Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Прола, Чедомира Карагаће, Милице Пађан, Лајоша Мишколција, свих из Темерина и Душка Мачкића из Бачког Јарка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србиј е, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Прола, Чедомира Карагаће, Душка Мачкића, Милице Пађан и Лајоша Мишколција и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3486/10 од 25. марта 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова, изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2009. године, исправљене решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова, изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2009. године, исправљене решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Проле, Чедомир Карагаћа, Милица Пађан, Лајош Мишколци, сви из Темерина и Душко Мачкић из Бачког Јарка су 17. новембра 2010. године, преко пуномоћника Душана Ђурђевића, адвоката из Темерина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правичну накнаду за рад, зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да је оспореном другостепеном пресудом одбијен њихов тужбени захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године; да је Законом о полицији прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији, односно да није појединачним решењем за сваког од подносилаца уставне жалбе утврдио коефицијенте за обрачун плате који су за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да су поступајући судови одбили тужбени захтев подносилаца уставне жалбе и који се односио на исплату трошкова за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора за наведени период; да је одредбама члана 118. Закона о раду прописано да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану и право на регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду, те да другостепени суд није могао да одбије наведени тужбени захтев само због чињенице да не постоје посебни прописи којима би био утврђен обим наведених права и начин остваривања тих права. Стога подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом повређено означено уставно право, те су предложили да Уставни суд жалбу усвоји и наложи надлежном суду да понови поступак по жалби тужбеног изјављеној против првостепене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 7. новембра 2007. године поднели тужбу против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Нови Сад - ПС - ПИ Темерин, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, као и исплате накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године , са законском затезном каматом, тражећи истовремено и ослобађање од плаћања судских такси.
Пресудом Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2007. године је делимично усвојен тужбени захтев тужилаца и обавезана је тужена да исплати тужиоцима на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, као и на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, за сваког тужиоца понаособ конкретне месечне износе утврђене овом пресудом, са законском затезном каматом, док је одбијен захтев којим су тужиоци тражили ослобађање од плаћања судских такси.
Решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3486/10 од 25. марта 2010. године, којом је усвојио жалбу и преиначио пресуду Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2007. године, исправљен у решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године тако што је одбио тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, као и на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године у износима досуђеним првостепеном пресудом и обавезао тужиоце да на име трошкова парничног поступка плат е туженој одговарајући новчани износ. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је у првостепеном поступку утврђено да су тужиоци запослени код тужене као овлашћена службена лица; да су тужиоци приликом обављања послова радили прековремено, на дане државних и верских празника и ноћу, али да им по тим основама није исплаћиван додатак на зараду, већ је тужиоцима исплаћивана зараду на бази просечног годишњег фонда од 174 сата за сваки месец, без обзира колико су ефективно радили. Полазећи од одредаба члана 147. Закона о полицији, другостепени суд је закључио да су прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу и услови рада вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, као и да су топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора укључени у коефицијент радног места. Стога је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио њихов тужбени захтев.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбама члана 1. ст 2. и 3. Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) је било прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, као и да се на запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена.
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују се права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, а да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима(члан 13. ); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", број 62/06,), било је прописано: да плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују се на основу основице за обрачун плата, коефицијента, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да к оефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, те да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.); да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором. (члана 5. став 1. тач. 2), 3) и 5)).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица) (члан 7. став 1.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и других примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/00, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да, уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Имајући у виду наведено и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђено да подносиоцима уставне жалбе приликом обављања послова прековремено, на дане државних и верских празника и ноћу, по тим основ има није исплаћиван додатак на зараду, већ је подносиоцима исплаћивана зарада на бази просечног годишњег фонда од 174 сата за сваки месец, без обзира колико су ефективно радили, Уставни суд сматра да је оспореном другостепеном пресудом њима повређено право на правичну накнаду за рад.
У вези закључка другостепеног суда да су, у смислу члана 147. Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, Уставни суд посебно указује да се наведени закључак не заснива на утврђењу да ли су и када подносиоцима уставне жалбе донета нова решења о распоређивању са утврђеним коефицијентом плате који садржи законом предвиђено увећање, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би могло бити од утицаја на одлуку о основаности њиховог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспорено м пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3486/10 од 25. марта 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је обавезао Апелациони суд у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби Републике Србије - Ми нистарство унутрашњих послова изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2009. године исправљене решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године.
6. Што се тиче права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, Уставни суд је најпре констатовао да је на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, прозлазило да су у периоду до 31. децембра 2006. године ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, што значи да су ове накнаде исплаћиване кроз плату подносилаца уставне жалбе. За период после 1. јануара 2007. године, од када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, Уставни суд је утврдио да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију. Наиме, Уставни суд је оценио да накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор запослених у Министарству унутрашњих послова, па и полицијских службеника, нису уређене Законом о полицији, те се на њих примењују прописи који важе за остале државне службенике. Уставни суд констатује да посебним законима који уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог и право на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и на регрес за коришћење годишњег одмора. Посебни прописи који уређују права државних службеника не гарантују као посебн а примањ а накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац државног службеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом државном службенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године, на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
7 . На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да је оспореном другостепеном пресудом одбијен њихов тужбени захтев за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године; да је Законом о полицији прописано да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији, односно да није појединачним решењем за сваког од подносилаца уставне жалбе утврдио коефицијенте за обрачун плате који су за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да су поступајући судови одбили тужбени захтев подносилаца уставне жалбе и који се односио на исплату трошкова за исхрану и регрес за коришћење годишњег одмора за наведени период; да је одредбама члана 118. Закона о раду прописано да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану и право на регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду, те да другостепени суд није могао да одбије наведени тужбени захтев само због чињенице да не постоје посебни прописи којима би био утврђен обим наведених права и начин остваривања тих права. Стога подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом повређено означено уставно право, те су предложили да Уставни суд жалбу усвоји и наложи надлежном суду да понови поступак по жалби тужбеног изјављеној против првостепене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносиоци уставне жалбе су 7. новембра 2007. године поднели тужбу против тужене Републике Србије - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Нови Сад - ПС - ПИ Темерин, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дане државних и верских празника и рада ноћу, као и исплате накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године , са законском затезном каматом, тражећи истовремено и ослобађање од плаћања судских такси.
Пресудом Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2007. године је делимично усвојен тужбени захтев тужилаца и обавезана је тужена да исплати тужиоцима на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, као и на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, за сваког тужиоца понаособ конкретне месечне износе утврђене овом пресудом, са законском затезном каматом, док је одбијен захтев којим су тужиоци тражили ослобађање од плаћања судских такси.
Решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3486/10 од 25. марта 2010. године, којом је усвојио жалбу и преиначио пресуду Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2007. године, исправљен у решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године тако што је одбио тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу, као и на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године у износима досуђеним првостепеном пресудом и обавезао тужиоце да на име трошкова парничног поступка плат е туженој одговарајући новчани износ. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је у првостепеном поступку утврђено да су тужиоци запослени код тужене као овлашћена службена лица; да су тужиоци приликом обављања послова радили прековремено, на дане државних и верских празника и ноћу, али да им по тим основама није исплаћиван додатак на зараду, већ је тужиоцима исплаћивана зараду на бази просечног годишњег фонда од 174 сата за сваки месец, без обзира колико су ефективно радили. Полазећи од одредаба члана 147. Закона о полицији, другостепени суд је закључио да су прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу и услови рада вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, као и да су топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора укључени у коефицијент радног места. Стога је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио њихов тужбени захтев.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбама члана 1. ст 2. и 3. Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) је било прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, као и да се на запослене у државним органима и изабрана односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена.
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују се права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, а да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима(члан 13. ); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", број 62/06,), било је прописано: да плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују се на основу основице за обрачун плата, коефицијента, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да к оефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, те да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.); да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором. (члана 5. став 1. тач. 2), 3) и 5)).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица) (члан 7. став 1.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и других примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/00, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе, поред осталог, поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да, уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова прековремени, ноћни и рад на дан државног и верског празника није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плате, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Имајући у виду наведено и да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђено да подносиоцима уставне жалбе приликом обављања послова прековремено, на дане државних и верских празника и ноћу, по тим основ има није исплаћиван додатак на зараду, већ је подносиоцима исплаћивана зарада на бази просечног годишњег фонда од 174 сата за сваки месец, без обзира колико су ефективно радили, Уставни суд сматра да је оспореном другостепеном пресудом њима повређено право на правичну накнаду за рад.
У вези закључка другостепеног суда да су, у смислу члана 147. Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, Уставни суд посебно указује да се наведени закључак не заснива на утврђењу да ли су и када подносиоцима уставне жалбе донета нова решења о распоређивању са утврђеним коефицијентом плате који садржи законом предвиђено увећање, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би могло бити од утицаја на одлуку о основаности њиховог тужбеног захтева за означени период, са становишта зајемченог права на правичну накнаду за рад.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспорено м пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3486/10 од 25. марта 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је обавезао Апелациони суд у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби Републике Србије - Ми нистарство унутрашњих послова изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 17/08 од 22. децембра 2009. године исправљене решењем Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Темерину П1.1504/10 од 5. фебруара 2010. године.
6. Што се тиче права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, Уставни суд је најпре констатовао да је на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, прозлазило да су у периоду до 31. децембра 2006. године ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, што значи да су ове накнаде исплаћиване кроз плату подносилаца уставне жалбе. За период после 1. јануара 2007. године, од када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, Уставни суд је утврдио да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију. Наиме, Уставни суд је оценио да накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор запослених у Министарству унутрашњих послова, па и полицијских службеника, нису уређене Законом о полицији, те се на њих примењују прописи који важе за остале државне службенике. Уставни суд констатује да посебним законима који уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог и право на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и на регрес за коришћење годишњег одмора. Посебни прописи који уређују права државних службеника не гарантују као посебн а примањ а накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац државног службеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом државном службенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године, на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
7 . На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић