Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 8. став 1. тачка 5), члана 11а став 3. и члана 25 став 3. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05).
2. Покреће се поступак за оцену уставности одредаба члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4.
3. Решење доставити Народној скупштини ради давања одговора.
4. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема Решења.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 8. став 1. тачка 5) и став 10, члана 11а ст. 3. и 5, члана 11б став 6, члана 24. став 4. и члана 25 став 3. Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05). У иницијативама се наводи да су одредбе члана 8. став 10. (коју је један од иницијатора нетачно означио као став 5.), члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. оспореног Закона, којима је прописано да се против решења које је донето по жалби на првостепено решење не може водити управни спор, несагласне са Уставом Републике Србије, и то са одредбама члана 36. којима се јемчи право на једнаку заштиту права и на правно средство и са одредбом члана 198. став 2, према којој законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Иницијатор који је оспорио одредбу члана 8. став 1. тачка 5) Закона није навео ниједан разлог из кога се наведена одредба оспорава, па се може закључити да је разлог оспоравања, заправо, у вези са одредбом члана 8. став 10. Закона. Одредба члана 11а став 3. Закона оспорава се из разлога што су дата превелика овлашћења руководиоцу организационе јединице кога овласти министар унутрашњих послова да доноси решење којим се одобрава ношење оружја за личну безбедност. Одредба члана 25. став 3. Закона која прописује да, по истеку рока од годину дана у коме је власник могао да отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије, по мишљењу иницијатора, несагласна је са одредбом члана 58. став 2. Устава, која одређује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Осим тога, по мишљењу једног од иницијатора, оспорене одредбе Закона о оружју и муницији несагласне су и са одредбама чл. 8. и 20. и члана 24. став 1. Устава.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о оружју и муницији („Службени гласник РС“, бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) прописано следеће:
Одредбом члана 7. став 1. Закона прописано је да се ватрено оружје може набављати само на основу одобрења Министарства унутрашњих послова - организационе јединице у општини на чијем подручју је пребивалиште, односно седиште лица које је поднело захтев за издавање одобрења (у даљем тексту: надлежни орган), а одредбама ст. 2. до 5. истог члана прописани су случајеви и услови за издавање и рокови важења одобрења за набавку делова за оружје и муниције.
Одредбама члана 8. став 1. тач. 1) до 6) Закона таксативно су предвиђени случајеви када надлежни орган неће издати одобрење за набављање ватреног оружја, а оспореном тачком 5) је прописано да се наведено одобрење неће издати лицу против кога се води прекршајни поступак за прекршај против јавног реда и мира за који је прописана казна затвора или за прекршај утврђен овим законом, за време док траје поступак. Оспорена одредба према којој се против решења донетог по жалби не може водити управни спор садржана је у ставу 10. члана 8. Закона, а не у ставу 5. како је то подносилац иницијативе означио.
Члан 11а Закона у одредбама ст. 1. и 2. прописује да оружје за личну безбедност може да носи лице које поседује оружни лист и дозволу за ношење тог оружја и да лице које жели да носи оружје за личну безбедност подноси писмени образложени захтев надлежном органу. Оспореном одредбом става 3. овог члана Закона прописано је да на основу захтева из става 2. овог члана руководилац организационе јединице кога овласти министар унутрашњих послова (у даљем тексту: овлашћени руководилац), решењем одобрава ношење оружја за личну безбедност ако утврди да постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбедности подносиоца захтева, док је оспореном одредбом става 5. истог члана прописано да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор.
Одредбама члана 11б ст 1. до 5. Закона прописана је надлежност за издавање дозволе за ношење оружја за личну безбедност, рокови важења, услови за продужење њеног важења, као и случајеви када ће се решењем ношење оружја забранити, односно када ће се пре истека важења дозволе ношење оружја забранити и дозвола за ношење оружја одузети, а оспореним ставом 6. овог члана предвиђено је да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор.
Оспореним ставом 4. члана 24. Закона такође је прописано да се против решења донетог по жалби изјављеној против решења надлежног органа о одузимању оружног листа, одобрења за држање оружја, односно решења о одузимању оружја и муниције, не може водити управни спор.
Одредбом члана 25. став 2. Закона прописано је да ће, по правоснажности решења о одузимању оружног листа, одобрења за држање оружја, оружја и муниције, надлежни орган позвати власника да у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције. Према оспореној одредби става 3. члана 25. Закона, по истеку рока из става 2. овог члана, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије.
Уставом Републике Србије утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 19. ст. 1. и 2.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права и да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. ст. 1. и 3.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката, одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана, као и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2, 4, 16. и 17.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).
Полазећи од наведених одредаба Устава, као и утврђења да ватрено оружје по својој природи представља опасну ствар која је подобна да угрози и повреди како живот и тело, тако и безбедност грађана, а да су живот, физички и психички интегритет и безбедност Уставом зајемчене и заштићене вредности, Уставни суд је оценио да је законодавац, у оквиру своје уставне надлежности да уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана и одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана, био овлашћен да, уређујући услове за набављање, држање и ношење оружја, законом утврди и случајеве када надлежни орган неће издати одобрење за набављање ватреног оружја, као што је то и учињено у члану 8. став 1. Закона. Стога Уставни суд није нашао основа за прихватање иницијативе за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе члана 8. став 1. тачка 5) Закона о оружју и муницији, којом је прописан један од случајева у коме се одобрење за набављање ватреног оружја неће издати. Ово посебно имајући у виду да се ова оспорена одредба Закона односи на ситуацију када је у односу на подносиоца захтева за добијање одобрења за набавку ватреног оружја у току прекршајни поступак због прекршаја против јавног реда и мира за који се може изрећи казна затвора или због кршења одредаба управо Закона о оружју и муницији, дакле у случају да у односу на подносиоца захтева постоји основана сумња да је извршио тежи прекршај са елементом насиља или да је учинио прекршај који се односи на његово противправно понашање у вези оружја и муниције.
Оцењујући сагласност оспорене одредбе члана 11а став 3. Закона са Уставом, Уставни суд је оценио да је законодавац био овлашћен да, у оквиру наведених уставних надлежности, као и надлежности да уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа, предвиди дискреционо право надлежног републичког органа да утврђује да ли у конкретном случају постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбедности подносиоца захтева, који би оправдавали да му се одобри ношење оружја за личну безбедност. Наиме, безбедност грађана у Републици Србији гарантују и дужни су да обезбеде надлежни државни органи, па је стога добијање одобрења за ношење оружја ради личне сигурности изузетак који, због природе оружја на коју је претходно већ указано, не може зависити од процене самог подносиоца захтева, већ нужно захтева свестрану процену и утврђивање околности у сваком конкретном случају од стране надлежног органа. Сагласно изнетом, Уставни суд није нашао да има основа за прихватање поднете иницијативе ни у односу на одредбу члана 11а став 3. Закона.
Разматрајући наводе на којима се заснива оспоравање одредбе члана 25. став 3. Закона, којом је прописано да по истеку рока од годину дана од дана правоснажности решења о одузимању оружног листа, одобрења за држање оружја, односно оружја и муниције, одузето оружје и муниција коју власник није отуђио, односно продао на начин предвиђен ставом 2. истог члана Закона, постају власништво Републике Србије, Уставни суд је пошао, као прво, од режима стицања својине на оружју и муницији и промета ове врсте ствари. Наиме, због своје природе, оружје и муниција, као и друге опасне ствари нису у слободном промету, већ је промет ових ствари законом ограничен и својина на њима се може стећи само на начин и под условима предвиђеним Законом о оружју и муницији. Тако се, сагласно одредби члана 27. став 1. Закона, прометом оружја, делова за оружје и муницијом могу бавити само предузеће и радња који, пре уписа у одговарајући регистар, за то добију одобрење надлежних органа. Са друге стране, ватрено оружје, делови за ватрено оружје и муниција се, у складу са одредбама члана 7. Закона, могу набављати само на основу одобрења Министарства унутрашњих послова, што значи да стицање својине на оружју и муницији није могуће без одобрења надлежног органа, при чему су чланом 5. истог Закона приписане врсте оружја чији је промет, набављање, држање и ношење у потпуности забрањено. Из наведеног следи да је постојање одобрења надлежног органа услов стицања својине на оружју (iustus titulus), те се одузимањем овог одобрења губи законски основ за поседовање оружја. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да се сагласност оспорене законске одредбе не може ценити само у односу на члан 58. став 2. Устава, већ да се претходно мора поћи од одредбе става 1. члана 58. којом се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права која су стечена само на основу закона. Стога се, по оцени Уставног суда, одредба члана 25. став 3. Закона о оружју и муницији и не може довести у непосредну везу са Уставом зајемченим правом из члана 58. став 2. Устава, којом је утврђено да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Ово из разлога што се наведено уставно јемство односи само на право својине стечено сагласно закону, односно да би се могло говорити о одузимању или ограничењу права својине предуслов је да поседовање одређене ствари представља право својине сагласно одговарајућем закону. Како у конкретном случају до одузимања оружног листа, односно одобрења за држање оружја долази ако наступи неки од Законом прописаних разлога због којих се према члану 8. Закона одобрење за набављање оружја не може ни издати, то правоснажношћу решења о одузимању својина на оружју губи свој заштитни карактер, те не може уживати ни заштиту уставних јемстава.
Са друге стране, чак и када би се прихватило да једном стечено право својине на оружју, на основу издатог одобрења, не може изгубити такав карактер каснијим одузимањем одобрења, Уставни суд налази да нема основа за тврдње иницијатора о неуставности оспорене одредбе Закона о оружју и муницији. Изнету оцену Уставни суд заснива на одредби члана 20. став 1. Устава којом се утврђује под којим условима људска и мањинска права зајемчена Уставом могу бити законом ограничени. Наиме, ограничење права својине допушта сам Устав у члану 58. став 2. Полазећи од свега што је претходно речено, неспорно је да је ограничење права својине на оружју за које власник више нема одобрење да га држи, у јавном интересу, односно у интересу, пре свега, безбедности других грађана и заштите њихових уставних права. Самим тим и сврха ограничења је допуштена и легитимна. Даље, прописивањем да власник има могућност да сам отуђи оружје за чије поседовање је изгубио законски основ, и то у року од годину дана од правоснажности решења којим је престао основ легалног држања оружја, законодавац је, по оцени Уставног суда, обим ограничења права својине свео на меру која је неопходна да се задовољи уставна сврха прописаног ограничења, водећи рачуна при томе да самом власнику омогући да за оружје које поседује добије одговарајућу накнаду, без задирања у суштину зајемченог права. Коначно, Уставни суд указује да ако власник оружја не искористи законско право да у примереном периоду од годину дана сам отуђи оружје за чије држање му је одузето одобрење, може се сматрати да је тиме испољио незаинтересованост да за ствар која је била у његовом власништву себи обезбеди одговарајућу тржишну накнаду и да се тиме ове ствари одрекао, чиме конкретно оружје, у суштини, постаје тзв. напуштена ствар (res derelicta), која, према општим правилима грађанског права постаје својина државе, без икакве новчане надокнаде бившем власнику.
На основу свега изложеног, Суд је нашао да одредба члана 25. став 3. Закона није несагласна са Уставом и одлучио као у тачки 1. изреке.
Међутим, полазећи од одредаба члана 198. Устава, којима је утврђено да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону и да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита, Уставни суд је оценио да се основано може поставити питање да ли су оспорене одредбе члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији, којима је прописано да се против решења које је донето по жалби не може водити управни спор, сагласне са Уставом. При томе, Уставни суд је имао у виду да је у случајевима утврђеним наведеним одредбама Закона обезбеђена двостепеност у одлучивању од стране органа управе, али да овим законом није предвиђен било који вид судске заштите која би обезбедила преиспитивање законитости решења министра унутрашњих послова донетог по жалби против првостепеног решења којим се одбија захев за издавање одобрења за набављање оружја и муниције, за ношење оружја за личну безбедност, односно којим се ношење оружја забрањује и којим се одузима дозвола за ношење и држање оружја и муниције, па је одлучио као у тач. 2. до 4. изреке.
Стога је Суд оценио да има основа да се, поводом поднетих иницијатива, у складу са одредбом члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покрене поступак за оцену уставности одредаба члана 8. став 10, члана 11а став 5, члана 11б став 6. и члана 24. став 4. Закона о оружју и муницији, па је одлучио као у тач. 2. и 4. изреке.
Полазећи од изложеног, а на основу одредаба члана 46. тач. 1) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић