Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, Милан Станић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Андрије Крловића из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. маја 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Андрије Крловића изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По.1. 548/11 од 1. новембра 201 1. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2.По.1. 312/11 од 17. новембра 201 1. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Андрија Крловић из Панчева, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду 26. децембра 201 1. године уставну жалбу против аката наведених у изреци , због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да се против подносиоца уставне жалбе и других окривљених води поступак пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду под бројем К.По.1. 273/10, због продуженог кривичног дела прање новца из члана 231. став 4. у вези ст. 2. и 1. КЗ у вези члана 61. КЗ ;
- да је истражни судија Вишег суда у Београду 11. марта 2010. године донео решење о спровођењу истраге против окривљеног и том приликом му одредио притвор, који се има рачунати од 9. марта 2010. године, када је лишен слободе;
- да је оспореним првостепеним решењем ванрасправног већа Вишег суда у Београду према окривљено м продужен притвор за још два месеца, из разлога предвиђених одредб ом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да постоји велика вероватноћа да је одредба члана 142. став 1. тач ка 5) ЗКП неуставна, па би Уставни суд требало да поново узме у разматрање ово питање;
- да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је окривљени Крловић знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да се притвор окривљеном не сме продужавати на основу тежине кривичног дела, што је овде случај;
- да у оспореном првостепеном решењу нису дати јасни, недвосмислени, релевантни и довољни разлози који би указивали да је продужење притвора окривљеном неопходно ради вођења кривичног поступка;
- да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну посебну ревност у поступању и не поступа са нарочитом хитношћу, односно не поступа са било каквом хитношћу;
- да суд није размотрио примену блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење поступка;
- да се притвор подносиоцу у погледу основа из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП продужава "на основу прекопираних, стереотипних и идентичних објашњења", због чега истиче да се не може сматрати да притвор против њега траје најкраће неопходно време;
- да је Апелациони суд у Београду потврдио првостепено оспорено решење о продужењу притвора;
- да су наведеним актима судови повредили подносиочева права зајемчена одредбама члана 30. став 1. и члана 31. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења, наложи поступајућим државним органима да подносиоцу укину притвор и пусте га на слободу, те да му Уставни суд досуди накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор в.ф. председника Вишег суда у Београду и, на основу тога, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење, против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе , водио се кривични поступак К.По1. 273/10, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 . став 5 . КЗ и продужено кривично дело прање новца из члана 231 . став 4 . у вези ст. 2 . и 1 . и у вези члана 61 . КЗ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По.1. 282/10 од 11. марта 2010. године одређено је спровођење истраге против окривљених, због кривичних дела која им се стављају на терет и одређен им је притвор , из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), а који им се рачуна од 9. марта 2010. године када су лишени слободе.
Притвор је према подносиоцу продужен и решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 273/10 – Кв .По1. 415/11 од 1. септембра 201 1. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП.
Решавајући о жалбама против овог решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је решењем Кж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године делимично уважио жалбе бранилаца окривљених, у делу у ком је побијан законски основ за продужење притвора, па је у односу на подносиоца уставне жалбе као оптуженог отклонио законски основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, док је у преосталом делу жалбу одбио као неосновану.
Одлучујући о даљем притвору према подносиоцу, ванпретресно веће Вишег суда у Београду је, по службеној дужности, на основу члана 146. став 2. ЗКП, преиспитало разлоге за притвор и 1. новембра 2011. године је донело оспорено решење о продужењу притвора К .По1. 273/10 – Кв.По1. 548/11, на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, који може трајати најдуже два месеца. У образложењу оспореног решења о продужењу притвора, поред осталог, наведено је: "Ванпретресно веће сматра да и даље постоје разлози за продужење притвора против оптужених Крловић Андрије, М.П, В.М. и Ј.Н. на основу члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, имајући у виду да је за кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези са ставом 2 . и 1 . КЗ, које се оптуженима ставља на терет запрећена казна затвора преко 10 година, а извршење дела је праћено присуством посебно тешких околности начина извршења дела. Посебно тешке околности се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да су ови оптужени кривична дела починили у оквиру организоване криминалне групе која je нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великом новчаном износу, који појединачно узет према сваком од поменутих оптужених вишеструко превазилази имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прање новаца. Наиме, постоји основана сумња да су оптужени: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара, М.П. износ од 4.386.800 евра и 200.628.901,00 динара, В.М. износ од 403.400 евра и Ј.Н. као одговорно лице - власник и директор привредног друштва „Муниципиум С" из Новог Београда износ од 7.390.600 евра и 200.628.901,00 динар превели у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству. Дакле, ове чињенице и то да ce ради o изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, a посебно постојање основане сумње у вези порекла тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела које оправдавају даље задржавање ових оптужених у притвору. Приликом одлучивања суд је сходно одредби члана 141 . ЗКП у свему сагледао све околности ради доношења одлуке о томе да ли је даље задржавање оптужених у притвору неопходно ради вођења кривичног поступка, па је утврдио да je у овој фази поступка, са свих наведених разлога мера притвора у односу на све ове оптужене неопходна. Током кривичног поступка суд ће у оквиру своје функционалне надлежности и надаље разматрати оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом блажом мером за обезбеђење присуства оптужених Крловић Андрије, М.П, В.М. и Ј.Н. у односу на сваког оптуженог понаособ, а ценећи и предлоге странака у том правцу.“.
Апелациони суд у Београду је оспореним решењем Кж2.По1. 312/11 од 17. новембра 2011. године одбио као неосноване жалбе бранилаца и окривљених, изјављене против првостепеног оспореног решења о продужењу притвора К.По1. 273/10 – Кв.По1. 548/11 од 1. новембра 2011. године, у свему прихватајући разлоге које је првостепени суд дао када је одлучио да окривљенима продужи притвор.
Поступак у овом кривичном предмету је почео 11. марта 2010. године, доношењем решења о спровођењу истраге, оптужница против окривљених Кт. 17/10 је подигнута 6. августа 2010. године, а ступила је на правну снагу 22. октобра 2010. године. Наредба о заказивању главног претреса је донета 29. новембра 2010. године, а главни претрес је започео 14. фебруара 2011. године.
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава зајемчено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.), да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)), ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко изврши конверзију или пренос имовине, са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, у намери да се прикрије или лажно прикаже незаконито порекло имовине, или прикрије или лажно прикаже чињенице о имовини са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, или стекне, држи или користи имовину са знањем, у тренутку пријема, да та имовина потиче од кривичног дела, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ако износ новца или имовине из става 1. овог члана прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година и новчаном казном (став 2.); да ко дело из ст. 1. и 2. овог члана изврши у групи, казниће се затвором од две до дванаест година и новчаном казном (став 4.).
Члан 346. КЗ прописује: да ће се, ко организује организовану криминалну групу, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да ће се, ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или затвор од тридесет до четрдесет година, организатор групе или организоване криминалне групе казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година (став 5.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да су наведеном одредбом Устава утврђени следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка , при чему притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, него се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
С обзиром на чињеницу да се у конкретном случају ради о продужењу а не одређивању притвора, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 30. став 1. Устава, те је позивање подносиоца уставне жалбе на њих оцењено као неосновано.
6. Приликом одлучивања о постојању повреде зајемчених права, Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца уставне жалбе да услови који морају постојати код одређивања притвора (основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и да је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка ) морају постојати и код продужења притвора. Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд указује да се изнети навод уставне жалбе, када се ради о продужењу притвора, цени у односу на одредбе члана 31. Устава, а не члана 30. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбама члана 31. Устава, коју је образложио наводима који се у суштини своде на то: да се притвор окривљеном не сме продужавати на основу тежине кривичног дела, што је овде случај; да у оспореном првостепеном решењу нису дати јасни, недвосмислени, релевантни и довољни разлози који би указивали да је продужење притвора окривљеном неопходно ради вођења кривичног поступка; да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну посебну ревност у поступању и не поступа са нарочитом хитношћу, односно не поступа са било каквом хитношћу; да суд није размотрио примену блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење поступка; да се притвор подносиоцу у погледу основа из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП продужава "на основу прекопираних, стереотипних и идентичних објашњења". Подносилац уставне жалбе је додатно навео и да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Одредбама члана 31. Устава јемчи се, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом , и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, на коју се подносилац уставне жалбе позива, изнео правни став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у поменутом предмету утврдио да су се надлежни судови у својим образложењима ослањали, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а да су пропустили да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали и чинили оправданим у односу на сваког притвореника појединачно.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима, управо у смислу наведене Одлуке Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, утврдили субјективне разлоге за продужење притвора, индивидуализујући их у односу на окривљене. Поступајући судови се у конкретном предмету, за разлику од поступања судова у предмету Уж–1429/2008, нису ослањали само на тежину кривичног дела и објективне последице које су наступиле, већ су, како је то образложено и у оспореним решењима, ову околност ценили у вези са осталим околностима, односно са чињеницом да су окривљени, међу којима и подносилац уставне жалбе, основано сумњиви „да су кривична дела починили у оквиру организоване криминалне групе која je нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великом новчаном износу, који појединачно узет према сваком од поменутих оптужених вишеструко превазилази имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прање новаца“. У образложењима оспорених решења садржано је и прецизно навођење новчаних износа, што представља индивидуализацију посебно тешких околности кривичног дела за сваког од окривљених појединачно.
Све наведене околности, појединачно и скупно, управо представљају субјективне и специфичне разлоге за оправданост продужења притвора, те су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози за продужење притвора садржани у оспореним решењима недовољно јасни, неубедљиви и неиндивидуализовани, односно да не испуњавају услове садржане у Одлуци Уставног суда Уж–1429/2008. В еће првостепеног суда је оценило да и даље постоје разлози за продужење притвора против окривљених по основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, што је и исцрпно образложило, посебно ценећи субјективне околности на страни окривљених, како је то већ наведено у претходном ставу. У образложењу оспореног првостепеног решења истакнута је и посебно тешка околност у виду основане сумње „да су оптужени: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара, М.П. износ од 4.386.800 евра и 200.628.901,00 динара, В.М. износ од 403.400 евра и Ј.Н. као одговорно лице - власник и директор привредног друштва „Муниципиум С" из Новог Београда износ од 7.390.600 евра и 200.628.901,00 динар превели у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству“.
Уставни суд налази да тврдња подносиоца уставне жалбе којом се, у суштини, истиче да поступајући судови нису оценили неопходност продужења притвора према окривљено м, у смислу обезбеђења услова за вођење поступка, нити зашто се несметано вођење конкретног поступка не би могл о постићи другом мером, није од утицаја на другачију одлуку у конкретном случају, јер су судови, подробно образлажући постојање разлога за продужење притвора, и ндиректно утврдили неопходност продужења те мере у односу на могућност одређивања других, законом предвиђених блажих процесних мера. Томе у прилог говори и навод из образложења оспореног решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду који гласи: " Током кривичног поступка суд ће у оквиру своје функционалне надлежности и надаље разматрати оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом блажом мером за обезбеђење присуства оптужених", који потврђује да је суд, приликом одлучивања о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, разматрао оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом, блажом мером, којом би се могао обезбедити несметано вођење кривичног поступка.
С обзиром на изложено, а према оцени Уставног суда, поступање судова у кривичном поступку који се води против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, управо указује на то да је у конкретном случају утврђено и образложено даље постојање законских основа за притвор и да су подробно изнети разлози због којих судови сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да су оспорени појединачни акти донети и образложени од стране законом установљених судова, у поступку спроведеном у складу са законом, да су засновани на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати детаљни и довољно индивидуализовани разлози.
У погледу навода уставне жалбе да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну „посебну ревност и нарочиту хитност“ у поступању, односно не поступа са било каквом хитношћу, Уставни суд сматра да до сада спроведене радње у предметном кривичном поступку указују да је суд поступао с потребном ажурношћу. Наиме, истрага је завршена у року од пет месеци, подизањем оптужнице. Оптужница је ступила на правну снагу у року од два месеца од њеног подизања, а наредба о заказивању главног претреса је донета месец дана након тога. Главни претрес је започео једанаест месеци након започињања кривичног поступка, а четири месеца након ступања на снагу оптужнице. Имајући у виду сложеност предметног кривичног поступка, бројност окривљених и сведока, а нарочито чињеницу да се лица која су основано сумњива да су главни организатори прања великих износа новца стеченог кријумчарењем знатних количина кокаина налазе у бекству у иностранству, Уставни суд сматра да динамика којом је суд до сада поступао, указује на потребну хитност у поступању и вођењу кривичног поступка, која задовољава утврђене стандарде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. Устава.
7. У односу на навод подносиоца уставне жалбе да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно да није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП, Уставни суд указује на то да Уставом утврђена надлежност овог суда није да оцењује основаност сумње као разлога за покретање одређеног кривичног поступка, нити квантитет и ваљаност доказа у конкретном поступку, већ само да утврди да ли је актом или радњом државног органа подносицу повређено неко уставно право.
8. У вези „питања уставности“ одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, које се у уставној жалби истиче, Уставни суд указује да је ово питање разматрао у Одлуци Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, а коју управо подносилац цитира у уставној жалби.
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ).
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби је наведено:
- да се против подносиоца уставне жалбе и других окривљених води поступак пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду под бројем К.По.1. 273/10, због продуженог кривичног дела прање новца из члана 231. став 4. у вези ст. 2. и 1. КЗ у вези члана 61. КЗ ;
- да је истражни судија Вишег суда у Београду 11. марта 2010. године донео решење о спровођењу истраге против окривљеног и том приликом му одредио притвор, који се има рачунати од 9. марта 2010. године, када је лишен слободе;
- да је оспореним првостепеним решењем ванрасправног већа Вишег суда у Београду према окривљено м продужен притвор за још два месеца, из разлога предвиђених одредб ом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да постоји велика вероватноћа да је одредба члана 142. став 1. тач ка 5) ЗКП неуставна, па би Уставни суд требало да поново узме у разматрање ово питање;
- да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је окривљени Крловић знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП;
- да се притвор окривљеном не сме продужавати на основу тежине кривичног дела, што је овде случај;
- да у оспореном првостепеном решењу нису дати јасни, недвосмислени, релевантни и довољни разлози који би указивали да је продужење притвора окривљеном неопходно ради вођења кривичног поступка;
- да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну посебну ревност у поступању и не поступа са нарочитом хитношћу, односно не поступа са било каквом хитношћу;
- да суд није размотрио примену блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење поступка;
- да се притвор подносиоцу у погледу основа из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП продужава "на основу прекопираних, стереотипних и идентичних објашњења", због чега истиче да се не може сматрати да притвор против њега траје најкраће неопходно време;
- да је Апелациони суд у Београду потврдио првостепено оспорено решење о продужењу притвора;
- да су наведеним актима судови повредили подносиочева права зајемчена одредбама члана 30. став 1. и члана 31. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорена решења, наложи поступајућим државним органима да подносиоцу укину притвор и пусте га на слободу, те да му Уставни суд досуди накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор в.ф. председника Вишег суда у Београду и, на основу тога, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
У тренутку подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење, против више окривљених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе , водио се кривични поступак К.По1. 273/10, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 . став 5 . КЗ и продужено кривично дело прање новца из члана 231 . став 4 . у вези ст. 2 . и 1 . и у вези члана 61 . КЗ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По.1. 282/10 од 11. марта 2010. године одређено је спровођење истраге против окривљених, због кривичних дела која им се стављају на терет и одређен им је притвор , из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), а који им се рачуна од 9. марта 2010. године када су лишени слободе.
Притвор је према подносиоцу продужен и решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 273/10 – Кв .По1. 415/11 од 1. септембра 201 1. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП.
Решавајући о жалбама против овог решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је решењем Кж2.По1. 257/11 од 27. септембра 2011. године делимично уважио жалбе бранилаца окривљених, у делу у ком је побијан законски основ за продужење притвора, па је у односу на подносиоца уставне жалбе као оптуженог отклонио законски основ за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, док је у преосталом делу жалбу одбио као неосновану.
Одлучујући о даљем притвору према подносиоцу, ванпретресно веће Вишег суда у Београду је, по службеној дужности, на основу члана 146. став 2. ЗКП, преиспитало разлоге за притвор и 1. новембра 2011. године је донело оспорено решење о продужењу притвора К .По1. 273/10 – Кв.По1. 548/11, на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, који може трајати најдуже два месеца. У образложењу оспореног решења о продужењу притвора, поред осталог, наведено је: "Ванпретресно веће сматра да и даље постоје разлози за продужење притвора против оптужених Крловић Андрије, М.П, В.М. и Ј.Н. на основу члана 142 . став 1 . тачка 5 ) ЗКП, имајући у виду да је за кривично дело прање новца из члана 231. став 4. у вези са ставом 2 . и 1 . КЗ, које се оптуженима ставља на терет запрећена казна затвора преко 10 година, а извршење дела је праћено присуством посебно тешких околности начина извршења дела. Посебно тешке околности се огледају у томе што из списа предмета произилази да постоји основана сумња да су ови оптужени кривична дела починили у оквиру организоване криминалне групе која je нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великом новчаном износу, који појединачно узет према сваком од поменутих оптужених вишеструко превазилази имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прање новаца. Наиме, постоји основана сумња да су оптужени: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара, М.П. износ од 4.386.800 евра и 200.628.901,00 динара, В.М. износ од 403.400 евра и Ј.Н. као одговорно лице - власник и директор привредног друштва „Муниципиум С" из Новог Београда износ од 7.390.600 евра и 200.628.901,00 динар превели у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству. Дакле, ове чињенице и то да ce ради o изузетно великим новчаним износима, који вишеструко превазилазе законски минимум за постојање квалификованог облика овог кривичног дела, a посебно постојање основане сумње у вези порекла тог новца, то јест да је проистекао из неовлашћеног промета опојних дрога, за које је опште познато колико су штетне за живот и здравље људи, несумњиво потврђују став овог већа да постоје посебно тешке околности извршења кривичног дела које оправдавају даље задржавање ових оптужених у притвору. Приликом одлучивања суд је сходно одредби члана 141 . ЗКП у свему сагледао све околности ради доношења одлуке о томе да ли је даље задржавање оптужених у притвору неопходно ради вођења кривичног поступка, па је утврдио да je у овој фази поступка, са свих наведених разлога мера притвора у односу на све ове оптужене неопходна. Током кривичног поступка суд ће у оквиру своје функционалне надлежности и надаље разматрати оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом блажом мером за обезбеђење присуства оптужених Крловић Андрије, М.П, В.М. и Ј.Н. у односу на сваког оптуженог понаособ, а ценећи и предлоге странака у том правцу.“.
Апелациони суд у Београду је оспореним решењем Кж2.По1. 312/11 од 17. новембра 2011. године одбио као неосноване жалбе бранилаца и окривљених, изјављене против првостепеног оспореног решења о продужењу притвора К.По1. 273/10 – Кв.По1. 548/11 од 1. новембра 2011. године, у свему прихватајући разлоге које је првостепени суд дао када је одлучио да окривљенима продужи притвор.
Поступак у овом кривичном предмету је почео 11. марта 2010. године, доношењем решења о спровођењу истраге, оптужница против окривљених Кт. 17/10 је подигнута 6. августа 2010. године, а ступила је на правну снагу 22. октобра 2010. године. Наредба о заказивању главног претреса је донета 29. новембра 2010. године, а главни претрес је започео 14. фебруара 2011. године.
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Чланом 31. Устава зајемчено је, поред осталог: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.), да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)), ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбама члана 231. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ко изврши конверзију или пренос имовине, са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, у намери да се прикрије или лажно прикаже незаконито порекло имовине, или прикрије или лажно прикаже чињенице о имовини са знањем да та имовина потиче од кривичног дела, или стекне, држи или користи имовину са знањем, у тренутку пријема, да та имовина потиче од кривичног дела, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 1.); да ако износ новца или имовине из става 1. овог члана прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година и новчаном казном (став 2.); да ко дело из ст. 1. и 2. овог члана изврши у групи, казниће се затвором од две до дванаест година и новчаном казном (став 4.).
Члан 346. КЗ прописује: да ће се, ко организује организовану криминалну групу, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да ће се, ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или затвор од тридесет до четрдесет година, организатор групе или организоване криминалне групе казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година (став 5.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да су наведеном одредбом Устава утврђени следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка , при чему притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Уставни суд је у Одлуци Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године изнео став да се одредбе члана 30. Устава односе „на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор претходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка, чиме се исцрпљује непосредно дејство одредбе члана 30. Устава по питању притвора као кривично-процесног института. У даљем току кривичног поступка више се не одлучује о одређивању притвора према већ притвореном лицу, него се једино одлучује о продужењу или укидању притвора, до кога долази када се за то стекну прописани услови“.
С обзиром на чињеницу да се у конкретном случају ради о продужењу а не одређивању притвора, Уставни суд је утврдио да за оцену навода уставне жалбе нису релевантне одредбе члана 30. став 1. Устава, те је позивање подносиоца уставне жалбе на њих оцењено као неосновано.
6. Приликом одлучивања о постојању повреде зајемчених права, Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца уставне жалбе да услови који морају постојати код одређивања притвора (основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и да је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка ) морају постојати и код продужења притвора. Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд указује да се изнети навод уставне жалбе, када се ради о продужењу притвора, цени у односу на одредбе члана 31. Устава, а не члана 30. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбама члана 31. Устава, коју је образложио наводима који се у суштини своде на то: да се притвор окривљеном не сме продужавати на основу тежине кривичног дела, што је овде случај; да у оспореном првостепеном решењу нису дати јасни, недвосмислени, релевантни и довољни разлози који би указивали да је продужење притвора окривљеном неопходно ради вођења кривичног поступка; да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну посебну ревност у поступању и не поступа са нарочитом хитношћу, односно не поступа са било каквом хитношћу; да суд није размотрио примену блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење поступка; да се притвор подносиоцу у погледу основа из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП продужава "на основу прекопираних, стереотипних и идентичних објашњења". Подносилац уставне жалбе је додатно навео и да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Одредбама члана 31. Устава јемчи се, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом , и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен.
Уставни суд је у својој Одлуци Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, на коју се подносилац уставне жалбе позива, изнео правни став да су надлежни судови приликом испитивања законитости и оправданости продужења притвора, дужни да, поред осталог, дају довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање неког лица у притвору, односно да је надлежан суд дужан да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и у сваком појединачном случају утврди и наведе даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у поменутом предмету утврдио да су се надлежни судови у својим образложењима ослањали, пре свега, на тежину кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет и објективне последице које су наступиле, а да су пропустили да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали и чинили оправданим у односу на сваког притвореника појединачно.
У овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да су надлежни судови у оспореним решењима, управо у смислу наведене Одлуке Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, утврдили субјективне разлоге за продужење притвора, индивидуализујући их у односу на окривљене. Поступајући судови се у конкретном предмету, за разлику од поступања судова у предмету Уж–1429/2008, нису ослањали само на тежину кривичног дела и објективне последице које су наступиле, већ су, како је то образложено и у оспореним решењима, ову околност ценили у вези са осталим околностима, односно са чињеницом да су окривљени, међу којима и подносилац уставне жалбе, основано сумњиви „да су кривична дела починили у оквиру организоване криминалне групе која je нелегалан новац добијен од препродаје опојне дроге инвестирала у куповину, узимање под закуп и преузимање појединих предузећа, пољопривредног земљишта и других непокретности у више места и градова на територији Републике Србије, као и да су финансирали пословања тако купљених и преузетих предузећа у циљу превођења тог новца у легалне токове и прикривања његовог незаконитог порекла и стварних власника, вршили конверзију имовине-девизног новца и то у великом новчаном износу, који појединачно узет према сваком од поменутих оптужених вишеструко превазилази имовински цензус за постојање квалификованог облика кривичног дела прање новаца“. У образложењима оспорених решења садржано је и прецизно навођење новчаних износа, што представља индивидуализацију посебно тешких околности кривичног дела за сваког од окривљених појединачно.
Све наведене околности, појединачно и скупно, управо представљају субјективне и специфичне разлоге за оправданост продужења притвора, те су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози за продужење притвора садржани у оспореним решењима недовољно јасни, неубедљиви и неиндивидуализовани, односно да не испуњавају услове садржане у Одлуци Уставног суда Уж–1429/2008. В еће првостепеног суда је оценило да и даље постоје разлози за продужење притвора против окривљених по основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, што је и исцрпно образложило, посебно ценећи субјективне околности на страни окривљених, како је то већ наведено у претходном ставу. У образложењу оспореног првостепеног решења истакнута је и посебно тешка околност у виду основане сумње „да су оптужени: Крловић Андрија износ од 390.500 евра и 2.038.435 динара, М.П. износ од 4.386.800 евра и 200.628.901,00 динара, В.М. износ од 403.400 евра и Ј.Н. као одговорно лице - власник и директор привредног друштва „Муниципиум С" из Новог Београда износ од 7.390.600 евра и 200.628.901,00 динар превели у легалне токове, ангажовањем већег броја лица како у земљи тако и у иностранству“.
Уставни суд налази да тврдња подносиоца уставне жалбе којом се, у суштини, истиче да поступајући судови нису оценили неопходност продужења притвора према окривљено м, у смислу обезбеђења услова за вођење поступка, нити зашто се несметано вођење конкретног поступка не би могл о постићи другом мером, није од утицаја на другачију одлуку у конкретном случају, јер су судови, подробно образлажући постојање разлога за продужење притвора, и ндиректно утврдили неопходност продужења те мере у односу на могућност одређивања других, законом предвиђених блажих процесних мера. Томе у прилог говори и навод из образложења оспореног решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду који гласи: " Током кривичног поступка суд ће у оквиру своје функционалне надлежности и надаље разматрати оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом блажом мером за обезбеђење присуства оптужених", који потврђује да је суд, приликом одлучивања о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе, разматрао оправданост евентуалне замене мере притвора неком другом, блажом мером, којом би се могао обезбедити несметано вођење кривичног поступка.
С обзиром на изложено, а према оцени Уставног суда, поступање судова у кривичном поступку који се води против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, управо указује на то да је у конкретном случају утврђено и образложено даље постојање законских основа за притвор и да су подробно изнети разлози због којих судови сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио да су оспорени појединачни акти донети и образложени од стране законом установљених судова, у поступку спроведеном у складу са законом, да су засновани на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те да су за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору дати детаљни и довољно индивидуализовани разлози.
У погледу навода уставне жалбе да првостепени суд, у конкретном поступку, не показује потребну „посебну ревност и нарочиту хитност“ у поступању, односно не поступа са било каквом хитношћу, Уставни суд сматра да до сада спроведене радње у предметном кривичном поступку указују да је суд поступао с потребном ажурношћу. Наиме, истрага је завршена у року од пет месеци, подизањем оптужнице. Оптужница је ступила на правну снагу у року од два месеца од њеног подизања, а наредба о заказивању главног претреса је донета месец дана након тога. Главни претрес је започео једанаест месеци након започињања кривичног поступка, а четири месеца након ступања на снагу оптужнице. Имајући у виду сложеност предметног кривичног поступка, бројност окривљених и сведока, а нарочито чињеницу да се лица која су основано сумњива да су главни организатори прања великих износа новца стеченог кријумчарењем знатних количина кокаина налазе у бекству у иностранству, Уставни суд сматра да динамика којом је суд до сада поступао, указује на потребну хитност у поступању и вођењу кривичног поступка, која задовољава утврђене стандарде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права из члана 31. Устава.
7. У односу на навод подносиоца уставне жалбе да не постоји ниједан доказ, чак ни индиција, да је знао било шта о било каквој продаји или куповини дроге, односно да није знао да новац, за чије прање се терети, потиче од било каквог кривичног дела, па у конкретном случају постојање основане сумње није довољно за постојање тешких околности извршења кривичног дела као основа за продужење притвора окривљеном, у складу с чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП, Уставни суд указује на то да Уставом утврђена надлежност овог суда није да оцењује основаност сумње као разлога за покретање одређеног кривичног поступка, нити квантитет и ваљаност доказа у конкретном поступку, већ само да утврди да ли је актом или радњом државног органа подносицу повређено неко уставно право.
8. У вези „питања уставности“ одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, које се у уставној жалби истиче, Уставни суд указује да је ово питање разматрао у Одлуци Уж–1429/2008 од 16. јула 2009. године, а коју управо подносилац цитира у уставној жалби.
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у целини одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ).
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић