Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. децембра 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 31а став 1. тачка 2) Закона о порезима на имовину ("Службени гласник РС", бр. 26/01, 45/02, 80/02, 135/04 и 61/07).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 31а став 1. тачка 2) Закона наведеног у изреци. У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба у несагласности са одредбама члана 21. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије којима је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, као и са одредбом члана 194. став 3. Устава којом је утврђено начело да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. По мишљењу иницијатора, оспореном одредбом Закона врши се дискриминација грађана, јер се из права на ослобођење од плаћања пореза на пренос апсолутних права искључују грађани за куповину тзв. "одговарајућег стана". Наиме, иницијатор наводи да се непотпуном дефиницијом "стана који купац већ поседује", а у смислу оспорене тачке 2) члана 31а став 1. Закона, искључује из права на пореско ослобођење код куповине стана сваки грађанин који у својини има било какав стамбени простор, без обзира на квалитет, површину, структуру и број чланова породичног домаћинства. На овај начин се, по мишљењу иницијатора, стављају у неравноправан (подређени) положај они грађани који су били принуђени да купе неодговарајући стан, те стога иницијатор сматра да је правно логично и правично да је законодавац уместо речи "први стан" употребио израз "одговарајући стан", чиме би се обезбедило спровођење уставне одредбе којом се гарантује једнакост свих грађана, што би се у конкретном случају односило на све грађане који први пут решавају стамбено питање у складу са потребама свог домаћинства. Поред овога, иницијатор своје мишљење поткрепљује тиме што наводи да Министарство финансија, као и надлежни порески орган, оспорену одредбу члана 31а став 1. тачка 2) Закона тумаче тако да не постоји основ за остваривање права на ослобођење од пореза на пренос апсолутних права када се право својине на стану преноси, односно продаје лицу које је од 1. јула 2006. године до дана овере уговора о купопродаји имало, односно и даље има у својини или у сусвојини стан на територији Републике Србије, независно од површине тог стана.
На захтев Уставног суда Народна скупштина је 3. децембра 2010. године доставила мишљење о поднетој иницијативи у коме је, пред осталог, истакнуто да одредбе члана 21. ст. 1. и 3. Устава не садрже ограничења за законодавца у погледу уређивања односа у пореској области, како у квантитативном, тако и у квалитативном смислу. Наводи се да је право законодавца да, водећи пореску политику, прописује и случајеве у којима се одређеним субјектима признају пореска ослобођења и олакшице, ради остваривања одређене економске и социјалне политике. Износи се мишљење да уставни принципи једнакости свих пред законом и забране дискриминације не значе апсолутну једнакост, већ једнакост свих лица која се налазе у истој правној ситуацији, те се стога не може доводити у питање уставност прописаног ослбођења од плаћања пореза на пренос апсолутних права по основу куповине првог стана, које представља подстицајну меру за решавање стамбених питања лица која су без стана. У достављеном мишљењу се, такође, наводи да ово право може остварити свако лице које испуњава прописане услове, односно које се нађе у правној ситуацији прописаној оспореном одредбом Закона. Одређивање периода у коме купац до дана куповине стана није имао стан, као услова за остваривање права на пореско ослобођење, према мишљењу доносиоца закона, имало је за циљ спречавање избегавања плаћања пореза преносом права својине на друга лица, будући да су потенцијални купци из средстава информисања могли имати сазнања о планираном увођењу пореског ослобођења по основу куповине првог стана. На основу наведених разлога, Народна скупштина је мишљења да нема основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорене одредбе члана 31а став 1. тачка 2) Закона о порезима на имовину.
Одредбама члана 31а став 1. Закона о порезима на имовину прописано је да се порез на пренос апсолутних права не плаћа на пренос права својине на стану или породичној стамбеној згради, односно својинском уделу на стану или породичној стамбеној згради физичком лицу које купује први стан за површину која за купца првог стана износи до 40 м2 и за чланове његовог породичног домаћинства који од 1. јула 2006. године нису имали у својини, односно сусвојини стан на територији Републике Србије до 15 м2 по сваком члану (одговарајући стан), под условом да:
1) је купац првог стана пунолетни држављанин Републике Србије, са пребивалиштем на територији Републике Србије;
2) купац првог стана од 1. јула 2006. године до дана овере уговора о купопродаји на основу кога купац стиче први стан, није имао у својини, односно сусвојини стан на територији Републике Србије (оспорена тачка 2)).
Уставом Републике Србије је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. и 3); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем (члан 97. став 1. тачка 6.); да Народна Скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије (члан 99. став 1. тачка 7.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).
Према оцени Суда, из наведених одредаба Устава произлази уставно овлашћење законодавца да уређује порески систем у свим његовим сегментима, укључујући и прописивање одређених пореских ослобођења. Уставни суд налази да оспорена одредба члана 31а став 1. тачка 2) Закона о порезима на имовину не садржи повреду начела једнакости свих пред законом и начела забране дискриминације утврђених одредбама члана 21. Устава, будући да се ови принципи у пореској материји могу третирати само у смислу једнаких услова опорезивања, односно једнаких услова за остваривање пореских ослобођења. Наиме, полазећи од тога да су пореска ослобођења део система пореских погодности које имају за циљ остваривање одређених економско - социјалних циљева пореске политике, Уставни суд је оценио да је прописивање одређених случајева пореских ослобођења, субјеката на које се односе и услова за остваривање права на ослобођења израз одређене законодавне политике коју води Народна скупштина. Сагласно наведеном, Уставни суд је нашао да је уставноправно прихватљива аргументација законодавца да у случају одредбе члана 31а став 1. тачка 2) оспореног Закона, одређивање субјеката и услова за остваривање права на ослобођење од плаћања пореза на пренос апсолутних права по основу куповине првог стана има значење подстицајне мере за решавање стамбеног питања лица која су без стана, односно која први пут решавају стамбено питање за себе и чланове своје породице, а испуњавају Законом прописане услове.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је законодавац Уставом овлашћен да у пореској области прописује одређене сврсисходне и пропорционалне мере ради остваривања дефинисаних циљева пореске политике, а које обухватају и прописивање одређених пореских подстицаја. У том смислу и прописивање да право на пореско ослобођење, као вид пореског подстицаја имају само лица која, поред осталих предвиђених услова, у својини немају било какав стан на територији Републике, а не и лица која имају неодговарајући стан, представља израз целисходности пореске политике, коју Уставни суд, полазећи од одредаба члана 167. Устава, није надлежан да цени.
Са друге стране, Уставни суд указује да сви грађани који испуњавају Законом прописане услове, те се сагласно томе налазе у истој правној ситуацији, на једнак начин имају право на предвиђено пореско ослобођење, те је стога Суд оценио да се ни са овог становишта не може довести у питање сагласност оспорене одредбе са принципима утврђеним у члану 21. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд није нашао основа за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорене одредбе Закона, те није прихватио иницијативу, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
На основу изнетог и одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић