Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. децембра 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 24. и члана 27а ст. 1. и 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара („Службени гласник РС“, бр. 26/01, 80/02 и 43/04) и за оцену сагласности одредбе члана 24. став 2. истог закона са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03 и 5/05) и чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију.
2. Обуставља се поступак за оцену уставности одредаба члана 27а ст. 3. и 4. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба Закона наведеног у изреци. Иницијативом поднетом Суду 5. фебруара 2008. године оспорава се уставност одредбе члана 24. став 2. Закона са становишта одредаба чл. 1, 3. и 16, чл. 18. до 22, чл. 24, 25. и 27, члана 35. ст. 2. и 3, члана 36, члана 91. став 2. и члана 194. Устава, као и у односу на одредбе чл. 5, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03 и 5/05) и члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију. Цитирајући наведене уставне одредбе, иницијатор истиче да је обавеза плаћања пореза на оружје за које је издата дозвола за ношење оружја за личну безбедност одређена изузетно високо, па се тиме, по мишљењу иницијатора, негира право сиромашнијим грађанима да уопште могу имати оружје за личну безбедност. Иницијатор сматра да се тако прописаном висином наведеног пореза задире у суштину зајемченог права на личну слободу и безбедност гарантованог чланом 27. Устава, што је, по његовом мишљењу, супротно одредбама чл. 18. и 20. Устава. Такође, наводи да се одређивањем непримерено високог пореза који није у складу са економском моћи пореских обвезника крши начело забране дискриминације по основу имовинског стања гарантовано чланом 21. Устава, као и одредбе чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију. Поред овога, у иницијативи се истиче да наведеним Законом није предвиђен делотворан правни лек помоћу кога би могао да се смањи прописани порез у циљу остваривања права на ношење оружја за грађане сиромашнијег имовинског стања. Стога, по наводима иницијатора, порез на ношење оружја могу да плате само имућни грађани, што значи да једино они могу да се одбране од евентуалног напада и угрожавања права на живот, док остали грађани то право немају, иако им Устав у члану 21. став 1. гарантује једнакост пред Уставом и законом. Такође, иницијатор истиче да висина пореза на ношење оружја није одређена у складу са принципом одмеравања пореза према економској моћи обвезника, чиме је учињена повреда одредбе члана 91. став 2. Устава. Иницијативом поднетом Уставном суду 8. јуна 2008. године оспорена је уставност одредаба чл. 24. и 27а Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара („Службени гласник РС“, бр. 26/01, 80/02 и 43/04) из разлога што је законодавац одредио плаћање пореза који није адекватан предмету опорезивања, односно вишеструко је већи од предмета опорезивања, па је стога „неодржив и противуставан“. У иницијативи се истиче да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбом члана 91. став 2. Устава којом је прописано да се обавеза плаћања пореза и других дажбина заснива на економској моћи обвезника.
Уставни суд је, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава, надлежан да одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
Оспореним одредбама члана 24. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара ("Службени гласник РС", бр. 26/01, 80/02 и 43/04) прописани су годишњи износи пореза на регистровано оружје за које је издат оружни лист за држање и ношење оружја (оружје за лов и спорт), одобрење за држање трофејног оружја или одобрење за држање оружја (правних лица), као и годишњи износи пореза на оружје за које је издат оружни лист за држање оружја за личну безбедност, односно дозвола за ношење оружја за личну безбедност. Уставни суд је констатовао да су оспорене одредбе члана 24. Закона претрпеле измене и допуне ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара („Службени гласник РС“, број 31/09), али оне, по оцени Суда, нису од битног утицаја на одлучивање Суда у овој уставноправној ствари.
Оспореним одредбама члана 27а Закона, које су уведене чланом 12. Закона о изменама и допунама Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара („Службени гласник РС“, број 43/04), прописано је: да се за плаћање пореза за наредну годину износи пореза из члана 24. Закона (као и износи пореза из чл. 4, 10, 15. и 19.) усклађују у децембру месецу стопом раста цена на мало за претходних 12 месеци, према подацима републичке организације надлежне за послове статистике (став 1.); да се изузетно од става 1. овог члана за плаћање пореза за 2005. годину износи пореза из наведених чланова усклађују у децембру месецу 2004. године стопом раста цена на мало за период од првог наредног месеца од дана ступања на снагу овог закона до краја новембра 2004. године, према подацима републичке организације надлежне за послове статистике (став 2.); да се обрачунавање усклађених пореза из ст. 1. и 2. овог члана врши у односу на износе пореза прописане овим законом, при чему се усклађени износи заокружују тако што се износ до пет динара не узима у обзир, а износ преко пет динара заокружује на десет динара (став 3.); да се овлашћује Влада Републике Србије да објави усклађене износе пореза из ст. 1. и 2. овог члана. Уставни суд је констатовао да су ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара („Службени гласник РС“, број 31/09) престале да важе оспорене одредбе члана 27а став 3. (у оспореном делу) и става 4, будући да су замењене новим законским решењима која нису предмет оцене уставности у овој уставноправној ствари.
Одредбама Устава у односу на које иницијатор оспорава одредбу члана 24. став 2. Закона, утврђено је: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да је владавина права основна претпоставка Устава, да почива на неотуђивим људским правима и да се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије, да се непосредно примењују и морају бити у складу с Уставом (члан 16. став 2.).
Члан 18. Устава утврђује: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима; да се Законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Одредбом члана 19. Устава одређено је да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.
Одредбама члана 20. Устава утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (став 2.); да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Чланом 22. Устава гарантовано је свакоме право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом и право на уклањање последица које су повредом настале (став 1.), као и право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (став 2.).
Чланом 24. Устава утврђено је: да је људски живот неприкосновен (став 1.); да у Републици Србији нема смртне казне (став 2.) и да је забрањено клонирање људских бића (став 3.).
Према члану 25. Устава, физички и психички интегритет је неповредив и нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка, а према одредби члана 27. став 1. Устава свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбама члана 35. ст. 2. и 3. Устава утврђено је да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, а законом се одређују услови под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Чланом 194. Устава утврђен је принцип хијерархије домаћих и међународних правних аката, тако што је предвиђено: да је правни поредак Републике Србије јединствен (став 1.); да је Устав највиши правни акт Републике Србије (став 2.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (став 3.); да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије и да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом (став 4.); да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (став 5.).
Чланом 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) гарантовано је свакоме право на слободу и безбедност личности. Чланом 13. Конвенције гарантовано је свакоме коме су повређена права и слободе предвиђене Конвенцијом право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству, а чланом 14. Конвенције је утврђен принцип забране дискриминације по било ком основу у погледу уживања права и слобода предвиђених овом Конвенцијом.
Чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију прокламована је општа забрана дискриминације тако што је предвиђено да ће се свако право које закон предвиђа остварити без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу.
Оцењујући уставност оспорених одредаба Закона, Уставни суд је, поред одредаба на које су се позвали иницијатори, имао у виду и одредбу члана 91. став 1. Устава према којој се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, као и одредбе члана 97. Устава којима је утврђено овлашћење Републике Србије да, у оквиру своје надлежности, уређује и обезбеђује, поред осталог, и порески систем (тачка 6.) и финансирање остваривања права и дужности Републике утврђених Уставом и законом (тачка 15.).
Из одредаба Устава проистиче да је обавеза плаћања пореза конституисана као уставна обавеза и да је општег карактера, што значи да је свако дужан да плаћа порезе утврђене законом. Такође, Устав утврђује принцип да се обавеза плаћања пореза заснива на економској моћи обвезника, али ближе не дефинише начин, нити одређује критеријуме за одређивање нивоа економске моћи обвезника, већ уређивање тих питања у целини препушта законодавцу. Уставни суд сматра да су оспореним одредбама члана 24. и члана 27а ст. 1. и 2. оспореног Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара уређена поједина обележја и елементи пореза на регистровано оружје као посебне врсте пореза на употребу, држање и ношење добара (предмет опорезивања, износи пореза, механизам усклађивања висине пореза и др.). Законодавац је ова питања уредио на основу и у оквиру својих уставних овлашћења из члана 97. тач. 6. и 15. Устава. На који начин ће бити уређена поједина обележја и елементи пореза на регистровано оружје, по оцени Суда, ствар је законодавне политике у области уређивања пореског система.
Имајући у виду чињеницу да је набављање, држање и ношење оружја у посебном правном режиму, као и да је правни промет оружја од непосредног значаја за одбрану и личну безбедност грађана и као такав ограничен и условљен добијањем одобрења надлежног органа, Уставни суд је оценио да је оспореним одредбама Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара уређена материја на начин којим се не дира у суштину Уставом зајемчених права на живот, физички интегритет, слободу и безбедност, нити се мењају поједина уставна решења. Начело забране дискриминације гарантовано чланом 21. Устава подразумева једнак третман свих пред Уставом и законом, уз дозвољена одступања која се могу оправдати основаним и легитимним разлозима. По оцени Суда, законодавац је Уставом овлашћен да у пореској области прописује одређене сврсисходне и пропорционалне мере ради остваривања циљева пореске политике који могу бити фискалне и нефискалне природе. Целисходност пореске политике и мера за њено спровођење, укључујући и одређивање висине појединих фискалних обавеза, по оцени Суда, питања су о којима Суд није надлежан да одлучује, у смислу одредаба члана 167. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспорене одредбе члана 24. и члана 27а ст. 1. и 2. Закона не садрже повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, нити повреду члана 91. став 2. Устава према којој се обавеза плаћања пореза заснива на економској моћи обвезника. Стога Суд није нашао основа за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба Закона, те није прихватио иницијативе, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
Такође, Суд је утврдио да оспорена одредба члана 24. став 2. наведеног Закона није несагласна ни одредбама чл. 5, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију, будући да се овом одредбом ни по ком основу, па ни по основу имовног стања, не прави разлика међу пореским обвезницима који су имаоци одређених врста оружја, већ је њоме прописано да, под једнаким условима, плаћају у тачно одређеним једнаким годишњим износима порез на регистровано оружје. У том смислу, Суд констатује да је у оквиру тзв. широког поља слободне процене законодавца у пореској области да прописује пореске мере, односно друга средства интервенције ради постизања сврхе и циља одређених закона, уз уважавање пропорционалности између прописаних пореских мера, односно других средстава интервенције и циља закона. Суд сматра да су оспореном одредбом члана 24. став 2. наведеног Закона уређена питања из области пореског система на начин којим се не прави разлика међу пореским обвезницима у остваривању права и слобода гарантованих Конвенцијом, те није прихватио поднету иницијативу за оцену сагласности оспорене одредбе Закона са наведеним одредбама Европске конвенције заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију.
У погледу оспоравања уставности одредбе члана 24. став 2. наведеног Закона са становишта осталих уставних одредаба које иницијатор наводи, Уставни суд је оценио да у поднетим иницијативама нису наведени разлози и објашњења у чему би се састојала евентуална повреда уставности оспорене одредбе Закона, будући да се уставне одредбе на чију повреду се иницијатор позива не могу довести у правну и логичку везу са садржином оспорених одредаба Закона, па је оценио да нема основа за такву тврдњу иницијатора.
У вези оспоравања уставности одредаба члана 27. ст. 3. и 4. наведеног Закона, будући да су оспорене одредбе Закона престале да важе у току поступка пред овим судом, Уставни суд је обуставио поступак по поднетој иницијативи због престанка процесних претпоставки за вођење поступка, сагласно одредби члана 57. тачка 2) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу изнетог и одредаба члана 46. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, Суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић