је 21. децембра 2006. године изјавио ревизију против оспорене пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године. Истовремено је поднео и захтев за изузеће судија Врховног суда Србије Предрага Трифуновића, Весне Поповић, Јасминке Станојевић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Јелене Боровац и Љубице Јеремић, означавајући као подносиоце захтева Станка Тазића, Милицу Соколовић и Снежану Димитријевић, који нису имали својство тужилаца у овој правној ствари.
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе су 5. фебруара 2007. године поднели тужбу против тужених Републике Србије, одређених судија Врховног суда Србије и судија Окружног суда у Прокупљу Верице Прекић, Данијеле Петровић и Ружице Јовановић, ради накнаде материјалне штете.
Врховни суд Србије је 25. јуна 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 1445/09, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против наведене другостепене пресуде. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужилаца; да појединачно решење надлежног старешине о висини плате представља управни акт, јер се тим решењем утврђује право на плату професионалног војника и висина плате; да се законитост наведених решења и правилност обрачуна висине плате не може оцењивати у парничном поступку, већ искључиво у управном поступку и управном спору; да је у конкретном случају исплата плата тужиоцима вршена на основу правноснажних и коначних решења и да су плате редовно исплаћиване у висини утврђеној одлуком надлежног органа; да би тужбени захтев био основан само у ситуацији да је дошло до исплате мање плате од оне која је утврђена решењем.
4. У парничном поступку у предмету Општинског суда у Ужицу П. 85/04 (спор између Владимира Крстића из Ужица и државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 2697 Ужице), заступник тужене је 19. марта 2004. године поднео предлог за прекид поступка у овој правној ствари до заузимања става Врховног суда Србије по питању основаности тужбеног захтева. Истакао је да је, због великог броја поступака поводом тужбених захтева професионалних војних лица за накнаду материјалне штете и у циљу ефикаснијег одлучивања о наведеним захтевима, одржан састанак између председника Врховног суда Србије, председника Грађанског одељења Врховног суда Србије, председника Другог општинског суда у Београду и начелника Одељења за имовинско-правне послове Министарства одбране, на коме је постигнут начелан договор да Други општински суд у Београду, као суд пред којим се води највећи број оваквих спорова, донесе међупресуду о основаности тужбеног захтева и да ће након тога Врховни суд Србије, одлучујући о ванредним правним лековима, заузети став по питању основаности захтева. Навео је и да ће тужена, у случају да Врховни суд Србије заузме став о основаности тужбеног захтева, исплатити тужиоцима вансудским путем тражене накнаде, чиме би престала потреба за вођењем ових спорова пред судовима у Републици Србији.
5. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбом члана 66. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) је било прописано да судија не може вршити судијску дужност (искључење) ако између судија и лица из овог става тече нека друга парница или између њих постоји сукоб интереса.
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професиналних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/00 и 54/02), која је важила у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу чл. 75 Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/00), која је важила у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
6. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља комплексно право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућег судије према некој од странака у спору и ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права – искључење и изузеће судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП били су пр описани разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања.
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе сматрају да је, између осталог, у другостепеном парничном поступку повређено њихово право на непристрасно суђење, из разлога што су у доношењу оспорене пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године учествовале судије које су морале бити искључене из одлучивања, јер су подносиоци поднели тужбу против њих за накнаду материјалне штете. Будући да су подносиоци уставне жалбе 5. фебруара 2007. године поднели наведену тужбу против судија Окружног суда у Прокупљу, дакле након доношења оспорене другостепене пресуде, Уставни суд је закључио да у другостепеном парничном поступку није дошло до повреде права подносилаца на непристрасно суђење, с обзиром на то да није био испуњен услов за искључење поступајућих судија из члана 66. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку.
Такође, према наводима подносилаца уставне жалбе, у поступку по ревизији је повређено њихово право на непристрасно суђење, због тога што председник Врховног суда Србије није одлучио о њиховом захтеву за изузеће одређених судија наведеног суда. Међутим, Уставни суд је оценио да су неосновани ови наводи подносилаца, имајући у виду да у списима предмета постоји само захтев за изузеће који су поднела лица која нису били странке у парничном поступку поводом кога је поднета уставна жалба.
Најзад, подносиоци уставне жал бе истиче да је повређено њихово право на непристрасно суђење, јер су оспорене пресуде “последица постигнутог договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене“. Увидом у списе предмета поводом кога је поднета уставна жалба, Уставни суд је утврдио да наведени став подноси лаца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Прокупљу и Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија који су, у конкретном случају, учествовали у доношењу оспорених пресуда, било субјективне, било објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступ цима спроведен им у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране судова и неприхватљиве примене материјалног права. Такође, Уставни суд је нашао да подноси оци ни су пружи ли аргументе и одговарајуће доказе који би потврдили да је Врховни суд Србије у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке и да је тако нарушио правну сигурност као елемент права на правично суђење. Из свих изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним пресудама, у конкретном случају, није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Разматрајући наводе о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су уставноправно неприхватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе да су у предметном парничном поступку на било који начин дискриминисани. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали на то да је подносиоцима уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Испитујући дозвољеност уставне жалбе у делу којим се оспорава решење Окружног суда у Прокупљу Гж. 537/06 од 2. јуна 2006. године, Уставни суд је констатовао да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године. Имајући у виду да се уставном жалбом побија наведено решење које је донето пре ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одр едби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су подносиоци уставне жалбе поднели Општинском суду у Прокупљу тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 9650 Прокупље, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су подносиоци остварили као професионална војна лица; да је првостепеном пресудом усвојен тужбени захтев подносилаца и да је Окружни суд у Прокупљу, одлучујући о жалби тужене, донео оспорену пресуду којом је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев подносилаца као неоснован; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник Грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и начелник Одељења за имовинско-правне послове Министарства одбране као заступник тужене, “постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци“; да је одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене повређено право подносилаца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су судије које су учествовале у доношењу оспорене другостепене пресуде (судије Окружног суда у Прокупљу Верица Прекић, Данијела Петровић и Ружица Јовановић) морале бити искључене из одлучивања у овој парници, имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе 5. фебруара 2007. године поднели тужбу против њих, те да је на тај начин повређено њихово право на непристрасно суђење у другостепеном поступку; да су подносиоци уставне жалбе поднели ревизију против оспорене другостепене пресуде и захтев за изузеће појединих судија Врховног суда Србије, те да је наведени суд донео оспорену пресуду којом је одбио као неосновану ревизију, не одлучујући о захтеву за изузеће; да је ревизијски суд погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица и да је оспорена пресуда у супротности са ранијим одлукама Врховног суда Србије донетим по ревизији у поступцима поводом истих чињеничних и правних ситуација. Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји жалбу , поништи оспорене акте и утврди њихово право на накнаду штете.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбом члана 113. став 2. Закона је прописано да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Општинског суда у Прокупљу П. 1244/06, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци Дејан Лукић и Драган Јовановић, овде подносиоци уставне жалбе су 27. септембра 2005. године поднели Општунском суду у Прокупљу тужбу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 9650 Прокупље, ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су подносиоци остварили као професионална војна лица у Војсци Србије и Црне Горе.
Првостепени суд је 26. јануара 2006. године донео пресуду П. 2634/05, којом је делимично усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао тужену да им на име накнаде материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајуће новчане износе.
Одлучујући о жалби законског заступника тужене против првостепене пресуде, Окружни суд у Прокупљу је 2. јуна 2006. године донео оспорено решење Гж. 537/06 којим је укинуо првостепену пресуду у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке, те је вратио предмет Општинском суду у Прокупљу на поновни поступак и одлучивање.
У поновном поступку, Општински суд у Прокупљу је 31. јула 2006. године донео пресуду П. 1244/06, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Дејана Лукића и обавезао тужену да му на име материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајући новчан и износ за период јануар 200 1. - јануар 200 5. године, са законском затезном каматом почев од 1. децембра 2005. године до исплате; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Дејана Лукића за накнаду штете за период 1. јануар 2000. - 31. децембар 2000. године; у ставу трећем изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Драгана Јовановића и обавезао тужену да му на име материјалне штете због мање исплаћене плате исплати одговарајући новчан и износ за период март 200 1. - јануар 200 5. године, са законском затезном каматом почев од 1. децембра 2005. године до исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Драгана Јовановића за накнаду штете за период 1. јануар 2000. године - 7. фебруар 2001. године; у ставу петом изреке одбио као неосноване приговоре тужене о стварној ненадлежности суда и недостатка пасивне легитимације; у ставу шестом изреке обавезао тужену да накнади тужиоцима трошкове парничног поступка.
У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је одредбама члана 75. Закона о Војсци Југославије и Одлуке Савезне владе од 5. јануара 2000. године прописан оквир за утврђивање укупног износа новчаних средстава за плате професионалних војника, те да војни органи на основу тих прописа у управном поступку доносе управни акт којим одређује висину плате професионалном војнику изражену у броју бодова; да након тога настаје обавеза тужене на исплату плате тужиоцима и да таква обавеза представља облигацију која настаје из посебних чињеница предвиђених законом и подзаконским актима; да је за релевантни временски период било обезбеђено довољно новчаних средстава у буџету за исплату плата професионалним војним лицима и цивилним лицима у војсци, у смислу одредаба чл. 75. и 137. Закона о Војсци Југославије и Одлуке Савезне владе од 5. јануара 2000. године; да су средства из буџета намењена за исплату плата преусмерена у друге намене; да су плате тужиоцима могле бити исплаћене сагласно наведеним законским прописима да су се предвиђена средства наменски користила , те да је то од утицаја на правилно утврђивање вредности бода; да је имајући у виду утврђено чињенично стање суд нашао да је тужена причинила штету тужиоцима јер им није исплатила целу зараду.
Одлучујући о жалби законског заступника тужене, Окружни суд у Прокупљу је оспореном пресудом Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године преиначио првостепену пресуду у ставу првом и трећем изреке, тако што је одбио као неосноване тужбене захтеве тужилаца којима су тражили да им тужени накнади материјалну штету због мање исплаћене плате у наведеном периоду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд погрешно применио материјално право и да је одредбом члана 75. Закона о Војсци Југославије прописан начин утврђивања укупног износа новчаних средства за плате професионалних војника и да се та одредба примењује у мери и висини одобрених средстава из савезног буџета за исплату плата професионалних војника; да се у конкретном случају примењује Уредба о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе која ближе уређује начин бодовања плата професионалних војника по чину у војсци и прописује критеријуме за исплату; да се плата тужилаца према одредбама члана 52. став 1. наведене Уредбе утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку; да наредбу, односно решење доноси старешина, решавајући о праву професионалног војника у управној ствари, утврђујући на тај начин и право на плату и висину плате и такав акт има својство управног акта; да оцену законитости тих управних аката врши надлежан суд у управном спору; да је у овој правној ствари без утицаја да ли су буџетом била предвиђена средства за исплату плата у већем износу и да ли су та средства наменски коришћена; да суд у парничном поступку не може оцењивати да ли је законита одлука надлежног органа о висини плате, односно да ли је плата правилно обрачуната том одлуком; да с обзиром на то да из утврђених чињеница произлази да је плата тужиоцима исплаћивана у складу са одлуком надлежног органа којом се одређује и обрачунава висина плате припадника војске, те да им је тако обрачуната плата у целини редовно исплаћивана, другостепени суд налази да је неоснован тужбени захтев тужилаца.
Пуномоћник тужилаца је 21. децембра 2006. године изјавио ревизију против оспорене пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године. Истовремено је поднео и захтев за изузеће судија Врховног суда Србије Предрага Трифуновића, Весне Поповић, Јасминке Станојевић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Јелене Боровац и Љубице Јеремић, означавајући као подносиоце захтева Станка Тазића, Милицу Соколовић и Снежану Димитријевић, који нису имали својство тужилаца у овој правној ствари.
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе су 5. фебруара 2007. године поднели тужбу против тужених Републике Србије, одређених судија Врховног суда Србије и судија Окружног суда у Прокупљу Верице Прекић, Данијеле Петровић и Ружице Јовановић, ради накнаде материјалне штете.
Врховни суд Србије је 25. јуна 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 1445/09, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против наведене другостепене пресуде. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је другостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужилаца; да појединачно решење надлежног старешине о висини плате представља управни акт, јер се тим решењем утврђује право на плату професионалног војника и висина плате; да се законитост наведених решења и правилност обрачуна висине плате не може оцењивати у парничном поступку, већ искључиво у управном поступку и управном спору; да је у конкретном случају исплата плата тужиоцима вршена на основу правноснажних и коначних решења и да су плате редовно исплаћиване у висини утврђеној одлуком надлежног органа; да би тужбени захтев био основан само у ситуацији да је дошло до исплате мање плате од оне која је утврђена решењем.
4. У парничном поступку у предмету Општинског суда у Ужицу П. 85/04 (спор између Владимира Крстића из Ужица и државне заједнице Србија и Црна Гора – Министарство одбране – ВП 2697 Ужице), заступник тужене је 19. марта 2004. године поднео предлог за прекид поступка у овој правној ствари до заузимања става Врховног суда Србије по питању основаности тужбеног захтева. Истакао је да је, због великог броја поступака поводом тужбених захтева професионалних војних лица за накнаду материјалне штете и у циљу ефикаснијег одлучивања о наведеним захтевима, одржан састанак између председника Врховног суда Србије, председника Грађанског одељења Врховног суда Србије, председника Другог општинског суда у Београду и начелника Одељења за имовинско-правне послове Министарства одбране, на коме је постигнут начелан договор да Други општински суд у Београду, као суд пред којим се води највећи број оваквих спорова, донесе међупресуду о основаности тужбеног захтева и да ће након тога Врховни суд Србије, одлучујући о ванредним правним лековима, заузети став по питању основаности захтева. Навео је и да ће тужена, у случају да Врховни суд Србије заузме став о основаности тужбеног захтева, исплатити тужиоцима вансудским путем тражене накнаде, чиме би престала потреба за вођењем ових спорова пред судовима у Републици Србији.
5. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбом члана 66. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) је било прописано да судија не може вршити судијску дужност (искључење) ако између судија и лица из овог става тече нека друга парница или између њих постоји сукоб интереса.
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професиналних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/00 и 54/02), која је важила у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу чл. 75 Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/00), која је важила у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
6. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља комплексно право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућег судије према некој од странака у спору и ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права – искључење и изузеће судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП били су пр описани разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања.
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе сматрају да је, између осталог, у другостепеном парничном поступку повређено њихово право на непристрасно суђење, из разлога што су у доношењу оспорене пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж. 1357/06 од 22. новембра 2006. године учествовале судије које су морале бити искључене из одлучивања, јер су подносиоци поднели тужбу против њих за накнаду материјалне штете. Будући да су подносиоци уставне жалбе 5. фебруара 2007. године поднели наведену тужбу против судија Окружног суда у Прокупљу, дакле након доношења оспорене другостепене пресуде, Уставни суд је закључио да у другостепеном парничном поступку није дошло до повреде права подносилаца на непристрасно суђење, с обзиром на то да није био испуњен услов за искључење поступајућих судија из члана 66. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку.
Такође, према наводима подносилаца уставне жалбе, у поступку по ревизији је повређено њихово право на непристрасно суђење, због тога што председник Врховног суда Србије није одлучио о њиховом захтеву за изузеће одређених судија наведеног суда. Међутим, Уставни суд је оценио да су неосновани ови наводи подносилаца, имајући у виду да у списима предмета постоји само захтев за изузеће који су поднела лица која нису били странке у парничном поступку поводом кога је поднета уставна жалба.
Најзад, подносиоци уставне жал бе истиче да је повређено њихово право на непристрасно суђење, јер су оспорене пресуде “последица постигнутог договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене“. Увидом у списе предмета поводом кога је поднета уставна жалба, Уставни суд је утврдио да наведени став подноси лаца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Прокупљу и Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија који су, у конкретном случају, учествовали у доношењу оспорених пресуда, било субјективне, било објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности и у поступ цима спроведен им у складу са законским прописима. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране судова и неприхватљиве примене материјалног права. Такође, Уставни суд је нашао да подноси оци ни су пружи ли аргументе и одговарајуће доказе који би потврдили да је Врховни суд Србије у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке и да је тако нарушио правну сигурност као елемент права на правично суђење. Из свих изнетих разлога, Уставни суд сматра да оспореним пресудама, у конкретном случају, није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Разматрајући наводе о повред и начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је закључио да су уставноправно неприхватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе да су у предметном парничном поступку на било који начин дискриминисани. Наиме, у уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази који би указали на то да је подносиоцима уставне жалбе због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Испитујући дозвољеност уставне жалбе у делу којим се оспорава решење Окружног суда у Прокупљу Гж. 537/06 од 2. јуна 2006. године, Уставни суд је констатовао да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године. Имајући у виду да се уставном жалбом побија наведено решење које је донето пре ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одр едби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић