Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Лукића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Александра Лукића и утврђује да је решењем о одређивању притвора дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године и решењем Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године, као и радњама дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду и ванпретресног већа Првог основног суда у Београду, повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбија, као неоснована.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Лукић из Београда, преко пуномоћника Александра Поповића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду , 13. јануара 2011. године , уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године, као и „комплетног поступања Првог основног суда у Београду у предмету Ки. 21156/10, као и Управе централног затвора у Београду“, због повреде права из члана 27. став 1, члана 28. став 1, члана 30. став 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи: да се у кривичном предмету Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 води поступак против осам окривљених, међу којима је и подносилац уставне жалбе; да је подносилац 10. децембра 2010. године око 9 часова приведен у зграду Палате правде, „па се од тог тренутка рачуна да је приведен код истражног судије“; да је саслушан око 15 часова истог дана ; да је записник о саслушању потписао око 21.40 часова; да му је решење о притвору уручено тек у 21.55 часова, чиме му је повређено право из члана 30. став 3. Устава – да се писмено и образложено решење суда притворенику уручује најкасније у року од 12 часова од притварања.
У уставној жалби се истиче и: да је записник о саслушању осумњичених вођен јединствено за све осумњичене, уместо да је за сваког од њих вођен посебан записник; да нико од осумњичених није потписао записник о саслушању одмах након саслушања, већ касније истог дана; да је подносилац као осумњичени саслушан око 15 часова, а записник о саслушању је потписао у 21.50 часова; да због ових пропуста истражног судије „наведени записник није правно ваљан доказ, да се на њему не може занивати ни једна одлука па ни одлука о притвору“; да је решење дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног на околности одређивања притвора, чиме одлука о притвору није донета из разлога и у поступку који је предвиђен законом; да су решењем Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године одбијене као неосноване жалбе изјављене против оспореног решења о одређивању притвора; да је на наведени начин повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава.
Подносилац истиче да му је право из члана 28. став 1. Устава повређено тиме што је принуђен да у „притвору Централног затвора у Београду... сваку трећу ноћ спава на поду“, јер се у самици налази са још два лица, а у њој постоје само два кревета, па се на тај начин „несумњиво вређа његова личност и достојанство“.
У уставној жалби се наводи низ „незаконитости“ и „повреда норми Законика о кривичном поступку“ које су починили дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду и судска већа која су одлучивала о жалбама изјављеним против решења о одређивању притвора и против решења о спровођењу истраге, уз тврдњу да је „несумњиво да су оваквом одлуком и оваквим образложењем које вређа интелигенцију повређена права која се односе на личну слободу и поступак ограничења исте, као и право на правично суђење“.
Подносилац предлаже да му се накнади штета због неоснованог лишења слободе и нехуманог третмана у притворској јединици, као и да се пониште наведена решења о притвору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења и приложену документацију утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је 10. децембра 2010. године саслушао осумњичене (међу њима и подносиоца уставне жалбе), сачинивши при томе јединствени записник о саслушању осумњичених, и у односу на њих на записнику донео решење о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10. Овај записник није потписан на свакој страници, већ су осумњичени накнадно потписали записник на оној страници на којој се завршава исказ сваког од њих појединачно. На крају записника се констатује: "окривљенима и њиховим браниоцима је предочено предње решење (о спровођењу истраге) па изјављују да не траже писмени отправак и да се на исто неће жалити". Међутим, ни ову констатацију осумњичени и њихови браниоци нису потписали. Писмени отправак решења о спровођењу истраге, донетог на записнику о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, није достављен странкама.
Оспореним решењем под истим бројем и истог дана дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном одредио притвор који му се има рачунати од 8. децембра 2010. године у 16 .20 часова, када је лишен слободе и који може трајати најдуже један месец. У образложењу овог решења, поред осталог, се наводи: да основана сумња да је осумњичени Александар Лукић извршио кривично дело грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. у вези члана 33. КЗ, произлази из захтева за спровођење истраге Другог ОЈТ у Београду, записника о саслушању осумњиченог датог у УКП, Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала, Одсек за спречавање прања новца број 75/10 од 8. децембра 2010. године, кога је дао пред браниоцем М.Р, као и других материјалних доказа достављених уз списе; да је истражни судија нашао да су испуњени услови за одређивање притвора према окр. Александру Лукићу из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП; да је након саслушања осумњиченог пред истражним судијом, који пориче извршење кривичних дела, неопходно саслушати сведоке наведене у захтеву за спровођење истраге Другог ОЈТ у Београду Кт. 3205/10 од 10. децембра 2010. године. У образложењу овог оспореног решења није наведено да је окривљени саслушан на околности одређивања притвора.
Оспореним решењем Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године одбијена је као неоснована, поред осталих, жалба браниоца окривљеног Александра Лукића изјављена против решења дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, којим је окривљеном одређен притвор. У образложењу овог оспореног решења је наведено: да је Друго основно јавно тужилаштво у Београду својим актом Кт. 3205/10 од 10. децембра 2010. године, а чије заступање је својим актом Кт. 11436/10 од 9. децембра 2010. године прихватило Прво основ но јавно тужилаштво у Београду, поднело захтев за спровођење истраге и предлог за предузимање одређених истражних радњи против окривљених, због основане сумње да су извршили кривично дело грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. Кривичног законика; да је решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године одређено спровођење истраге према окривљенима за наведено кривично дело; да је решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године окривљенима одређен притвор, који се подносиоцу уставне жалбе рачуна од 8. децембра 2010. године у 16.20 часова, када је лишен слободе, из разлога прописаних чланом 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку; да је веће нашло да треба донети одлуку као у изреци решења, јер, имајући у виду да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, као и да је у току истражног поступка неопходно саслушати сведоке Њ.В.С, Д.К, М.М, А.Т, А.Г, Б.Ј, Р.П, М.П, С.С, М.Т, Д.П, М.Б. и М.Т, а који према подацима из целокупних списа могу имати непосредна сазнања у вези са радњама за које постоји основана сумња да су их окривљеи предузели и на које околности их је неопходно саслушати, а имајући при томе у виду наводе одбране окривљених који су негирали извршење кривичних дела, кривично ванпретресно веће налази да наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени, боравком на слободи могли ометати поступак утицањем на наведене сведоке, због чега се одређивање притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП показује као неопходна мера у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка, па како наводима жалби бранилаца окривљених није доведена у сумњу правилност закључивања истражног судије у погледу постојања законског основа из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП за одређивање притвора према окривљенима, жалбе бранилаца су одбијене као неосноване.
Дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је 15. децембра 2010. године (овај датум стоји и у заглављу и у уводу) донео решење о спровођењу истраге против свих осумњичених, под бројем Кри.Д. 819/10. Према изјашњењу заменика в.ф. председника Првог основног суда у Београду Су. 2011/173 од 30. марта 2011. године, ово решење представља писмени отправак решења о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године.
Решавајући о жалбама окривљених против наведеног решења дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, Први основни суд у Београду је 17. децембра 2010. године донео решење Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 којим је, по службеној дужности, укинуо решење истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, и предмет вратио истражном судији на поновно одлучивање. Овим решењем је, уједно, одлучено да осумњичени остају у притвору до даље одлуке суда, као и да се због низа битних повреда одредаба ЗКП, из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 издвоји записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, те је наложено истражном судији да одмах саслуша осумњичене на законом прописан начин, и након тога донесе одлуку о спровођењу истраге против осумњичених.
Истражни судија Првог основног суда у Београду је одмах, 17. децембра 2010. године, саслушала осумњичене и против њих донела решење о спровођењу истраге Ки. 21156/10 због кривичног дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3, у вези става 2. КЗ.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је свакоме право на личну слободу и безбедност, те утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредба члана 28. став 1. Устава утврђује да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности.
Одредбама члана 30. став 3. Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинио кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (члан 142. став 1. тачка 2)); да о длуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (142а став 1.); да се р ешење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 12 сати од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији, а у списима се мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (члан 143. став 3 .); да надзор над притвореницима врши председник суда који је на то овлашћен (члан 152. став 1.); да председник суда и истражни судија могу у свако доба да обилазе све притворенике, да с њима разговарају и да од њих примају притужбе (члан 152. став 3.); да п отпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама овог законика, доноси министар правде (члан 153.); да ће се о свакој радњи предузетој у току кривичног поступка састави ти записник истовремено са предузимањем радње, а ако то није могућно, онда непосредно после тога (члан 174. став 1.); да з аписник потписује саслушано, односно испитано лице, а ако се записник састоји од више листова, саслушано, односно испитано лице потписује сваки лист, те ако саслушано, односно испитано лице одбије да потпише записник или да стави отисак прста, забележиће се то у записнику и навешће се разлог одбијања (члан 177. став 2.).
Чланом 228. ЗКП, између осталог, је прописано: да ће, одмах после саслушања, истражни судија одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор (став 4.); да ће, а ко јавни тужилац у време саслушања није поднео захтев за спровођење истраге, а не поднесе га ни у року од 48 сати од часа одређивања притвора, истражни судија притворено лице пустити на слободу (став 5.); да је, а ко у року од 48 сати од подношења захтева за спровођење истраге не донесе решење о спровођењу истраге, истражни судија дужан да притворено лице пусти на слободу (став 6.).
Одредбе члана 243. Законика, поред осталог, прописују: да ће се решење о спровођењу истраге доставити јавном тужиоцу и окривљеном (став 1.); да се против решења истражног судије о спровођењу истраге окривљени може жалити, а ако је решење усмено саопштено, жалба се том приликом може изјавити на записник (став 5.); да је и стражни судија дужан да жалбу одмах достави већу (члан 24. став 6.), које је дужно да донесе одлуку у року од 48 сати, с тим што жалба не задржава извршење решења (став 6.) .
Одредба члана 401. став 4. овог законика прописује да је суд дужан да истовремено одлучи и о притвору , када решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање.
Одредбама члана 114. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", број 85/05), између осталог, је прописано: да осуђени има право притужбе управнику завода због повреде права или других неправилности које су у заводу учињене према њему (став 1.); да је управник завода, или лице које он на то овласти, дужан да пажљиво испита притужбу и да о њој донесе решење, у року од 15 дана (став 2.); да осуђени који не добије одговор на притужбу или није задовољан донетим решењем има право да поднесе жалбу директору Управе, који је дужан да о њој одлучи у року од 15 дана од дана пријема жалбе (став 3.); да осуђени има право да се без присуства запослених и постављених лица у заводу притужи овлашћеном лицу које надзире рад завода (став 4.).
Осталим релевантним одредбама овог закона је прописано: да против коначне одлуке којом је осуђеном током извршења казне затвора ограничено или повређено неко право утврђено овим законом осуђени има право на судску заштиту (члан 165. став 1.); да се судска заштита из става 1. овог члана остварује у управном спору (члан 165. став 2.); да се у притвор прима лице против кога је решењем одређен притвор (члан 235. став 1.); да се у поступку са притвореницима примењују одредбе Законика о кривичном поступку и одредбе овог закона (члан 235. став 3.); да притвореник борави у заводу под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није друкчије одређено (члан 239.).
Одредбама чл. 219а Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је кривично дело – грађење без грађевинске дозволе.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права из члана 27. став 1. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:
У кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе и осталих саокривљених водио пред Првим основним судому Београду, у предмету К и. 21156/10, подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 8. децембра 2010. године, који му је одређен оспореним решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП. Одлучујући о жалби, поред осталих и браниоца и подносиоца уставне жалбе изјављеној против тог решења, Први основни суд у Београду донео је 14. децембра 2010. године оспорено решење Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 којим је изјављену жалбу одбио као неосновану.
У уставној жалби се истиче да је записник о саслушању осумњичених вођен јединствено за све осумњичене, уместо да је за сваког од њих вођен посебно, да нико од осумњичених није потписао записник одмах након саслушања, већ касније истог дана и да због ових пропуста истражног судије „наведени записник није правно ваљан доказ, да се на њему не може занивати ни једна одлука па ни одлука о притвору“; да је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног на околности одређивања притвора, чиме одлука о притвору није донета у поступку који је предвиђен законом; да ванпретресно веће Првог основног суда у Београду оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, није одлучило о жалбама против решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, против којег су жалбе изјављене, већ о решењу истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, на које жалба није ни изјављена; да је на наведни начин повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава.
У односу на наводе уставне жалбе о повредама кривичног поступка приликом сачињавања записника о саслушању осумњичених ради одлучивања о спровођењу истраге, из списа предмета, решења Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, као и из изјашњења заменика в.ф. председника Првог основног суда у Београду, несумњиво произлази да предметни записник није сачињен у складу са одредбама ЗКП, односно да је приликом његовог састављања почињено више повреда одредаба ЗКП, због чега је наведеним решењем спорни записник и издвојен из списа предмета. При томе, наложено је истражном судији да одмах саслуша осумњичене на законом прописан начин и, након тога, донесе одлуку о спровођењу истраге против осумњичених, што је истражни судија учинио, те донео 17. децембра 2010. године ново решење о спровођењу истраге Ки. 21156/10.
С обзиром на то да записници у кривичном поступку представљају писмена чија веродостојност се претпоставља и на којима се заснивају судске одлуке, записници морају бити сачињени у складу са одредбама ЗКП, односно, поред осталог, морају бити сагласни обавезујућој одредби члана 177. став 2. ЗКП, према којој записник потписује саслушано, односно испитано лице, а ако се записник састоји од више листова, саслушано, односно испитано лице потписује сваки лист.
Имајући у виду значај права на слободу за сваког појединца, као и место које у систему заштите основних људских вредности ово право има, Уставни суд је оцењивао и да ли је решење о одређивању притвора донето у складу са одредбама ЗКП, имајући у виду да је одређивање притвора допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Како је чланом 142а став 1. ЗКП прописано да се решење о одређивању притвора доноси по саслушању окривљеног, очито је да се без саслушања окривљеног, и то на околности одређивања притвора, сам притвор не би смео одредити. Из оспореног решења о одређивању притвора дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, као и из оспореног решења Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године, којим су одбијене као неосноване жалбе против решења о одређивању притвора, произлази да је решење о спровођењу истраге донето након саслушања окривљених на околности извршења кривичних дела која им се стављају на терет, док је оспорено решење о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе као окривљеном донето без његовог претходног саслушања на околности од којих зависи одређивање притвора. Како ово саслушање представља битан елемент поступка одређивања притвора који ЗКП прописује, пропуштањем да се у конкретном случају спроведе саслушање окривљеног на околности одређивања притвора учињена је повреда одредбе члана 142а став 1. Законика о кривичном поступку, која, по оцени Уставног суда, такође има тежину повреде права на слободу и безбедност, зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава.
Сумирајући све повреде одредаба ЗКП које су почињене у оспореном истражном поступку, Уставни суд је утврдио:
- да записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године није сачињен у складу са одредбама ЗКП, јер није вођен ни потписан на законом прописан начин, због чега не може ни служити као доказ у кривичном поступку;
- да у наведеном записнику постоји изрека решења о спровођењу истраге, али како записник није потписан, нити је писмени отправак тог решења о спровођењу истраге сачињен и достављен странкама, не може се сматрати ни да је решење о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године донето;
- да ванпретресно веће Првог основног суда у Београду оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, није одлучило о жалбама изјављеним против отправљеног решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, већ је одлучило о укидању решења истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, против кога жалбе нису ни изјављене, и чији писмени отправак и не постоји.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је ванпретресно веће Првог основног суда у Београду правилно одлучило када је оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године одредило да се из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 издвоји записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, који је из већ наведених разлога сачињен противно одредбама ЗКП, и који се није могао користити као доказ у поступку, те када је предмет вратило истражном судији на поновно одлучивање. С друге стране, Уставни суд сматра неприхватљивим делове изреке овог решења којима се укида, у суштини, непостојеће решење о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године, које је било садржано само на записнику о саслушању осумњичених, који је издвојен из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10, као и део решења којим је веће одредило да осумњичени остану у притвору, јер то није ни био предмет одлучивања ванпретресног већа по жалби на решење о спровођењу истраге, с обзиром на одредбу члана 401. став 4. ЗКП, према којој је суд дужан да истовремено одлучи и о притвору , али онда када решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање. Ако је већ одлучивало о питању притвора у односу на окривљене, веће је требало да притворена лица, макар и привремено, пусти на слободу на основу одредбе члана 228. став 6. ЗКП. Такође, поступајуће веће није одлучило о жалбама против решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, већ је одлучило о непостојећем решењу истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, против кога жалбе нису ни изјављене.
С обзиром на наведено, у ситуацији када је притвор одређен на основу саслушања о коме је сачињен правно мањкав записник, да том приликом осумњичени уопште нису саслушани на околности од којих зависи одређивање притвора у смислу члана 142а ЗКП, да је комплетан записник потом издвојен из списа, да је решење о спровођењу истраге донето тек након пет дана од саслушања осумњичених, као и да је ванпретресно веће одлучило да укине непостојеће решење и да осумњичене задржи у притвору, иако то није био предмет одлучивања о жалбама, тиме је све заједно - актима и радњама, по оцени Уставног суда, повређено право на слободу и безбедност подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава, јер је целокупан поступак лишења слободе, насупрот императивној уставној одредби, спроведен изван законом утврђене процедуре, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Утврђујући да је подносиоцу повређено право из члана 27. став 1. Устава, Суд је истовремено нашао да не постоје услови да разматра наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, тим пре што фаза истраге и не подразумева "суђење" у смислу гаранција из наведене уставне норме.
6. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права из члана 30. став 3. Устава, да се писмено и образложено решење суда притворенику уручује најкасније у року од 12 часова од притварања, Уставни суд указује да се одредбама чл. 30. и 31. Устава јемче права лицу које је притворено на основу одлуке суда, при чему се одредбе члана 30. Устава односе на поступак одређивања притвора, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора током различитих фаза кривичног поступка, односно на могућност продужавања притвора у току кривичног поступка.
Одредбе члана 30. Устава упућују на то да се лице лишено слободе сматра притвореником од момента доношења решења о одређивању притвора од стране надлежног суда. Један од основних циљева уставних права која се јемче у случају лишења слободе уопште, па тако и у случају одређивања притвора, јесте да притвореник, имајући у виду тежину ове мере, у што краћем року буде упознат са разлозима због којих је притворен и законским основом по коме му је притвор одређен, како би могао ефикасно остварити право на жалбу против такве одлуке и потом у што краћем року добити другостепену судску одлуку о законитости притварања. Полазећи од наведеног, Устав у одредби члана 30. став 3. утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и уручује притворенику у року од 48 часова. Из наведене уставне одредбе произлази да се притварањем не сматра лишење слободе неког лица од стране органа унутрашњих послова, нити његово довођење – предавање надлежном суду, већ притварање наступа оног часа када је надлежни суд према неком лицу донео решење о одређивању притвора, од ког тренутка то лице има својство притвореника. Стога се и Уставом утврђени рок од најкасније 12 часова од притварања односи на уручење решења суда о одређивању притвора, дакле на писмени отправак овог решења, а који се рачуна од његовог доношења. Ово из разлога што тек увид у писмени отправак решења о одређивању притвора, који садржи не само законски основ по коме је притвор одређен и време за које је одређен, већ и образложене разлоге суда о основаности одређивања притвора, омогућава притворенику да делотворно користи право на жалбу против таквог решења, па је зато од изузетног значаја за притворено лице да ово решење добије у што краћем року, који према наведеној уставној одредби не може бити дужи од 12 часова од његовог притварања. С друге стране, да се рок утврђен одредбом става 3. члана 30. Устава управо односи на уручење писменог отправка решења о одређивању притвора, након његовог доношења, упућује и право које јемчи одредба става 1. истог члана. Наиме, да би притвор био допуштен у смислу става 1. члана 30. Устава, потребно је да су кумулативно испуњена два услова: 1) да надлежни суд утврди да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет и 2) да суд утврди да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Правилно и потпуно утврђење постојања ова два услова захтева одређено време, и то пре свега за саслушање окривљеног, као и за утврђивање других чињеница које су од значаја за законито одређивање притвора, време које је, по природи ствари, различито у зависности од тога да ли се окривљеном ставља на терет извршење једног или више кривичних дела, као и од тога да ли постоји основана сумња да је у извршењу кривичног дела учествовало више лица, због чега би ограничавање овог времена уставном нормом могло да буде управо на штету лица које је предато истражном судији ради саслушања и одлучивања о притвору.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је лишен слободе 8. децембра 2010. године у 16.20 часова. Из садржине поднете уставне жалбе Уставни суд закључује да подносилац не указује на било коју повреду његових Уставом зајемчених права у фази лишења слободе од стране органа унутрашњих послова, из чега следи да је одмах по његовом лишењу слободе орган унутрашњих послова, у складу са овлашћењем из члана 229. ЗКП, донео решење о задржавању које може трајати најдуже 48 сати од часа лишења слободе, уз обезбеђивање свих права која му по закону припадају (доношење и уручење решења одмах, а најкасније у року од два сата, навођење дела за које се осумњичен а терет и, навођење основа сумње, навођење дана и час а лишења слободе , право жалбе која се одмах доставља истражном судији, дужност истражног судиј е да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе , дужност органа унутрашњих послова да о задржавању одмах обавести истражног судију и др.). Задржавање осумњиченог (овде подносиоца уставне жалбе) могло је по том решењу трајати до 10. децембра 2010. године у 16 .20 часова. Међутим, више од седам сати пре истека тог рока, 10. децембра 2010. године у 09.00 часова, орган унутрашњих послова је подносиоца, уз достављање кривичне пријаве, предао дежурном истражном судији надлежног суда. Истражни судија је саслушање осморо осумњичених који су доведени започео око 14 часова, с обзиром на то да одлуку о спровођењу истраге, као ни одлуку о одређивању притвора, сагласно одредби члана 142а. став 1. ЗКП није могао донети пре њиховог саслушања. Након саслушања свих осумњичених, а на основу захтева за спровођење истраге надлежног јавног тужиоца, истражни судија је 10. децембра 2010. године на записник у донео решење о спровођењу истраге. Одлучујући о предлогу јавног тужиоца за одређивање притвора, истражни судија је донео решење Кри.Д. 819/10 о одређивању притвора, чији је образложени писмени отправак уручен подносиоцу уставне жалбе истог дана, 10. децембра 2010. године у 21 .55 часова. У уставној жалби се не указује да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог уручења подносиоцу уставне жалбе протекло више од 12 часова, већ да му је ово решење уручено одмах по доношењу, али да је до његовог доношења протекло више од 12 часова од момента довођења код истражног судије. Против решења о одређивању притвора од 10. децембра 2010. године бранилац подносиоца је 13. децембра 2010. године изјавио жалбу, а надлежни суд је оспорену одлуку о жалби на притвор Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 донео 14. децембра 2010. године. Подносилац у уставној жалби није истакао да му је право из члана 30. став 3. повређено тиме што одлуку о жалби на притвор суд није донео и достав ио притворенику у року од 48 часова.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 30. став 3. Устава. Ово из разлога што је оспорено првостепено решење подносиоцу уставне жалбе уручено одмах по његовом доношењу, чиме је надлежни суд у свему поступио сагласно означеној уставној одредби. Уставни суд додатно оцењује да је довођењем подносиоца уставне жалбе и још седам лица лишених слободе пред истражног судију знатно пре истека максимално дозвољеног рока задржавања, као и доношењем одлуке о спровођењу истраге и одређивању притвора, након саслушања свих осумњичених, у року нешто дужем од 12 часова од њихове предаје надлежном суду, подносиоцу у пуној мери обезбеђено да суд о основаности вођења кривичног поступка и одређивању мере притвора одлучи без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Сходно наведеном, Уставни суд оцењује да околност да подносиоцу уставне жалбе решење о одређивању притвора није уручено најкасније 12 сати од привођења истражном судији, како је то прописано одредбом члана 143. став 3. ЗКП, већ непун сат касније, нема значај и тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 30. став 3. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У уставној жалби подносилац истиче да су услови под којима се налазио у притвору проузроковали повреду његових људских права зајемчених одредбама члана 28. став 1. Устава.
Према одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредбама Законика о кривичном поступку и Закона о извршењу кривичних санкција предвиђена су правна средства и пут за заштиту права притвореника, која су поистовећена са правима осуђених лица. Стога се, по оцени Уставног суда, тек након исцрпљивања овако предвиђених правних средстава, подносилац може обратити Уставном суду ради заштите људских права зајемчених Уставом, а евентуално повређених због услова под којима се налази у притвору, па је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу недопуштена.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на слободу и безбедност, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине накнаде штете, а посебно дужину трајања утврђене повреде права. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео искључиво радњама дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду и ванпретресног већа Првог основног суда у Београду . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, економско – социјалне прилике у Републици Србији, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Подносилац у уставној жалби наводи: да се у кривичном предмету Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 води поступак против осам окривљених, међу којима је и подносилац уставне жалбе; да је подносилац 10. децембра 2010. године око 9 часова приведен у зграду Палате правде, „па се од тог тренутка рачуна да је приведен код истражног судије“; да је саслушан око 15 часова истог дана ; да је записник о саслушању потписао око 21.40 часова; да му је решење о притвору уручено тек у 21.55 часова, чиме му је повређено право из члана 30. став 3. Устава – да се писмено и образложено решење суда притворенику уручује најкасније у року од 12 часова од притварања.
У уставној жалби се истиче и: да је записник о саслушању осумњичених вођен јединствено за све осумњичене, уместо да је за сваког од њих вођен посебан записник; да нико од осумњичених није потписао записник о саслушању одмах након саслушања, већ касније истог дана; да је подносилац као осумњичени саслушан око 15 часова, а записник о саслушању је потписао у 21.50 часова; да због ових пропуста истражног судије „наведени записник није правно ваљан доказ, да се на њему не може занивати ни једна одлука па ни одлука о притвору“; да је решење дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног на околности одређивања притвора, чиме одлука о притвору није донета из разлога и у поступку који је предвиђен законом; да су решењем Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године одбијене као неосноване жалбе изјављене против оспореног решења о одређивању притвора; да је на наведени начин повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава.
Подносилац истиче да му је право из члана 28. став 1. Устава повређено тиме што је принуђен да у „притвору Централног затвора у Београду... сваку трећу ноћ спава на поду“, јер се у самици налази са још два лица, а у њој постоје само два кревета, па се на тај начин „несумњиво вређа његова личност и достојанство“.
У уставној жалби се наводи низ „незаконитости“ и „повреда норми Законика о кривичном поступку“ које су починили дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду и судска већа која су одлучивала о жалбама изјављеним против решења о одређивању притвора и против решења о спровођењу истраге, уз тврдњу да је „несумњиво да су оваквом одлуком и оваквим образложењем које вређа интелигенцију повређена права која се односе на личну слободу и поступак ограничења исте, као и право на правично суђење“.
Подносилац предлаже да му се накнади штета због неоснованог лишења слободе и нехуманог третмана у притворској јединици, као и да се пониште наведена решења о притвору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења и приложену документацију утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је 10. децембра 2010. године саслушао осумњичене (међу њима и подносиоца уставне жалбе), сачинивши при томе јединствени записник о саслушању осумњичених, и у односу на њих на записнику донео решење о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10. Овај записник није потписан на свакој страници, већ су осумњичени накнадно потписали записник на оној страници на којој се завршава исказ сваког од њих појединачно. На крају записника се констатује: "окривљенима и њиховим браниоцима је предочено предње решење (о спровођењу истраге) па изјављују да не траже писмени отправак и да се на исто неће жалити". Међутим, ни ову констатацију осумњичени и њихови браниоци нису потписали. Писмени отправак решења о спровођењу истраге, донетог на записнику о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, није достављен странкама.
Оспореним решењем под истим бројем и истог дана дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је подносиоцу уставне жалбе као окривљеном одредио притвор који му се има рачунати од 8. децембра 2010. године у 16 .20 часова, када је лишен слободе и који може трајати најдуже један месец. У образложењу овог решења, поред осталог, се наводи: да основана сумња да је осумњичени Александар Лукић извршио кривично дело грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. у вези члана 33. КЗ, произлази из захтева за спровођење истраге Другог ОЈТ у Београду, записника о саслушању осумњиченог датог у УКП, Одељење за сузбијање организованог финансијског криминала, Одсек за спречавање прања новца број 75/10 од 8. децембра 2010. године, кога је дао пред браниоцем М.Р, као и других материјалних доказа достављених уз списе; да је истражни судија нашао да су испуњени услови за одређивање притвора према окр. Александру Лукићу из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП; да је након саслушања осумњиченог пред истражним судијом, који пориче извршење кривичних дела, неопходно саслушати сведоке наведене у захтеву за спровођење истраге Другог ОЈТ у Београду Кт. 3205/10 од 10. децембра 2010. године. У образложењу овог оспореног решења није наведено да је окривљени саслушан на околности одређивања притвора.
Оспореним решењем Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године одбијена је као неоснована, поред осталих, жалба браниоца окривљеног Александра Лукића изјављена против решења дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, којим је окривљеном одређен притвор. У образложењу овог оспореног решења је наведено: да је Друго основно јавно тужилаштво у Београду својим актом Кт. 3205/10 од 10. децембра 2010. године, а чије заступање је својим актом Кт. 11436/10 од 9. децембра 2010. године прихватило Прво основ но јавно тужилаштво у Београду, поднело захтев за спровођење истраге и предлог за предузимање одређених истражних радњи против окривљених, због основане сумње да су извршили кривично дело грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 2. Кривичног законика; да је решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године одређено спровођење истраге према окривљенима за наведено кривично дело; да је решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године окривљенима одређен притвор, који се подносиоцу уставне жалбе рачуна од 8. децембра 2010. године у 16.20 часова, када је лишен слободе, из разлога прописаних чланом 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку; да је веће нашло да треба донети одлуку као у изреци решења, јер, имајући у виду да постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, као и да је у току истражног поступка неопходно саслушати сведоке Њ.В.С, Д.К, М.М, А.Т, А.Г, Б.Ј, Р.П, М.П, С.С, М.Т, Д.П, М.Б. и М.Т, а који према подацима из целокупних списа могу имати непосредна сазнања у вези са радњама за које постоји основана сумња да су их окривљеи предузели и на које околности их је неопходно саслушати, а имајући при томе у виду наводе одбране окривљених који су негирали извршење кривичних дела, кривично ванпретресно веће налази да наведене околности представљају особите околности које указују да би окривљени, боравком на слободи могли ометати поступак утицањем на наведене сведоке, због чега се одређивање притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП показује као неопходна мера у циљу несметаног вођења овог кривичног поступка, па како наводима жалби бранилаца окривљених није доведена у сумњу правилност закључивања истражног судије у погледу постојања законског основа из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП за одређивање притвора према окривљенима, жалбе бранилаца су одбијене као неосноване.
Дежурни истражни судија Другог основног суда у Београду је 15. децембра 2010. године (овај датум стоји и у заглављу и у уводу) донео решење о спровођењу истраге против свих осумњичених, под бројем Кри.Д. 819/10. Према изјашњењу заменика в.ф. председника Првог основног суда у Београду Су. 2011/173 од 30. марта 2011. године, ово решење представља писмени отправак решења о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године.
Решавајући о жалбама окривљених против наведеног решења дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, Први основни суд у Београду је 17. децембра 2010. године донео решење Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 којим је, по службеној дужности, укинуо решење истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, и предмет вратио истражном судији на поновно одлучивање. Овим решењем је, уједно, одлучено да осумњичени остају у притвору до даље одлуке суда, као и да се због низа битних повреда одредаба ЗКП, из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 издвоји записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, те је наложено истражном судији да одмах саслуша осумњичене на законом прописан начин, и након тога донесе одлуку о спровођењу истраге против осумњичених.
Истражни судија Првог основног суда у Београду је одмах, 17. децембра 2010. године, саслушала осумњичене и против њих донела решење о спровођењу истраге Ки. 21156/10 због кривичног дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3, у вези става 2. КЗ.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је свакоме право на личну слободу и безбедност, те утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредба члана 28. став 1. Устава утврђује да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности.
Одредбама члана 30. став 3. Устава, на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је да се п исмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 141. став 1.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинио кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (члан 142. став 1. тачка 2)); да о длуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора се доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (142а став 1.); да се р ешење о притвору предаје лицу на које се односи у часу лишења слободе, а најдоцније у року од 12 сати од часа лишења слободе, односно привођења истражном судији, а у списима се мора назначити дан и час лишења слободе и предаје решења (члан 143. став 3 .); да надзор над притвореницима врши председник суда који је на то овлашћен (члан 152. став 1.); да председник суда и истражни судија могу у свако доба да обилазе све притворенике, да с њима разговарају и да од њих примају притужбе (члан 152. став 3.); да п отпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама овог законика, доноси министар правде (члан 153.); да ће се о свакој радњи предузетој у току кривичног поступка састави ти записник истовремено са предузимањем радње, а ако то није могућно, онда непосредно после тога (члан 174. став 1.); да з аписник потписује саслушано, односно испитано лице, а ако се записник састоји од више листова, саслушано, односно испитано лице потписује сваки лист, те ако саслушано, односно испитано лице одбије да потпише записник или да стави отисак прста, забележиће се то у записнику и навешће се разлог одбијања (члан 177. став 2.).
Чланом 228. ЗКП, између осталог, је прописано: да ће, одмах после саслушања, истражни судија одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће одредити притвор (став 4.); да ће, а ко јавни тужилац у време саслушања није поднео захтев за спровођење истраге, а не поднесе га ни у року од 48 сати од часа одређивања притвора, истражни судија притворено лице пустити на слободу (став 5.); да је, а ко у року од 48 сати од подношења захтева за спровођење истраге не донесе решење о спровођењу истраге, истражни судија дужан да притворено лице пусти на слободу (став 6.).
Одредбе члана 243. Законика, поред осталог, прописују: да ће се решење о спровођењу истраге доставити јавном тужиоцу и окривљеном (став 1.); да се против решења истражног судије о спровођењу истраге окривљени може жалити, а ако је решење усмено саопштено, жалба се том приликом може изјавити на записник (став 5.); да је и стражни судија дужан да жалбу одмах достави већу (члан 24. став 6.), које је дужно да донесе одлуку у року од 48 сати, с тим што жалба не задржава извршење решења (став 6.) .
Одредба члана 401. став 4. овог законика прописује да је суд дужан да истовремено одлучи и о притвору , када решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање.
Одредбама члана 114. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник РС", број 85/05), између осталог, је прописано: да осуђени има право притужбе управнику завода због повреде права или других неправилности које су у заводу учињене према њему (став 1.); да је управник завода, или лице које он на то овласти, дужан да пажљиво испита притужбу и да о њој донесе решење, у року од 15 дана (став 2.); да осуђени који не добије одговор на притужбу или није задовољан донетим решењем има право да поднесе жалбу директору Управе, који је дужан да о њој одлучи у року од 15 дана од дана пријема жалбе (став 3.); да осуђени има право да се без присуства запослених и постављених лица у заводу притужи овлашћеном лицу које надзире рад завода (став 4.).
Осталим релевантним одредбама овог закона је прописано: да против коначне одлуке којом је осуђеном током извршења казне затвора ограничено или повређено неко право утврђено овим законом осуђени има право на судску заштиту (члан 165. став 1.); да се судска заштита из става 1. овог члана остварује у управном спору (члан 165. став 2.); да се у притвор прима лице против кога је решењем одређен притвор (члан 235. став 1.); да се у поступку са притвореницима примењују одредбе Законика о кривичном поступку и одредбе овог закона (члан 235. став 3.); да притвореник борави у заводу под истим условима као и осуђено лице, ако Закоником о кривичном поступку није друкчије одређено (члан 239.).
Одредбама чл. 219а Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је кривично дело – грађење без грађевинске дозволе.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права из члана 27. став 1. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика о кривичном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:
У кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе и осталих саокривљених водио пред Првим основним судому Београду, у предмету К и. 21156/10, подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 8. децембра 2010. године, који му је одређен оспореним решењем дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП. Одлучујући о жалби, поред осталих и браниоца и подносиоца уставне жалбе изјављеној против тог решења, Први основни суд у Београду донео је 14. децембра 2010. године оспорено решење Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 којим је изјављену жалбу одбио као неосновану.
У уставној жалби се истиче да је записник о саслушању осумњичених вођен јединствено за све осумњичене, уместо да је за сваког од њих вођен посебно, да нико од осумњичених није потписао записник одмах након саслушања, већ касније истог дана и да због ових пропуста истражног судије „наведени записник није правно ваљан доказ, да се на њему не може занивати ни једна одлука па ни одлука о притвору“; да је решење о одређивању притвора донето без саслушања окривљеног на околности одређивања притвора, чиме одлука о притвору није донета у поступку који је предвиђен законом; да ванпретресно веће Првог основног суда у Београду оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, није одлучило о жалбама против решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, против којег су жалбе изјављене, већ о решењу истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, на које жалба није ни изјављена; да је на наведни начин повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава.
У односу на наводе уставне жалбе о повредама кривичног поступка приликом сачињавања записника о саслушању осумњичених ради одлучивања о спровођењу истраге, из списа предмета, решења Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, као и из изјашњења заменика в.ф. председника Првог основног суда у Београду, несумњиво произлази да предметни записник није сачињен у складу са одредбама ЗКП, односно да је приликом његовог састављања почињено више повреда одредаба ЗКП, због чега је наведеним решењем спорни записник и издвојен из списа предмета. При томе, наложено је истражном судији да одмах саслуша осумњичене на законом прописан начин и, након тога, донесе одлуку о спровођењу истраге против осумњичених, што је истражни судија учинио, те донео 17. децембра 2010. године ново решење о спровођењу истраге Ки. 21156/10.
С обзиром на то да записници у кривичном поступку представљају писмена чија веродостојност се претпоставља и на којима се заснивају судске одлуке, записници морају бити сачињени у складу са одредбама ЗКП, односно, поред осталог, морају бити сагласни обавезујућој одредби члана 177. став 2. ЗКП, према којој записник потписује саслушано, односно испитано лице, а ако се записник састоји од више листова, саслушано, односно испитано лице потписује сваки лист.
Имајући у виду значај права на слободу за сваког појединца, као и место које у систему заштите основних људских вредности ово право има, Уставни суд је оцењивао и да ли је решење о одређивању притвора донето у складу са одредбама ЗКП, имајући у виду да је одређивање притвора допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Како је чланом 142а став 1. ЗКП прописано да се решење о одређивању притвора доноси по саслушању окривљеног, очито је да се без саслушања окривљеног, и то на околности одређивања притвора, сам притвор не би смео одредити. Из оспореног решења о одређивању притвора дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, као и из оспореног решења Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 од 14. децембра 2010. године, којим су одбијене као неосноване жалбе против решења о одређивању притвора, произлази да је решење о спровођењу истраге донето након саслушања окривљених на околности извршења кривичних дела која им се стављају на терет, док је оспорено решење о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе као окривљеном донето без његовог претходног саслушања на околности од којих зависи одређивање притвора. Како ово саслушање представља битан елемент поступка одређивања притвора који ЗКП прописује, пропуштањем да се у конкретном случају спроведе саслушање окривљеног на околности одређивања притвора учињена је повреда одредбе члана 142а став 1. Законика о кривичном поступку, која, по оцени Уставног суда, такође има тежину повреде права на слободу и безбедност, зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава.
Сумирајући све повреде одредаба ЗКП које су почињене у оспореном истражном поступку, Уставни суд је утврдио:
- да записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године није сачињен у складу са одредбама ЗКП, јер није вођен ни потписан на законом прописан начин, због чега не може ни служити као доказ у кривичном поступку;
- да у наведеном записнику постоји изрека решења о спровођењу истраге, али како записник није потписан, нити је писмени отправак тог решења о спровођењу истраге сачињен и достављен странкама, не може се сматрати ни да је решење о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године донето;
- да ванпретресно веће Првог основног суда у Београду оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године, није одлучило о жалбама изјављеним против отправљеног решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, већ је одлучило о укидању решења истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, против кога жалбе нису ни изјављене, и чији писмени отправак и не постоји.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је ванпретресно веће Првог основног суда у Београду правилно одлучило када је оспореним решењем Ки. 21156/10 – Кв. 5509/10 од 17. децембра 2010. године одредило да се из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10 издвоји записник о саслушању осумњичених од 10. децембра 2010. године, који је из већ наведених разлога сачињен противно одредбама ЗКП, и који се није могао користити као доказ у поступку, те када је предмет вратило истражном судији на поновно одлучивање. С друге стране, Уставни суд сматра неприхватљивим делове изреке овог решења којима се укида, у суштини, непостојеће решење о спровођењу истраге од 10. децембра 2010. године, које је било садржано само на записнику о саслушању осумњичених, који је издвојен из истражних списа предмета Првог основног суда у Београду Ки. 21156/10, као и део решења којим је веће одредило да осумњичени остану у притвору, јер то није ни био предмет одлучивања ванпретресног већа по жалби на решење о спровођењу истраге, с обзиром на одредбу члана 401. став 4. ЗКП, према којој је суд дужан да истовремено одлучи и о притвору , али онда када решавајући по жалби против решења којим се одређује, укида или продужава притвор, решење укине и предмет упути на поновно одлучивање. Ако је већ одлучивало о питању притвора у односу на окривљене, веће је требало да притворена лица, макар и привремено, пусти на слободу на основу одредбе члана 228. став 6. ЗКП. Такође, поступајуће веће није одлучило о жалбама против решења о спровођењу истраге Другог основног суда у Београду Кри.Д. 819/10 од 15. децембра 2010. године, већ је одлучило о непостојећем решењу истражног судије Другог основног суда у Београду о спровођењу истраге Кри.Д. 819/10 од 10. децембра 2010. године, против кога жалбе нису ни изјављене.
С обзиром на наведено, у ситуацији када је притвор одређен на основу саслушања о коме је сачињен правно мањкав записник, да том приликом осумњичени уопште нису саслушани на околности од којих зависи одређивање притвора у смислу члана 142а ЗКП, да је комплетан записник потом издвојен из списа, да је решење о спровођењу истраге донето тек након пет дана од саслушања осумњичених, као и да је ванпретресно веће одлучило да укине непостојеће решење и да осумњичене задржи у притвору, иако то није био предмет одлучивања о жалбама, тиме је све заједно - актима и радњама, по оцени Уставног суда, повређено право на слободу и безбедност подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. Устава, јер је целокупан поступак лишења слободе, насупрот императивној уставној одредби, спроведен изван законом утврђене процедуре, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Утврђујући да је подносиоцу повређено право из члана 27. став 1. Устава, Суд је истовремено нашао да не постоје услови да разматра наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, тим пре што фаза истраге и не подразумева "суђење" у смислу гаранција из наведене уставне норме.
6. У односу на наводе уставне жалбе о повреди права из члана 30. став 3. Устава, да се писмено и образложено решење суда притворенику уручује најкасније у року од 12 часова од притварања, Уставни суд указује да се одредбама чл. 30. и 31. Устава јемче права лицу које је притворено на основу одлуке суда, при чему се одредбе члана 30. Устава односе на поступак одређивања притвора, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора током различитих фаза кривичног поступка, односно на могућност продужавања притвора у току кривичног поступка.
Одредбе члана 30. Устава упућују на то да се лице лишено слободе сматра притвореником од момента доношења решења о одређивању притвора од стране надлежног суда. Један од основних циљева уставних права која се јемче у случају лишења слободе уопште, па тако и у случају одређивања притвора, јесте да притвореник, имајући у виду тежину ове мере, у што краћем року буде упознат са разлозима због којих је притворен и законским основом по коме му је притвор одређен, како би могао ефикасно остварити право на жалбу против такве одлуке и потом у што краћем року добити другостепену судску одлуку о законитости притварања. Полазећи од наведеног, Устав у одредби члана 30. став 3. утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и уручује притворенику у року од 48 часова. Из наведене уставне одредбе произлази да се притварањем не сматра лишење слободе неког лица од стране органа унутрашњих послова, нити његово довођење – предавање надлежном суду, већ притварање наступа оног часа када је надлежни суд према неком лицу донео решење о одређивању притвора, од ког тренутка то лице има својство притвореника. Стога се и Уставом утврђени рок од најкасније 12 часова од притварања односи на уручење решења суда о одређивању притвора, дакле на писмени отправак овог решења, а који се рачуна од његовог доношења. Ово из разлога што тек увид у писмени отправак решења о одређивању притвора, који садржи не само законски основ по коме је притвор одређен и време за које је одређен, већ и образложене разлоге суда о основаности одређивања притвора, омогућава притворенику да делотворно користи право на жалбу против таквог решења, па је зато од изузетног значаја за притворено лице да ово решење добије у што краћем року, који према наведеној уставној одредби не може бити дужи од 12 часова од његовог притварања. С друге стране, да се рок утврђен одредбом става 3. члана 30. Устава управо односи на уручење писменог отправка решења о одређивању притвора, након његовог доношења, упућује и право које јемчи одредба става 1. истог члана. Наиме, да би притвор био допуштен у смислу става 1. члана 30. Устава, потребно је да су кумулативно испуњена два услова: 1) да надлежни суд утврди да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело које му се ставља на терет и 2) да суд утврди да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Правилно и потпуно утврђење постојања ова два услова захтева одређено време, и то пре свега за саслушање окривљеног, као и за утврђивање других чињеница које су од значаја за законито одређивање притвора, време које је, по природи ствари, различито у зависности од тога да ли се окривљеном ставља на терет извршење једног или више кривичних дела, као и од тога да ли постоји основана сумња да је у извршењу кривичног дела учествовало више лица, због чега би ограничавање овог времена уставном нормом могло да буде управо на штету лица које је предато истражном судији ради саслушања и одлучивања о притвору.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је лишен слободе 8. децембра 2010. године у 16.20 часова. Из садржине поднете уставне жалбе Уставни суд закључује да подносилац не указује на било коју повреду његових Уставом зајемчених права у фази лишења слободе од стране органа унутрашњих послова, из чега следи да је одмах по његовом лишењу слободе орган унутрашњих послова, у складу са овлашћењем из члана 229. ЗКП, донео решење о задржавању које може трајати најдуже 48 сати од часа лишења слободе, уз обезбеђивање свих права која му по закону припадају (доношење и уручење решења одмах, а најкасније у року од два сата, навођење дела за које се осумњичен а терет и, навођење основа сумње, навођење дана и час а лишења слободе , право жалбе која се одмах доставља истражном судији, дужност истражног судиј е да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе , дужност органа унутрашњих послова да о задржавању одмах обавести истражног судију и др.). Задржавање осумњиченог (овде подносиоца уставне жалбе) могло је по том решењу трајати до 10. децембра 2010. године у 16 .20 часова. Међутим, више од седам сати пре истека тог рока, 10. децембра 2010. године у 09.00 часова, орган унутрашњих послова је подносиоца, уз достављање кривичне пријаве, предао дежурном истражном судији надлежног суда. Истражни судија је саслушање осморо осумњичених који су доведени започео око 14 часова, с обзиром на то да одлуку о спровођењу истраге, као ни одлуку о одређивању притвора, сагласно одредби члана 142а. став 1. ЗКП није могао донети пре њиховог саслушања. Након саслушања свих осумњичених, а на основу захтева за спровођење истраге надлежног јавног тужиоца, истражни судија је 10. децембра 2010. године на записник у донео решење о спровођењу истраге. Одлучујући о предлогу јавног тужиоца за одређивање притвора, истражни судија је донео решење Кри.Д. 819/10 о одређивању притвора, чији је образложени писмени отправак уручен подносиоцу уставне жалбе истог дана, 10. децембра 2010. године у 21 .55 часова. У уставној жалби се не указује да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог уручења подносиоцу уставне жалбе протекло више од 12 часова, већ да му је ово решење уручено одмах по доношењу, али да је до његовог доношења протекло више од 12 часова од момента довођења код истражног судије. Против решења о одређивању притвора од 10. децембра 2010. године бранилац подносиоца је 13. децембра 2010. године изјавио жалбу, а надлежни суд је оспорену одлуку о жалби на притвор Ки. 21156/10 – Кв. 5415/10 донео 14. децембра 2010. године. Подносилац у уставној жалби није истакао да му је право из члана 30. став 3. повређено тиме што одлуку о жалби на притвор суд није донео и достав ио притворенику у року од 48 часова.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 30. став 3. Устава. Ово из разлога што је оспорено првостепено решење подносиоцу уставне жалбе уручено одмах по његовом доношењу, чиме је надлежни суд у свему поступио сагласно означеној уставној одредби. Уставни суд додатно оцењује да је довођењем подносиоца уставне жалбе и још седам лица лишених слободе пред истражног судију знатно пре истека максимално дозвољеног рока задржавања, као и доношењем одлуке о спровођењу истраге и одређивању притвора, након саслушања свих осумњичених, у року нешто дужем од 12 часова од њихове предаје надлежном суду, подносиоцу у пуној мери обезбеђено да суд о основаности вођења кривичног поступка и одређивању мере притвора одлучи без одлагања, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Сходно наведеном, Уставни суд оцењује да околност да подносиоцу уставне жалбе решење о одређивању притвора није уручено најкасније 12 сати од привођења истражном судији, како је то прописано одредбом члана 143. став 3. ЗКП, већ непун сат касније, нема значај и тежину повреде Уставом зајемченог права из члана 30. став 3. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У уставној жалби подносилац истиче да су услови под којима се налазио у притвору проузроковали повреду његових људских права зајемчених одредбама члана 28. став 1. Устава.
Према одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Одредбама Законика о кривичном поступку и Закона о извршењу кривичних санкција предвиђена су правна средства и пут за заштиту права притвореника, која су поистовећена са правима осуђених лица. Стога се, по оцени Уставног суда, тек након исцрпљивања овако предвиђених правних средстава, подносилац може обратити Уставном суду ради заштите људских права зајемчених Уставом, а евентуално повређених због услова под којима се налази у притвору, па је Уставни суд утврдио да подносилац пре подношења уставне жалбе, у вези са напред наведеним повредама права, није исцрпео сва правна средства за њихову заштиту, односно да је уставна жалба у овом делу недопуштена.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на слободу и безбедност, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине накнаде штете, а посебно дужину трајања утврђене повреде права. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео искључиво радњама дежурног истражног судије Другог основног суда у Београду и ванпретресног већа Првог основног суда у Београду . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, економско – социјалне прилике у Републици Србији, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић