О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миладина Митровића изјављена против радњи Завода за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миладин Митровић из Боровог Насеља, Република Хрватска, тренутно на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, поднео je Уставном суду 4. фебруара 2011. године, преко пуномоћника Миавец Беле, адвоката из Темерина, уставну жалбу против радњи Завода за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици „почев од 1996. године“, због повреде права зајемчених одредбама члана 27, члана 29. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије, указујући и на одредбе чл. 18. и 19. и члана 20. став 3. Устава.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се „од 1996. године“ налазио на издржавању казне затвора у Окружном затвору Републике Српске Крајине у Белом Манастиру, на основу правноснажне пресуде Окружног суда у Белом Манастиру „из 1993. године“ , Република Српска Крајина и „да је издржао 2/3 изречене казне“;
- да је 1996. године „ након предаје Западне Славоније“, без икаквог правног основа, премештен у Завод за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици, Република Србија;
- да у моменту његовог премештаја није постојао, нити данас постоји, било какав правни основ, међународни споразум о екстрадицији, нити било какав други законски или подзаконски акт Републике Србије који би оправдао његово задржавање у затвору;
- да је Уставом Савезне Републике Југославије из 1992. године територија Савезне Републике Југославије дефинисана као територија Србије и Црне Горе, а да одлука суда из Белог Манастира из 1993. године није одлука домаћег суда, јер орган који је донео пресуду представља орган територијало-политичке организације која никада формалоправно није била призната од стране Савезне Републике Југославије, Републике Србије, нити било које друге међународно признате државе;
- да пресуда по којој се подносилац уставне жалбе налази на издржавању казне у Републици Србији, према важећим правилима међународног права, као ни према правилима о признању и извршењу страних судских одлука, нема својство одлуке која је извршива у Републици Србији, нити у било којој другој држави;
- да Република Хрватска, чији је држављанин подносилац уставне жалбе, као ни Република Србија, никада нису признале Републику Српску Крајину, нити њене органе и пресуде.
Подносилац уставне жалбе из претходно наведеног закључује:
- да му је повређено право на слободу и безбедност из члана 27. Устава, јер је поступак његовог лишења слободе био незаконит, на основу непостојеће и непризнате пресуде и ван процедуре предвиђене законом, јер у моменту премештаја у Републику Србију није био обавештен о правном основу његовог премештаја, нити му је дата могућност да се испита законитост лишења слободе и јер суд који му је изрекао пресуду више не постоји, као ни држава чији је то орган био;
- да му је повређено допунско право у случају лишења слободе без одлуке суда из члана 29. став 2. Устава, јер након премештаја на издржавање казне у Републику Србију није предат надлежном суду и јер пресуда Републике Српске Крајине није прошла поступак признавања и извршења у Републици Србији, те да је морао бити пуштен на слободу након „пада Западне Славоније“;
- да су му повређена права на правично суђење и посебна права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава, јер је имао право да му се пруже обавештења о његовом задржавању и оптужби против њега, односно о правном основу лишења слободе;
- да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер је осуђен актом непостојеће и међународно непризнате државе која је била у рату, те стога није имао правично суђење и има се сматрати невиним и мора бити пуштен на слободу;
- да му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, јер Завод за извршење кривичних санкција није његовом пуномоћнику, ни након неколико службених дописа, дао информацију о предмету и тражену документацију, а ради покретања судских поступака за његово пуштање на слободу и улагањ е правних средстава.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореним радњама подносиоцу уставне жалбе повређена горе наведена Уставом зајемчена права, да наложи да се подносилац пусти на слободу и да му утврди право на накнаду нематеријалне штете и право на трошкове састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Министарства правде - Управа за извршење кривичних санкција број 240-00-6/2011-05 од 26. августа 2011. године са прилогом, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак због кривичног дела убиство из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Српске Крајине. Кривични поступак је окончан доношењем пресуде Окружног суда у Белом Манастиру К. 10/94-44 од 9. маја 1994. године, потврђене пресудом Врховног суда Републике Српске Крајине Кж. 109/94 од 21. јула 1994. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због наведеног кривичног дела и изречена му је казна затвора у трајању од осам година.
Општа седница Савезног суда је 28. јануара 1997. године усвојила правно схватање да је за одлучивање о ванредним правним средствима, мерама безбедности и условном отпусту у односу на лица према којима се извршавају казне у установама на територији Савезне Републике Југославије, а која су правноснажно осуђена одлукама судова република које су биле у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије а нису чланице Савезне Републике Југославије, надлежан суд првог степена на чијем се подручју налазе казнено -поправни заводи у којима осуђена лица имају боравиште.
Чланом 1. Закона о амнестији („Службени гласник РС“, број 10/01 ) било је, поред осталог, прописано: да се ослобађају од извршења 25% изречене казне затвора лица правноснажно осуђена за кривична дела која су прописана законима Републике Србије, или су била прописана законима аутономних покрајина који су престали да важе, а која се на дан ступања овог закона на снагу налазе на издржавању казне у Републици Србији или Републици Црној Гори или још нису ступила на издржавање казне затвора (став 1.); да се , изузетно, лица правноснажно осуђена за кривична дела убиство, отмица, силовање, противприродни блуд, родоскрвњење, разбојничка крађа, разбојништво, тешки случајеви разбојничке крађе и разбојништва, изнуда и злочиначко удруживање, као и лица која су три пута правноснажно осуђивана за кривична дела, ослобађају од извршења 15% изречене казне (став 2.); да се лица из става 2. овог члана која на дан ступања овог закона на снагу имају више од 70 година, ослобађају од извршења 25% изречене казне (став 3.).
Подносилац уставне жалбе је преко свог браниоца поднео молбу за помиловање преко Министарства правде - Управа за извршење кривичних санкција.
Министарство правде - Управа за извршење кривичних санкција се 24. јануара 2011. године актом 240-00-6/2011-5 обратило Врховном касационом суду са молбом за одређивање судске надлежности за поступање по молби за помиловање и другим захтевима којима би подносилац могао да тражи заштиту својих права у Републици Србији.
Кривично одељење Врховног касационог суда је 8. фебруара 2011. године донело мишљење да би по поднетој молби за помиловање подносиоца уставне жалбе требало да поступа Виши суд у Сремској Митровици.
Б) Чињенице и околности које се односе на лишење слободе
Подносилац уставне жалбе се налазио на издржавању казне затвора у Окружном затвору у Белом Манастиру, чије се трајање рачунало од 26. децембра 1993. године.
На молбу Окружног затвора у Белом Манастиру упућену Министарству правде Републике Србије, подносилац уставне жалбе је 20. јуна 1996. године премештен на даље издржавање казне у Казнено поправни завод у Сремској Митровици из безбедоносних разлога.
Подносилац уставне жалбе се у почетном периоду боравка у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици налазио у затвореном одељењу и накнадно је разврстан у полуотворено одељење у којем је стекао право на коришћење дела годишњег одмора ван Завода.
Годишњи одмор је користио од 5. фебруара 1999. године и у Завод је требало да се врати 15. фебруара 1999. године.
Будући да се 15. фебруара 1999. није вратио на издржавање казне у Казнено-поправни затвор у Сремској Митровици, за њим је расписана потерница.
По потерници Полицијске управне у Сремској Митровици, подносилац уставне жалбе је 7. јула 2010. године ухапшен на граничном прелазу Богојево када је улазио у Републику Србију и спроведен на даље издржавање казне у Казнено-поправни завод у Сремској Митровици.
Подносилац уставне жалбе се на издржавању казне затвора налазио и у тренутку подношења уставне жалбе.
4. Одредбама члана 27. Устава зајемчено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Према одредби члана 29. став 2. Устава, лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Сагласно одредби члана 33. став 1. Устава, свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 36. Устава, у ставу 1, јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, док се у ставу 2. јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 133. став 3. Закона о извршењу кривичних санкција („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 72/09 и 31/11) прописано је да у случају бекства осуђеног, управник затвора, поред осталог, наређује издавање потернице и предузима друге радње које су неопходне да се осуђени у бекству лиши слободе.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд је претходно констатовао да је уставна жалба изјављена против радњи Завода за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици „почев од 1996. године“.
Такође, Уставни суд је констатовао да су оспорен е радњ е прекинут е бекством подносиоца уставне жалбе са издржавања казне затвора 15. фебруара 1999. године , када се није вратио у Казнено поправни завод у Сремској Митровици након коришћења одобреног дела годишњег одмора.
Имајући у виду да је период у коме се грађанима јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, а да се подносилац уставне жалбе у периоду од 15. фебруара 1999. године до 7. јула 2010. године налазио у бекству, Уставни суд је становиштa да се, у конкретном случају, оцена разлога изнетих у уставној жалби у односу на истакнуте повреде права може вршити само од 7. јула 2010. године, када је по потерници подносилац уставне жалбе лишен слободе и спроведен на даље издржавање казне.
6. Полазећи од навода уставне жалбе којима подносилац образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, истичући да је „поступак лишења слободе био незаконит ... ван процедуре предвиђене законом“, као и осталих навода, Уставни суд је утврдио да се, у конкретном случају, ови наводи могу довести у везу са евентуалном повредом права из члана 27. став 1. Устава. Наиме, одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Чланом 133. став 3. Закона о извршењу кривичних санкција прописано је да у случају бекства осуђеног, управник затвора, поред осталог, наређује издавање потернице и предузима друге радње које су неопходне да се осуђени у бекству лиши слободе. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је подносилац уставне жалбе фактички побегао из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици 15. фебруара 1999. године, а да је лишен слободе 7. јула 2010. године, по потерници Полицијске управе у Сремској Митровици, Уставни суд је несумњиво утврдио да је разлог његовог лишења слободе бекство са издржавања казне затвора и да је исто спроведено у поступку који је предвиђен Законом о извршењу кривичних санкција.
Као спорно питање у овом уставносудском предмету може се поставити питање основа по коме подносилац уставне жалбе издржава казну затвора, имајући у виду да је правноснажну пресуду којом му је изречена наведена казна због кривичног дела убиство донео Окружни суд у Белом Манастиру. У том смислу и подносилац уставне жалбе доводи у питање законитост лишења слободе у вези са надлежношћу органа Републике Србије за извршење пресуде којом је правноснажно осуђен. Са тим у вези, Уставни суд истиче да је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен од стране судова Републике Српске Крајине у време када њен формални државноправни статус није био међународноправно уређен. Због тога се у конкретном случају затворски премештај осуђеног лица није ни могао извршити у оквиру поступка међународне правне помоћи у кривичним стварима који се примењује између држава као субјеката међународног права. До премештаја подносиоца уставне жалбе у Казнено поправни завод у Сремској Митровици је дошло услед фактичких разлога – измењене безбедносне ситуације, чије погоршање је могло да има за последицу бекство или страдање осуђеног и других лица која су се налазила у затвору у Белом Манастиру. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен за кривично дело убиство којим се повређује право на живот (члан 2 . Е вропске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), Уставни суд подсећа да је реч о праву које спада у „тврдо језгро“ људских права на чијем темељу је изграђен концепт европског јавног поретка. У суштини, реч је о одредбама које се сматрају основним у европском демократском друштву и као такве се намећу државама и њиховим грађанима. Уживање основних слобода и људских права подразумева не само негативну обавезу државе да се судржи од задирања у људска права, већ да у циљу њиховог делотворног остварења предузме и активне мере у том правцу, што се означава као концепт њене позитивне обавезе ( пресуда Европског суда за људска права у случају Airey против Ирске, од 9. октобра 1979, став 25). Овај приступ се нарочито користи у односу на права која су обухваћена појмом јавног поретка у европском кривичном праву, што значи да је реч о о правима која у први план стављају интерес оштећеног. Имајући све то у виду, Уставни суд сматра да одуство формалног поступка међународне кривичноправне помоћи у конкретном случају није било несразмерно обавези државе да изврши правноснажну пресуду којом је осуђен подносилац уставне жалбе. У прилог томе се може навести и да је подносилац уставне жалбе имао на располагању делотворне правне механизме уз помоћ којих је могао да захтева преиспитивање свог статуса, што је и учинио подношењем уставне жалбе и молбе за помиловање надлежним дружавним органима Републике Србије .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да радњом Казнено-поправног завода у Сремској Митровици није повређено право подносиоца из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд је, следом изнетог, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, бр. 109/07 и 99/11) и одлучио као у првом делу изреке.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорену радњу Казнено поправног завода у Сремској Митровици истичу повреде права из члана 29. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе о томе да је наведеном радњом подносиоцу повређено допунско право у случају лишења слободе, право на правично суђење, посебна права окривљеног, право на претпоставку невиности и право на једнаку заштиту права и на правно средство, не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином ових права.
Наиме, одредбом члана 29. став 2. Устава јемчи се лицу лишеном слободе без одлуке суда да ће без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, а да ће се у противном пустити на слободу. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе оспорава радњу Казнено поправног завода у Сремској Митровици у коме се налази на издржавању правноснажно изречене затворске казне, то се изнети наводи подносиоца не могу довести у правну и логичку везу са правом лица лишеног слободе без одлуке суда.
Повреду права на правично суђење и посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава подносилац уставне жалбе образлаже тиме да није имао право да му се пруже обавештења о његовом задржавању и оптужби против њега, односно о правном основу лишења слободе. Полазећи од тога да право из члана 32. став 1. Устава садржи јемство да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а да право из члана 33. став 1. Устава гаратује сваком ко је окривљен за кривично дело да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, то је Уставни суд оценио да се изнети наводи уставне жалбе такође не могу сматрати уставноправним разлозима који би се могли довести у везу са оспореном радњом установе за извршење кривичних санкција.
Повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, подносилац уставне жалбе образлаже тиме да је осуђен актом непостојеће и међународно непризнате државе која је била у рату, те се стога има сматрати невиним. Полазећи од садржине одредбе члана 34. став 3. Устава, којом је зајемчено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, те чињенице да подносилац оспорава радњу Завода у коме се налази на издржавању правноснажно изречене казне, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени разлози који би се могли довести у везу са садржином Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац позива.
Коначно, у вези са истакнутом повредом права из члана 36. Устава, Уставни суд констатује да се једини навод уставне жалбе који се односи на повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство своди на то да Завод за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици није његовом пуномоћнику, ни након неколико службених дописа, дао информацију о предмету и тражену документацију, а ради покретања судских поступака ради његовог пуштања на слободу и улагања правних средстава. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да се изнети навод не може довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 36. Устава, а којима се јемчи заштита од неједнаког поступања судова у истим чињеничним и правним ситуацијама и право на двостепеност у одлучивању.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, те одлучио као у другом делу изреке.
8. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се „од 1996. године“ налазио на издржавању казне затвора у Окружном затвору Републике Српске Крајине у Белом Манастиру, на основу правноснажне пресуде Окружног суда у Белом Манастиру „из 1993. године“ , Република Српска Крајина и „да је издржао 2/3 изречене казне“;
- да је 1996. године „ након предаје Западне Славоније“, без икаквог правног основа, премештен у Завод за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици, Република Србија;
- да у моменту његовог премештаја није постојао, нити данас постоји, било какав правни основ, међународни споразум о екстрадицији, нити било какав други законски или подзаконски акт Републике Србије који би оправдао његово задржавање у затвору;
- да је Уставом Савезне Републике Југославије из 1992. године територија Савезне Републике Југославије дефинисана као територија Србије и Црне Горе, а да одлука суда из Белог Манастира из 1993. године није одлука домаћег суда, јер орган који је донео пресуду представља орган територијало-политичке организације која никада формалоправно није била призната од стране Савезне Републике Југославије, Републике Србије, нити било које друге међународно признате државе;
- да пресуда по којој се подносилац уставне жалбе налази на издржавању казне у Републици Србији, према важећим правилима међународног права, као ни према правилима о признању и извршењу страних судских одлука, нема својство одлуке која је извршива у Републици Србији, нити у било којој другој држави;
- да Република Хрватска, чији је држављанин подносилац уставне жалбе, као ни Република Србија, никада нису признале Републику Српску Крајину, нити њене органе и пресуде.
Подносилац уставне жалбе из претходно наведеног закључује:
- да му је повређено право на слободу и безбедност из члана 27. Устава, јер је поступак његовог лишења слободе био незаконит, на основу непостојеће и непризнате пресуде и ван процедуре предвиђене законом, јер у моменту премештаја у Републику Србију није био обавештен о правном основу његовог премештаја, нити му је дата могућност да се испита законитост лишења слободе и јер суд који му је изрекао пресуду више не постоји, као ни држава чији је то орган био;
- да му је повређено допунско право у случају лишења слободе без одлуке суда из члана 29. став 2. Устава, јер након премештаја на издржавање казне у Републику Србију није предат надлежном суду и јер пресуда Републике Српске Крајине није прошла поступак признавања и извршења у Републици Србији, те да је морао бити пуштен на слободу након „пада Западне Славоније“;
- да су му повређена права на правично суђење и посебна права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава, јер је имао право да му се пруже обавештења о његовом задржавању и оптужби против њега, односно о правном основу лишења слободе;
- да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер је осуђен актом непостојеће и међународно непризнате државе која је била у рату, те стога није имао правично суђење и има се сматрати невиним и мора бити пуштен на слободу;
- да му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, јер Завод за извршење кривичних санкција није његовом пуномоћнику, ни након неколико службених дописа, дао информацију о предмету и тражену документацију, а ради покретања судских поступака за његово пуштање на слободу и улагањ е правних средстава.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореним радњама подносиоцу уставне жалбе повређена горе наведена Уставом зајемчена права, да наложи да се подносилац пусти на слободу и да му утврди право на накнаду нематеријалне штете и право на трошкове састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Министарства правде - Управа за извршење кривичних санкција број 240-00-6/2011-05 од 26. августа 2011. године са прилогом, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак због кривичног дела убиство из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Српске Крајине. Кривични поступак је окончан доношењем пресуде Окружног суда у Белом Манастиру К. 10/94-44 од 9. маја 1994. године, потврђене пресудом Врховног суда Републике Српске Крајине Кж. 109/94 од 21. јула 1994. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због наведеног кривичног дела и изречена му је казна затвора у трајању од осам година.
Општа седница Савезног суда је 28. јануара 1997. године усвојила правно схватање да је за одлучивање о ванредним правним средствима, мерама безбедности и условном отпусту у односу на лица према којима се извршавају казне у установама на територији Савезне Републике Југославије, а која су правноснажно осуђена одлукама судова република које су биле у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије а нису чланице Савезне Републике Југославије, надлежан суд првог степена на чијем се подручју налазе казнено -поправни заводи у којима осуђена лица имају боравиште.
Чланом 1. Закона о амнестији („Службени гласник РС“, број 10/01 ) било је, поред осталог, прописано: да се ослобађају од извршења 25% изречене казне затвора лица правноснажно осуђена за кривична дела која су прописана законима Републике Србије, или су била прописана законима аутономних покрајина који су престали да важе, а која се на дан ступања овог закона на снагу налазе на издржавању казне у Републици Србији или Републици Црној Гори или још нису ступила на издржавање казне затвора (став 1.); да се , изузетно, лица правноснажно осуђена за кривична дела убиство, отмица, силовање, противприродни блуд, родоскрвњење, разбојничка крађа, разбојништво, тешки случајеви разбојничке крађе и разбојништва, изнуда и злочиначко удруживање, као и лица која су три пута правноснажно осуђивана за кривична дела, ослобађају од извршења 15% изречене казне (став 2.); да се лица из става 2. овог члана која на дан ступања овог закона на снагу имају више од 70 година, ослобађају од извршења 25% изречене казне (став 3.).
Подносилац уставне жалбе је преко свог браниоца поднео молбу за помиловање преко Министарства правде - Управа за извршење кривичних санкција.
Министарство правде - Управа за извршење кривичних санкција се 24. јануара 2011. године актом 240-00-6/2011-5 обратило Врховном касационом суду са молбом за одређивање судске надлежности за поступање по молби за помиловање и другим захтевима којима би подносилац могао да тражи заштиту својих права у Републици Србији.
Кривично одељење Врховног касационог суда је 8. фебруара 2011. године донело мишљење да би по поднетој молби за помиловање подносиоца уставне жалбе требало да поступа Виши суд у Сремској Митровици.
Б) Чињенице и околности које се односе на лишење слободе
Подносилац уставне жалбе се налазио на издржавању казне затвора у Окружном затвору у Белом Манастиру, чије се трајање рачунало од 26. децембра 1993. године.
На молбу Окружног затвора у Белом Манастиру упућену Министарству правде Републике Србије, подносилац уставне жалбе је 20. јуна 1996. године премештен на даље издржавање казне у Казнено поправни завод у Сремској Митровици из безбедоносних разлога.
Подносилац уставне жалбе се у почетном периоду боравка у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици налазио у затвореном одељењу и накнадно је разврстан у полуотворено одељење у којем је стекао право на коришћење дела годишњег одмора ван Завода.
Годишњи одмор је користио од 5. фебруара 1999. године и у Завод је требало да се врати 15. фебруара 1999. године.
Будући да се 15. фебруара 1999. није вратио на издржавање казне у Казнено-поправни затвор у Сремској Митровици, за њим је расписана потерница.
По потерници Полицијске управне у Сремској Митровици, подносилац уставне жалбе је 7. јула 2010. године ухапшен на граничном прелазу Богојево када је улазио у Републику Србију и спроведен на даље издржавање казне у Казнено-поправни завод у Сремској Митровици.
Подносилац уставне жалбе се на издржавању казне затвора налазио и у тренутку подношења уставне жалбе.
4. Одредбама члана 27. Устава зајемчено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Према одредби члана 29. став 2. Устава, лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Сагласно одредби члана 33. став 1. Устава, свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 36. Устава, у ставу 1, јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, док се у ставу 2. јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 133. став 3. Закона о извршењу кривичних санкција („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 72/09 и 31/11) прописано је да у случају бекства осуђеног, управник затвора, поред осталог, наређује издавање потернице и предузима друге радње које су неопходне да се осуђени у бекству лиши слободе.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд је претходно констатовао да је уставна жалба изјављена против радњи Завода за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици „почев од 1996. године“.
Такође, Уставни суд је констатовао да су оспорен е радњ е прекинут е бекством подносиоца уставне жалбе са издржавања казне затвора 15. фебруара 1999. године , када се није вратио у Казнено поправни завод у Сремској Митровици након коришћења одобреног дела годишњег одмора.
Имајући у виду да је период у коме се грађанима јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије, а да се подносилац уставне жалбе у периоду од 15. фебруара 1999. године до 7. јула 2010. године налазио у бекству, Уставни суд је становиштa да се, у конкретном случају, оцена разлога изнетих у уставној жалби у односу на истакнуте повреде права може вршити само од 7. јула 2010. године, када је по потерници подносилац уставне жалбе лишен слободе и спроведен на даље издржавање казне.
6. Полазећи од навода уставне жалбе којима подносилац образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, истичући да је „поступак лишења слободе био незаконит ... ван процедуре предвиђене законом“, као и осталих навода, Уставни суд је утврдио да се, у конкретном случају, ови наводи могу довести у везу са евентуалном повредом права из члана 27. став 1. Устава. Наиме, одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Чланом 133. став 3. Закона о извршењу кривичних санкција прописано је да у случају бекства осуђеног, управник затвора, поред осталог, наређује издавање потернице и предузима друге радње које су неопходне да се осуђени у бекству лиши слободе. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је подносилац уставне жалбе фактички побегао из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици 15. фебруара 1999. године, а да је лишен слободе 7. јула 2010. године, по потерници Полицијске управе у Сремској Митровици, Уставни суд је несумњиво утврдио да је разлог његовог лишења слободе бекство са издржавања казне затвора и да је исто спроведено у поступку који је предвиђен Законом о извршењу кривичних санкција.
Као спорно питање у овом уставносудском предмету може се поставити питање основа по коме подносилац уставне жалбе издржава казну затвора, имајући у виду да је правноснажну пресуду којом му је изречена наведена казна због кривичног дела убиство донео Окружни суд у Белом Манастиру. У том смислу и подносилац уставне жалбе доводи у питање законитост лишења слободе у вези са надлежношћу органа Републике Србије за извршење пресуде којом је правноснажно осуђен. Са тим у вези, Уставни суд истиче да је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен од стране судова Републике Српске Крајине у време када њен формални државноправни статус није био међународноправно уређен. Због тога се у конкретном случају затворски премештај осуђеног лица није ни могао извршити у оквиру поступка међународне правне помоћи у кривичним стварима који се примењује између држава као субјеката међународног права. До премештаја подносиоца уставне жалбе у Казнено поправни завод у Сремској Митровици је дошло услед фактичких разлога – измењене безбедносне ситуације, чије погоршање је могло да има за последицу бекство или страдање осуђеног и других лица која су се налазила у затвору у Белом Манастиру. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен за кривично дело убиство којим се повређује право на живот (члан 2 . Е вропске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), Уставни суд подсећа да је реч о праву које спада у „тврдо језгро“ људских права на чијем темељу је изграђен концепт европског јавног поретка. У суштини, реч је о одредбама које се сматрају основним у европском демократском друштву и као такве се намећу државама и њиховим грађанима. Уживање основних слобода и људских права подразумева не само негативну обавезу државе да се судржи од задирања у људска права, већ да у циљу њиховог делотворног остварења предузме и активне мере у том правцу, што се означава као концепт њене позитивне обавезе ( пресуда Европског суда за људска права у случају Airey против Ирске, од 9. октобра 1979, став 25). Овај приступ се нарочито користи у односу на права која су обухваћена појмом јавног поретка у европском кривичном праву, што значи да је реч о о правима која у први план стављају интерес оштећеног. Имајући све то у виду, Уставни суд сматра да одуство формалног поступка међународне кривичноправне помоћи у конкретном случају није било несразмерно обавези државе да изврши правноснажну пресуду којом је осуђен подносилац уставне жалбе. У прилог томе се може навести и да је подносилац уставне жалбе имао на располагању делотворне правне механизме уз помоћ којих је могао да захтева преиспитивање свог статуса, што је и учинио подношењем уставне жалбе и молбе за помиловање надлежним дружавним органима Републике Србије .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да радњом Казнено-поправног завода у Сремској Митровици није повређено право подносиоца из члана 27. став 1. Устава.
Уставни суд је, следом изнетог, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, бр. 109/07 и 99/11) и одлучио као у првом делу изреке.
7. Одлучујући о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорену радњу Казнено поправног завода у Сремској Митровици истичу повреде права из члана 29. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе о томе да је наведеном радњом подносиоцу повређено допунско право у случају лишења слободе, право на правично суђење, посебна права окривљеног, право на претпоставку невиности и право на једнаку заштиту права и на правно средство, не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином ових права.
Наиме, одредбом члана 29. став 2. Устава јемчи се лицу лишеном слободе без одлуке суда да ће без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, а да ће се у противном пустити на слободу. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе оспорава радњу Казнено поправног завода у Сремској Митровици у коме се налази на издржавању правноснажно изречене затворске казне, то се изнети наводи подносиоца не могу довести у правну и логичку везу са правом лица лишеног слободе без одлуке суда.
Повреду права на правично суђење и посебних права окривљеног из члана 32. став 1. и члана 33. став 1. Устава подносилац уставне жалбе образлаже тиме да није имао право да му се пруже обавештења о његовом задржавању и оптужби против њега, односно о правном основу лишења слободе. Полазећи од тога да право из члана 32. став 1. Устава садржи јемство да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а да право из члана 33. став 1. Устава гаратује сваком ко је окривљен за кривично дело да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, то је Уставни суд оценио да се изнети наводи уставне жалбе такође не могу сматрати уставноправним разлозима који би се могли довести у везу са оспореном радњом установе за извршење кривичних санкција.
Повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, подносилац уставне жалбе образлаже тиме да је осуђен актом непостојеће и међународно непризнате државе која је била у рату, те се стога има сматрати невиним. Полазећи од садржине одредбе члана 34. став 3. Устава, којом је зајемчено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, те чињенице да подносилац оспорава радњу Завода у коме се налази на издржавању правноснажно изречене казне, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени разлози који би се могли довести у везу са садржином Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац позива.
Коначно, у вези са истакнутом повредом права из члана 36. Устава, Уставни суд констатује да се једини навод уставне жалбе који се односи на повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство своди на то да Завод за извршење кривичних санкција у Сремској Митровици није његовом пуномоћнику, ни након неколико службених дописа, дао информацију о предмету и тражену документацију, а ради покретања судских поступака ради његовог пуштања на слободу и улагања правних средстава. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да се изнети навод не може довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права из члана 36. Устава, а којима се јемчи заштита од неједнаког поступања судова у истим чињеничним и правним ситуацијама и право на двостепеност у одлучивању.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, те одлучио као у другом делу изреке.
8. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић