Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милијане Костадиновић из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. априла 201 2. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милијане Костадиновић изјављена против пресуде Општинског суда у Ужицу П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године и пресуде Окружног суда у Ужицу Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милијана Костадиновић из Ужица , коју заступа Владимир Дамљановић, адвокат из Ужица, изјавила је 25. јануара 2010. године уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ужицу П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године и пресуде Окружног суда у Ужицу Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да су редовни судови одбили тужбене захтеве подноситељке уставне жалбе који су се односили на исплату трошкова за исхрану и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора , и то само из разлога јер нису могли определити њихову висину, иако су „само право признали“. Даље је наведено да је суд „морао пронаћи начин да попуни такву правну празнину“. Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди наведене повреде права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ужицу (у даљем тексту: Општински суд) П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године одбијен је као неоснован тужбен и захтев тужи ље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија да јој за период јануар 2007. године – децембар 200 7. године, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада исплати износ до 77.323,64 динара, са припадајућом законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа, па до исплате. Истом пресудом одбијен је и тужбени захтев тужиље којим је тражила исплату износа од 42.971 динара на име неисплаћеног регреса за годишњи одмор, са припадајућом законском затезном каматом. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља била запослена у Окружном суду у Ужицу на радном месту дактилографа у својству намештеника; да ни Законом о платама државних службеника и намештеника , нити Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника није прописана накнада за исхрану у току рада и регрес као додатке на плату и трошкове који се надокнађују; да Закон о раду предвиђа право запосленог на накнаду наведених трошкова одредбама члана 118. став 1. тач. 5) и 6 ), али утврђивање услова, висине и начина исплате препушта аутономном регулисању путем закључења колективног уговора, али да ни Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, нити Посебним колективним уговором није уређено право државних службеника и намештеника на накнаду ових трошкова; да ни уговором о раду који је тужиља закључила са туженим није уговорена исплата тражених накнада; да нови Посебан колективни уговор према Закону о државним службеницима и намештеницима није закључен; да из свега наведеног произлази да тужбени захтев није основан.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Ужицу (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године којом је одбио као неосновану жалбу тужиље, и потврдио пресуду Општинског суда П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године налазећи, поред осталог, да се жалбеним наводима неосновано побија правилност утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд пажљиво и правилно оценио све изведене доказе, како писмене исправе, тако и налаз и мишљење вештака. Такође је наведено да је првостепени суд правилно применио материјално право, као и да првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка, на које другостепени суд пази по службеној дужности.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.
Конвенцијом Међународне организације рада о плаћеном годишњем одмору број 132 је утврђено: да свако лице на које се примењује ова конвенција има право на плаћени годишњи одмор у одређеном минималном трајању, да свака чланица која ратификује ову конвенцију тачно утврђује дужину одмора, у једној изјави коју прикључује уз ратификацију, да одмор ни у ком случају не сме бити краћи од три радне недеље за годину дана службе, да свака чланица која је ратификовала ову конвенцију може касније, у једној другој изјави, обавестити генералног директора Међународног бироа рада да одређује дужи одмор него што је било утврђено у време ратификације (члан 3.); да свако лице које користи одмор предвиђен овом конвенцијом прима, за време целог одмора, најмање своју нормалну или просечну плату (рачунајући ту и одговарајућу новчану вредност сваког дела примања у натури која не представља стално давање, без обзира на то да ли је дотично лице на одмору или не), обрачунату на начин који одреде надлежне власти или одговарајући органи у земљи, као и да се износи који му припадају сходно тачки 1. овог члана исплаћују заинтересованом лицу пре одмора, уколико друкчије није предвиђено споразумом који важи за њега и за послодавца (члан 7.).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица) (члан 7. став 1.); да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину законом о буџету Републике Србије (члан 8.); да се коефицијенти за положаје и извршилачка радна места одређују тиме што се сваки положај и свако извршилачко радно место сврстава у једну од 13 платних група и да се положаји сврставају у платне групе од I до V, а извршилачка радна места у платне групе од VI до XIII (члан 9.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да се одредбе овог закона о накнади плате, накнади трошкова и другим примањима државних службеника примењују и на намештенике (члан 49. став 1.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника (члан 1. став 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (у даљем тексту: посебан колективни уговор), да посебан колективни уговор закључују Влада и репрезентативни синдикати који су основани за територију Републике Србије, да на права и дужности намештеника примењују се општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено (члан 4.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Одредбом члана 114. став 1. је. између осталог, прописано да запослени за време годишњег одмора има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду. Глава VIII овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и друга примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тачком 6. Главе VIII Закона о раду уређено је питање других примања, и то чл. 119. и 120. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбама члана 2. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 98/07) је прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак с рада, трошкови службеног путовања у земљи, трошкови службеног путовања у иностранство, трошкови селидбе у иностранство, трошкови рада и боравка на терену и трошкови привременог или трајног премештаја у друго место рада.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељка сматра да је приликом доношења оспорених пресуда , у суштини, погрешно примењено материјално право на њ ену штету.
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника посебан закон који уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, те да, сагласно члану 39. и члану 49. став 1. наведеног закона, постоји могућност да се посебним колективним уговором за државне органе утврде и друга примања државних службеника и намештеника, према општим прописима о раду. Истовремено, овим законом није гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не превиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи пропис на чију примену упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује три основне врсте примања, и то: зараду, накнаду зараде и друга примања, те да је наведеним одредбама члана 120. тач. 2) и 3) овог закона предвиђена могућност да се, у оквиру других примања, општим актом или уговором о раду, утврди право запосленог на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је оспореним пресудама оцењено да не постоји основ ни у посебним, ни у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току 2007. године , јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена Окружног суда су засновани на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд, такође, указује да се питање дужине годишњег одмора и права запослених да за време његовог коришћења прима своју „нормалну или просечну плату“ како је то предвиђено одредбама Међународне конвенције на које се позива подноситељка уставне жалбе, у конкретном случају се и не поставља као спорно.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Ужицу П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године и Окружног суда у Ужицу Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године нису повређен а прав а подноси тељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Наведено становиште заузето у овом предмету, већ је исказано кроз Одлуку Уставног суда Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године.
6. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11).
На основу одредаба члана 42б став 1) тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да су редовни судови одбили тужбене захтеве подноситељке уставне жалбе који су се односили на исплату трошкова за исхрану и трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора , и то само из разлога јер нису могли определити њихову висину, иако су „само право признали“. Даље је наведено да је суд „морао пронаћи начин да попуни такву правну празнину“. Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди наведене повреде права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ужицу (у даљем тексту: Општински суд) П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године одбијен је као неоснован тужбен и захтев тужи ље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија да јој за период јануар 2007. године – децембар 200 7. године, на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада исплати износ до 77.323,64 динара, са припадајућом законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа, па до исплате. Истом пресудом одбијен је и тужбени захтев тужиље којим је тражила исплату износа од 42.971 динара на име неисплаћеног регреса за годишњи одмор, са припадајућом законском затезном каматом. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиља била запослена у Окружном суду у Ужицу на радном месту дактилографа у својству намештеника; да ни Законом о платама државних службеника и намештеника , нити Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника није прописана накнада за исхрану у току рада и регрес као додатке на плату и трошкове који се надокнађују; да Закон о раду предвиђа право запосленог на накнаду наведених трошкова одредбама члана 118. став 1. тач. 5) и 6 ), али утврђивање услова, висине и начина исплате препушта аутономном регулисању путем закључења колективног уговора, али да ни Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, нити Посебним колективним уговором није уређено право државних службеника и намештеника на накнаду ових трошкова; да ни уговором о раду који је тужиља закључила са туженим није уговорена исплата тражених накнада; да нови Посебан колективни уговор према Закону о државним службеницима и намештеницима није закључен; да из свега наведеног произлази да тужбени захтев није основан.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Ужицу (у даљем тексту: Окружни суд) је донео оспорену пресуду Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године којом је одбио као неосновану жалбу тужиље, и потврдио пресуду Општинског суда П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године налазећи, поред осталог, да се жалбеним наводима неосновано побија правилност утврђеног чињеничног стања, јер је првостепени суд пажљиво и правилно оценио све изведене доказе, како писмене исправе, тако и налаз и мишљење вештака. Такође је наведено да је првостепени суд правилно применио материјално право, као и да првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка, на које другостепени суд пази по службеној дужности.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.
Конвенцијом Међународне организације рада о плаћеном годишњем одмору број 132 је утврђено: да свако лице на које се примењује ова конвенција има право на плаћени годишњи одмор у одређеном минималном трајању, да свака чланица која ратификује ову конвенцију тачно утврђује дужину одмора, у једној изјави коју прикључује уз ратификацију, да одмор ни у ком случају не сме бити краћи од три радне недеље за годину дана службе, да свака чланица која је ратификовала ову конвенцију може касније, у једној другој изјави, обавестити генералног директора Међународног бироа рада да одређује дужи одмор него што је било утврђено у време ратификације (члан 3.); да свако лице које користи одмор предвиђен овом конвенцијом прима, за време целог одмора, најмање своју нормалну или просечну плату (рачунајући ту и одговарајућу новчану вредност сваког дела примања у натури која не представља стално давање, без обзира на то да ли је дотично лице на одмору или не), обрачунату на начин који одреде надлежне власти или одговарајући органи у земљи, као и да се износи који му припадају сходно тачки 1. овог члана исплаћују заинтересованом лицу пре одмора, уколико друкчије није предвиђено споразумом који важи за њега и за послодавца (члан 7.).
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06 и 115/06) је прописано: да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (у даљем тексту: основица) (члан 7. став 1.); да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину законом о буџету Републике Србије (члан 8.); да се коефицијенти за положаје и извршилачка радна места одређују тиме што се сваки положај и свако извршилачко радно место сврстава у једну од 13 платних група и да се положаји сврставају у платне групе од I до V, а извршилачка радна места у платне групе од VI до XIII (члан 9.); да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да се одредбе овог закона о накнади плате, накнади трошкова и другим примањима државних службеника примењују и на намештенике (члан 49. став 1.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) је прописано: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника (члан 1. став 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (у даљем тексту: посебан колективни уговор), да посебан колективни уговор закључују Влада и репрезентативни синдикати који су основани за територију Републике Србије, да на права и дужности намештеника примењују се општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено (члан 4.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Одредбом члана 114. став 1. је. између осталог, прописано да запослени за време годишњег одмора има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду. Глава VIII овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и друга примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тачком 6. Главе VIII Закона о раду уређено је питање других примања, и то чл. 119. и 120. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбама члана 2. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 98/07) је прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак с рада, трошкови службеног путовања у земљи, трошкови службеног путовања у иностранство, трошкови селидбе у иностранство, трошкови рада и боравка на терену и трошкови привременог или трајног премештаја у друго место рада.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељка сматра да је приликом доношења оспорених пресуда , у суштини, погрешно примењено материјално право на њ ену штету.
На основу наведених одредаба закона, Уставни суд је утврдио да је Закон о платама државних службеника и намештеника посебан закон који уређује питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника, те да, сагласно члану 39. и члану 49. став 1. наведеног закона, постоји могућност да се посебним колективним уговором за државне органе утврде и друга примања државних службеника и намештеника, према општим прописима о раду. Истовремено, овим законом није гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не превиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи пропис на чију примену упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у глави VIII разликује три основне врсте примања, и то: зараду, накнаду зараде и друга примања, те да је наведеним одредбама члана 120. тач. 2) и 3) овог закона предвиђена могућност да се, у оквиру других примања, општим актом или уговором о раду, утврди право запосленог на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац намештеника, утврди право својих запослених на овакву врсту других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
Уставни суд је у конкретном случају утврдио да је оспореним пресудама оцењено да не постоји основ ни у посебним, ни у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току 2007. године , јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена Окружног суда су засновани на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд, такође, указује да се питање дужине годишњег одмора и права запослених да за време његовог коришћења прима своју „нормалну или просечну плату“ како је то предвиђено одредбама Међународне конвенције на које се позива подноситељка уставне жалбе, у конкретном случају се и не поставља као спорно.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Ужицу П1. 64/08 од 20. октобра 2008. године и Окружног суда у Ужицу Гж1. 613/08 од 24. јула 2009. године нису повређен а прав а подноси тељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Наведено становиште заузето у овом предмету, већ је исказано кроз Одлуку Уставног суда Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године.
6. Следом наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07 и 99/11).
На основу одредаба члана 42б став 1) тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић