Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Димитрија Стефановића и Ивана Стефановића, обојица из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео je
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Димитрија Стефановића и Ивана Стефановића изјављена против решења Општинског суда у Панчеву О. 1661/08 од 4. марта 2009. године и решења Вишег суда у Панчеву Гж. 841/10 од 11. маја 2010. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба жалба Димитрија Стефановића и Ивана Стефановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у оставинском поступку који се водио пред Вишим судом у Панчеву у предмету Гж. 841/10 (раније предмет Окружног суда у Панчеву Гж. 817/09).
2. Одбија се као неоснована уставна жалба жалба Димитрија Стефановића и Ивана Стефановића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у оставинском поступку који се водио пред Вишим судом у Панчеву у предмету Гж. 841/10 (раније предмет Окружног суда у Панчеву Гж. 817/09).
О б р а з л о ж е њ е
1. Димитрије Стефановић и Иван Стефановић, обојица из Београда, су 18. маја 2010. године поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Општинског суда у Панчеву О. 1661/08 од 4. марта 2009. године и решења Вишег суда у Панчеву Гж. 841/10 од 11. маја 2010. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину из члана 58. став 1. Устава и права на наслеђивање из члана 59. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је отац подносилаца уставне жалбе стрељан 1944. године и да је његова имовина конфискована, те “да су подносиоци са мајком избачени на улицу из породичне куће у Панчеву, коју је након тога неовлашћено запосело друштвено предузеће Тргопродукт из Панчева“; да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован отац подносилаца уставне жалбе и поништене су све одлуке о одузимању његове имовине; да су подносиоци уставне жалбе поднели предлог за покретање оставинског поступка и да је првостепени суд донео незаконито решење да се заоставштина њиховог пок. оца неће расправљати; да Окружни суд у Панчеву не поступа више од годину дана по жалби подносилаца изјављеној против оспореног првостепеног решења, омогућавајући да њихова родитељска кућа буде без правног основа укључена у стечајну масу стечајног дужника АД Тргопродукт из Панчева; да су таквим поступањем другостепеног суда подносиоци уставне жалбе онемогућени да поднесу излучни захтев у наведеном стечајном поступку, па подносиоци сматрају да је у другостепеном оставинском поступку повређено и њихово право на суђење у разумном року. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји жалбу, “донесе привремену меру забране продаје њихове породичне куће у стечајном поступку који се води у Привредном суду у Панчеву у предмету Ст. 89/2010 и наложи стечајном управнику излучење куће из стечајне масе“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и њену допуну, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагачи Димитрије Стефановић и Иван Стефановић, овде подносиоци уставне жалбе су 3. децембра 2008. године поднели Општинском суду у Панчеву предлог за покретање оставинског поступка иза њиховог пок. оца Ивана Стефановића. У предлогу је, поред осталог, наведено: да је отац предлагача стрељан 14. новембра 1944. године и да је сва његова имовина конфискована; да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован отац предлагача као жртва прогона и насиља из идеолошких разлога и да су поништене све одлуке о одузимању његове имовине, укључујући и конфискацију; да су предлагачи из тих разлога пријавили као заоставштину имовину која је њиховом оцу одузета и која је рехабилитацијом враћена јер је одузимање поништено, те су предложили да суд спроведе оставински поступак и да их прогласи као законске наследнике њиховог пок. оца.
Општински суд у Панчеву је 4. марта 2009. године донео оспорено решење О. 1661/08, којим је: у ставу првом изреке одлучио да се заоставштина пок. Ивана Стефановића, оца наследника, неће расправљати; у ставу другом изреке одбио предлог наследника управљен према Агенцији за приватизацију за изрицање привремене мере забране отуђења и оптерећења имовине која чини заоставштину пок. Ивана Стефановића, а нарочито непокретности која је уписана у ЗКУЛ бр. 2886, КО Панчево, до правноснажног окончања оставинског поступка. У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да је Иван Стефановић рођен 24. јуна 1894. године у Панчеву, да није сачинио тестамент и да су његови законски наследници синови Димитрије Стефановић и Иван Стефановић, те да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован пок. Иван Стефановић и поништене све одлуке о одузимању његове имовине; да је наследник Димитрије Стефановић у току поступка као заоставштину његовог пок. оца пријавио непокретну имовину која му је одузета закључком Среског народног суда у Панчеву В.п. 2751/45 од 15. фебруара 1946. године; да је првостепени суд, након увида у приложене изводе из земљишнокњижних уложака КО Панчево (а посебно у извод из ЗКУЛ бр. 2886, КО Панчево), закључио да се оставилац не води као власник на наведеним непокретностима, те се пријављена имовина не може утврдити као његова оставинска маса, без обзира што је наведеним решењем Окружног суда у Београду одлучено да су ништаве све одлуке о одузимању имовине овде оставиоца, јер Закон о враћању одузете имовине није донет, а и самим Законом о рехабилитацији је предвиђено да ће се право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованих лица уредити посебним законом.
Одлучујући о жалби наследника, Виши суд у Панчеву је 11. маја 2010. године донео оспорено решење Гж. 841/10 којим је одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је одредбом члана 87. Закона о ванпарничном поступку прописано да суд у поступку за расправљање заоставштине утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима; да је Окружни суд, имајући у виду да се у земљишној књизи оставилац не води као власник непокретности које су му одузете закључком Среског народног суда у Панчеву В.п. 2751/45 од 15. фебруара 1946. године, оценио да није било места доношењу решења о наслеђивању и расправљању имовине оставиоца одузете наведеним закључком, јер ће своја права на тој имовини оставиочеви наследници остварити у поступку по доношењу посебног закона, како је то прописано одредбом члана 8. Закона о рехабилитацији.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбама Закона о ванпарничном поступку (“Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и “Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, је прописано: да у поступку за расправљање заоставштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима (члан 87.); да ће кад суд утврди којим лицима припада право на наслеђе, огласити та лица за наследнике решењем о наслеђивању и да ово решење, поред осталог, мора да садржи означење непокретности са подацима из земљишних књига (члан 122. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС“, број 33/06), који је важио у време одлучивања у оставинском поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано: да решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине (члан 5. став 1.); да ће се право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица уредити посебним законом (члан 8.).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 6. октобра 2012. године, је прописано: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) (члан 1. став 1.); да право на враћање или обештећење, поред осталих, има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да се одредбе овог закона примењују и на имовину која је конфискована после 9. марта 1945. године, под условом да је бивши власник рехабилитован до дана ступања на снагу овог закона, или буде рехабилитован на основу захтева за рехабилитацију из члана 42. став 6. овог закона, у складу са посебним законом (члан 6. став 1.); да се оснива Агенција за реституцију, ради вођења поступка и одлучивања о захтевима за враћање имовине, као и ради исплате новчане накнаде и обештећења и обављања других послова утврђених законом (члан 51. став 1.).
5. Према наводима подносилаца уставне жалбе, оспореним решењима донетим у оставинском поступку су повређена њихова права на правично суђење, на имовину и на наслеђивање, јер су поступајући судови арбитрерно применили меродавно право када су закључили да се заоставштина пок. оца подносилаца неће расправљати и да ће они остварити своја имовинска права након доношења посебног закона.
Испитујући наводе подносилаца о повреди уставних права у предметном оставинском поступку, Уставни суд је имао у виду природу овлашћења ванпарничног суда у поступку расправљања заоставштине и чињенице које том приликом утврђује. Наиме, ванпарнични суд у поступку расправљања заоставштине утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима. У том контексту, суд након што прибави одговарајуће доказе (смртовница, извод из матичних књига, извод из земљишних књига итд.) , доноси решење о наслеђивању у коме, поред осталог, истиче личне податке оставиоца, означава имовину која представља заоставштину , са подацима из земљишних књига уколико се ради о непокретностима, утврђује наследнике, основ наслеђивања и величину наследних удела. Узимајући у обзир да се пок. отац подносилаца уставне жалбе није водио у земљишним књигама као власник на непокретностима које су пријавили подносиоци и да ванпарнични суд утврђује које непокретности улазе у заоставштину оставиоца искључиво на основу формалних доказа о праву власништва, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када су оценили да не постоје претпоставке за доношење решења о наслеђивању и да ће подносиоци, у смислу одредбе члана 8. раније важећег Закона о рехабилитацији, остварити право на повраћај конфисковане имовине њиховог рехабилитованог оца према одредбама посебног закона. С тим у вези, Уставни суд напомиње да ће подносиоци уставне жалбе према одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који је ступио на снагу 6. октобра 2011. године, имати право на повраћај наведене имовине подношењем захтева Агенцији за реституцију. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним решењима нису повређена права подносилаца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. ст ав 1, чл ана 58. ст ав 1. и чл ана 59. ст ав 1. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе према којима им је у другостепеном оставинском поступку повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани. Имајући у виду да је Виши суд у Панчеву, као новоформирани суд након успостављања нове мреже судова, одлучио о поднетој жалби подносилаца у року од годину дана и једног месеца, Уставни суд налази да се трајање другостепеног оставинског поступка не може сматрати неразумно дугим. С обзиром на изложено, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је отац подносилаца уставне жалбе стрељан 1944. године и да је његова имовина конфискована, те “да су подносиоци са мајком избачени на улицу из породичне куће у Панчеву, коју је након тога неовлашћено запосело друштвено предузеће Тргопродукт из Панчева“; да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован отац подносилаца уставне жалбе и поништене су све одлуке о одузимању његове имовине; да су подносиоци уставне жалбе поднели предлог за покретање оставинског поступка и да је првостепени суд донео незаконито решење да се заоставштина њиховог пок. оца неће расправљати; да Окружни суд у Панчеву не поступа више од годину дана по жалби подносилаца изјављеној против оспореног првостепеног решења, омогућавајући да њихова родитељска кућа буде без правног основа укључена у стечајну масу стечајног дужника АД Тргопродукт из Панчева; да су таквим поступањем другостепеног суда подносиоци уставне жалбе онемогућени да поднесу излучни захтев у наведеном стечајном поступку, па подносиоци сматрају да је у другостепеном оставинском поступку повређено и њихово право на суђење у разумном року. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји жалбу, “донесе привремену меру забране продаје њихове породичне куће у стечајном поступку који се води у Привредном суду у Панчеву у предмету Ст. 89/2010 и наложи стечајном управнику излучење куће из стечајне масе“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и њену допуну, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Предлагачи Димитрије Стефановић и Иван Стефановић, овде подносиоци уставне жалбе су 3. децембра 2008. године поднели Општинском суду у Панчеву предлог за покретање оставинског поступка иза њиховог пок. оца Ивана Стефановића. У предлогу је, поред осталог, наведено: да је отац предлагача стрељан 14. новембра 1944. године и да је сва његова имовина конфискована; да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован отац предлагача као жртва прогона и насиља из идеолошких разлога и да су поништене све одлуке о одузимању његове имовине, укључујући и конфискацију; да су предлагачи из тих разлога пријавили као заоставштину имовину која је њиховом оцу одузета и која је рехабилитацијом враћена јер је одузимање поништено, те су предложили да суд спроведе оставински поступак и да их прогласи као законске наследнике њиховог пок. оца.
Општински суд у Панчеву је 4. марта 2009. године донео оспорено решење О. 1661/08, којим је: у ставу првом изреке одлучио да се заоставштина пок. Ивана Стефановића, оца наследника, неће расправљати; у ставу другом изреке одбио предлог наследника управљен према Агенцији за приватизацију за изрицање привремене мере забране отуђења и оптерећења имовине која чини заоставштину пок. Ивана Стефановића, а нарочито непокретности која је уписана у ЗКУЛ бр. 2886, КО Панчево, до правноснажног окончања оставинског поступка. У образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да је Иван Стефановић рођен 24. јуна 1894. године у Панчеву, да није сачинио тестамент и да су његови законски наследници синови Димитрије Стефановић и Иван Стефановић, те да је решењем Окружног суда у Београду Рех. 43/06 од 22. јануара 2007. године рехабилитован пок. Иван Стефановић и поништене све одлуке о одузимању његове имовине; да је наследник Димитрије Стефановић у току поступка као заоставштину његовог пок. оца пријавио непокретну имовину која му је одузета закључком Среског народног суда у Панчеву В.п. 2751/45 од 15. фебруара 1946. године; да је првостепени суд, након увида у приложене изводе из земљишнокњижних уложака КО Панчево (а посебно у извод из ЗКУЛ бр. 2886, КО Панчево), закључио да се оставилац не води као власник на наведеним непокретностима, те се пријављена имовина не може утврдити као његова оставинска маса, без обзира што је наведеним решењем Окружног суда у Београду одлучено да су ништаве све одлуке о одузимању имовине овде оставиоца, јер Закон о враћању одузете имовине није донет, а и самим Законом о рехабилитацији је предвиђено да ће се право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованих лица уредити посебним законом.
Одлучујући о жалби наследника, Виши суд у Панчеву је 11. маја 2010. године донео оспорено решење Гж. 841/10 којим је одбио жалбу као неосновану и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је одредбом члана 87. Закона о ванпарничном поступку прописано да суд у поступку за расправљање заоставштине утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима; да је Окружни суд, имајући у виду да се у земљишној књизи оставилац не води као власник непокретности које су му одузете закључком Среског народног суда у Панчеву В.п. 2751/45 од 15. фебруара 1946. године, оценио да није било места доношењу решења о наслеђивању и расправљању имовине оставиоца одузете наведеним закључком, јер ће своја права на тој имовини оставиочеви наследници остварити у поступку по доношењу посебног закона, како је то прописано одредбом члана 8. Закона о рехабилитацији.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбама Закона о ванпарничном поступку (“Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и “Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, је прописано: да у поступку за расправљање заоставштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима (члан 87.); да ће кад суд утврди којим лицима припада право на наслеђе, огласити та лица за наследнике решењем о наслеђивању и да ово решење, поред осталог, мора да садржи означење непокретности са подацима из земљишних књига (члан 122. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС“, број 33/06), који је важио у време одлучивања у оставинском поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, било је прописано: да решењем којим усваја захтев за рехабилитацију суд утврђује да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине (члан 5. став 1.); да ће се право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица уредити посебним законом (члан 8.).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 6. октобра 2012. године, је прописано: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) (члан 1. став 1.); да право на враћање или обештећење, поред осталих, има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да се одредбе овог закона примењују и на имовину која је конфискована после 9. марта 1945. године, под условом да је бивши власник рехабилитован до дана ступања на снагу овог закона, или буде рехабилитован на основу захтева за рехабилитацију из члана 42. став 6. овог закона, у складу са посебним законом (члан 6. став 1.); да се оснива Агенција за реституцију, ради вођења поступка и одлучивања о захтевима за враћање имовине, као и ради исплате новчане накнаде и обештећења и обављања других послова утврђених законом (члан 51. став 1.).
5. Према наводима подносилаца уставне жалбе, оспореним решењима донетим у оставинском поступку су повређена њихова права на правично суђење, на имовину и на наслеђивање, јер су поступајући судови арбитрерно применили меродавно право када су закључили да се заоставштина пок. оца подносилаца неће расправљати и да ће они остварити своја имовинска права након доношења посебног закона.
Испитујући наводе подносилаца о повреди уставних права у предметном оставинском поступку, Уставни суд је имао у виду природу овлашћења ванпарничног суда у поступку расправљања заоставштине и чињенице које том приликом утврђује. Наиме, ванпарнични суд у поступку расправљања заоставштине утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима. У том контексту, суд након што прибави одговарајуће доказе (смртовница, извод из матичних књига, извод из земљишних књига итд.) , доноси решење о наслеђивању у коме, поред осталог, истиче личне податке оставиоца, означава имовину која представља заоставштину , са подацима из земљишних књига уколико се ради о непокретностима, утврђује наследнике, основ наслеђивања и величину наследних удела. Узимајући у обзир да се пок. отац подносилаца уставне жалбе није водио у земљишним књигама као власник на непокретностима које су пријавили подносиоци и да ванпарнични суд утврђује које непокретности улазе у заоставштину оставиоца искључиво на основу формалних доказа о праву власништва, Уставни суд сматра да су поступајући судови дали довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када су оценили да не постоје претпоставке за доношење решења о наслеђивању и да ће подносиоци, у смислу одредбе члана 8. раније важећег Закона о рехабилитацији, остварити право на повраћај конфисковане имовине њиховог рехабилитованог оца према одредбама посебног закона. С тим у вези, Уставни суд напомиње да ће подносиоци уставне жалбе према одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који је ступио на снагу 6. октобра 2011. године, имати право на повраћај наведене имовине подношењем захтева Агенцији за реституцију. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним решењима нису повређена права подносилаца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. ст ав 1, чл ана 58. ст ав 1. и чл ана 59. ст ав 1. Устава. Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе према којима им је у другостепеном оставинском поступку повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани. Имајући у виду да је Виши суд у Панчеву, као новоформирани суд након успостављања нове мреже судова, одлучио о поднетој жалби подносилаца у року од годину дана и једног месеца, Уставни суд налази да се трајање другостепеног оставинског поступка не може сматрати неразумно дугим. С обзиром на изложено, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић