Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ивана Радишића из Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ивана Радишића изјављена против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. изреке и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године у ставу првом изреке.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иван Радишић из Ивањице је, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, поднесцима од 4. августа 2010. године и 3. фебруара 2011. године подне о Уставном суду уставну жалбу против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године, у делу којим је одлучено о његовом тужбеном захтеву за исплату накнаде за топли оброк и регрес, због повреде забране дискриминације у смислу члана 21. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење у смислу члана 32. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном првостепеном пресудом одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе да му тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду за неисплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године; да је оспореном другостепеном пресудом првостепена пресуда потврђена у делу који се односи на неисплаћене накнаде за топли оброк и регрес, док је иста укинута у делу који се односи на неисплаћене додатке за прековремени рад, рад ноћу и рад у време државних и верских празника; да је оваква правноснажна одлука о тужбеном захтеву подносиоца у односу на топли оброк и регрес незаконита и донета погрешном применом материјалног права у корист тужене; да се не може прихватити став надлежних судова да је у периоду до ступања на снагу Закона о платама државних службеника и намештеника 1. јануара 2007. године накнада за топли оброк и регрес исплаћивана тужиоцу у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер топли оброк и регрес нису ушли у кефицијент за обрачун зараде која је исплаћивана подносиоцу, а што произлази из налаза и мишљења вештака, важећег Правилника о платама запослених у МУП и решења о коефицијенту плате подносиоца; да је на тужбени захтев подносиоца требало применити Општи колективни уговор и Закон о раду. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене судске одлуке. Поднеском од 3. фебруара 2011. године подносилац је Уставном суду доставио копију пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 379/07 од 8. маја 2008. године, којом је усвојен тужбени захтев полицајца да му тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године, наводећи да је у том поступку „првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, што у предметном поступку није учињено“, као и копију решења Апелационог суда у Београду Гж1. 5237/10 од 1. децембра 2010. године, којим је укинута првостепена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 25/07 од 30. новембра 2009. године „из разлога који су наведени и у овој уставној жалби“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, Секретаријат у Београду, Одељење унутрашњих послова Нови Београд, обавеже да му исплати опредељене месечне износе на име накнаде за ноћни рад, прековремени рад и рад у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 1. првог става изреке ), опредељене месечне износе на име неисплаћеног топлог оброка за перод од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 2. првог става изреке ) и опредељене месечне износе на име неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за период од 1. октобра 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 3. првог става изреке), све са припадајућом законском затезном каматом за сваки месечни износ. Првостепени суд је, поред остало, закључио да је тужбени захтев тужиоца за исплату новачних износа по основу неисплаћеног регреса за коришћење годишње одмора и топлог оброка неоснован, о чему је дао исцрпне и образложене разлоге.
Оспореним ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Беораду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године потврђена је пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. њене изреке и у том делу жалба тужиоца одбијена као неоснована. Апелациони суд у Београду је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде правилно применио материјално право, дајући при томе разлоге које у битном прихвата и другостепени суд.
У образложењу оспорених пресуда се, поред осталог, наводи: да суд налази да тужиоцу не припада посебно право на наплату новчаног износа по основу регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде исхране у току рада за назначени период до 1. јануара 2007. године, с обзиром на то да се, сагласно одредби члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, који је био на снази до 1. јануара 2007. године, обрачун ових накнада запосленом вршио као основни кеофицијент за плату, који је садржао и додатак на име накнаде за исхрану и коришћење годишњег одмора; да је међу странкама неспорно да је тужени исплаћивао туженом плату у складу са решењима о плати за спорни период; да акт којим се утврђују плате радника МУП-а има својство управног акта, да је тужилац могао да тражи преиспитивање законитости тог акта, како по висини, тако и по одређивању коефицијената у управном поступку, односно управном спору, те да се у парничном поступку не може утврђивати, односно оцењивати да ли је одлука надлежног органа о висини плате законита, да навод тужиоца да тужени није вршио обрачун накнада за топли оброк и регрес у складу са коефицијентом и да топли оброк и регрес нису ушли у кефицијент за обрачун зараде тужиоцу није од значаја, с озбиром на то да тужилац није оспоравао одлуке туженог о одређивању плате; да пошто тужилац није искористио могућност правне заштите против наведених решења, ова решења су постала правноснажна и делују својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом и на назначене околности. У образложењу се, такође, наводи да Законом о платама државних службеника и намештеника, који се примењује од 1. јануара 2007. године, нису предвиђени накнада за исхрану у току рада и регрес као додаци на плату, односно трошкови који се накнађују; да члан 39. Закона о платама државних службеника и намештеника предвиђа да посебним колективним уговором за државне органе могу да се утврде и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду, али да нити Посебан колективни уговор за државне органе из 1998. године, нити Посебан колективни уговор за државне органе из 2008. године, не садрже одредбе о накнади трошкова за исхрану у току рада и за регрес; да је Закон о раду, као општи пропис о раду, чланом 118. предвидео да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду; да ни Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника из 2007. године, ни Уредба о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица - пречишћени текст из 2005. године нису предвиделе накнаду за исхрану у току рада, ни накнаду за регрес, да ни Посебним колективним уговором за државне органе, није уређено питање остваривања права на накнаду ових трошкова за државне службенике и намештенике; да нема услова ни за примену Општег колективног уговора, који је, сагласно члану 284. став 2. Закона о раду, престао да важи 24. септембра 2005. године; да, с обзиром на наведено, не постоји основ ни у посебним, а ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова, јер нема одговарајућег колективног уговора, којим се уређује право, висина и начин исплате ових накнада за државне службенике, те је неоснован тужбени захтев за исплату ових накнада и у оспореном периоду након 1. јануара 2007. године.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.), да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) и да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 1. став 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) је било прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, а ставом 3. да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена. Чланом 71. истог закона је прописано да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени у државном органу, односно постављено лица има право да поднесе приговор (став 2.), да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од осам дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора (став 3.), да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору и ако запослени, односно постављео лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана (став 6.).
Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01) је било прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу: основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса з а обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде з а исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. ст. 1. и 2.); да се к оефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених из члана 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона утврђују актом Владе, којим се запослени разврставају у платне разреде, према звањима, занимањима или пословима (члан 8. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дружности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да је п ослодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима (члан 13.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак с рада, за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, те да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују уредбом Владе (члан 37.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05 – пречишћен текст) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Законом о унутрашњим пословима («Службени гласник РС» , бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је важио до 28. новембра 2005. године, чланом 32. став 1. је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено, чланом 47. став 1. да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава, а ставом 2. истог члана да се накнаде радника из става 1. овог члана који се упућују на вршење службене дужности у складу са одредбама овог закона, могу увећати до 50 одсто у односу на накнаде осталих радника Министарства унутрашњих послова и радника других министарстава; чланом 48. да се звање, напредовање, плата и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом.
Законом о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, одредбом члана 146. став 1. је прописано да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Чланом 147. истог закона је прописано: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради (став 3.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII овог закона уређује питања зараде, накнаде зараде , накнаде трошкова и других примања. Чланом 118. је уређено питање накнаде трошкова запосленог у вези са радом, а тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра да су приликом доношења оспорених пресуда надлежни судови погрешно применили материјално право на штету подносиоца.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је у периоду до 31. децембра 2006. године Законом о платама у државним органима и јавним службама било уређено, како право запослених у државним органима, на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор, тако и начин утврђивања и исплате ових накнада, тј. да ове накнаде улазе у коефицијент за обрачун плата, што значи да је ова накнада исплаћивана кроз плату запослених у државним органима. Како је правилник министра унутрашњих послова којим су уређиване плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима доношен у складу са законом, што значи и са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама, то је и накнада за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор овим лицима исплаћиван кроз плату. Наиме, када су у питању запослени у Министарству унутрашњих послова, на плате запослених су се у утуженом периоду примењивале и одредбе Закона о унутрашњим пословима, односно Закона о полицији, али накнаде трошкова и друга примања лица запослених у Министарству унутрашњих послова, па и овлашћених лица, односно полицијских службеника, нису уређена овим законима, те су се на њих у том погледу примењују прописи који важе за остале запослене у државним органима, односно државне службенике. Такође, према одредбама Закона о радним односима у државним органима, као lex specialis-а у односу на Закон о раду, којим се уређивао општи правни режим запослених у државним органима, запослени у државним органима су заштиту својих права утврђених појединачним актима функционера могли да траже путем приговора на решење о коме је одлучивао функционер, а затим и у поступку пред судом, у прописаним роковима, те се законитост решења о утврђивању плате не може испитивати у судском поступку након протека овог рока. Питање усклађености правилника о платама које је доносио министар унутрашњих послова са законом, пак, не може бити предмет преиспитивања у парничном поступку, већ је о оцени законитости ових општих акта надлежан да одлучује Уставни суд у одговарајућем поступку, у складу са одредбама Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, такође, утврдио да се према Закону о државним службеницима , као lex specialis-у у односу на Закон о раду као општ ем пропис у којим се од 1. септембра 2006. године уређују права и дужности државних службеника и намештеника, на права и дужности државних службеника који нису уређени овим законом, другим посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе.
Уставни суд је даље утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника који се примењује од 1. јануара 2007. године посебан закон који уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, да овим законом није предвиђено право државних службеника на накнаду трошкова за исхрану и регрес, те да је, сагласно члану 39. наведеног закона, прописана могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који уређују права државних службеника, поред осталог и право на плату, накнаду плате, накнаду трошкова и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да ни Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, која уређује услове, начин и висину накнаде трошкова овим лицима, који се наводе у члану 2. Уредбе, не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора посебна врста таквих трошкова на које државни служб еници и намештеници имају право, а то право у овом периоду није предвиђала ни претходна Уредба о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи радноправни пропис, на чију могућност примене при закључивању посебног колективног уговора за државне органе упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује зараду, накнаду зараде, накнаду трошкова и друга примања, а да је накнада трошкова уређена чланом 118. који у тач. 5) и 6) прописује да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права државних слу жбеника не гарантују као посебна примањ а право на накнаду за исхрану у току рада и право на регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника и намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац државних службеника и намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Ово не значи да су тиме државни службеници доведени у неравноправан положај у односу на остале запослене у Републици Србији, с обзиром на то да и сви остали запослени у Републици Србији имају право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора само под условима прописаним одредбом члана 118. Закона о раду - у складу са општим актом и уговором о раду.
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је оспореним пресудама Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године и Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године оцењено да је у утуженом периоду до 1. јануара 2007. године тужиоцу исплаћена накнада за топли оброк и регрес у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, односно да у утуженом периоду од 1. јануара 2007. године, као датума почетка примене Закона о платама државних службеника и намештеника, не постоји правни основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора , јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена надлежних судова су засновани на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног пр ава на утврђено чињенично стање, те се у конкретном случају не може говорити о неправичној примени материјалноправних прописа на ш тету подносиоца уставне жалбе .
Увидом у копије пресуда достављене уз допуну уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је достављена копија првостепене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 379/07 од 8. маја 2008. године из које се не може закључити да ли је пресуда постала правноснажна, а којом је усвојен тужбени захтев полицајца да му тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године, као и копија решења Апелационог суда у Београду Гж1. 5237/10 од 1. децембра 2010. године, којим је укинута првостепена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 25/07 од 30. новембра 2009. године и предмет враћен првостепеном суду ради поновног суђења. Међутим, Уставни суд је оценио да достављене пресуде не могу бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Наиме, Уставни суд је становишта да се, начелно, одређена одступања у тумачењу права могу прихватити као природно својствена сваком правосудном систему који је заснован на мрежи првостепених и другостепених судова који имају надлежност на одређеној територији, као што је то случај у Републици Србији, а у конкретном случају се, уз то, ради о неправноснажним пресудама. За уједначавање судске праксе, пак, није надлежан Уставни суд, већ је то надлежност Врховног касационог суда, а, као што је напред изнето, Уставни суд је нашао да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу прв ом тач. 2. и 3. изреке и оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године у ставу прв ом изреке нису повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Одлучујући о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
6. Следом наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном првостепеном пресудом одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе да му тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду за неисплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године; да је оспореном другостепеном пресудом првостепена пресуда потврђена у делу који се односи на неисплаћене накнаде за топли оброк и регрес, док је иста укинута у делу који се односи на неисплаћене додатке за прековремени рад, рад ноћу и рад у време државних и верских празника; да је оваква правноснажна одлука о тужбеном захтеву подносиоца у односу на топли оброк и регрес незаконита и донета погрешном применом материјалног права у корист тужене; да се не може прихватити став надлежних судова да је у периоду до ступања на снагу Закона о платама државних службеника и намештеника 1. јануара 2007. године накнада за топли оброк и регрес исплаћивана тужиоцу у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер топли оброк и регрес нису ушли у кефицијент за обрачун зараде која је исплаћивана подносиоцу, а што произлази из налаза и мишљења вештака, важећег Правилника о платама запослених у МУП и решења о коефицијенту плате подносиоца; да је на тужбени захтев подносиоца требало применити Општи колективни уговор и Закон о раду. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене судске одлуке. Поднеском од 3. фебруара 2011. године подносилац је Уставном суду доставио копију пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 379/07 од 8. маја 2008. године, којом је усвојен тужбени захтев полицајца да му тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године, наводећи да је у том поступку „првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, што у предметном поступку није учињено“, као и копију решења Апелационог суда у Београду Гж1. 5237/10 од 1. децембра 2010. године, којим је укинута првостепена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 25/07 од 30. новембра 2009. године „из разлога који су наведени и у овој уставној жалби“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, Секретаријат у Београду, Одељење унутрашњих послова Нови Београд, обавеже да му исплати опредељене месечне износе на име накнаде за ноћни рад, прековремени рад и рад у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 1. првог става изреке ), опредељене месечне износе на име неисплаћеног топлог оброка за перод од 1. јануара 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 2. првог става изреке ) и опредељене месечне износе на име неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за период од 1. октобра 2003. године до 1. јануара 2009. године (тачка 3. првог става изреке), све са припадајућом законском затезном каматом за сваки месечни износ. Првостепени суд је, поред остало, закључио да је тужбени захтев тужиоца за исплату новачних износа по основу неисплаћеног регреса за коришћење годишње одмора и топлог оброка неоснован, о чему је дао исцрпне и образложене разлоге.
Оспореним ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Беораду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године потврђена је пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу првом тач. 2. и 3. њене изреке и у том делу жалба тужиоца одбијена као неоснована. Апелациони суд у Београду је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде правилно применио материјално право, дајући при томе разлоге које у битном прихвата и другостепени суд.
У образложењу оспорених пресуда се, поред осталог, наводи: да суд налази да тужиоцу не припада посебно право на наплату новчаног износа по основу регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде исхране у току рада за назначени период до 1. јануара 2007. године, с обзиром на то да се, сагласно одредби члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, који је био на снази до 1. јануара 2007. године, обрачун ових накнада запосленом вршио као основни кеофицијент за плату, који је садржао и додатак на име накнаде за исхрану и коришћење годишњег одмора; да је међу странкама неспорно да је тужени исплаћивао туженом плату у складу са решењима о плати за спорни период; да акт којим се утврђују плате радника МУП-а има својство управног акта, да је тужилац могао да тражи преиспитивање законитости тог акта, како по висини, тако и по одређивању коефицијената у управном поступку, односно управном спору, те да се у парничном поступку не може утврђивати, односно оцењивати да ли је одлука надлежног органа о висини плате законита, да навод тужиоца да тужени није вршио обрачун накнада за топли оброк и регрес у складу са коефицијентом и да топли оброк и регрес нису ушли у кефицијент за обрачун зараде тужиоцу није од значаја, с озбиром на то да тужилац није оспоравао одлуке туженог о одређивању плате; да пошто тужилац није искористио могућност правне заштите против наведених решења, ова решења су постала правноснажна и делују својом материјалном правноснажношћу и доказном снагом и на назначене околности. У образложењу се, такође, наводи да Законом о платама државних службеника и намештеника, који се примењује од 1. јануара 2007. године, нису предвиђени накнада за исхрану у току рада и регрес као додаци на плату, односно трошкови који се накнађују; да члан 39. Закона о платама државних службеника и намештеника предвиђа да посебним колективним уговором за државне органе могу да се утврде и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду, али да нити Посебан колективни уговор за државне органе из 1998. године, нити Посебан колективни уговор за државне органе из 2008. године, не садрже одредбе о накнади трошкова за исхрану у току рада и за регрес; да је Закон о раду, као општи пропис о раду, чланом 118. предвидео да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора у складу са општим актом и уговором о раду; да ни Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника из 2007. године, ни Уредба о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица - пречишћени текст из 2005. године нису предвиделе накнаду за исхрану у току рада, ни накнаду за регрес, да ни Посебним колективним уговором за државне органе, није уређено питање остваривања права на накнаду ових трошкова за државне службенике и намештенике; да нема услова ни за примену Општег колективног уговора, који је, сагласно члану 284. став 2. Закона о раду, престао да важи 24. септембра 2005. године; да, с обзиром на наведено, не постоји основ ни у посебним, а ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова, јер нема одговарајућег колективног уговора, којим се уређује право, висина и начин исплате ових накнада за државне службенике, те је неоснован тужбени захтев за исплату ових накнада и у оспореном периоду након 1. јануара 2007. године.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.), да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) и да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 1. став 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) је било прописано да се одредбе овог закона примењују на све запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица, осим оних чија су права, обавезе и одговорности из радног односа уређени посебним прописима, а ставом 3. да се на запослене у државним органима и изабрана, односно постављена лица примењују прописи о радним односима у погледу оних права, обавеза и одговорности која законом нису посебно уређена. Чланом 71. истог закона је прописано да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени у државном органу, односно постављено лица има право да поднесе приговор (став 2.), да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од осам дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора (став 3.), да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору и ако запослени, односно постављео лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана (став 6.).
Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01) је било прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу: основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса з а обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде з а исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. ст. 1. и 2.); да се к оефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених из члана 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона утврђују актом Владе, којим се запослени разврставају у платне разреде, према звањима, занимањима или пословима (члан 8. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дружности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије ако то произлази из природе њихових послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да је п ослодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (члан 4. став 1.); да државни службеник има право на плату, накнаде и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима (члан 13.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак с рада, за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, те да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују уредбом Владе (члан 37.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05 – пречишћен текст) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Законом о унутрашњим пословима («Службени гласник РС» , бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је важио до 28. новембра 2005. године, чланом 32. став 1. је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено, чланом 47. став 1. да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава, а ставом 2. истог члана да се накнаде радника из става 1. овог члана који се упућују на вршење службене дужности у складу са одредбама овог закона, могу увећати до 50 одсто у односу на накнаде осталих радника Министарства унутрашњих послова и радника других министарстава; чланом 48. да се звање, напредовање, плата и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом.
Законом о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, одредбом члана 146. став 1. је прописано да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Чланом 147. истог закона је прописано: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради (став 3.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII овог закона уређује питања зараде, накнаде зараде , накнаде трошкова и других примања. Чланом 118. је уређено питање накнаде трошкова запосленог у вези са радом, а тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра да су приликом доношења оспорених пресуда надлежни судови погрешно применили материјално право на штету подносиоца.
С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је у периоду до 31. децембра 2006. године Законом о платама у државним органима и јавним службама било уређено, како право запослених у државним органима, на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор, тако и начин утврђивања и исплате ових накнада, тј. да ове накнаде улазе у коефицијент за обрачун плата, што значи да је ова накнада исплаћивана кроз плату запослених у државним органима. Како је правилник министра унутрашњих послова којим су уређиване плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима доношен у складу са законом, што значи и са одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама, то је и накнада за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор овим лицима исплаћиван кроз плату. Наиме, када су у питању запослени у Министарству унутрашњих послова, на плате запослених су се у утуженом периоду примењивале и одредбе Закона о унутрашњим пословима, односно Закона о полицији, али накнаде трошкова и друга примања лица запослених у Министарству унутрашњих послова, па и овлашћених лица, односно полицијских службеника, нису уређена овим законима, те су се на њих у том погледу примењују прописи који важе за остале запослене у државним органима, односно државне службенике. Такође, према одредбама Закона о радним односима у државним органима, као lex specialis-а у односу на Закон о раду, којим се уређивао општи правни режим запослених у државним органима, запослени у државним органима су заштиту својих права утврђених појединачним актима функционера могли да траже путем приговора на решење о коме је одлучивао функционер, а затим и у поступку пред судом, у прописаним роковима, те се законитост решења о утврђивању плате не може испитивати у судском поступку након протека овог рока. Питање усклађености правилника о платама које је доносио министар унутрашњих послова са законом, пак, не може бити предмет преиспитивања у парничном поступку, већ је о оцени законитости ових општих акта надлежан да одлучује Уставни суд у одговарајућем поступку, у складу са одредбама Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, такође, утврдио да се према Закону о државним службеницима , као lex specialis-у у односу на Закон о раду као општ ем пропис у којим се од 1. септембра 2006. године уређују права и дужности државних службеника и намештеника, на права и дужности државних службеника који нису уређени овим законом, другим посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе.
Уставни суд је даље утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника који се примењује од 1. јануара 2007. године посебан закон који уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, да овим законом није предвиђено право државних службеника на накнаду трошкова за исхрану и регрес, те да је, сагласно члану 39. наведеног закона, прописана могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који уређују права државних службеника, поред осталог и право на плату, накнаду плате, накнаду трошкова и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да ни Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, која уређује услове, начин и висину накнаде трошкова овим лицима, који се наводе у члану 2. Уредбе, не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора посебна врста таквих трошкова на које државни служб еници и намештеници имају право, а то право у овом периоду није предвиђала ни претходна Уредба о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи радноправни пропис, на чију могућност примене при закључивању посебног колективног уговора за државне органе упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује зараду, накнаду зараде, накнаду трошкова и друга примања, а да је накнада трошкова уређена чланом 118. који у тач. 5) и 6) прописује да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, у складу са општим актом и уговором о раду.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права државних слу жбеника не гарантују као посебна примањ а право на накнаду за исхрану у току рада и право на регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно државног службеника и намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац државних службеника и намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Ово не значи да су тиме државни службеници доведени у неравноправан положај у односу на остале запослене у Републици Србији, с обзиром на то да и сви остали запослени у Републици Србији имају право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора само под условима прописаним одредбом члана 118. Закона о раду - у складу са општим актом и уговором о раду.
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је оспореним пресудама Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године и Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године оцењено да је у утуженом периоду до 1. јануара 2007. године тужиоцу исплаћена накнада за топли оброк и регрес у складу са чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, односно да у утуженом периоду од 1. јануара 2007. године, као датума почетка примене Закона о платама државних службеника и намештеника, не постоји правни основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора , јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена надлежних судова су засновани на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног пр ава на утврђено чињенично стање, те се у конкретном случају не може говорити о неправичној примени материјалноправних прописа на ш тету подносиоца уставне жалбе .
Увидом у копије пресуда достављене уз допуну уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је достављена копија првостепене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 379/07 од 8. маја 2008. године из које се не може закључити да ли је пресуда постала правноснажна, а којом је усвојен тужбени захтев полицајца да му тужена исплати накнаду за неплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године, као и копија решења Апелационог суда у Београду Гж1. 5237/10 од 1. децембра 2010. године, којим је укинута првостепена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 25/07 од 30. новембра 2009. године и предмет враћен првостепеном суду ради поновног суђења. Међутим, Уставни суд је оценио да достављене пресуде не могу бити од утицаја на другачије решавање ове уставне жалбе. Наиме, Уставни суд је становишта да се, начелно, одређена одступања у тумачењу права могу прихватити као природно својствена сваком правосудном систему који је заснован на мрежи првостепених и другостепених судова који имају надлежност на одређеној територији, као што је то случај у Републици Србији, а у конкретном случају се, уз то, ради о неправноснажним пресудама. За уједначавање судске праксе, пак, није надлежан Уставни суд, већ је то надлежност Врховног касационог суда, а, као што је напред изнето, Уставни суд је нашао да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном Четвртог општинског суда у Београду П1. 2697/06 од 30. септембра 2009. године у ставу прв ом тач. 2. и 3. изреке и оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 4938/10 од 9. јуна 2010. године у ставу прв ом изреке нису повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Одлучујући о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
6. Следом наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
На основу одредаба члана 42б. став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић