Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, Милан Станић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Катарине Коџас – Јовановић из Смедерева, Јелице Владиковић, Јелене Коџас, Николе Коџаса, Дарка Коџаса и Олге Марковић, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К А
1. Одбија се као неоснована уставна жалбе Катарине Коџас – Јовановић и Николе Коџаса изјављена против решења Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године због повреде права на правично суђење и права на рехабилитацију, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Катарине Коџас – Јовановић изјављена против решења Врховног касационог суда Рех. 2384/10 од 11. марта 2010. године.
3. Одбацује се уставна жалбе Јелице Владиковић, Јелене Коџас, Дарка Коџаса и Олге Марковић.
О б р а з л о ж е њ е
1. Катарина Коџас – Јовановић из Смедерева, Јелица Владиковић, Јелена Коџас, Никола Коџас, Дарко Коџас и Олга Марковић, сви из Београда , су 27. јануара 2010. године , преко Јелице Илић, адвоката из Смедерева, изјавили уставну жалбу против решења Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење, права на једнаку заштиту и правно средство, права на рехабилитацију и накнаду штете, права на обавештеност, права на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, те начела развијања духа толеранције, зајемчених одредбама чл. 21, 25, 32, 35, 36, 51, 58. и 81. Устава Републике Србије, односно чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола број 1 и члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним решењима Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године одбијен захтев подносилаца уставне жалбе за рехабилитацију сада пок. Димитрија Коџаса и сада пок. Петра Коџаса; да су 1947. године наведена браћа Коџас правноснажно осуђена за кривично дело недопуштене шпекулације у поступку који су судили судови суштински потчињени одлукама владајуће Комунистичке партије; да су браћа Коџас имали браниоца, али нису имали довољно времена за припрему одбране и предузимање правних средстава; да је основ кажњавања браће Коџас био у политици „партијске државе“ и њене идеологије, а не у стварном кршењу закона; да у предметном ванпарничном поступку приликом одлучивања о захтеву за рехабилитацију подносиоци уставне жалбе нису имали правично суђење, јер судови нису били независни и непристрасни и да су им због тога повређена права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава; да им је повређено право на једнаку заштиту и право на правно средство из члана 36. Устава, јер у време када се одлучивало о захтеву за рехабилитацију, пракса редовних судова није била уједначена, па је и крајњи исход за њих био негативан, те да у таквим условима ни жалба није могла бити делотворна; да им је право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, из члана 58. Устава , повређено због тога што је породица Коџас лишена предметног млина , без икакве накнаде; да су они били дискриминисани у односу на припаднике других покрета (Равногорског покрета или покрета Југословенске војске у отаџбини), јер се у њиховом случају и „најлабавији“ писани доказ о постојању везе или припадништва са тим покретима узима као основ постојања прогона или насиља, док то није случај у предметима који се односе на бивше индустријалце, којима припадају пок. браћа Коџас; да им је право на информисаност из члана 51. Устава повређено због чињенице да релевантну документацију ванпарнични суд није ни тражио од других државних органа, нити су је подносиоци могли пронаћи; да им је право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава повређено због чињенице да Закон о реституцији није донет, због чега су подносиоци уставне жалбе били изложени потреби прибављања бројне документације, трошковима за издавање различитих захтева у вези са рехабилитацијом пок. браће Коџас, услед чега се осећају понижено, трпе душевне болове, те им је угрожен физички и психички интегритет; да околности које је створила држава имају за последицу да не постоји разумевање садашњег друштва за наследника некадашњег грађанског слоја, из чега произлази да је развијање духа толеранције из члана 81. Устава само прокламовано право без суштинске примене.
2. Како уз уставну жалбу адвокат Јелица Илић није приложила писмено овлашћење да може подносиоце заступати поводом изјављене уставне жалбе, Уставни суд је, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), дописом од 25. фебруара 201 0. године затражио од адвоката да, сагласно одредбама члана 83. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), у року од 15 дана од пријема дописа, Уставном суду достави уредно писмено овлашћење , са јасно означеним датумом издавања , којим је овлашћен а од стране подносилаца уставне жалбе да их може заступати у поступку пред Уставним судом поводом изјављене уставне жалбе . Наведени адвокат је упозорен да ће, уколико у остављеном року не отклони недостатак који онемогућава поступање Уставног суда , уставна жалба бити одбачена.
Поднеском од 16. марта 2011. године, адвокат Јелица Илић је доставила пуномоћје којим је овлашћен а од стране Кат арине Коџас – Јовановић и Николе Коџаса, да их може заступати у поступку пред Уставним судом , док за Јелицу Владиковић, Јелен у Коџас, Дарк а Коџаса и Олг у Марковић пуномоћје није достављено.
Катарина Коџас – Јовановић из Смедерева и Јелица Владиковић из Београда поднеле су 24. маја 2010. године, преко адвоката Јелице Илић из Смедерева, допуну уставне жалб е, против решења Врховног касационог суда Рех. 2384/10 од 11. марта 2010. године , због повреде права на правно средство, зајемчен ог одредб ом члана 36. став 2. Устава, односно права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције. У допуни уставне жалб е је, поред понављања навода изнетих у уставној жалби од 27. јануара 2010. године, наведено да је Врховни касациони суд одбацио њихову ревизију изјављену против решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године, као и да је у стручној јавности било спорно да ли је ревизија у поступцима за рехабилитацију дозвољена. Предложили су да Уставни суд и у овом делу усвоји уставну жалбу.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године одбијен је као неоснован захтев за рехабилитацију пок. Димитрија Коџаса и пок. Петра Коџаса (изјављен од стране предлагача - Катарине Коџас – Јовановић, Јелице Владиковић, Николе Коџаса, Дарка Коџаса и Олг е Марковић ), тако што би се утврди ло да су ништаве пресуд а Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и пресуда Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 4. октобра 1947. године и да су ништаве све њихове правне последице,укључујући и право на исплату противвредности за извршену национализацију од по ½ дела млина вођеног до национализације под фирмом Парни млин „Јован Коџас“ Смедерево , те да се рехабилитована лица сматрају неосуђиваним.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено је решење Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је смисао доношења Закона о рехабилитацији у томе да се пониште одлуке које су донете против лица која су из политичких или идеолошких разлога лишени живота, слободе или неких других права,односно да се пониште све правне последице таквих осуда; да сада пок. Димитрије Коџас и пок . Петар Коџас, према стању у списима, нису лишени слободе и других права одлуком која је донета из политичких или идеолошких разлога; да су пресудом Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године, сада покојни Петар и Димитрије Коџас оглашени су кривим због кривичног дела из члана 3. став 1. Закона о сузбијању непоштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже и на основу члана 4. став 1. истог закона осуђени, и то - сада пок. Петар Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и два месеца и конфискацију његовог сувласничког дела млина вођеног до преузимања од стране државе, а сада пок. Димитрије Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и на конфискацију његовог сувласничког дела млина у Смедереву вођеног до преузимања истог од стране државе; да је пресудом Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године одбијена жалба бранилаца сада пок. Петра и Димитрија Коџаса, а делимично усвојена жалба јавног тужиоца, тако што је пресуда Окружног суда измењена у погледу одлуке о казни, па је сада пок. Петар Коџас осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и два месеца, у коју казну му ј е урачунато време проведено у истражном затвору, као и на казну конфискације износа који треба да прими од државе на име противредности за извршену национализацију његове половине млина а сада пок. Димитрије Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и на конфискацију износа који треба да прими од државе на име противвредности за извршену национализацију његове половине млина; да како радње кривичног дела за које су наведеним кривичним пресудама сада пок. Димитрије Коџас и сада пок. Петар Коџас оглашени кривим и осуђени на казне по закону, има обележја кривичног дела против привреде, а не обележја политичког кривичног дела, то ни казне које су према њима изречене не представљају одлуке којима су они лишени слободе и права из политичких или идеолошких разлога; да из свега наведеног произлази да је првостепени суд правилно одбио као неоснован предметни захтев за рехабилитацију.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 2384/10 од 11. марта 2010. године одбачена као недозвољена ревизија предлагача изјављена против решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године. У образложењу оспореног решењ а је, поред осталог, наведено: да се према члану 30. став 1. Закона о ванпарничном поступку, сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено; да је према члану 27. став 1. истог закона, у поступку у коме се одлучује о статусним стварима и о ванпарничним стварима које се односе на станарско право, против правноснажног решења другостепеног суда, ревизија дозвољена ако овим или другим законом није друкчије одређено; да је ставом другим истог члана предвиђено да је у поступку у коме се одлучује о имовинско-правним стварима ревизија дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено; да су чланом 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник“, број 111/09), којим је измењен члан 394. Закона о парничном поступку („Службени гласник“, број 125/04), одређени услови за изјављивање ревизије против правноснажне пресуде донете у другом степену, а чланом 40. овог закона, којим је измењен члан 412. став 2. Закона о парничном поступку, је прописано да ревизија против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде; да будући да је поступак рехабилитације ванпарнични поступак у коме се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, те да Закон о рехабилитацији не предвиђа дозвољеност ревизије против другостепених решења, то се на дозвољеност ревизије примењују наведене одредбе Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, а како се не ради о имовинско-правном спору, нити о статусном спору, у смислу цитираних одредби, то ревизија против другостепеног решења о рехабилитацији није дозвољена.
4. Одредбама Устава на чије се повреде указује у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом; као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58.); да у области образовања, културе и информисања Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет (члан 81.).
Уставна жалба је поднета због повреде права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, повреде начела забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције, опште забране дискриминације из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију и права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе чл ана 21, члана 36. став 2. и члана 58. Устава Републике Србије , садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције, Уставни суд је постојање повреде права из уставне жалбе ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбама Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 33/06), који се примењују у конкретном случају, било је прописано: да се овим законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије (члан 1.); да о захтеву одлучује веће од три судије, у јавном поступку, да пре одлучивања о захтеву, суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана, као и да образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију (члан 4.); да се на решење о одбијању захтева за рехабилитацију може изјавити жалба Врховном суду Србије, у року од 30 дана од дана пријема решења, као и да Врховни суд Србије одлучује о жалби у већу од пет судија (члан 6.).
Законом о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05) је прописано: да у поступку у коме се одлучује о статусним стварима и о ванпарничним стварима које се односе на станарско право против правноснажног решења другостепеног суда ревизија је дозвољена ако овим или другим законом није друкчије одређено, као и да у поступку у коме се одлучује о имовинско-правним стварима ревизија је дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 27.), да се у ванпарничном поступку сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.).
Законом о парничном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да странке могу изјавити ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, као и да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде (члан 412. ст. 1. и 2.); да против правноснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде, да ревизија није дозвољена о имовинско-правним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, као и да ревизија је увек дозвољена када је то посебним законом одређено (члан 394.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повред а Уставом зајемчених права на правично суђење и права на рехабилитацију , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године нису повређен а наведена права.
Решења кој а су уставном жалбом оспорен а донели су Уставом и законом установљени судови, у границама своје надлежности, и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Подноси оцима уставне жалбе било је омогућено учествовање у поступку, праћење његовог тока и предузимање свих законом допуштених радњи, укључујући изјављивање редовног правног лека. Поред тога, Уставни суд је оценио да се оспорен а решења заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Наиме, редовни судови су пошли од чињенице да је смисао доношења Закона о рехабилитацији у томе да се пониште одлуке које су донете против лица која су из политичких или идеолошких разлога лишена живота, слободе или неких других права , односно да се пониште све правне последице таквих одлука, како је то и прописано чланом 1. Закона о рехабилитацији. Уставни суд је оценио да у поступку за рехабилитацију вођеном по захтеву подносилаца уставне жалбе пред Окружним судом у Смедереву и Врховним судом Србије није дошло до повреде права на правично суђење, нити права на рехабилитацију. Наиме, према раније важећем Закону о рехабилитацији, који се примењују у конкретном случају, право на рехабилитацију није било апсолутно право и није се оствар ивало само по себи, односно по сили Устава или закона, већ се оправданост (основаност) поднетог захтева за рехабилитацију мора ла доказати на суду, у складу са условима предвиђеним Законом о рехабилитацији. Нужна претпоставка за то, била је према Закону о рехабилитацији, да је неко лице било жртва прогона, насиља или неправде, те да је искључиво из политичких или идеолошких разлога лишено живота, слободе или неких других права у периоду од 6. априла 1941. године, па до дана ступања на снагу Закона, без обзира да ли је до лишења људских права дошло на основу судске или административне одлуке, или чак у одсуству било какве формалне одлуке судске или управне власти. У конкретном случају, надлежни судови су у оспореним решењима утврдили да су пресудом Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и пресудом Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године сада пок. Димитрије Коџас и сада пок. Петар Коџас оглашени кривим и осуђени на казне по закону, за кривично дел о које има обележја кривичног дела против привреде , а не обележја политичког кривичног дела. Ни по схватању Уставног суда, казне које су према њима изречене не представљају одлуке којима су они лишени слободе и права из политичких или идеолошких разлога, јер то није доказано у предметном ванпарничном поступку.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неоснована, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући постојање повреде права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у предметном судском поступку, у коме је подносиоцима било обезбеђено право на правично суђење, била обезбеђена и двостепеност у одлучивању, чиме је задовољен уставни принцип садржан у наведеној одредби Устава.
Подносиоци уставне жалбе повреду права на имовину из члана 58. Устава заснивају на чињеници да је пресудама Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и Врховног суда Н ародне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године извршена конфискација предметног млина, чиме је њихова породица лишена имовине. С тим у вези, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Уставног суда у овој правној ствари.
Подносиоци уставне жалбе повреду права на информисаност из члана 51. Устава заснивају на чињеници да током предметног парничног поступка подаци из периода од 1944. до 1947. године који су се налазили код других државних органа, а који су били од значаја за одлучивање, нису били достављени суду, нити је суд те податке тражио од надлежних органа. Међутим, Уставни суд напомиње да такви наводи не могу бити од значаја, првенствено јер су везани за ванпарнични поступак у коме су донета оспорена решења, а за који је Уставни суд утврдио да је спроведен на начин који је подносиоцима уставне жалбе омогућио правично суђење.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореним одлукама подноси оци уставне жалбе , као наследници „бивших индустријалаца“ на било који начин дискриминисан и у односу на друге подносиоце захтева за рехабилитацију који су били припадници политичких, односно војних покрета током и након Другог светског рата. Ови наводи нису поткрепљени било каквим правно утемељеним аргументима или пруженим доказима, тако да представљају израз субјективне оцене подносилаца уставне жалбе о повред и начела забране дискриминације.
Уставни суд није разматрао наводе о повредама чл. 25. и 81. Устава, налазећи да се садржина тих одредаба не може довести у везу са садржином оспорених аката донетих у ванпарничном поступку.
С обзиром на чињеницу да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима није повређено ниједно од наведених Уставом зајемчених права, Уставни суд налази да стога ни наводи о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, не могу бити основани.
Имајући у виду изложено у овој тачки образложења , Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу Катарине Коџас – Јовановић изјављену против решења Врховног касационог суда Рех. 2384/10 од 11. марта 2010. године због повреде права на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре указује да је о дредбом члана 170. Устава утврђено да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту, као и да је одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да утврђује постојање повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима, којима се са становишта Уставом утврђене садржине одређеног права или слободе указује на његову повреду или ускраћивање.
Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби којом се оспорава решење Врховног касационог суда, Уставни суд је увидом у оспорени појединачни акт и документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио да је оспореним решењем ревизија одбачена, јер је Врховни касацион и суд нашао да она није дозвољена у поступку рехабилитације (ванпарничном поступку).
Уставни суд је оценио да оспорено решење Врховног касационог суда није засновано на арбитрерној примени процесног права. Њиме је одлучивано само о испуњености процесних услова за вођење поступка по изјављеном ванредном правном леку. Имајући у виду да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се указивало на то да је оспорено решење последица произвољне и арбитрерне примене одредаба процесног закона којим су прописани разлози за изјављивање ревизије у ванпарничном поступку по захтеву за рехабилитацију, као и чињеницу да је Врховни касациони суд довољно јасно образложио своју одлуку, заснивајући образложење на релевантним одредбама процесних закона, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним, Уставни суд је оценио да се наводи о повреди означеног права не могу довести у везу са оспореним решењем.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу Јелице Владиковић, Дарка Коџаса и Олге Марковић, коју је у њихово име изјавила Јелица Илић, адвокат из Смедерева, Уставни суд је, уставну жалбу одбацио, због тога што наведени адвокат није, у остављеном року, а ни накнадно, поступио по налогу Суда од 25. фебруара 201 0. године којим је тражено да достави уредно писмено овлашћење за заступање ових подносила ца уставне жалбе пред Уставним судом. Поред тога, Уставни суд је утврдио да Јелена Коџас ни је имала процесни положај странке – предлагача у ванпарничном поступку у коме су донети оспорени акти које оспорава и у односу на који истиче повред е Уставом зајемчених права , па самим тим она нема ни активну легитимацију за подношење уставне жалбе.
Полазећи од изнетог у овој тачки образложења , Уставни суд је уставну жалбу Јелене Коџас , Јелице Владиковић, Дарка Коџаса и Олге Маркови ћ одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним решењима Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године одбијен захтев подносилаца уставне жалбе за рехабилитацију сада пок. Димитрија Коџаса и сада пок. Петра Коџаса; да су 1947. године наведена браћа Коџас правноснажно осуђена за кривично дело недопуштене шпекулације у поступку који су судили судови суштински потчињени одлукама владајуће Комунистичке партије; да су браћа Коџас имали браниоца, али нису имали довољно времена за припрему одбране и предузимање правних средстава; да је основ кажњавања браће Коџас био у политици „партијске државе“ и њене идеологије, а не у стварном кршењу закона; да у предметном ванпарничном поступку приликом одлучивања о захтеву за рехабилитацију подносиоци уставне жалбе нису имали правично суђење, јер судови нису били независни и непристрасни и да су им због тога повређена права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава; да им је повређено право на једнаку заштиту и право на правно средство из члана 36. Устава, јер у време када се одлучивало о захтеву за рехабилитацију, пракса редовних судова није била уједначена, па је и крајњи исход за њих био негативан, те да у таквим условима ни жалба није могла бити делотворна; да им је право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, из члана 58. Устава , повређено због тога што је породица Коџас лишена предметног млина , без икакве накнаде; да су они били дискриминисани у односу на припаднике других покрета (Равногорског покрета или покрета Југословенске војске у отаџбини), јер се у њиховом случају и „најлабавији“ писани доказ о постојању везе или припадништва са тим покретима узима као основ постојања прогона или насиља, док то није случај у предметима који се односе на бивше индустријалце, којима припадају пок. браћа Коџас; да им је право на информисаност из члана 51. Устава повређено због чињенице да релевантну документацију ванпарнични суд није ни тражио од других државних органа, нити су је подносиоци могли пронаћи; да им је право на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава повређено због чињенице да Закон о реституцији није донет, због чега су подносиоци уставне жалбе били изложени потреби прибављања бројне документације, трошковима за издавање различитих захтева у вези са рехабилитацијом пок. браће Коџас, услед чега се осећају понижено, трпе душевне болове, те им је угрожен физички и психички интегритет; да околности које је створила држава имају за последицу да не постоји разумевање садашњег друштва за наследника некадашњег грађанског слоја, из чега произлази да је развијање духа толеранције из члана 81. Устава само прокламовано право без суштинске примене.
2. Како уз уставну жалбу адвокат Јелица Илић није приложила писмено овлашћење да може подносиоце заступати поводом изјављене уставне жалбе, Уставни суд је, на основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11 ), дописом од 25. фебруара 201 0. године затражио од адвоката да, сагласно одредбама члана 83. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), у року од 15 дана од пријема дописа, Уставном суду достави уредно писмено овлашћење , са јасно означеним датумом издавања , којим је овлашћен а од стране подносилаца уставне жалбе да их може заступати у поступку пред Уставним судом поводом изјављене уставне жалбе . Наведени адвокат је упозорен да ће, уколико у остављеном року не отклони недостатак који онемогућава поступање Уставног суда , уставна жалба бити одбачена.
Поднеском од 16. марта 2011. године, адвокат Јелица Илић је доставила пуномоћје којим је овлашћен а од стране Кат арине Коџас – Јовановић и Николе Коџаса, да их може заступати у поступку пред Уставним судом , док за Јелицу Владиковић, Јелен у Коџас, Дарк а Коџаса и Олг у Марковић пуномоћје није достављено.
Катарина Коџас – Јовановић из Смедерева и Јелица Владиковић из Београда поднеле су 24. маја 2010. године, преко адвоката Јелице Илић из Смедерева, допуну уставне жалб е, против решења Врховног касационог суда Рех. 2384/10 од 11. марта 2010. године , због повреде права на правно средство, зајемчен ог одредб ом члана 36. став 2. Устава, односно права на делотворни правни лек из члана 13. Европске конвенције. У допуни уставне жалб е је, поред понављања навода изнетих у уставној жалби од 27. јануара 2010. године, наведено да је Врховни касациони суд одбацио њихову ревизију изјављену против решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године, као и да је у стручној јавности било спорно да ли је ревизија у поступцима за рехабилитацију дозвољена. Предложили су да Уставни суд и у овом делу усвоји уставну жалбу.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године одбијен је као неоснован захтев за рехабилитацију пок. Димитрија Коџаса и пок. Петра Коџаса (изјављен од стране предлагача - Катарине Коџас – Јовановић, Јелице Владиковић, Николе Коџаса, Дарка Коџаса и Олг е Марковић ), тако што би се утврди ло да су ништаве пресуд а Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и пресуда Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 4. октобра 1947. године и да су ништаве све њихове правне последице,укључујући и право на исплату противвредности за извршену национализацију од по ½ дела млина вођеног до национализације под фирмом Парни млин „Јован Коџас“ Смедерево , те да се рехабилитована лица сматрају неосуђиваним.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено је решење Окружног суда у Смедереву Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је смисао доношења Закона о рехабилитацији у томе да се пониште одлуке које су донете против лица која су из политичких или идеолошких разлога лишени живота, слободе или неких других права,односно да се пониште све правне последице таквих осуда; да сада пок. Димитрије Коџас и пок . Петар Коџас, према стању у списима, нису лишени слободе и других права одлуком која је донета из политичких или идеолошких разлога; да су пресудом Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године, сада покојни Петар и Димитрије Коџас оглашени су кривим због кривичног дела из члана 3. став 1. Закона о сузбијању непоштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже и на основу члана 4. став 1. истог закона осуђени, и то - сада пок. Петар Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и два месеца и конфискацију његовог сувласничког дела млина вођеног до преузимања од стране државе, а сада пок. Димитрије Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и на конфискацију његовог сувласничког дела млина у Смедереву вођеног до преузимања истог од стране државе; да је пресудом Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године одбијена жалба бранилаца сада пок. Петра и Димитрија Коџаса, а делимично усвојена жалба јавног тужиоца, тако што је пресуда Окружног суда измењена у погледу одлуке о казни, па је сада пок. Петар Коџас осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и два месеца, у коју казну му ј е урачунато време проведено у истражном затвору, као и на казну конфискације износа који треба да прими од државе на име противредности за извршену национализацију његове половине млина а сада пок. Димитрије Коџас на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једне године и на конфискацију износа који треба да прими од државе на име противвредности за извршену национализацију његове половине млина; да како радње кривичног дела за које су наведеним кривичним пресудама сада пок. Димитрије Коџас и сада пок. Петар Коџас оглашени кривим и осуђени на казне по закону, има обележја кривичног дела против привреде, а не обележја политичког кривичног дела, то ни казне које су према њима изречене не представљају одлуке којима су они лишени слободе и права из политичких или идеолошких разлога; да из свега наведеног произлази да је првостепени суд правилно одбио као неоснован предметни захтев за рехабилитацију.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 2384/10 од 11. марта 2010. године одбачена као недозвољена ревизија предлагача изјављена против решења Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године. У образложењу оспореног решењ а је, поред осталог, наведено: да се према члану 30. став 1. Закона о ванпарничном поступку, сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено; да је према члану 27. став 1. истог закона, у поступку у коме се одлучује о статусним стварима и о ванпарничним стварима које се односе на станарско право, против правноснажног решења другостепеног суда, ревизија дозвољена ако овим или другим законом није друкчије одређено; да је ставом другим истог члана предвиђено да је у поступку у коме се одлучује о имовинско-правним стварима ревизија дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено; да су чланом 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник“, број 111/09), којим је измењен члан 394. Закона о парничном поступку („Службени гласник“, број 125/04), одређени услови за изјављивање ревизије против правноснажне пресуде донете у другом степену, а чланом 40. овог закона, којим је измењен члан 412. став 2. Закона о парничном поступку, је прописано да ревизија против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде; да будући да је поступак рехабилитације ванпарнични поступак у коме се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, те да Закон о рехабилитацији не предвиђа дозвољеност ревизије против другостепених решења, то се на дозвољеност ревизије примењују наведене одредбе Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, а како се не ради о имовинско-правном спору, нити о статусном спору, у смислу цитираних одредби, то ревизија против другостепеног решења о рехабилитацији није дозвољена.
4. Одредбама Устава на чије се повреде указује у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да је физички и психички интегритет неповредив, као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом; као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58.); да у области образовања, културе и информисања Република Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет (члан 81.).
Уставна жалба је поднета због повреде права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, повреде начела забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције, опште забране дискриминације из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију и права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе чл ана 21, члана 36. став 2. и члана 58. Устава Републике Србије , садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције, Уставни суд је постојање повреде права из уставне жалбе ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбама Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 33/06), који се примењују у конкретном случају, било је прописано: да се овим законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије (члан 1.); да о захтеву одлучује веће од три судије, у јавном поступку, да пре одлучивања о захтеву, суд прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана, као и да образложеним решењем суд усваја или одбија захтев за рехабилитацију (члан 4.); да се на решење о одбијању захтева за рехабилитацију може изјавити жалба Врховном суду Србије, у року од 30 дана од дана пријема решења, као и да Врховни суд Србије одлучује о жалби у већу од пет судија (члан 6.).
Законом о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 18/05) је прописано: да у поступку у коме се одлучује о статусним стварима и о ванпарничним стварима које се односе на станарско право против правноснажног решења другостепеног суда ревизија је дозвољена ако овим или другим законом није друкчије одређено, као и да у поступку у коме се одлучује о имовинско-правним стварима ревизија је дозвољена под условима под којима се по Закону о парничном поступку може изјавити ревизија у имовинско-правним споровима, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 27.), да се у ванпарничном поступку сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.).
Законом о парничном поступку ( „Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да странке могу изјавити ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен, као и да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде (члан 412. ст. 1. и 2.); да против правноснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде, да ревизија није дозвољена о имовинско-правним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, као и да ревизија је увек дозвољена када је то посебним законом одређено (члан 394.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повред а Уставом зајемчених права на правично суђење и права на рехабилитацију , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Окружног суда Рех. 5/06 од 7. јула 2008. године и Врховног суда Србије Рех. 19/09 од 1. новембра 2009. године нису повређен а наведена права.
Решења кој а су уставном жалбом оспорен а донели су Уставом и законом установљени судови, у границама своје надлежности, и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. Подноси оцима уставне жалбе било је омогућено учествовање у поступку, праћење његовог тока и предузимање свих законом допуштених радњи, укључујући изјављивање редовног правног лека. Поред тога, Уставни суд је оценио да се оспорен а решења заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Наиме, редовни судови су пошли од чињенице да је смисао доношења Закона о рехабилитацији у томе да се пониште одлуке које су донете против лица која су из политичких или идеолошких разлога лишена живота, слободе или неких других права , односно да се пониште све правне последице таквих одлука, како је то и прописано чланом 1. Закона о рехабилитацији. Уставни суд је оценио да у поступку за рехабилитацију вођеном по захтеву подносилаца уставне жалбе пред Окружним судом у Смедереву и Врховним судом Србије није дошло до повреде права на правично суђење, нити права на рехабилитацију. Наиме, према раније важећем Закону о рехабилитацији, који се примењују у конкретном случају, право на рехабилитацију није било апсолутно право и није се оствар ивало само по себи, односно по сили Устава или закона, већ се оправданост (основаност) поднетог захтева за рехабилитацију мора ла доказати на суду, у складу са условима предвиђеним Законом о рехабилитацији. Нужна претпоставка за то, била је према Закону о рехабилитацији, да је неко лице било жртва прогона, насиља или неправде, те да је искључиво из политичких или идеолошких разлога лишено живота, слободе или неких других права у периоду од 6. априла 1941. године, па до дана ступања на снагу Закона, без обзира да ли је до лишења људских права дошло на основу судске или административне одлуке, или чак у одсуству било какве формалне одлуке судске или управне власти. У конкретном случају, надлежни судови су у оспореним решењима утврдили да су пресудом Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и пресудом Врховног суда Народне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године сада пок. Димитрије Коџас и сада пок. Петар Коџас оглашени кривим и осуђени на казне по закону, за кривично дел о које има обележја кривичног дела против привреде , а не обележја политичког кривичног дела. Ни по схватању Уставног суда, казне које су према њима изречене не представљају одлуке којима су они лишени слободе и права из политичких или идеолошких разлога, јер то није доказано у предметном ванпарничном поступку.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неоснована, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући постојање повреде права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у предметном судском поступку, у коме је подносиоцима било обезбеђено право на правично суђење, била обезбеђена и двостепеност у одлучивању, чиме је задовољен уставни принцип садржан у наведеној одредби Устава.
Подносиоци уставне жалбе повреду права на имовину из члана 58. Устава заснивају на чињеници да је пресудама Окружног суда Округа београдског у Београду К. 147/47 од 4. септембра 1947. године и Врховног суда Н ародне Републике Србије Кж. 1979/47 од 14. октобра 1947. године извршена конфискација предметног млина, чиме је њихова породица лишена имовине. С тим у вези, Уставни суд указује да је период у коме се у Републици Србији остварује уставносудска заштита повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода почео да тече 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије. Наиме, тек је важећи Устав у члану 170. установио уставну жалбу као посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, која се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, тако да предметни наводи подносиоца, ratione temporis, нису од значаја за одлучивање Уставног суда у овој правној ствари.
Подносиоци уставне жалбе повреду права на информисаност из члана 51. Устава заснивају на чињеници да током предметног парничног поступка подаци из периода од 1944. до 1947. године који су се налазили код других државних органа, а који су били од значаја за одлучивање, нису били достављени суду, нити је суд те податке тражио од надлежних органа. Међутим, Уставни суд напомиње да такви наводи не могу бити од значаја, првенствено јер су везани за ванпарнични поступак у коме су донета оспорена решења, а за који је Уставни суд утврдио да је спроведен на начин који је подносиоцима уставне жалбе омогућио правично суђење.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореним одлукама подноси оци уставне жалбе , као наследници „бивших индустријалаца“ на било који начин дискриминисан и у односу на друге подносиоце захтева за рехабилитацију који су били припадници политичких, односно војних покрета током и након Другог светског рата. Ови наводи нису поткрепљени било каквим правно утемељеним аргументима или пруженим доказима, тако да представљају израз субјективне оцене подносилаца уставне жалбе о повред и начела забране дискриминације.
Уставни суд није разматрао наводе о повредама чл. 25. и 81. Устава, налазећи да се садржина тих одредаба не може довести у везу са садржином оспорених аката донетих у ванпарничном поступку.
С обзиром на чињеницу да подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима није повређено ниједно од наведених Уставом зајемчених права, Уставни суд налази да стога ни наводи о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, не могу бити основани.
Имајући у виду изложено у овој тачки образложења , Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу Катарине Коџас – Јовановић изјављену против решења Врховног касационог суда Рех. 2384/10 од 11. марта 2010. године због повреде права на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре указује да је о дредбом члана 170. Устава утврђено да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту, као и да је одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да утврђује постојање повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима, којима се са становишта Уставом утврђене садржине одређеног права или слободе указује на његову повреду или ускраћивање.
Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби којом се оспорава решење Врховног касационог суда, Уставни суд је увидом у оспорени појединачни акт и документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио да је оспореним решењем ревизија одбачена, јер је Врховни касацион и суд нашао да она није дозвољена у поступку рехабилитације (ванпарничном поступку).
Уставни суд је оценио да оспорено решење Врховног касационог суда није засновано на арбитрерној примени процесног права. Њиме је одлучивано само о испуњености процесних услова за вођење поступка по изјављеном ванредном правном леку. Имајући у виду да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се указивало на то да је оспорено решење последица произвољне и арбитрерне примене одредаба процесног закона којим су прописани разлози за изјављивање ревизије у ванпарничном поступку по захтеву за рехабилитацију, као и чињеницу да је Врховни касациони суд довољно јасно образложио своју одлуку, заснивајући образложење на релевантним одредбама процесних закона, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним, Уставни суд је оценио да се наводи о повреди означеног права не могу довести у везу са оспореним решењем.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу Јелице Владиковић, Дарка Коџаса и Олге Марковић, коју је у њихово име изјавила Јелица Илић, адвокат из Смедерева, Уставни суд је, уставну жалбу одбацио, због тога што наведени адвокат није, у остављеном року, а ни накнадно, поступио по налогу Суда од 25. фебруара 201 0. године којим је тражено да достави уредно писмено овлашћење за заступање ових подносила ца уставне жалбе пред Уставним судом. Поред тога, Уставни суд је утврдио да Јелена Коџас ни је имала процесни положај странке – предлагача у ванпарничном поступку у коме су донети оспорени акти које оспорава и у односу на који истиче повред е Уставом зајемчених права , па самим тим она нема ни активну легитимацију за подношење уставне жалбе.
Полазећи од изнетог у овој тачки образложења , Уставни суд је уставну жалбу Јелене Коџас , Јелице Владиковић, Дарка Коџаса и Олге Маркови ћ одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић