Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. октобра 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се предлог за утврђивање неуставности одредбе члана 42. став 1. Закона о научноистраживачкој делатности ("Службени гласник РС", број 110/05).
О б р а з л о ж е њ е
Предлогом овлашћеног предлагача покренут је поступак за оцену уставности одредбе члана 42. став 1. Закона наведеног у изреци у односу на одредбе члана 82. став 2. и члана 86. став 1. Устава Републике Србије. Предлагач истиче да се одредбама чл. 40. и 41. оспореног Закона дефинишу врсте научних института у зависности од врсте истраживања, облика организовања, начина финансирања и власничке структуре. С тим у вези, наводи да су услови које треба да испуњавају научни институти, прописани одредбама члана 44. Закона, строжији од услова прописаних чланом 46. Закона који се односе на оснивање и рад истраживачко-развојних института. Стога сматра да лица која располажу приватном или мешовитом својином могу да се баве научноистраживачком делатношћу нижег ранга, јер не могу организовати научне институте. Према наводима предлагача, поменути Закон фаворизује државну својину, будући да је оспореном одредбом Закона прописано да се научни институт искључиво оснива, односно организује као установа, чиме се омогућава да научни институт оснива искључиво држава. На основу овога, предлагач сматра да је оспорена одредба Закона у супротности са одредбом члана 84. став 2. Устава према којој су забрањени акти којима се ограничава слободна конкуренција стварањем доминантног положаја, као и одредбом члана 86. став 1. Устава којом се гарантује равноправност свих облика својине.
На седници Уставног суда одржаној 24. фебруара 2010. године, закључено је да се предлог за оцену уставности оспорене одредбе Закона достави Народној скупштини на одговор, на основу одредаба члана 33. став 1. и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
У одговору Законодавног одбора Народне скупштине достављеном Уставном суду 14. маја 2010. године, поред осталог, истиче се да је Законом о научноистраживачкој делатности на јединствен начин и под истим условима омогућено Републици, аутономној покрајини, јединицама локалне самоуправе, домаћем и страном правном и физичком лицу да могу оснивати научни институт и истраживачко-развојни институт, без обзира на облик својине. Давалац одговора наводи да је потребно да институти испуњавају Законом прописане услове, као и да Закон не дискриминише приватну или мешовиту својину којом располажу и послују институти, већ гарантује равноправност свих облика својине. У одговору се наводи да Закон није "рангирао институте", нити да научни институт има квалитет вишег ранга у односу на истраживачко-развојни институт, као и да сваки институт, без обзира на облик организовања и својину, остварује квалитет превасходно својим научноистраживачким радом. На основу тога, Законодавни одбор сматра да оспорена одредба Закона није несагласна одредбама чл. 84. и 86. Устава.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је Законом о научноистраживачкој делатности ("Службени гласник РС", број 110/05) уређен систем научноистраживачке делатности у Републици Србији који, поред осталог, обухвата: планирање и остваривање општег интереса у научноистраживачкој делатности, обезбеђивање квалитета научноистраживачког рада и развоја научноистраживачке делатности, општа начела оснивања, организације и управљања организацијама које обављају ову делатност, општи интерес у научноистраживачкој делатности и услове за обављање те делатности ради остваривања општег интереса, стицање звања истраживача, финансирање програма од општег интереса, као и друга питања од значаја за обављање научноистраживачке делатности (члан 1.). Научноистраживачка делатност, у смислу члана 2. Закона, дефинисана је као делатност од посебног значаја за Републику Србију. Поред наведеног, Законом је у Глави V. под називом "Институти" уређена материја која се односи на оснивање и обављање научноистраживачке делатности од општег интереса, врсте института, дефинисање појмова научних института, истраживачко-развојних института и института од националног значаја за Републику Србију, приватизацију института, као и друга питања од значаја за рад и функционисање института.
Оспореном одредбом члана 42. став 1. Закона о научноистраживачкој делатности прописано је да се научни институт оснива, односно организује као установа, у складу са прописима о јавним службама. Одредбама чл. 44. и 46. Закона, које су у непосредној вези са оспореном одредбом Закона, прописано је које услове мора да испуни научни институт да би могао обављати научноистраживачку делатност ради остваривања општег интереса, односно услови које мора испуњавати истраживачко-развојни институт да би могао обављати научноистраживачку делатност ради остваривања општег интереса.
Чланом 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда да одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
Чланом 112. Закона о Уставном суду прописано је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама овог закона.
Одредбама Устава у односу на које предлагач изричито оспорава одредбу члана 42. став 1. Закона о научноистраживачкој делатности, утврђено је: да сви имају једнак правни положај на тржишту и да су забрањени акти којима се супротно закону ограничава слободна конкуренција стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја (члан 84. ст. 1. и 2.); да се јемче приватна, задружна и јавна својина, да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, као и да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 86. став 1.).
За оцену уставности оспорене одредбе Закона од значаја су и одредбе Устава којима је утврђено: да Република Србија подстиче и помаже развој науке, културе и уметности (члан 73.) и да Република Србија уређује и обезбеђује развој Републике Србије, научнотехнолошки развој, као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 12. и 17.).
Имајући у виду садржину оспореног Закона о научноистраживачкој делатности и правно-логичку везу утврђених решења која се односе на оснивање и обављање научноистраживачке делатности од општег интереса, Уставни суд је приликом разматрања уставности оспорене одредбе Закона имао у виду посебно одредбе чл. 33. до 46. Закона, којима је прописано: да је институт, у смислу овог закона научноистраживачка организација која обавља научноистраживачку делатност од општег интереса, под условима утврђеним овим законом (члан 33.); да се институт може основати као установа, у складу са прописима о јавним службама, или као привредно друштво, у складу са прописима о привредним друштвима, као и да се на оснивање, рад и укидање института примењују прописи који се односе на јавне службе или прописи који се односе на привредна друштва, у зависности од тога да ли се институт оснива као установа или привредно друштво (члан 34.); да оснивач института може бити Република, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе, домаће и страно правно и физичко лице, у складу са законом (члан 35. став 1.); да институт чији је оснивач Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе послује средствима у државној својини, а институт чији је оснивач домаће и страно правно и физичко лице послује средствима у другим облицима својине у складу са законом (члан 36. став 1.); да се делатност и организација у институтима уређују статутом (члан 37. став 1.); да институтом управља оснивач, односно власник сразмерно уделу капитала, а ако је оснивач института Република право управљања институтом остварује Влада, у складу са законом, док у институтима са мешовитим државним и приватним капиталом право управљања остварује се сразмерно уделу државног, односно приватног капитала (члан 38.); да институт може обављати научноистраживачку делатност као научни институт, истраживачко-развојни институт или институт од националног значаја за Републику Србију (члан 40.); да према власничкој структури институт може бити државни, приватни и мешовити, да је државни институт онај институт чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, односно институт са већинским државним капиталом, а приватни институт је институт чије је оснивач физичко или правно лице или институт у коме је већински приватни капитал, док је институт за мешовитим власништвом онај институт у коме је једнако учешће државног и приватног капитала (члан 41.); да се научни институт оснива, односно организује као установа, у складу са прописима о јавним службама, а истраживачко-развојни институт се оснива, односно организује као установа, у складу са прописима о јавним службама или као привредно друштво, у складу са прописима о привредним друштвима, док се организација, обављање делатности и друга питања од значаја за рад института уређују статутом института (члан 42. ст. 1. до 3.); да је научни институт установа чију претежну делатност чине основна истраживања и примењена истраживања која су у функцији валоризације резултата основних истраживања (члан 43.), а да је истраживачко-развојни институт организација чију претежну делатност чине примењена и развојна истраживања усмерена ка задовољавању потреба непосредних корисника резултата истраживања, и основна истраживања као основа за примењена и развојна истраживања (члан 45.).
С обзиром на то да је оспореном одредбом члана 42. став 1. Закона о научноистраживачкој делатности прописано да се научни институт оснива, односно организује као установа, у складу са прописима о јавним службама, Уставни суд је нашао да су за одлучивање о поднетом предлогу од значаја и следеће одредбе Закона о јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 42/91, 71/94 и 79/05) којима је прописано: да се јавном службом у смислу овог закона сматрају установе, предузећа и други облици организовања утврђени законом, који обављају делатност односно послове којима се обезбеђује остваривање права грађана односно задовољавање потреба грађана и организација, као и остваривање другог законом утврђеног интереса у одређеним областима, док грађани могу обављати одређене делатности односно послове, у складу са законом (члан 1.); да средства којима послују предузећа, установе и други облици организовања из члана 1. овог закона могу бити у свим облицима својине (члан 2.); да се ради обезбеђивања остваривања права утврђених законом и остваривања другог законом утврђеног интереса у области образовања, науке, културе, физичке културе, ученичког и студентског стандарда, здравствене заштите, социјалне заштите, друштвене бриге о деци, социјалног осигурања, здравствене заштите животиња, оснивају установе (члан 3. став 1.); да установу, предузеће и други облик организовања за обављање делатности односно послова из члана 3. овог закона могу основати Република, аутономна покрајина, град, општина и друга правна и физичка лица (члан 4.); да се у облицима организовања који се оснивају и послују средствима у различитим облицима својине, право управљања остварује по основу удела средстава, у складу са законом (члан 7.) и да установе, предузећа и други облици организовања обављају делатност, односно послове из члана 3. овог закона на начин којим се обезбеђује уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права грађана и организација и задовољавање потреба корисника (члан 8. став 1.).
Из наведених одредаба оспореног Закона, као и Закона о јавним службама, на чију примену упућује оспорена одредба члана 42. став 1. Закона, према оцени Уставног суда, проистиче да је под истим, законом прописаним условима, омогућено Републици, аутономној покрајини, јединицама локалне самоуправе, домаћем и страном правном и физичком лицу оснивање научних института и истраживачко-развојних института, без обзира на облик својине капитала којим се институти оснивају (тј. да ли је у питању јавна, приватна или мешовита својина). Стога, Суд сматра да сви институти, било да су државни, приватни или институти са мешовитим власништвом у зависности од власничке структуре, односно научни институти и истраживачко-развојни институти у зависности од облика организовања и делатности коју обављају, имају једнак правни положај на тржишту, те да се оспореном регулативом ни на који начин не ограничава њихова слободна конкуренција. Имајући у виду изнето, Суд је утврдио да оспореном одредбом Закона није учињена повреда одредаба из члана 84. став 2. и члана 86. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 14) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић