Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгише Радића из Сремске Каменице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгише Радића изјављена против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгиша Радић из Сремске Каменице, преко пуномоћника Мироја Јовановића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 14. фебруара 2012. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да има статус окривљеног у кривичном поступку који се води против њега пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду, у предмету Ки. По1. 43/11, због кривичног дела оружана побуна из члана 124. став 1. у вези члана 22. КЗ СРЈ;
- да му је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године продужен притвор за још највише три месеца, по основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године одбио као неосновану његову жалбу против решења о продужењу притвора;
- да су оспорена решења заснована на „разлозима који су нејасни и у знатној мери противречни...односно да докази на којима су судови засновали своја решења нису у међусобној сагласности, те да не чине логичку целину“;
- да из оспорених решења произлази да је „једина околност која се индивидуално односи на уставног жалиоца чињеница да је у критичном периоду био шеф возног парка... што нису никакве посебно тешке околности предметног кривичног дела“;
- да „побијана решења садрже нејасне разлоге за одређивање притвора према окривљеном Радић Драгиши“;
- да је жалба против првостепеног решења одбијена без образложења, при чему је другостепени суд „пропустио да оцени ожалбене наводе окривљеног Радића“;
- да судови нису дали „довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“;
- да су се судови ослонили само на тежину кривичног дела која се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет;
У преосталом делу уставне жалбе, подносилац анализира елементе кривичног дела чије извршење му је стављено на терет, закључујући да се не ради о кривичном делу оружана побуна, због чега није било ни места одређивању и продужењу притвора против њега, односно образлаже шта би у конкретном предмету могле би ти посебно тешке околности кривичног дела, сматра јући да околности које су судови навели нису посебно тешке.
У уставној жалби се тврди да су наведеним пропустима судова повређена подносиочева права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да се оспорени акти пониште, утврди право на накнаду штете, одреди објављивање судске одлуке и обавеже Република Србија на „сношење трошкова овог поступка“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење против подносиоца уставне жалбе и још четири лица води се истрага у предмету Ки. По1. 43/11 због основане сумње да су извршили кривично дело оружана побуна из члана 124. став 1. у вези члана 22. КЗСРЈ.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 43/11 од 23. септембра 2011. године, који му се рачуна од 20. септембра 2011. године, када је лишен слободе.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године продужио притвор окривљенима, па и подносиоцу уставне жалбе, за најдуже три месеца, на основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У образложењу решења, суд наводи да из списа предмета произлази да се против окривљених спроводи истрага због основане сумње да су извршили кривично дело које им се ставља на терет, за које је прописана казна затвора преко десет година, да су окривљени основано сумњиви да су „у оружаној побуни учествовали као припадници Јединице за специјалне операције, јединице која је припадала ресору Државне безбедности МУП-а РС и која је бројала више стотина људи и била специјално опремљена борбеним возилима пешадије, наоружана топовима од 30 мм, бестрзајним топовима, лансерима ракета и др, и професионално оспособљена за извршавање најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље, те да су окривљени основано сумњиви да су на начин описан захтевом за спровођење истраге показали упорност у извршењу кривичног дела, јер је оружана побуна трајала осам дана, а постоји основана сумња да су у два наврата извршене и блокаде ауто-пута Е75 наведеним борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице и то први пут дана 10.11.2001. године код Врбаса, а други пут дана 12.11.2001. године у Београду у реону Центра Сава, при чему је окривљени В.Л. поступао као помоћник команданта за безбедност, окривљени М.П. као помоћник команданта за оперативне послове, окривљени Д.К. као помоћник команданта за логистику, окривљени Драгиша Радић као шеф возног парка ЈСО, дакле као особе из најуже команде јединице, а окривљени В.П. као припадник јединице, то ове околности уз основану сумњу да су циљеви оружане побуне били и насилно заузимање Аеродрома у Београду, зграде Владе Републике Србије и зграде Радио Телевизије Србије, затим чињеница да је јединица за специјалне операције расформирана тек након увођења ванредног стања у Републици Србији током марта месеца 2003. године и све остале околности детаљно наведене у предлогу истражног судије, оправдавају даље трајање притвора према окривљенима и због посебно тешких околности извршења кривичног дела за које су основано сумњиви да су га извршили“.
Решавајући о жалбама окривљених против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспореног другостепеног решења се понављају разлози дати у првостепеном оспореном решењу, и додаје да „и мајући у виду напред наведено, жалбени наводи бранилаца окривљених којима се првостепено решење побија уз истицање да у односу на окривљене не стоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, су оцењени као неосновани и овај суд налази да управо разлози који су наведени у побијаном решењу, као и у претходном делу образложења овог решења, јасно указују да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело за
које је предвиђена казна затвора преко 10 година, те да је дело извршено под посебно тешким околностима, односно да стоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП“.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. став 1. Устава утврђено је да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца , а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 , 76/10 и 72/11) је, поред осталог, прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да о длуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора доноси се у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (члан 142а став 1.); да се н а основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (члан 144. став 1.); да веће непосредно вишег суда може, ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (члан 144. став 3.); да ће се, а ко се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (члан 144. став 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчен их права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и довољни разлози за даље задржавање окривљеног (подносиоца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је у оспореном решењу Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године, нашао да је, поред услова у погледу тежине кривичног дела ( казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља) испуњен и услов постојања посебно тешких околности кривичног дела из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Апелациони суд је сматрао да посебно тешке околности извршења кривичног дела које оправдавају даље тра јање притвора према окривљенима представља: то што су окривљени у оружаној побуни учествовали као припадници Јединице за специјалне операције, јединице која је припадала ресору Државне безбедности М инистарства унутрашњих послова Републике Србије и која је бројала више стотина људи и била специјално опремљена борбеним возилима пешадије ; то што је та јединица професионално оспособљена за извршавање најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, и то управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље; то што су окривљени основано сумњиви да су на начин описан захтевом за спровођење истраге показали упорност у извршењу кривичног дела, јер је оружана побуна трајала осам дана, а постоји основана сумња да су у два наврата извршене и блокаде ауто-пута Е75 наведеним борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице, и то први пут дана 10. новембра 2001. године код Врбаса, а други пут дана 12. новембра 2001. године у Београду у реону ''Центра Сава''; то што су окривљени поступали као особе из најуже команде јединице; то што постоји основана сумња да су циљеви оружане побуне били и насилно заузимање Аеродрома у Београду, зграде Владе Републике Србије и зграде Радио Телевизије Србије.
Уставни суд оцењује да наводи подносиоца уставне жалбе о томе да су судови као отежавајућу околност у односу на подносиоца ценили само његову функцију шефа возног парка Јединице за специјалне опреације, не одговара чињеничном стању утврђеном у овом уставносудском поступку. Судови су, према оцени Уставног суда, посебно тешким околностима извршења кривичног дела сматрали управо околности које свака појединачно, а посебно све заједно, представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела.
Решавајући о жалбама окривљених против оспореног решења о продужењу притвора, другостепено веће Апелационог суд а у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године жалбе одби ло као неосноване, у целости прихватајући разлоге првостепеног већа.
Уставни суд сматра да је другостепени суд у оспореном решењу оценио и образложио зашто нису основани жалбени наводи подносиоца против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, водећи при томе рачуна да оцени оне наводе који се односе на основаност продужења притвора, а не и наводе жалбе који не доводе у питање правилност првостепеног решења о продужењу притвора, с обзиром на то да се ти наводи односе на оцену изведених доказа, утврђивање чињеничног стања, те претпоставке и тезе одбране, којима је место у жалби против евентуалне осуђујуће пресуде, а не и у жалби против решења о продужењу притвора.
Околност да су у другостепеном оспореном решењу разлози за продужење притвора окривљенима дати скупно, односно да нису набрајани појединачно за сваког окривљеног, Уставни суд сматра у конкретном случају прихватљивом, имајући у виду да код свих окривљених егзистирају исте околности из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, посебно када се има у виду њихово заједничко својство припадника Јединице за специјалне операције.
Чињеницу да се у другостепеном оспореном решењу понављају наводи из оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, Уставни суд такође сматра прихватљивом, имајући у виду да другостепени суд у потпуности прихвата аргументе из ожалбеног првостепеног решења, с тим што исте околности не наводи за сваког окривљеног понаособ, већ их наводи збирно, с обзиром да се односе на све окривљене подједнако.
Сходно изложеном, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају образложена испуњеност услов а прописани х одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном, као и да су у оспореним решењима дати довољни и релевантни разлози који оправдавају његово даље задржавање у притвору.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подноси оца о повреди његових права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, неосноване.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 3 0. став 1. Устава, које подносилац уставне жалбе изричито истиче, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 30. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело. Како су у конкретном случају оспорена решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године и Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године, којима је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, Уставни суд није вршио оцену постојања повреде права подносиоца зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава.
8. Уставни суд налази да остали, претходно изнети, наводи уставне жалбе не садрже разлоге који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем означених Уставом зајемчених права или слобода, већ се у овом делу од Уставног суда захтева да оцени постојање кривичног дела и кривице подносиоца, што спада у надлежност редовног суда .
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 3 0. став 1. и члана 31. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
10. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да има статус окривљеног у кривичном поступку који се води против њега пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду, у предмету Ки. По1. 43/11, због кривичног дела оружана побуна из члана 124. став 1. у вези члана 22. КЗ СРЈ;
- да му је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године продужен притвор за још највише три месеца, по основу из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године одбио као неосновану његову жалбу против решења о продужењу притвора;
- да су оспорена решења заснована на „разлозима који су нејасни и у знатној мери противречни...односно да докази на којима су судови засновали своја решења нису у међусобној сагласности, те да не чине логичку целину“;
- да из оспорених решења произлази да је „једина околност која се индивидуално односи на уставног жалиоца чињеница да је у критичном периоду био шеф возног парка... што нису никакве посебно тешке околности предметног кривичног дела“;
- да „побијана решења садрже нејасне разлоге за одређивање притвора према окривљеном Радић Драгиши“;
- да је жалба против првостепеног решења одбијена без образложења, при чему је другостепени суд „пропустио да оцени ожалбене наводе окривљеног Радића“;
- да судови нису дали „довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“;
- да су се судови ослонили само на тежину кривичног дела која се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет;
У преосталом делу уставне жалбе, подносилац анализира елементе кривичног дела чије извршење му је стављено на терет, закључујући да се не ради о кривичном делу оружана побуна, због чега није било ни места одређивању и продужењу притвора против њега, односно образлаже шта би у конкретном предмету могле би ти посебно тешке околности кривичног дела, сматра јући да околности које су судови навели нису посебно тешке.
У уставној жалби се тврди да су наведеним пропустима судова повређена подносиочева права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да се оспорени акти пониште, утврди право на накнаду штете, одреди објављивање судске одлуке и обавеже Република Србија на „сношење трошкова овог поступка“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење против подносиоца уставне жалбе и још четири лица води се истрага у предмету Ки. По1. 43/11 због основане сумње да су извршили кривично дело оружана побуна из члана 124. став 1. у вези члана 22. КЗСРЈ.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 43/11 од 23. септембра 2011. године, који му се рачуна од 20. септембра 2011. године, када је лишен слободе.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године продужио притвор окривљенима, па и подносиоцу уставне жалбе, за најдуже три месеца, на основу члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У образложењу решења, суд наводи да из списа предмета произлази да се против окривљених спроводи истрага због основане сумње да су извршили кривично дело које им се ставља на терет, за које је прописана казна затвора преко десет година, да су окривљени основано сумњиви да су „у оружаној побуни учествовали као припадници Јединице за специјалне операције, јединице која је припадала ресору Државне безбедности МУП-а РС и која је бројала више стотина људи и била специјално опремљена борбеним возилима пешадије, наоружана топовима од 30 мм, бестрзајним топовима, лансерима ракета и др, и професионално оспособљена за извршавање најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље, те да су окривљени основано сумњиви да су на начин описан захтевом за спровођење истраге показали упорност у извршењу кривичног дела, јер је оружана побуна трајала осам дана, а постоји основана сумња да су у два наврата извршене и блокаде ауто-пута Е75 наведеним борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице и то први пут дана 10.11.2001. године код Врбаса, а други пут дана 12.11.2001. године у Београду у реону Центра Сава, при чему је окривљени В.Л. поступао као помоћник команданта за безбедност, окривљени М.П. као помоћник команданта за оперативне послове, окривљени Д.К. као помоћник команданта за логистику, окривљени Драгиша Радић као шеф возног парка ЈСО, дакле као особе из најуже команде јединице, а окривљени В.П. као припадник јединице, то ове околности уз основану сумњу да су циљеви оружане побуне били и насилно заузимање Аеродрома у Београду, зграде Владе Републике Србије и зграде Радио Телевизије Србије, затим чињеница да је јединица за специјалне операције расформирана тек након увођења ванредног стања у Републици Србији током марта месеца 2003. године и све остале околности детаљно наведене у предлогу истражног судије, оправдавају даље трајање притвора према окривљенима и због посебно тешких околности извршења кривичног дела за које су основано сумњиви да су га извршили“.
Решавајући о жалбама окривљених против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспореног другостепеног решења се понављају разлози дати у првостепеном оспореном решењу, и додаје да „и мајући у виду напред наведено, жалбени наводи бранилаца окривљених којима се првостепено решење побија уз истицање да у односу на окривљене не стоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, су оцењени као неосновани и овај суд налази да управо разлози који су наведени у побијаном решењу, као и у претходном делу образложења овог решења, јасно указују да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривично дело за
које је предвиђена казна затвора преко 10 година, те да је дело извршено под посебно тешким околностима, односно да стоје разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП“.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава зајемчено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. став 1. Устава утврђено је да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца , а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 , 76/10 и 72/11) је, поред осталог, прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да о длуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора доноси се у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (члан 142а став 1.); да се н а основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (члан 144. став 1.); да веће непосредно вишег суда може, ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, а да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (члан 144. став 3.); да ће се, а ко се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (члан 144. став 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчен их права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и довољни разлози за даље задржавање окривљеног (подносиоца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је у оспореном решењу Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године, нашао да је, поред услова у погледу тежине кривичног дела ( казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља) испуњен и услов постојања посебно тешких околности кривичног дела из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Апелациони суд је сматрао да посебно тешке околности извршења кривичног дела које оправдавају даље тра јање притвора према окривљенима представља: то што су окривљени у оружаној побуни учествовали као припадници Јединице за специјалне операције, јединице која је припадала ресору Државне безбедности М инистарства унутрашњих послова Републике Србије и која је бројала више стотина људи и била специјално опремљена борбеним возилима пешадије ; то што је та јединица професионално оспособљена за извршавање најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, и то управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље; то што су окривљени основано сумњиви да су на начин описан захтевом за спровођење истраге показали упорност у извршењу кривичног дела, јер је оружана побуна трајала осам дана, а постоји основана сумња да су у два наврата извршене и блокаде ауто-пута Е75 наведеним борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице, и то први пут дана 10. новембра 2001. године код Врбаса, а други пут дана 12. новембра 2001. године у Београду у реону ''Центра Сава''; то што су окривљени поступали као особе из најуже команде јединице; то што постоји основана сумња да су циљеви оружане побуне били и насилно заузимање Аеродрома у Београду, зграде Владе Републике Србије и зграде Радио Телевизије Србије.
Уставни суд оцењује да наводи подносиоца уставне жалбе о томе да су судови као отежавајућу околност у односу на подносиоца ценили само његову функцију шефа возног парка Јединице за специјалне опреације, не одговара чињеничном стању утврђеном у овом уставносудском поступку. Судови су, према оцени Уставног суда, посебно тешким околностима извршења кривичног дела сматрали управо околности које свака појединачно, а посебно све заједно, представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела.
Решавајући о жалбама окривљених против оспореног решења о продужењу притвора, другостепено веће Апелационог суд а у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године жалбе одби ло као неосноване, у целости прихватајући разлоге првостепеног већа.
Уставни суд сматра да је другостепени суд у оспореном решењу оценио и образложио зашто нису основани жалбени наводи подносиоца против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, водећи при томе рачуна да оцени оне наводе који се односе на основаност продужења притвора, а не и наводе жалбе који не доводе у питање правилност првостепеног решења о продужењу притвора, с обзиром на то да се ти наводи односе на оцену изведених доказа, утврђивање чињеничног стања, те претпоставке и тезе одбране, којима је место у жалби против евентуалне осуђујуће пресуде, а не и у жалби против решења о продужењу притвора.
Околност да су у другостепеном оспореном решењу разлози за продужење притвора окривљенима дати скупно, односно да нису набрајани појединачно за сваког окривљеног, Уставни суд сматра у конкретном случају прихватљивом, имајући у виду да код свих окривљених егзистирају исте околности из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, посебно када се има у виду њихово заједничко својство припадника Јединице за специјалне операције.
Чињеницу да се у другостепеном оспореном решењу понављају наводи из оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, Уставни суд такође сматра прихватљивом, имајући у виду да другостепени суд у потпуности прихвата аргументе из ожалбеног првостепеног решења, с тим што исте околности не наводи за сваког окривљеног понаособ, већ их наводи збирно, с обзиром да се односе на све окривљене подједнако.
Сходно изложеном, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају образложена испуњеност услов а прописани х одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном, као и да су у оспореним решењима дати довољни и релевантни разлози који оправдавају његово даље задржавање у притвору.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подноси оца о повреди његових права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, неосноване.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 3 0. став 1. Устава, које подносилац уставне жалбе изричито истиче, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 30. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело. Како су у конкретном случају оспорена решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кр.По1. 27/11 од 15. децембра 2011. године и Кж.По1. 367/11 од 30. децембра 2011. године, којима је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, Уставни суд није вршио оцену постојања повреде права подносиоца зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава.
8. Уставни суд налази да остали, претходно изнети, наводи уставне жалбе не садрже разлоге који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем означених Уставом зајемчених права или слобода, већ се у овом делу од Уставног суда захтева да оцени постојање кривичног дела и кривице подносиоца, што спада у надлежност редовног суда .
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 3 0. став 1. и члана 31. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
10. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић