Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милета Ландеке из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милета Ландеке изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миле Ландека из Новог Сада је 24. јуна 2010. године, преко пуномоћника Соње Хаџи-Борјановић, адвоката из Новог Сада, поднео уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године, због повреде начела забране дискриминације, начела судске заштите права, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 22, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе дискриминисан у односу на друге тужиоце којима је у парничним поступцима који су се водили пред Општинским, односно Окружним судом у Новом Саду, у предметима Гж. 4124/05, Гж. 3086/05, Гж. 938/06, Гж. 4133/08 и др. досуђена законска затезна камата у складу са одредбама материјалног права; да је подносилац након доношења пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године, којом је правноснажно окончан парнични поступак који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 9047/04, поднео тужбу против Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и Републике Србије, ради накнаде материјалне штете која им је причињена наведеном пресудом Окружног суда у Новом Саду , и то делимичним непризнавањем права на законску затезну камату; да је пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године донета незаконитим радом поступајућих судија; да се, по мишљењу подносиоца, у конкретном случају не ради о правном ставу Окружног суда у Новом Саду, већ се ради о незаконитом поступању, али да такво становиште није заузео Апелациони суд у Београду који је донео оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године, ставом првим изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев којим су тужиоци Миле Ландека, овде подносилац уставне жалбе, Саша Грујин, Марија Адамов, Ђорђе Адамов, Татјана Адамов и мал. Л. А , коју заступа мајка Татјана Адамов, сви из Новог Сада, тражили да се обавежу тужени Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и Републик а Србиј а, да сваком од њих на име накнаде штете исплате одређене новчане износе, са законском затезном каматом почев од 22. марта 2008. године па до исплате . Ставом другим изреке ове пресуде обавезани су тужиоци да солидарно туженој Републици Србији на име трошкова парничног поступка исплате износ од 6.750 динара, док је ставом трећим одбијен као неоснован предлог тужилаца за ослобођење од плаћања трошкова парничног поступка – судских такси.
Поступајући по жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године којом је у ставу првом изреке жалбу одбио као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године, док је ставом другим изреке одбијен као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да из утврђеног чињеничног стања произилази: да је пресудама Општинског суда у Новом Саду донетим у раније вођеним парничним поступцима тужени Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд обавезан да тужиоцима накнади штету , са законском затезном каматом, почев од дана када је закључен стечајни поступак над осигуравајућим организацијама; да је Окружни суд у Новом Саду првостепене пресуде преиначио у делу захтева који се односи на исплату законске затезне камате , и то тако што је камату тужиоцима досудио почев од дана подношења тужбе, односно преиначио првостепене пресуде у делу у коме је тужиоцима била досуђена законска затезна камата за ранији период – почев од дана закључења стечајног поступка над осигуравајућим организацијама. Даље је наведено: да је Апелациони суд прихватио становиште првостепеног суда налазећи да је правилно применио материјално право , и то одредбу члана 172. Закона о облигационим односима, када је одбио тужбени захтев и за своју одлуку дао јасне и довољне разлоге, јер се заснивају на савесној и брижљивој оцени изведених доказа; да је Апелациони суд ценио наводе жалбе у којима је истакнуто да су тужиоци жртве нестручног, незаконитог и несавесног рада, да су њихова потраживања у потпуности обезвређена, али је нашао да овакви наводи нису основани; да судије Окружног суда у Новом Саду нису поступале нити незаконито, нити неправилно, те самим тим нису ни проузроковали штету тужиоцима, па због тога нема ни одговорности тужене Републике Србије; да штету није причинило ни Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, које је у потпуности поступило по правноснажним пресудама; да је Окружни суд у Новом Саду правилно применио материјално право када је тужиоцима досудио камату од дана подношења тужбе , сагласно одредби члана 324. став 2. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члана 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, као и да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом (члан 172.); да јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника, а ако је уговорено да буде већа, она се своди на меру дужникове обавезе, да јемац одговара за испуњење целе обавезе за коју је јемчио, ако његова одговорност није ограничена на неки њен део или на други начин подвргнута лакшим условима, да је он дужан да накнади потребне трошкове које је поверилац учинио у циљу наплате дуга од главног дужника, да јемац одговара и за свако повећање обавезе које би настало дужниковом доцњом или дужниковом кривицом, уколико није друкчије уговорено, да он одговара само за ону уговорену камату која је доспела после закључења уговора о јемству (члан 1002.).
Законом о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99) било је прописано, да ш тета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства, а уговор о обавезном осигурању је био закључен с организацијом за осигурање над којом је отворен поступак стечаја, која није накнађена из стечајне масе, односно део штете који није накнађен из стечајне масе, накнађује се из средстава гарантног фонда (члан 106.).
5. Оцењујући најпре разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године, није повређено наведено право .
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови, у границама својих надлежности, након изведених доказа и утврђеног чињеничног стања у парничном поступку који је спроведен у складу са законским одредбама, уз примену меродавног материјалног права, за коју су дати уставноправно прихватљиви разлози. Наиме, редовни судови су своје одлуке засновали на чињеници да одговорност државе као правног лица за штету коју проузрокује њен орган, у смислу члана 172. став 1. ЗОО, постоји ако је штета настала као последица таквог рада њеног органа који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења. Тако, орган који поступа у оквиру свог законског овлашћења није одговоран за погрешно тумачење законске норме, нити примена неодговарајуће законске норме, као ни погрешно заузет правни став у одлуци донетој у вршењу функције државног органа представља такву повреду дужности која сама по себи може бити квалификована као незаконит или неправилан рад. Уставни суд напомиње и да је пракса редовних судова у Републици Србији на истом становишту - државни орган у вршењу функције који поступа у оквиру датог овлашћења није одговоран за штету која настане у одговарајућем поступку услед погрешне примене прописа као последице погрешног тумачења прописа (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж - 528/2009 од 27. октобра 2011. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да, с обзиром на то да начело из члана 22. Устава, које јемчи право на судску заштиту у случају повређивања или ускраћивања неког људско г прав а зајемченог Уставом, кон сумира у себи право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, које у конкретном случају подносиоцу није повређено, то није могло доћи ни до повреде начела садржаног у члану 22. Устава.
Такође, Уставни суд оцењује да су неосновани и наводи у погледу истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер оспорена другостепена пресуда очигледно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на судску заштиту у жалбеном поступку. Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред судом или органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да су оспореним пресудама повређени начело забране дискриминације и право на једнаку заштиту права пред судовима , из члана 21. ст. 1. и 2. и члана 36. став 1. Устава, јер су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, Уставни суд је оценио да су и ови наводи неосновани.
Наиме, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 4124/05 од 24. јануара 2007. године, Гж. 3086/05 од 20. децембра 2006. године, Гж. 938/06 од 12. септембра 2007. године, Гж. 4133/08 од 30. септембра 2009. године, Гж. 3877/07 од 16. септембра 2009. године су донете у парничним поступцима у којима је тужени било Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, а предмет тужбеног захтева накнада штете у висини неисплаћене законске затезне камате. Наведеним пресудама Окружни суд у Новом Саду је обавезао туженог да из својих средстава тужиоцима који су имали закључене уговоре о обавезном осигурању са организацијама за осигурање над којима су отворени поступци стечаја, накнади штету проузроковану употребом превозних средстава коју тужиоци нису успели да наплате, нити им је она надокнађена из стечајне масе. Окружни суд је усвојио тужбене захтеве на основу одред аба члана 1002. ЗОО и члана 106. Закона о осигурању имовине и лица. Међутим, у пресудама које су оспорене у овом уставносудском поступку јесте одлучивано о праву на накнаду штете, али не на основу одредаба садржаних у члану 1002. ЗОО и члан у 106. Закона о осигурању имовине и лица, већ по основу незаконитог рада државног органа из члана 172. ЗОО . Поред туженог Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд , као тужени је означена и Република Србија, чији је орган - Окружни суд у Новом Саду, према мишљењу подносиоца, својим незаконитим радом њему проузроковао штету. Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и други тужиоци о чијим правима је одлучивано у наведеним парничним поступцима означеним у уставној жалби, нису налазили у истој правној и чињеничној ситуацији. Уставни суд напомиње да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке. Дакле, у овом случају, не постоји различито поступање судова у смислу члана 36. став 1. Устава.
У вези са изнетим, Уставни суд, такође, оцењује да нема основа за тврдње да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе дискриминисан у односу на друге тужиоце којима је у парничним поступцима који су се водили пред Општинским, односно Окружним судом у Новом Саду, у предметима Гж. 4124/05, Гж. 3086/05, Гж. 938/06, Гж. 4133/08 и др. досуђена законска затезна камата у складу са одредбама материјалног права; да је подносилац након доношења пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године, којом је правноснажно окончан парнични поступак који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 9047/04, поднео тужбу против Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и Републике Србије, ради накнаде материјалне штете која им је причињена наведеном пресудом Окружног суда у Новом Саду , и то делимичним непризнавањем права на законску затезну камату; да је пресуда Окружног суда у Новом Саду Гж. 4624/05 од 14. септембра 2006. године донета незаконитим радом поступајућих судија; да се, по мишљењу подносиоца, у конкретном случају не ради о правном ставу Окружног суда у Новом Саду, већ се ради о незаконитом поступању, али да такво становиште није заузео Апелациони суд у Београду који је донео оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године, ставом првим изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев којим су тужиоци Миле Ландека, овде подносилац уставне жалбе, Саша Грујин, Марија Адамов, Ђорђе Адамов, Татјана Адамов и мал. Л. А , коју заступа мајка Татјана Адамов, сви из Новог Сада, тражили да се обавежу тужени Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и Републик а Србиј а, да сваком од њих на име накнаде штете исплате одређене новчане износе, са законском затезном каматом почев од 22. марта 2008. године па до исплате . Ставом другим изреке ове пресуде обавезани су тужиоци да солидарно туженој Републици Србији на име трошкова парничног поступка исплате износ од 6.750 динара, док је ставом трећим одбијен као неоснован предлог тужилаца за ослобођење од плаћања трошкова парничног поступка – судских такси.
Поступајући по жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године којом је у ставу првом изреке жалбу одбио као неосновану и потврдио пресуду Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године, док је ставом другим изреке одбијен као неоснован захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да из утврђеног чињеничног стања произилази: да је пресудама Општинског суда у Новом Саду донетим у раније вођеним парничним поступцима тужени Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд обавезан да тужиоцима накнади штету , са законском затезном каматом, почев од дана када је закључен стечајни поступак над осигуравајућим организацијама; да је Окружни суд у Новом Саду првостепене пресуде преиначио у делу захтева који се односи на исплату законске затезне камате , и то тако што је камату тужиоцима досудио почев од дана подношења тужбе, односно преиначио првостепене пресуде у делу у коме је тужиоцима била досуђена законска затезна камата за ранији период – почев од дана закључења стечајног поступка над осигуравајућим организацијама. Даље је наведено: да је Апелациони суд прихватио становиште првостепеног суда налазећи да је правилно применио материјално право , и то одредбу члана 172. Закона о облигационим односима, када је одбио тужбени захтев и за своју одлуку дао јасне и довољне разлоге, јер се заснивају на савесној и брижљивој оцени изведених доказа; да је Апелациони суд ценио наводе жалбе у којима је истакнуто да су тужиоци жртве нестручног, незаконитог и несавесног рада, да су њихова потраживања у потпуности обезвређена, али је нашао да овакви наводи нису основани; да судије Окружног суда у Новом Саду нису поступале нити незаконито, нити неправилно, те самим тим нису ни проузроковали штету тужиоцима, па због тога нема ни одговорности тужене Републике Србије; да штету није причинило ни Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, које је у потпуности поступило по правноснажним пресудама; да је Окружни суд у Новом Саду правилно применио материјално право када је тужиоцима досудио камату од дана подношења тужбе , сагласно одредби члана 324. став 2. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члана 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, као и да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом (члан 172.); да јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника, а ако је уговорено да буде већа, она се своди на меру дужникове обавезе, да јемац одговара за испуњење целе обавезе за коју је јемчио, ако његова одговорност није ограничена на неки њен део или на други начин подвргнута лакшим условима, да је он дужан да накнади потребне трошкове које је поверилац учинио у циљу наплате дуга од главног дужника, да јемац одговара и за свако повећање обавезе које би настало дужниковом доцњом или дужниковом кривицом, уколико није друкчије уговорено, да он одговара само за ону уговорену камату која је доспела после закључења уговора о јемству (члан 1002.).
Законом о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99) било је прописано, да ш тета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства, а уговор о обавезном осигурању је био закључен с организацијом за осигурање над којом је отворен поступак стечаја, која није накнађена из стечајне масе, односно део штете који није накнађен из стечајне масе, накнађује се из средстава гарантног фонда (члан 106.).
5. Оцењујући најпре разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Првог општинског суда у Београду П. 11906/07 од 30. маја 2008. године и Апелационог суда у Београду Гж. 801/10 од 24. марта 2010. године, није повређено наведено право .
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови, у границама својих надлежности, након изведених доказа и утврђеног чињеничног стања у парничном поступку који је спроведен у складу са законским одредбама, уз примену меродавног материјалног права, за коју су дати уставноправно прихватљиви разлози. Наиме, редовни судови су своје одлуке засновали на чињеници да одговорност државе као правног лица за штету коју проузрокује њен орган, у смислу члана 172. став 1. ЗОО, постоји ако је штета настала као последица таквог рада њеног органа који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења. Тако, орган који поступа у оквиру свог законског овлашћења није одговоран за погрешно тумачење законске норме, нити примена неодговарајуће законске норме, као ни погрешно заузет правни став у одлуци донетој у вршењу функције државног органа представља такву повреду дужности која сама по себи може бити квалификована као незаконит или неправилан рад. Уставни суд напомиње и да је пракса редовних судова у Републици Србији на истом становишту - државни орган у вршењу функције који поступа у оквиру датог овлашћења није одговоран за штету која настане у одговарајућем поступку услед погрешне примене прописа као последице погрешног тумачења прописа (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж - 528/2009 од 27. октобра 2011. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да, с обзиром на то да начело из члана 22. Устава, које јемчи право на судску заштиту у случају повређивања или ускраћивања неког људско г прав а зајемченог Уставом, кон сумира у себи право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, које у конкретном случају подносиоцу није повређено, то није могло доћи ни до повреде начела садржаног у члану 22. Устава.
Такође, Уставни суд оцењује да су неосновани и наводи у погледу истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер оспорена другостепена пресуда очигледно потврђује да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на судску заштиту у жалбеном поступку. Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред судом или органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да су оспореним пресудама повређени начело забране дискриминације и право на једнаку заштиту права пред судовима , из члана 21. ст. 1. и 2. и члана 36. став 1. Устава, јер су судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке у погледу основаности тужбеног захтева, Уставни суд је оценио да су и ови наводи неосновани.
Наиме, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 4124/05 од 24. јануара 2007. године, Гж. 3086/05 од 20. децембра 2006. године, Гж. 938/06 од 12. септембра 2007. године, Гж. 4133/08 од 30. септембра 2009. године, Гж. 3877/07 од 16. септембра 2009. године су донете у парничним поступцима у којима је тужени било Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд, а предмет тужбеног захтева накнада штете у висини неисплаћене законске затезне камате. Наведеним пресудама Окружни суд у Новом Саду је обавезао туженог да из својих средстава тужиоцима који су имали закључене уговоре о обавезном осигурању са организацијама за осигурање над којима су отворени поступци стечаја, накнади штету проузроковану употребом превозних средстава коју тужиоци нису успели да наплате, нити им је она надокнађена из стечајне масе. Окружни суд је усвојио тужбене захтеве на основу одред аба члана 1002. ЗОО и члана 106. Закона о осигурању имовине и лица. Међутим, у пресудама које су оспорене у овом уставносудском поступку јесте одлучивано о праву на накнаду штете, али не на основу одредаба садржаних у члану 1002. ЗОО и члан у 106. Закона о осигурању имовине и лица, већ по основу незаконитог рада државног органа из члана 172. ЗОО . Поред туженог Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд , као тужени је означена и Република Србија, чији је орган - Окружни суд у Новом Саду, према мишљењу подносиоца, својим незаконитим радом њему проузроковао штету. Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и други тужиоци о чијим правима је одлучивано у наведеним парничним поступцима означеним у уставној жалби, нису налазили у истој правној и чињеничној ситуацији. Уставни суд напомиње да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке. Дакле, у овом случају, не постоји различито поступање судова у смислу члана 36. став 1. Устава.
У вези са изнетим, Уставни суд, такође, оцењује да нема основа за тврдње да је оспореном одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава .
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић