Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Пјевца из Београда и Зорице Миловановић, обоје из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Пјевца и Зорице Миловановић изјављена против решења Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Пјевац из Београда и Зорица Миловановић, обоје из Шапца су, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, поднесцима од 11. јуна 2010. године и 3. фебруара 2011. године подне ли Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године и пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 3000/06 од 23. јануара 2009. године, због повреде начела забране дискриминације у смислу члана 21. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење у смислу члана 32. Устава.
У уставној жалби се наводи: да је оспореном првостепеном пресудом одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду за неисплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године; да је оспореном другостепеном пресудом одбијена жалба подносилаца и потврђена првостепена пресуда; да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године одбачена ревизија подносилаца као недозвољена, због вредности спора у смислу члана 394. став 2. Закона о парничном поступку. У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су тужиоци у предметној парници означили вредност спора у износу од 510.000,00 динара, а последњи пут на дан закључења главне расправе 23. јануара 2009. године, а како је то назначено у трошковнику пуномоћника тужилаца од истог датума; да је Врховни касациони суд утврђивао вредност спора на основу података из налаза судског вештака о потраживањима подносилаца, што представља само један од доказа који се налазе у предметном спису, да је Врховни касациони суд био дужан да одлучи о изјављеној ревизији и зато што је у ревизији указано на потребу да се уједначи судска пракса и да ново тумачење права, а у смислу члана 395. Закона о парничном поступку; да је оваквим поступањем Врховни касациони суд повредио право подносилаца уставне жалбе на једнаку законску заштиту из члана 21. Устава, а истовремено ускратио право на правично суђење из члана 32. устава. Уставна жалба такође садржи наводе којима се оспоравају наведена првостепена и другостепена пресуда са аспекта правилне примене материјалног права. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене судске одлуке.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховог касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године одбачена је као недозвољена ревизија подносилаца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено да је тужилац Милан Пјевац поднео суду тужбу 20. новембра 2006. године против тужене ради исплате накнаде и додатака по основу радног односа, а вредност спора је одређена на 465.174,00 динара; да је тужиља Зорица Миловановић поднела тужбу против тужене по истом основу 29. децембра 2006. године, а вредност спора је означена на 465.174,00 динара; да је поднеском од 4. фебруара 2008. године тужбени захтев прецизиран тако што је тужилац тражио исплату по основу неплаћеног топлог оброка, регреса за коришћење годишњих одмора, накнаде за ноћни рад, прековремени рад и рад у време државних и верских празника у укупном износу од 337.306,30 динара, а тужиља је по истом основу тражила исплату укупно 421.531,58 динара; да је тужбени захтев тужилаца нижестепеним пресудама одбијен као неоснован. У образложењу истог решења се такође наводи: да се на основу члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном посутпку („Службени гласник РС“, број 111/09) на ревизију примењују одредбе Закона о парничном поступку из 2004. године („Службени гласник РС“, број 125/04), будући да је ревизија против другостепене пресуде изјављена пре 29. децембра 2009. године; да у конкретном случају тужиоци нису нужни јединствени супарничари у смислу члана 204. Закона о парничном поступку и не сматрају се једном парничном странком, па се дозвољеност ревизије цени за сваког тужиоца посебно; да будући да ни за једног од тужилаца вредност побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000,00 динара, то ревизија није дозвољена, те је на основу члана 404. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд одбацио ревизију као недозвољену.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.), да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) и да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у конкретном случају, прописано је: да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, те да камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (члан 29. ст. 1. и 2.); да је с ваки супарничар у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима (члан 203.); да а ко се по закону или због природе правног односа спор може решити само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), сматрају се они као једна парнична странка, тако да се кад поједини супарничари пропусте коју парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари протеже и на оне који те радње нису предузели (члан 204.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази 500.000 динара на дан подношења тужбе (члан 394. став 2 .); да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, када је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозовљену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.). Прелазном одредбом ЗПП прописано је да овај закон ступа на снагу по протеку три месеца од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а одредба члана 395. примењиваће се кад апелациони суд почне са радом (члан 494 .).
Чланом 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, је прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона (став 1.), као и да и зузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучиваће Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (став 2.) .
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09), којим су, поред осталог, установљени и апелациони судови, прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања, а да се примењује од 1. јануара 2010. године.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у односу на решење Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли се оспореним решењем повређују или ускраћују уставна права подносилаца.
Имајући у виду наведене одредбе закона, Уставни суд налази да је, сагласно одредби члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, на ревизију у конкретном случају требало применити одредбе ЗПП из 2004. године, а да је према одредби члана 394. став 2. ЗПП у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу ревизија била дозвољена ако вредност предме та спора побијаног дела правноснажне пресуде прелази 500.000 динара. Уставни суд, такође, налази да се, сагласно одредбама члана 29. ЗПП, вредност спора у погледу права на изјављивање ревизије одређује према вредности главног захтева о коме је одлучено оспореном пресудом, а не и споредних тражења, као и да се у односу на тужиоце који нису јединствени (нужни) супарничари вредност спора утврђује за сваког тужиоца посебно (чл. 203. и 204. ЗПП). Стога је, по оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. Наиме, Врховни касациони суд је, применом релевантних одредаба ЗПП које су важиле у време подношења ревизије, утврдио да вредност предмета спора у погледу оба поједина тужиоца, који су самосталне странке у поступку, не прелази лимит из члана 394. став 2. ЗПП меродаван за оцену дозвољености ревизије у конкретном случају и због тога је одбацио ревизију као недозвољену.
Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је предметна ревизија била дозвољена без обзира на вредност предмета спора „због потребе уједначења судске праксе“, а на основу члана 395. ЗПП. Ово из разлога што у моменту изјављивања предметне ревизије, апелациони судови још нису почели са радом, тако да се ни одредба члана 395. ЗПП није могла применити у конкретном случају, а сагласн о одредби члана 494. овог закона. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем није повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је такође оценио да нема ос нова ни за тврдње да је оспореним ревизијским решењем повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносилаца, с обзиром на то да подносиоци у уставној жалби нису пружили доказе да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године нису повређена уставна права подносилаца на које се позива у уставној жалби, те је уставну жалбу у односу на наведено решење одбио.
6. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 3000/06 од 23. јануара 2009. године и Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године, Уставни суд је пошао од заузетог правног става да су доношењем одлуке о ревизији у парничном поступку исцрпљена правна средства пре подношења уставне жалбе, али само када је изјављивање овог ванредног правног средства дозвољено законом који уређује парнични поступак и када је изјављено на начин прописан законом. У супротном ће се сматрати да су правна средства исцрпљена изјављивањем жалбе против првостепене судск е одлук е, те ће се благовременост уставне жалбе ценити у односу на дан достављања одлуке другостепеног суда донете по жалби. У конкретном случају, како је ревизија подносилаца уставне жалбе одбачена као недозвољена, благовременост уставне жалбе у односу на оспорене нижестепене пресуде се има ценити у односу на дан достављања другостепене одлуке. Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе оспорену другостепену пресуду Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године свакако примили пре 28. августа 2009. године, као дана када су изјавили ревизију против другостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на наведене судске пресуде поднета после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, те је жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да је оспореном првостепеном пресудом одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду за неисплаћени топли оброк и регрес, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у време државних и верских празника за период од 1. јануара 2003. године до 1. октобра 2006. године; да је оспореном другостепеном пресудом одбијена жалба подносилаца и потврђена првостепена пресуда; да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године одбачена ревизија подносилаца као недозвољена, због вредности спора у смислу члана 394. став 2. Закона о парничном поступку. У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су тужиоци у предметној парници означили вредност спора у износу од 510.000,00 динара, а последњи пут на дан закључења главне расправе 23. јануара 2009. године, а како је то назначено у трошковнику пуномоћника тужилаца од истог датума; да је Врховни касациони суд утврђивао вредност спора на основу података из налаза судског вештака о потраживањима подносилаца, што представља само један од доказа који се налазе у предметном спису, да је Врховни касациони суд био дужан да одлучи о изјављеној ревизији и зато што је у ревизији указано на потребу да се уједначи судска пракса и да ново тумачење права, а у смислу члана 395. Закона о парничном поступку; да је оваквим поступањем Врховни касациони суд повредио право подносилаца уставне жалбе на једнаку законску заштиту из члана 21. Устава, а истовремено ускратио право на правично суђење из члана 32. устава. Уставна жалба такође садржи наводе којима се оспоравају наведена првостепена и другостепена пресуда са аспекта правилне примене материјалног права. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене судске одлуке.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Чланом 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховог касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године одбачена је као недозвољена ревизија подносилаца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено да је тужилац Милан Пјевац поднео суду тужбу 20. новембра 2006. године против тужене ради исплате накнаде и додатака по основу радног односа, а вредност спора је одређена на 465.174,00 динара; да је тужиља Зорица Миловановић поднела тужбу против тужене по истом основу 29. децембра 2006. године, а вредност спора је означена на 465.174,00 динара; да је поднеском од 4. фебруара 2008. године тужбени захтев прецизиран тако што је тужилац тражио исплату по основу неплаћеног топлог оброка, регреса за коришћење годишњих одмора, накнаде за ноћни рад, прековремени рад и рад у време државних и верских празника у укупном износу од 337.306,30 динара, а тужиља је по истом основу тражила исплату укупно 421.531,58 динара; да је тужбени захтев тужилаца нижестепеним пресудама одбијен као неоснован. У образложењу истог решења се такође наводи: да се на основу члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном посутпку („Службени гласник РС“, број 111/09) на ревизију примењују одредбе Закона о парничном поступку из 2004. године („Службени гласник РС“, број 125/04), будући да је ревизија против другостепене пресуде изјављена пре 29. децембра 2009. године; да у конкретном случају тужиоци нису нужни јединствени супарничари у смислу члана 204. Закона о парничном поступку и не сматрају се једном парничном странком, па се дозвољеност ревизије цени за сваког тужиоца посебно; да будући да ни за једног од тужилаца вредност побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000,00 динара, то ревизија није дозвољена, те је на основу члана 404. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд одбацио ревизију као недозвољену.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.), да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.), да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) и да се н е сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у конкретном случају, прописано је: да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, те да камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (члан 29. ст. 1. и 2.); да је с ваки супарничар у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима (члан 203.); да а ко се по закону или због природе правног односа спор може решити само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), сматрају се они као једна парнична странка, тако да се кад поједини супарничари пропусте коју парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари протеже и на оне који те радње нису предузели (члан 204.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази 500.000 динара на дан подношења тужбе (члан 394. став 2 .); да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, када је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права (члан 395.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозовљену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.). Прелазном одредбом ЗПП прописано је да овај закон ступа на снагу по протеку три месеца од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а одредба члана 395. примењиваће се кад апелациони суд почне са радом (члан 494 .).
Чланом 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, је прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона (став 1.), као и да и зузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучиваће Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (став 2.) .
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08 и 104/09), којим су, поред осталог, установљени и апелациони судови, прописано је да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања, а да се примењује од 1. јануара 2010. године.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у односу на решење Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли се оспореним решењем повређују или ускраћују уставна права подносилаца.
Имајући у виду наведене одредбе закона, Уставни суд налази да је, сагласно одредби члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, на ревизију у конкретном случају требало применити одредбе ЗПП из 2004. године, а да је према одредби члана 394. став 2. ЗПП у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу ревизија била дозвољена ако вредност предме та спора побијаног дела правноснажне пресуде прелази 500.000 динара. Уставни суд, такође, налази да се, сагласно одредбама члана 29. ЗПП, вредност спора у погледу права на изјављивање ревизије одређује према вредности главног захтева о коме је одлучено оспореном пресудом, а не и споредних тражења, као и да се у односу на тужиоце који нису јединствени (нужни) супарничари вредност спора утврђује за сваког тужиоца посебно (чл. 203. и 204. ЗПП). Стога је, по оцени Уставног суда, оспорено ревизијско решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. Наиме, Врховни касациони суд је, применом релевантних одредаба ЗПП које су важиле у време подношења ревизије, утврдио да вредност предмета спора у погледу оба поједина тужиоца, који су самосталне странке у поступку, не прелази лимит из члана 394. став 2. ЗПП меродаван за оцену дозвољености ревизије у конкретном случају и због тога је одбацио ревизију као недозвољену.
Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је предметна ревизија била дозвољена без обзира на вредност предмета спора „због потребе уједначења судске праксе“, а на основу члана 395. ЗПП. Ово из разлога што у моменту изјављивања предметне ревизије, апелациони судови још нису почели са радом, тако да се ни одредба члана 395. ЗПП није могла применити у конкретном случају, а сагласн о одредби члана 494. овог закона. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем није повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је такође оценио да нема ос нова ни за тврдње да је оспореним ревизијским решењем повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносилаца, с обзиром на то да подносиоци у уставној жалби нису пружили доказе да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев II 783/10 од 4. марта 2010. године нису повређена уставна права подносилаца на које се позива у уставној жалби, те је уставну жалбу у односу на наведено решење одбио.
6. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 3000/06 од 23. јануара 2009. године и Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године, Уставни суд је пошао од заузетог правног става да су доношењем одлуке о ревизији у парничном поступку исцрпљена правна средства пре подношења уставне жалбе, али само када је изјављивање овог ванредног правног средства дозвољено законом који уређује парнични поступак и када је изјављено на начин прописан законом. У супротном ће се сматрати да су правна средства исцрпљена изјављивањем жалбе против првостепене судск е одлук е, те ће се благовременост уставне жалбе ценити у односу на дан достављања одлуке другостепеног суда донете по жалби. У конкретном случају, како је ревизија подносилаца уставне жалбе одбачена као недозвољена, благовременост уставне жалбе у односу на оспорене нижестепене пресуде се има ценити у односу на дан достављања другостепене одлуке. Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе оспорену другостепену пресуду Окружног суда у Београду Гж1. 1561/09 од 25. јуна 2009. године свакако примили пре 28. августа 2009. године, као дана када су изјавили ревизију против другостепене пресуде, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на наведене судске пресуде поднета после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, те је жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић