Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић , Катарина Манојловић Андрић , др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић , Милан Станић , Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Даниела Чонтала из Аде, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Даниела Чонтала изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду К. 310/11 од 6. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 325/12 од 23. фебруара 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Даниел Чонтал из Аде поднео је Уставном суду, 20. марта 2012. године, преко пуномоћника Владимира Хоровица и Драгице Сомборац, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду К. 310/11 од 6. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 325/12 од 23. фебруара 2012. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којимa је подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор на основу одредаба члана 358. ст. 5. и 6. у вези са чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ( "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ).
Подносилац уставне жалбе повреду означених права образлаже тиме да су судови продужили притвор без ваљаног образложења и индивидуализације разлога; да нису постојали разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да ранија осуђиваност подносиоца уставне жалбе за неистоврсно кривично дело никако не може представљати особиту околност која указује на опасност да ће боравком на слободи поновити кривично дело. Подносилац је навео да судови приликом одлучивања о притвору нису правилно оценили значај његове раније осуђиваности у односу на кривично дело које му се ставља на терет, те да нису образложили везу изме ђу кривичног дела фалсификовања исправе за које је раније осу ђиван и дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога које му је стављено на терет у кривичном поступку у којем су донета оспорена решења, наводећи да то није ни могуће јер веза између тих дела не може постојати . Ta кође је наведено да подносилац није повратник, нити је због сличних или истих кривичних дела икада раније осуђиван, да се против њега не води ниједан други кривични поступак, а то што је у конкретном кривичном поступку неправноснажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци није основ за трајање притвора , због чега сматра да су оспорена решења противуставна и противзаконита, jер је притвор претворен у казну за подносиоца уставне жалбе пре правноснажн ости пресуде .
У уставној жалби је, даље, наведено да окривљени, овде подносилац уставне жалбе, није лице без запослења (како се наводи у образложењима оспорених решења) , јер ради на пијаци у Суботици где „ продаје ствари, а те ствари продаје и код куће“, да при томе приватно ради и као аутомеханичар, а сваког месеца му новац шаље мајка која живи и ради у Немачкој , те имајући у виду да од јуна месеца 2011. године више не конзумира опојну дрогу, не може се говорити ни да је корисник опојних дрога, како је то наведено у образложењу оспорених решења. С обзиром на то да су ове околности биле познате судовима, подносилац сматра да оспорена решења уз оваква образложења, „односно недостатак образложења“ показују произвољност у поступањ у судова .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да су оспореним другостепеним решењем одбијене као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и његових бранилаца изјављене против оспореног првостепеног решења којим је притвор према подносиоцу продужен из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, и то након изрицања првостепене пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године и шест месеци, а трајање притвора је продужено до његовог упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене у првостепеној пресуди.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је правилно првостепено веће, преиспитујући одлуку о притвору по службеној дужности након изрицања пресуде, нашло да и даље постоје разлози за продужење притвора према окривљеном прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који произлазе из следећег: да је окривљени већ правноснажно осуђиван због другог кривичног дела када му је изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца, при чему му одређено време проверавања истиче 22. децембра 2012. године, те да je у време проверавања из наведене пресуде окривљени осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци ; да је окривљени корисник опојних средстава и да је критичном приликом у моторном возилу код окривљеног пронађена већа количина опојне дроге, као и предмети које је користио приликом продаје опојних дрога; да ове околности несумњиво представљају оне особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело, односно наставити са вршењем кривичних дела.
Уставни суд је такође утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор првобитно одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 177/11 од 17. јуна 2011. године, а да му се рачуна од 15. јуна 2011. године када је са саокривљеном А.Р. лишен слободе. Подносиоцу је након тога притвор продужаван више пута, а последњи пут пре доношења првостепене пресуде решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 165/11 од 12. децембра 2011. године.
2. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка ( члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 2. и 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети ( члан 142. став 1. тачка 3.)); да ће кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (члан 358. став 1.); да а ко се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор а ж алба против решења не задржава извршење решења, као и да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. ст. 5. и 6.) .
Одредбом члана 246. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година.
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду свих означених уставних права заснива на тврдњи да у време доношења оспорених решења нису постојали законом прописани разлози за продужење притвора и д а судови у оспореним решењима нису дали ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора. Подносилац детаљно образлаже зашто, по његовом мишљењу, у време доношења оспорених решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може постављати питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично-процесна мера лишења слободе, тако да се ова уставна одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Такође, у конкретном случају, не може се поставити ни питање повреде права из члана 31. став 1. Устава, јер се том одредбом јемчи право окривљеном на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице, а како су у конкретном случају оспорена решења донета након изрицања осуђујуће пресуде, Уставни суд налази да се основаност навода уставне жалбе може ценити само са аспекта садржине означених права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
6. Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано н а разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступк у; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело .
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повред е права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
3. Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године и шест месеци. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након изрицања првостепене пресуде , на основу одред аба члана 358. ст. 5. и 6. ЗКП у вези члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, којима је, као што је наведено, прописано да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће након изрицања пресуде нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје, између осталих, особите околности које указују да ће поновити кривично дело, донеће посебно решење о продужењу притвора. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем судова, како је то наведено у уставној жалби, с обзиром на то да постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе у време проверавања по претходној правноснажној осуди извршио теже кривично дело (неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога), да су код њега пронађен и већа количина опојне дроге и предмети који се ко ристе за продају ових супстанци, те околност да је конзумент опојних дрога, у међусобној повезаности представљају уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће пуштањем на слободу поновити кривично дело . Основана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји, због тога што је подносилац уставне жалбе, на основу спроведеног доказног поступка, првостепеном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.
Уставни суд указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да кривични судови ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе нису ценили као притворски разлог прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) саму по себи, већ, напротив, кривични судови су јасно навели да чињеница да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе , у време проверавања по претходној правноснажној осуди због неистоврсног кривичног дела (фалсификовања исправе), осуђен на ефективну казну затвора (због тежег кривично г дел а), а која чињеница у међусобној повезаности са осталим наведеним околностима указује на оправдану бојазан да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело. Уставни суд је стога оценио као неосноване наводе подносиоца уставне жалбе да је притвор претворен у казну за подносиоца уставне жалбе пре доношења правноснажне пресуде јер судови приликом одлучивања о притвору нису правилно оценили значај његове раније осуђиваности у односу на кривично дело које му је стављ ено на терет, те да нису образложили везу између кривичног дела фалсификовања исправе за које је раније осуђиван и дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога које му је стављено на терет у кривичном поступку у којем су донета оспорена решењ а.
По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе да су редовни судови као основ за продужење притвора узели околност да је подносилац у конкретном кривичном поступку неправ носнажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци, нису основани и представљају погрешно тумачење образложења оспорених решења, а из разлога који су већ наведени у претходном пасусу овог образложења.
У погледу навода уставне жалбе, да редовни судови нису могли, у оквиру особитих околности које оправдавају продужење притвора, навести да је подносилац корисник опојних дрога, с обзиром на то да он од јуна месеца 2011. године више не конзумира опојну дрогу, Уставни суд је увидом у оспорена решења утврдио да се подносилац уставне жалбе налази у притвору од 15. јуна 2011. године, те указује да апстиненција од опојних дрога за време боравка у притворским условима, сама по себи не значи да је особа излечена, односно да се не може више сматрати корисником опојних дрога, једино због тога што му је у току боравка у притвору ускраћено да употребљава наркотике, због чега је и ове наводе уставне жалбе Уставни суд оценио као неосноване налазећи да су кривични судови уставноправно прихватљиво ценили значај ове околности.
Такође, Уставни суд је увидом у оспорено другостепено решење утврдио да у оквиру особитих околности за продужење притвора није наведено да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, лице без запослења, што указује да је другостепено кривично веће имало у виду и прихватило жалбене наводе подносиоца, које он очигледно неосновано понавља у уставној жалби, а тичу се извора његових прихода који су „довољни да он може задовољити све своје потребе“.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности ових навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију достављену уз уставну жалбу утврдио да је кривични поступак у ко ме су донета оспорена решења вођен против два лица; да је од тренутка лишења слободе подносиоца уставне жалбе до доношења првостепене пресуд е прошло мање од осам месеци, што по оцени Уставног суда, само по себи , указује да је првостепени суд поступао са нарочитом хитношћу у вођењу кривичног поступка. Уставни суд сматра да су надлежни судови са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у законито спроведеном поступку, заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих одлучујућих чињеница и околности и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означених права не могу сматрати основаним.
4. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
5. На основу одредаба члана 42б стаљв 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
Уставном жалбом се оспоравају решења којимa је подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор на основу одредаба члана 358. ст. 5. и 6. у вези са чланом 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку ( "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ).
Подносилац уставне жалбе повреду означених права образлаже тиме да су судови продужили притвор без ваљаног образложења и индивидуализације разлога; да нису постојали разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, с обзиром на то да ранија осуђиваност подносиоца уставне жалбе за неистоврсно кривично дело никако не може представљати особиту околност која указује на опасност да ће боравком на слободи поновити кривично дело. Подносилац је навео да судови приликом одлучивања о притвору нису правилно оценили значај његове раније осуђиваности у односу на кривично дело које му се ставља на терет, те да нису образложили везу изме ђу кривичног дела фалсификовања исправе за које је раније осу ђиван и дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога које му је стављено на терет у кривичном поступку у којем су донета оспорена решења, наводећи да то није ни могуће јер веза између тих дела не може постојати . Ta кође је наведено да подносилац није повратник, нити је због сличних или истих кривичних дела икада раније осуђиван, да се против њега не води ниједан други кривични поступак, а то што је у конкретном кривичном поступку неправноснажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци није основ за трајање притвора , због чега сматра да су оспорена решења противуставна и противзаконита, jер је притвор претворен у казну за подносиоца уставне жалбе пре правноснажн ости пресуде .
У уставној жалби је, даље, наведено да окривљени, овде подносилац уставне жалбе, није лице без запослења (како се наводи у образложењима оспорених решења) , јер ради на пијаци у Суботици где „ продаје ствари, а те ствари продаје и код куће“, да при томе приватно ради и као аутомеханичар, а сваког месеца му новац шаље мајка која живи и ради у Немачкој , те имајући у виду да од јуна месеца 2011. године више не конзумира опојну дрогу, не може се говорити ни да је корисник опојних дрога, како је то наведено у образложењу оспорених решења. С обзиром на то да су ове околности биле познате судовима, подносилац сматра да оспорена решења уз оваква образложења, „односно недостатак образложења“ показују произвољност у поступањ у судова .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да су оспореним другостепеним решењем одбијене као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и његових бранилаца изјављене против оспореног првостепеног решења којим је притвор према подносиоцу продужен из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, и то након изрицања првостепене пресуде којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године и шест месеци, а трајање притвора је продужено до његовог упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже до истека казне изречене у првостепеној пресуди.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је правилно првостепено веће, преиспитујући одлуку о притвору по службеној дужности након изрицања пресуде, нашло да и даље постоје разлози за продужење притвора према окривљеном прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који произлазе из следећег: да је окривљени већ правноснажно осуђиван због другог кривичног дела када му је изречена условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца, при чему му одређено време проверавања истиче 22. децембра 2012. године, те да je у време проверавања из наведене пресуде окривљени осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци ; да је окривљени корисник опојних средстава и да је критичном приликом у моторном возилу код окривљеног пронађена већа количина опојне дроге, као и предмети које је користио приликом продаје опојних дрога; да ове околности несумњиво представљају оне особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи могао поновити кривично дело, односно наставити са вршењем кривичних дела.
Уставни суд је такође утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор првобитно одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 177/11 од 17. јуна 2011. године, а да му се рачуна од 15. јуна 2011. године када је са саокривљеном А.Р. лишен слободе. Подносиоцу је након тога притвор продужаван више пута, а последњи пут пре доношења првостепене пресуде решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 165/11 од 12. децембра 2011. године.
2. Одредбама Устава на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка ( члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 2. и 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети ( члан 142. став 1. тачка 3.)); да ће кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (члан 358. став 1.); да а ко се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор а ж алба против решења не задржава извршење решења, као и да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (члан 358. ст. 5. и 6.) .
Одредбом члана 246. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година.
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду свих означених уставних права заснива на тврдњи да у време доношења оспорених решења нису постојали законом прописани разлози за продужење притвора и д а судови у оспореним решењима нису дали ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора. Подносилац детаљно образлаже зашто, по његовом мишљењу, у време доношења оспорених решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може постављати питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривично-процесна мера лишења слободе, тако да се ова уставна одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након изрицања првостепене осуђујуће пресуде, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Такође, у конкретном случају, не може се поставити ни питање повреде права из члана 31. став 1. Устава, јер се том одредбом јемчи право окривљеном на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице, а како су у конкретном случају оспорена решења донета након изрицања осуђујуће пресуде, Уставни суд налази да се основаност навода уставне жалбе може ценити само са аспекта садржине означених права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
6. Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано н а разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступк у; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело .
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повред е права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
3. Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године и шест месеци. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након изрицања првостепене пресуде , на основу одред аба члана 358. ст. 5. и 6. ЗКП у вези члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, којима је, као што је наведено, прописано да ако се оптужени већ налази у притвору, а веће након изрицања пресуде нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје, између осталих, особите околности које указују да ће поновити кривично дело, донеће посебно решење о продужењу притвора. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем судова, како је то наведено у уставној жалби, с обзиром на то да постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе у време проверавања по претходној правноснажној осуди извршио теже кривично дело (неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога), да су код њега пронађен и већа количина опојне дроге и предмети који се ко ристе за продају ових супстанци, те околност да је конзумент опојних дрога, у међусобној повезаности представљају уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће пуштањем на слободу поновити кривично дело . Основана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји, због тога што је подносилац уставне жалбе, на основу спроведеног доказног поступка, првостепеном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.
Уставни суд указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да кривични судови ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе нису ценили као притворски разлог прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 3) саму по себи, већ, напротив, кривични судови су јасно навели да чињеница да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе , у време проверавања по претходној правноснажној осуди због неистоврсног кривичног дела (фалсификовања исправе), осуђен на ефективну казну затвора (због тежег кривично г дел а), а која чињеница у међусобној повезаности са осталим наведеним околностима указује на оправдану бојазан да ће окривљени пуштањем на слободу поновити кривично дело. Уставни суд је стога оценио као неосноване наводе подносиоца уставне жалбе да је притвор претворен у казну за подносиоца уставне жалбе пре доношења правноснажне пресуде јер судови приликом одлучивања о притвору нису правилно оценили значај његове раније осуђиваности у односу на кривично дело које му је стављ ено на терет, те да нису образложили везу између кривичног дела фалсификовања исправе за које је раније осуђиван и дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога које му је стављено на терет у кривичном поступку у којем су донета оспорена решењ а.
По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе да су редовни судови као основ за продужење притвора узели околност да је подносилац у конкретном кривичном поступку неправ носнажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању од три године и шест месеци, нису основани и представљају погрешно тумачење образложења оспорених решења, а из разлога који су већ наведени у претходном пасусу овог образложења.
У погледу навода уставне жалбе, да редовни судови нису могли, у оквиру особитих околности које оправдавају продужење притвора, навести да је подносилац корисник опојних дрога, с обзиром на то да он од јуна месеца 2011. године више не конзумира опојну дрогу, Уставни суд је увидом у оспорена решења утврдио да се подносилац уставне жалбе налази у притвору од 15. јуна 2011. године, те указује да апстиненција од опојних дрога за време боравка у притворским условима, сама по себи не значи да је особа излечена, односно да се не може више сматрати корисником опојних дрога, једино због тога што му је у току боравка у притвору ускраћено да употребљава наркотике, због чега је и ове наводе уставне жалбе Уставни суд оценио као неосноване налазећи да су кривични судови уставноправно прихватљиво ценили значај ове околности.
Такође, Уставни суд је увидом у оспорено другостепено решење утврдио да у оквиру особитих околности за продужење притвора није наведено да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, лице без запослења, што указује да је другостепено кривично веће имало у виду и прихватило жалбене наводе подносиоца, које он очигледно неосновано понавља у уставној жалби, а тичу се извора његових прихода који су „довољни да он може задовољити све своје потребе“.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности ових навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију достављену уз уставну жалбу утврдио да је кривични поступак у ко ме су донета оспорена решења вођен против два лица; да је од тренутка лишења слободе подносиоца уставне жалбе до доношења првостепене пресуд е прошло мање од осам месеци, што по оцени Уставног суда, само по себи , указује да је првостепени суд поступао са нарочитом хитношћу у вођењу кривичног поступка. Уставни суд сматра да су надлежни судови са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у законито спроведеном поступку, заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих одлучујућих чињеница и околности и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означених права не могу сматрати основаним.
4. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позва о, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
5. На основу одредаба члана 42б стаљв 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић