Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Момчила Петрова из Иђоша, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Момчила Петрова изјављена против решења Основног суда у Суботици Кв. 1921/11 од 13. децембра 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3049/11 од 22. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Момчило Петров, из Иђоша, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 16. јануара 2012. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи:
- да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе продужен притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, иако околност да је до сада више пута осуђиван за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља, по ставу подносиоца, не представља особиту околност која указује да би могао поновити кривична дела за која му се суди, с обзиром на чињеницу да није осуђиван за кривична дела једнаке тежине као дела за која се поступак води, као и да жалбени наводи против првостепеног решења о продужењу притвора нису цењени, нити су дати довољни и релевантни разлози за продужење притвора, већ су у другостепеном оспореном решењу само поновљени наводи првостепеног суда;
- да се спорни кривични поступак не води „са дужном хитношћу, него се напротив одуговлачи“, да се не поступа по „стандарду нарочите хитности“, да нису „дати довољни разлози за притварање“, да до сада утврђене чињенице указују да је престала основана сумња да је подносилац уставне жалбе починио кривична дела која му се стављају на терет, па је престао и основ за његово даље држање у притвору, због чега је и притвор против њега незаконит;
- да су на наведени начин повређена његова права која јемче одредбе члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених Уставом гарантованих права, да му досуди трошкове заступања пред Уставним судом, као и накнаду материјалне и нематеријалне штете настале притварањем.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења Основног суда у Суботици Кв. 1921/11 од 13. децембра 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3049/11 од 22. децембра 2011. године, те из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Основним судом у Суботици у предмету К. 1638/11 води се кривични поступак против З.К, Б.И. и подносиоца уставне жалбе због извршења више кривичних дела разбојништва, тешких крађа и крађа. Подносиоцу се ставља на терет извршење два кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ.
Кривични поступак против подносиоца је започео 27. маја 2011. године, доношењем решења о спровођењу истраге, када је истражни судија Основног суда у Суботици донео и решење о одређивању притвора Ки. 737/11, који се подносиоцу рачуна од 25. маја 2011. године, када је лишен слободе.
Против подносиоца уставне жалбе и осталих саокривљених Основно јавно тужилаштво у Суботици је 17. октобра 2011. године подигло оптужницу Кт. 1111/11, стављајући подносиоцу на терет извршење два кривична дела разбојништва. Оптужница је, у односу на подносиоца, ступила на правну снагу 11. децембра 2011. године, одбијањем приговора на оптужницу.
Подносиоцу уставне жалбе као окривљеном притвор је више пута продужаван, по више основа – последњи пут оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 1921/11 од 13. децембра 2011. године, донетим на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, који може трајати најдуже два месеца. У образложењу оспореног првостепеног решења се наводи да је суд, након увида у списе предмета, утврдио да и даље постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, те је потребно окривљеном продужити притвор, у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Становиште суда је да и даље постоје особите околности које указују да би могао поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи. У односу на окривљеног Момчила Петрова, суд констатује да је до сада више пута осуђиван због извршења кривичних дела: тешка телесна повреда (2000. године), насилничко понашање (три пута, све у 2003. години), крађа (2003. и 2008. године), тешка крађа (2007. године), изнуда (2007. године), угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи (2008. године). Суд закључује да је „веће приликом одлучивања имало у виду бројност кривичних дела која се окривљенима стављају на терет актуелним оптужним актом, затим тежину тих кривичних дела, као и чињеницу да су окривљени лица тешког материјалног стања, без занимања, запослења, имовине и сталних извора прихода, те је према томе становиште овог већа да постоји и основана сумња да су окривљени наведена кривична дела извршили како би себи и својој породици обезбедили средства за егзистенцију, које све околности представљају особите околности које указују да ће исти пуштањем на слободу поновити кривично дело. Приликом одлучивања веће је имало у виду да су сва тројица окривљених до сада осуђивана због истоврсних кривичних дела, односно због извршења кривичног дела против имовине као и због извршења кривичног дела са елементима насиља“.
Решавајући о жалбама против првостепеног оспореног решења, Апелациони суд у Новом Саду је 22. децембра 2011. године донео оспорено решење Кж. 3049/11, којим је жалбе бранилаца одбио као неосноване. Другостепени суд у овом решењу наводи: „Из утврђења првостепеног суда произлази да су окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило према изводу из КЕ до сада више пута осуђивани пресудама ближе наведеним у образложењу првостепеног решења, између осталог и због истоврсних кривичних дела, односно кривичних дела против имовине као и због извршења кривичних дела са елементима насиља. Надаље, имајући у виду да су окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило основано сумњиви да су извршили више кривичних дела разбојништва из члана 206 став 1. КЗ у вези са чланом 33 . КЗ и више кривичних дела тешке крађе из члана 204 . став 1 . тачка 1) КЗ, у релативно кратком временском периоду, све напред наведене околности, по мишљењу Апелационог суда, представљају особите околности ко је указују да би окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело , односно наставити са вршењем кривичних дела па је правилно првостепени суд утврдио да су испуњени услови за продужење притвора прописани у члану 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, због чега су жалбени наводи бранилаца окривљених оцењени као неосновани.
Овај суд, такође, налази да је притварање окривљених сходно члану 141 . став 1. ЗКП неопходно ради вођења кривичног поступка, јер се иста сврха не може остварити другом мером.
Како остали жалбени наводи бранилаца окривљеног К.З, окривљеног И.Б. и окривљеног Петров Момчила не доводе у питање правилност првостепеног решења, Апелациони суд налази да је првостепени суд дао ваљане, аргументоване и на закону засноване разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу“.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се п ритвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети;
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст . 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1258/2010 од 15. јула 2010 године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године, те Уж-1108/2011 и Уж-1082/2010 од 8. септембра 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 31. и 32. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчен их права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу притвора током кривичног поступка, надлежан суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање окривљеног (подносиоца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Првостепени суд је сматрао да досадашња осуђиваност подносиоца за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља, представља особиту околност која указује да ће , пуштањем на слободу, поновити кривично дело . Подносилац, напротив, сматра да његова ранија осуђиваност не представља особиту околност која указује да би могао поновити кривична дела за која му се суди, јер није осуђиван за кривична дела једнаке тежине као дела за која се у конкретном случају поступак води.
Уставни суд оцењује да досадашња вишеструка осуђиваност подносиоца за истоврсна кривична дела, односно за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља (тешка телесна повреда, насилничко понашање, крађа, тешка крађа, изнуда и угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи), очигледно представља особиту околност која указује да би, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело. На овакав став нема утицаја тежина сваког појединачног дела за које је подносилац раније осуђиван, што подносилац неосновано истиче, већ је битна како бројност, тако и врста учињених кривичних дела. Како су ранија кривична дела углавном из имовинск е области, а нека од њих и са елементима насиља, по мишљењу Уставног суда, очито је да се ради о кривичним делима која у себи садрже оне елементе које садрже и кривична дела за која се поступак води, па је уставноправно у свему прихватљив став поступајућих судова да вишеструка осуђиваност за истоврсна кривична дела представља особиту околност која указује да би окривљени, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело.
Даље, Уставни суд сматра да је другостепени суд оценио и образложио наводе подносиоца из жалбе изјављене против оспореног решења о продужењу притвора , водећи при томе рачуна да оцени само наводе који се односе на основаност продужења притвора, а не и наводе жалбе који не доводе у питање правилност првостепеног решења о продужењу притвора, с обзиром на то да се ти наводи односе на оцену изведених доказа, утврђивање чињеничног стања, те претпоставке и калкулације одбране, којима је место у жалби против осуђујуће пресуде, а не и у жалби против решења о продужењу притвора.
Околност да су у другостепеном оспореном решењу разлози за продужење притвора окривљенима дати скупно, односно да нису набрајани појединачно за сваког окривљеног, као што је то учињено у првостепеном оспореном решењу, Уставни суд сматра прихватљивом, имајући у виду да код свих окривљених егзистира иста особита околност која указује да би пуштањем на слободу могли поновити кривичн о дела – вишеструка осуђиваност за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља.
Чињеницу да се у другостепеном оспореном решењу понављају наводи из оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, Уставни суд такође сматра прихватљивом, имајући у виду да другостепени суд у потпуности прихвата аргументе из ожалбеног првостепеног решења, с тим што исте околности не наводи за сваког окривљеног понаособ, већ их наводи збирно, с обзиром на то да се односе на све окривљене подједнако.
Сходно изложеном, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају били испуњени услови прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном, као и да су у оспореним решењима дати довољни и релевантни разлози за његово даље задржавање у притвору.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подноси оца о повреди његових права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, неосноване.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 31. ст ав 1. Устава, које подносилац уставне жалбе изричито истиче, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како су у конкретном случају оспорена решења Основног суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе донета након подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом члана 31. став 2. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, а које право подносилац уставне жалбе није означио као повређено.
8. Полазећи од наведен ог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. На основу изложеног и одредaбa члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи:
- да је оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе продужен притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, иако околност да је до сада више пута осуђиван за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља, по ставу подносиоца, не представља особиту околност која указује да би могао поновити кривична дела за која му се суди, с обзиром на чињеницу да није осуђиван за кривична дела једнаке тежине као дела за која се поступак води, као и да жалбени наводи против првостепеног решења о продужењу притвора нису цењени, нити су дати довољни и релевантни разлози за продужење притвора, већ су у другостепеном оспореном решењу само поновљени наводи првостепеног суда;
- да се спорни кривични поступак не води „са дужном хитношћу, него се напротив одуговлачи“, да се не поступа по „стандарду нарочите хитности“, да нису „дати довољни разлози за притварање“, да до сада утврђене чињенице указују да је престала основана сумња да је подносилац уставне жалбе починио кривична дела која му се стављају на терет, па је престао и основ за његово даље држање у притвору, због чега је и притвор против њега незаконит;
- да су на наведени начин повређена његова права која јемче одредбе члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених Уставом гарантованих права, да му досуди трошкове заступања пред Уставним судом, као и накнаду материјалне и нематеријалне штете настале притварањем.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења Основног суда у Суботици Кв. 1921/11 од 13. децембра 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. 3049/11 од 22. децембра 2011. године, те из њих и навода уставне жалбе утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Пред Основним судом у Суботици у предмету К. 1638/11 води се кривични поступак против З.К, Б.И. и подносиоца уставне жалбе због извршења више кривичних дела разбојништва, тешких крађа и крађа. Подносиоцу се ставља на терет извршење два кривична дела разбојништва из члана 206. став 1. КЗ у вези члана 33. КЗ.
Кривични поступак против подносиоца је започео 27. маја 2011. године, доношењем решења о спровођењу истраге, када је истражни судија Основног суда у Суботици донео и решење о одређивању притвора Ки. 737/11, који се подносиоцу рачуна од 25. маја 2011. године, када је лишен слободе.
Против подносиоца уставне жалбе и осталих саокривљених Основно јавно тужилаштво у Суботици је 17. октобра 2011. године подигло оптужницу Кт. 1111/11, стављајући подносиоцу на терет извршење два кривична дела разбојништва. Оптужница је, у односу на подносиоца, ступила на правну снагу 11. децембра 2011. године, одбијањем приговора на оптужницу.
Подносиоцу уставне жалбе као окривљеном притвор је више пута продужаван, по више основа – последњи пут оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 1921/11 од 13. децембра 2011. године, донетим на основу члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, који може трајати најдуже два месеца. У образложењу оспореног првостепеног решења се наводи да је суд, након увида у списе предмета, утврдио да и даље постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, те је потребно окривљеном продужити притвор, у циљу несметаног вођења кривичног поступка. Становиште суда је да и даље постоје особите околности које указују да би могао поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи. У односу на окривљеног Момчила Петрова, суд констатује да је до сада више пута осуђиван због извршења кривичних дела: тешка телесна повреда (2000. године), насилничко понашање (три пута, све у 2003. години), крађа (2003. и 2008. године), тешка крађа (2007. године), изнуда (2007. године), угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи (2008. године). Суд закључује да је „веће приликом одлучивања имало у виду бројност кривичних дела која се окривљенима стављају на терет актуелним оптужним актом, затим тежину тих кривичних дела, као и чињеницу да су окривљени лица тешког материјалног стања, без занимања, запослења, имовине и сталних извора прихода, те је према томе становиште овог већа да постоји и основана сумња да су окривљени наведена кривична дела извршили како би себи и својој породици обезбедили средства за егзистенцију, које све околности представљају особите околности које указују да ће исти пуштањем на слободу поновити кривично дело. Приликом одлучивања веће је имало у виду да су сва тројица окривљених до сада осуђивана због истоврсних кривичних дела, односно због извршења кривичног дела против имовине као и због извршења кривичног дела са елементима насиља“.
Решавајући о жалбама против првостепеног оспореног решења, Апелациони суд у Новом Саду је 22. децембра 2011. године донео оспорено решење Кж. 3049/11, којим је жалбе бранилаца одбио као неосноване. Другостепени суд у овом решењу наводи: „Из утврђења првостепеног суда произлази да су окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило према изводу из КЕ до сада више пута осуђивани пресудама ближе наведеним у образложењу првостепеног решења, између осталог и због истоврсних кривичних дела, односно кривичних дела против имовине као и због извршења кривичних дела са елементима насиља. Надаље, имајући у виду да су окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило основано сумњиви да су извршили више кривичних дела разбојништва из члана 206 став 1. КЗ у вези са чланом 33 . КЗ и више кривичних дела тешке крађе из члана 204 . став 1 . тачка 1) КЗ, у релативно кратком временском периоду, све напред наведене околности, по мишљењу Апелационог суда, представљају особите околности ко је указују да би окривљени К.З, окривљени И.Б. и окривљени Петров Момчило уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело , односно наставити са вршењем кривичних дела па је правилно првостепени суд утврдио да су испуњени услови за продужење притвора прописани у члану 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, због чега су жалбени наводи бранилаца окривљених оцењени као неосновани.
Овај суд, такође, налази да је притварање окривљених сходно члану 141 . став 1. ЗКП неопходно ради вођења кривичног поступка, јер се иста сврха не може остварити другом мером.
Како остали жалбени наводи бранилаца окривљеног К.З, окривљеног И.Б. и окривљеног Петров Момчила не доводе у питање правилност првостепеног решења, Апелациони суд налази да је првостепени суд дао ваљане, аргументоване и на закону засноване разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу“.
4. Чланом 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе је допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу а ко до истека овог времена не буде подигнута оптужница.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор.
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се п ритвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети;
Остале одредбе Законика о кривичном поступку које су од значаја за одлучивање, прописују: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст . 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке у предметима: Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1258/2010 од 15. јула 2010 године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године, те Уж-1108/2011 и Уж-1082/2010 од 8. септембра 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 31. и 32. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчен их права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устав a, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу притвора током кривичног поступка, надлежан суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање окривљеног (подносиоца уставне жалбе) у притвору.
Одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело – ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети. Првостепени суд је сматрао да досадашња осуђиваност подносиоца за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља, представља особиту околност која указује да ће , пуштањем на слободу, поновити кривично дело . Подносилац, напротив, сматра да његова ранија осуђиваност не представља особиту околност која указује да би могао поновити кривична дела за која му се суди, јер није осуђиван за кривична дела једнаке тежине као дела за која се у конкретном случају поступак води.
Уставни суд оцењује да досадашња вишеструка осуђиваност подносиоца за истоврсна кривична дела, односно за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља (тешка телесна повреда, насилничко понашање, крађа, тешка крађа, изнуда и угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи), очигледно представља особиту околност која указује да би, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело. На овакав став нема утицаја тежина сваког појединачног дела за које је подносилац раније осуђиван, што подносилац неосновано истиче, већ је битна како бројност, тако и врста учињених кривичних дела. Како су ранија кривична дела углавном из имовинск е области, а нека од њих и са елементима насиља, по мишљењу Уставног суда, очито је да се ради о кривичним делима која у себи садрже оне елементе које садрже и кривична дела за која се поступак води, па је уставноправно у свему прихватљив став поступајућих судова да вишеструка осуђиваност за истоврсна кривична дела представља особиту околност која указује да би окривљени, пуштањем на слободу, могао поновити кривично дело.
Даље, Уставни суд сматра да је другостепени суд оценио и образложио наводе подносиоца из жалбе изјављене против оспореног решења о продужењу притвора , водећи при томе рачуна да оцени само наводе који се односе на основаност продужења притвора, а не и наводе жалбе који не доводе у питање правилност првостепеног решења о продужењу притвора, с обзиром на то да се ти наводи односе на оцену изведених доказа, утврђивање чињеничног стања, те претпоставке и калкулације одбране, којима је место у жалби против осуђујуће пресуде, а не и у жалби против решења о продужењу притвора.
Околност да су у другостепеном оспореном решењу разлози за продужење притвора окривљенима дати скупно, односно да нису набрајани појединачно за сваког окривљеног, као што је то учињено у првостепеном оспореном решењу, Уставни суд сматра прихватљивом, имајући у виду да код свих окривљених егзистира иста особита околност која указује да би пуштањем на слободу могли поновити кривичн о дела – вишеструка осуђиваност за имовинска кривична дела и кривична дела са елементима насиља.
Чињеницу да се у другостепеном оспореном решењу понављају наводи из оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, Уставни суд такође сматра прихватљивом, имајући у виду да другостепени суд у потпуности прихвата аргументе из ожалбеног првостепеног решења, с тим што исте околности не наводи за сваког окривљеног понаособ, већ их наводи збирно, с обзиром на то да се односе на све окривљене подједнако.
Сходно изложеном, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају били испуњени услови прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном, као и да су у оспореним решењима дати довољни и релевантни разлози за његово даље задржавање у притвору.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подноси оца о повреди његових права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, неосноване.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 31. ст ав 1. Устава, које подносилац уставне жалбе изричито истиче, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице. Како су у конкретном случају оспорена решења Основног суда у Суботици и Апелационог суда у Новом Саду о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе донета након подизања оптужнице, Уставни суд налази да се питање повреде права подносиоца уставне жалбе може поставити само у односу на право гарантовано одредбом члана 31. став 2. Устава, којим се свакоме јемчи да трајање притвора после подизања оптужнице суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, а које право подносилац уставне жалбе није означио као повређено.
8. Полазећи од наведен ог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. На основу изложеног и одредaбa члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић