Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Ђуричића из Лознице и Дејана Питулића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Питулића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Милана Ђуричића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Милана Ђуричића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Ђуричић из Лознице и Дејан Питулић из Београда су 22. јуна 2009. године, преко пуномоћника Момчила Булатовића, адвоката из Београда, изјавили Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава.
2. Одредбом члана 83. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да уставну жалбу, у име лица које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може изјавити друго физичко лице, на основу његовог писменог овлашћења.
3. Како уз уставну жалбу није достављено пуномоћје за њено изјављивање, Уставни суд је дописом од 9. септембра 2011. године наложио адвокату Момчилу Булатовићу да, у року од 15 дана од дана пријема овог дописа, достави писмено овлашћење за подношење уставне жалбе у име подносилаца уставне жалбе, уз упозорење да ће уставна жалба бити одбачена уколико у остављеном року не буде отклоњен недостат ак који онемогућава поступање Уставног суда по истој.
Поднеском од 9. септембра 2011. године, адвокат Момчило Булатовић је доставио писмено пуномоћје за подношење уставне жалбе у име подносиоца Дејана Питулића, док за Милана Ђуричића писмено овлашћење није достављено, јер се по наводима адвоката „налази на непознатој адреси и није доступан државним органима“, а адвокат „са њим нема никакав контакт“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу Милана Ђуричића, јер нису отклоњени недостаци који онемогућавају поступање Суда и на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
4. У уставној жалби подносиоца Дејана Питулића се наводи да је против њега пред Окружним судом у Београду вођен кривични поступак у предмету К. 715/02, да је пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године оглашен кривим због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од шест годин а. Даље се наводи да је, одлучујући о жалби изјављеној против наведене првостепене пресуде, Врховни суд Србије пресудом Кж.I 1056/07 од 13. новембра 2007. године, поред осталог, уважио жалбу подносиоца и преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни , тако што га је осудио на казну затвора у трајању од пет година. У уставној жалби се даље наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године одбијен као неоснован захтев браниоца осуђеног Дејана Питулића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, те да је Врховни суд Србије својим одлучивањем повредио права подносилаца уставне жалбе гарантована чл. 32. и 34. Устава.
У образлажењу навода о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, у уставној жалби се истиче да се на подносиоца уставне жалбе морао применити блажи закон и да му је једино могло бити стављено на терет кривично дело из члана 204. став 2. КЗ РС за које је прописана казна затвора од три месеца до три године, а никако кривично дело из члана 333. став 2. КЗ. Наводе о повреди овог права, подносилац везује за наводе о повреди истог права у односу на Милана Ђуричића, и то посебно за тврдњу да ни према овом окривљеном у истом кривичном поступку није примењен повољнији закон, односно изречена блажа казна. Тако посебно истиче да се у периоду од 9. новембра 2001. године до 1. марта 2002. године за кривично дело из члана 47. став 2. КЗ РС, није могла изрећи смртна казна ни казна затвора од 40 година, те да суд није могао Милану Ђуричићу изрећи казну затвора у трајању од 30 година, јер та казна није ни постојала у време извршења кривичног дела. Подносилац сматра да је кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, дело „акцесорне природе“, те да, стога, и закон који је примењен на подносиоца није био блажи закон, а што је супротно одредби члана 34. став 2. Устава.
Навод о повреди права из члана 32. став 1. Устава, подносилац образлаже сумњом у пристрасност суда и тврдњом да је оспорена пресуда заснована на „казивању сведока, односно окривљеног З.Н.“, који је, по мишљењу подносиоца, био изложен тортури, те да је његов исказ „прикупљен супротно одредби члана 89. тачка 10) ЗКП“, чиме је и оспореном пресудом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених права и поништи оспорену пресуду.
5. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуд у Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе и још седам лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду у предмету К. 715/02, који је правноснажно окончан.
Пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, поред осталог, окривљени Дејан Питулић, овде подносилац уставне жалбе, је оглашен кривим због извршења кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од шест година. Истом пресудом окривљени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић су оглашени кривим да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство, и то Д.Г. из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика, а Д.Н. и Милан Ђуричић из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика, и осуђени на казне затвора у трајњу од 30 година.
Пресудом Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, поред осталог, уважена је жалба браниоца окривљеног Дејана Питулића и преиначена пресуда Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године у погледу одлуке о казни, тако што је Врховни суд Србије овог окривљеног за кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика за које је оглашен кривим том пресудом, осудио на казну затвора у трајању од пет година. Истом пресудом, уважена је жалба Окружног јавног тужилаштва у Београду и преиначена наведена првостепена пресуда у погледу одлуке о казни у односу на окривљеног Д. Г, тако што је Врховни суд Србије овог оптуженог за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика за које је оглашен кривим том пресудом, осудио на казну затвора у трајању од 35 година , док су жалбе Д.Н. и Милана Ђуричића одбијене као неосноване и у односу на њих првостепена пресуда потврђена.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, поред осталог, одбијен је захтев браниоца осуђеног Дејана Питулића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, навдено да су правилно судови у редовном поступку у односу на оптуженог Дејана Питулића нашли да се у његовим радњама стичу законска обележја кривичног дела из члана 333. став 3. КЗ, јер је наведеном одредбом инкриминисано пружање помоћи учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година. Даље се наводи да су оптужени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић оглашени кривим за кривично дело из члана 114. КЗ, за које дело је прописана казна затвора у наведеном трајању, те да су, стога, судови правилно применили кривични закон, тако што су радњу Дејана Питулића квалификовали према цитираној одредби КЗ. У образложењу се даље наводи да је приликом узимања исказа од окривљеног З.Н. он био упозорен у смислу одредаба Закона о кривичном поступку који је важио у време узимања исказа, те да се не може говорити о повредама законских одредби које су почеле да важе ступањем на снагу Законика о кривичном поступку, две године након његовог испитивања. Такође се наводи и да је из списа предмета утврђено да је окривљени исказ дао у присуству свог браниоца, да је од стране истражног судије поучен о правима која му припадају као окривљеном, између осталог да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, те да је окривљени З.Н, упркос сугестији браниоца да се брани ћутњем, изјавио да жели да изнесе одбрану, као и да је овај његов исказ у појединим сегментима потврђен и од стране сведока Г.М, И.Ц. и Ж.М.
6. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 2. Устава зајемчено је да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 122/08), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорене пресуде, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. ст. 1. и 3.).
Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем је ставу 1, пре последњих измена, било прописано да ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (тачка 3)) и ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (тачка 9)). Кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела прописано је чланом 333. Кривичног законика. Одредбом става 3. наведеног члана 333. Кривичног законика је прописано да ће ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописан затвор од тридесет до четрдесет година, казнити затвором од од једне до осам година.
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 3. и 4.); да ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (члан 47. став 2. тачка 3)) и да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)). Одредбом члана 204. став 3. истог закона је било прописано да ће се ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописана смртна казна, казнити затвором од једне до десет година, а одредбом става 2. наведеног члана да ће се ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година, казнити затвором од три месеца до три године.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац наводе о повреди овог права образлаже тврдњом да према њему није примењен блажи закон, при чему своје наводе о повреди везује за наводе из уставне жалбе Милана Ђуричића (чија је уставна жалба претходно одбачена, тач. 3. и 4. овог образложења), а који је био један од окривљених у оспореном кривичном поступку у предмету Окружног суда у Београду К. 715/02.
Уставни суд је даље констатовао да је, поред подносиоца уставне жалбе и Милана Ђуричића, исти кривични поступак вођен и против још шест лица, међу којима и Д.Г. и Д.Н. Даље је констатовано да су, поред подносиоца уставне жалбе, истом првостепеном пресудом, окривљени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић оглашени кривим да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство, и то Д.Г. из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика, а Д.Н. и Милан Ђуричић из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика, и осуђени на казне затвора у трајњу од 30 година, те да је другостепеном пресудом преиначена првостепена пресуда у погледу одлуке о казни у односу на окривљеног Д. Г, тако што је Врховни суд Србије овог окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 35 година .
С тим у вези, Уставни суд констатује да су Д.Г. и Д.Н. поводом истих спорних питања о повреди права правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава подносили Уставном суду уставне жалбе којима су оспорили исту пресуду Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, те да је Суд уставне жалбе Д.Г. и Д.Н. одбио као неосноване.
Тако је Уставни суд у Одлуци Уж-1286/2009 од 13. октобра 2011. године одбио као неосновану уставну жалбу Д.Г. Уставни суд је у образложењу наведене одлуке за своју оцену и изражени правни став дао детаљну анализу закона који су били на снази од дана извршења кривичног дела до дана доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије. Суд је оценио да ... "из наведеног произлази да се након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, више није могла изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, али и да је одредба члана 2а Кривичног закона Републике Србије, која је предвиђала смртну казну као кривичну санкцију, важила све до измена објављених у "Службеном гласнику Републике Србије", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је овај члан брисан и када је за она дела за која је била прописана смртна казна тада прописана посебна казна затвора у трајању од 40 година, тако да је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тач. 3) и 6) Кривичног закона Републике Србије било предвиђено да се учиниоцу може изрећи казна затвора од 40 година. Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником, и то чланом 114. став 1. тач. 3) и 9) , било предвиђено да ће се учинилац казнити затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то , по оцени Уставног суда, из свих ових законских одредаба произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа смртну казну, нити као посебну казну предвиђа затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, у трајању од 3 5 година. Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми. Такође, Уставни суд указује да концепт кривичног законодавства Републике Србије до 1. марта 2002. године није предвиђао постојање дуготрајног затвора, већ је за најтежа кривична дела прописивао смртну казну. С тим у вези, Уставни суд констатује да се једна кривична санкција прописана одређеним законом не може одвојити од циља који се жели постићи законодавно-кривичном политиком у време важења тог закона, те да би „отклањање“ једне, најстрожије кривичне санкције и истовремена примена друге, знатно блаже кривичне санкције, у суштини оставила неадекватно санкционисана најтежа кривична дела...“. Из свега наведеног, Суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе Д.Г. није повређе но прав о зајемчен о одредбом члана 34. став 2. Устава , па ја сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца Д.Г. изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
Уставни суд је констатовао да је овакав став Суд заузео и у Одлуци Уж – 969/2009 од 24. марта 2010. године, када је одбио као неосновану уставну жалбу Д.Н.
8. Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе сматра да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године повређено његово право из члана 34. став 2. Устава, и то из разлога што суд према њему није применио блажи закон, односно што му је стављено на терет кривично дело из члана 333. став 3. КЗ (који је важио у време доношења оспорене пресуде), а не кривично дело из члана 204. став 2. КЗ РС (који је важио у време извршења кривичног дела). Подносилац сматра да је дело за које је оптужен и касније осуђен „акцесорене природе“, те да зависи од кривичног дела чији се починилац прикрива. По мишљењу подносиоца, како се према окривљеном Милану Ђуричићу, за кривично дело тешко убиство морао примени најблажи закон и изрећи казна затвора у трајању од 15 година, то се и према подносиоцу који је по оптужби скривао овог окривљеног, морао применити блажи закон и изрећи блажа казна.
По оцени Уставног суда, за постојање тежег облика кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, за које је подносилац оптужен и касније осуђен, од значаја је тежина и врста конкретног кривичног дела чијем је учиниоцу помоћ пружена. То у овом случају значи да је за одређивање повољнијег закона који је, према члану 34. став 2. Устава, требало применити на подносиоца уставне жалбе, битно одређивање повољнијег закона који је примењен на учиниоце чије се кривично дело прикрива, односно на окривљене Милана Ђуричића, Д. Г. и Д.Н. Такође, кривично дело за које је подносилац правноснажно осуђен, било је у време извршења прописано чланом 204. став 3. КЗ РС, са запрећеном казном од једне до десет година затвора, док је чланом 333. став 3. важећег КЗ запрећена казна од једне до осам година, што несумњиво указује да је важећи закон повољнији по њега као учиниоца.
Како је Уставни суд претходно одбацио уставну жалбу Милана Ђуричића, то је сматрао да је за оцену основаности навода подносиоца о повреди права из члана 34. став 2. Устава, од значаја оцена Суда из претходно наведених одлука у предметима Уж-1286/2009 и Уж-969/2009.
Имајући у виду да је Уставни суд у наведеним одлукама оценио да је према Д. Г. и Д. Н. примењен повољнији закон и изречена блажа казна, те да пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године није повређено право ДГ. и Д.Н на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, то је Уставни суд оценио да је, у конкретном случају , и према подносиоцу уставне жалбе примењен блажи закон, односно да је подносилац оптужен и потом осуђен на казну затвора према пропису које је за њега најповољнији.
Због свега наведеног, Уставни суд налази да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године подносиоцу уставне жалбе није повређе но прав о зајемчен о одредбом члана 34. став 2. Устава.
9. Оцењујући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уствани суд је констатовао да подносилац навод о повреди овог права образлаже тврдњом да је оспорена пресуда заснована на „казивању сведока, односно окривљеног З.Н.“, који је, по мишљењу подносиоца, био изложен тортури, те да је његов исказ „прикупљен супротно одредби члана 89. тачка 10) ЗКП “.
Уставни суд је утврдио да је у образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године констатовано да је приликом узимања исказа од окривљеног З.Н. он био упозорен у смислу одредаба ЗКП који је важио у време узимања исказа, те да се не може говорити о повредама законских одредби које су почеле да важе ступањем на снагу новог ЗКП, две године након његовог испитивања, те да је из списа предмета утврђено да је овај окривљени исказ дао у присуству свог браниоца, а да је од стране истражног судије поучен о правима која му припадају као окривљеном, као и да је овај његов исказ у појединим сегментима потврђен и од стране сведока Г.М, И.Ц. и Ж.М.
С тим у вези, Уставни суд истиче да није надлежан да оцењује доказе предложене или изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, што у конкретном предмету није случај .
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да је навод подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава очигледно неоснован.
10. На основу изложеног и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) , Уставни суд је одлучио као у изреци.
2. Одредбом члана 83. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да уставну жалбу, у име лица које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може изјавити друго физичко лице, на основу његовог писменог овлашћења.
3. Како уз уставну жалбу није достављено пуномоћје за њено изјављивање, Уставни суд је дописом од 9. септембра 2011. године наложио адвокату Момчилу Булатовићу да, у року од 15 дана од дана пријема овог дописа, достави писмено овлашћење за подношење уставне жалбе у име подносилаца уставне жалбе, уз упозорење да ће уставна жалба бити одбачена уколико у остављеном року не буде отклоњен недостат ак који онемогућава поступање Уставног суда по истој.
Поднеском од 9. септембра 2011. године, адвокат Момчило Булатовић је доставио писмено пуномоћје за подношење уставне жалбе у име подносиоца Дејана Питулића, док за Милана Ђуричића писмено овлашћење није достављено, јер се по наводима адвоката „налази на непознатој адреси и није доступан државним органима“, а адвокат „са њим нема никакав контакт“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу Милана Ђуричића, јер нису отклоњени недостаци који онемогућавају поступање Суда и на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у тачки 2. изреке.
4. У уставној жалби подносиоца Дејана Питулића се наводи да је против њега пред Окружним судом у Београду вођен кривични поступак у предмету К. 715/02, да је пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године оглашен кривим због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од шест годин а. Даље се наводи да је, одлучујући о жалби изјављеној против наведене првостепене пресуде, Врховни суд Србије пресудом Кж.I 1056/07 од 13. новембра 2007. године, поред осталог, уважио жалбу подносиоца и преиначио првостепену пресуду у погледу одлуке о казни , тако што га је осудио на казну затвора у трајању од пет година. У уставној жалби се даље наводи да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године одбијен као неоснован захтев браниоца осуђеног Дејана Питулића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, те да је Врховни суд Србије својим одлучивањем повредио права подносилаца уставне жалбе гарантована чл. 32. и 34. Устава.
У образлажењу навода о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, у уставној жалби се истиче да се на подносиоца уставне жалбе морао применити блажи закон и да му је једино могло бити стављено на терет кривично дело из члана 204. став 2. КЗ РС за које је прописана казна затвора од три месеца до три године, а никако кривично дело из члана 333. став 2. КЗ. Наводе о повреди овог права, подносилац везује за наводе о повреди истог права у односу на Милана Ђуричића, и то посебно за тврдњу да ни према овом окривљеном у истом кривичном поступку није примењен повољнији закон, односно изречена блажа казна. Тако посебно истиче да се у периоду од 9. новембра 2001. године до 1. марта 2002. године за кривично дело из члана 47. став 2. КЗ РС, није могла изрећи смртна казна ни казна затвора од 40 година, те да суд није могао Милану Ђуричићу изрећи казну затвора у трајању од 30 година, јер та казна није ни постојала у време извршења кривичног дела. Подносилац сматра да је кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, дело „акцесорне природе“, те да, стога, и закон који је примењен на подносиоца није био блажи закон, а што је супротно одредби члана 34. став 2. Устава.
Навод о повреди права из члана 32. став 1. Устава, подносилац образлаже сумњом у пристрасност суда и тврдњом да је оспорена пресуда заснована на „казивању сведока, односно окривљеног З.Н.“, који је, по мишљењу подносиоца, био изложен тортури, те да је његов исказ „прикупљен супротно одредби члана 89. тачка 10) ЗКП“, чиме је и оспореном пресудом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених права и поништи оспорену пресуду.
5. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуд у Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе и још седам лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду у предмету К. 715/02, који је правноснажно окончан.
Пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, поред осталог, окривљени Дејан Питулић, овде подносилац уставне жалбе, је оглашен кривим због извршења кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од шест година. Истом пресудом окривљени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић су оглашени кривим да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство, и то Д.Г. из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика, а Д.Н. и Милан Ђуричић из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика, и осуђени на казне затвора у трајњу од 30 година.
Пресудом Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, поред осталог, уважена је жалба браниоца окривљеног Дејана Питулића и преиначена пресуда Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године у погледу одлуке о казни, тако што је Врховни суд Србије овог окривљеног за кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333. став 3. Кривичног законика за које је оглашен кривим том пресудом, осудио на казну затвора у трајању од пет година. Истом пресудом, уважена је жалба Окружног јавног тужилаштва у Београду и преиначена наведена првостепена пресуда у погледу одлуке о казни у односу на окривљеног Д. Г, тако што је Врховни суд Србије овог оптуженог за кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика за које је оглашен кривим том пресудом, осудио на казну затвора у трајању од 35 година , док су жалбе Д.Н. и Милана Ђуричића одбијене као неосноване и у односу на њих првостепена пресуда потврђена.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, поред осталог, одбијен је захтев браниоца осуђеног Дејана Питулића за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. 1056/07 од 13. новембра 2007. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, навдено да су правилно судови у редовном поступку у односу на оптуженог Дејана Питулића нашли да се у његовим радњама стичу законска обележја кривичног дела из члана 333. став 3. КЗ, јер је наведеном одредбом инкриминисано пружање помоћи учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година. Даље се наводи да су оптужени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић оглашени кривим за кривично дело из члана 114. КЗ, за које дело је прописана казна затвора у наведеном трајању, те да су, стога, судови правилно применили кривични закон, тако што су радњу Дејана Питулића квалификовали према цитираној одредби КЗ. У образложењу се даље наводи да је приликом узимања исказа од окривљеног З.Н. он био упозорен у смислу одредаба Закона о кривичном поступку који је важио у време узимања исказа, те да се не може говорити о повредама законских одредби које су почеле да важе ступањем на снагу Законика о кривичном поступку, две године након његовог испитивања. Такође се наводи и да је из списа предмета утврђено да је окривљени исказ дао у присуству свог браниоца, да је од стране истражног судије поучен о правима која му припадају као окривљеном, између осталог да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, те да је окривљени З.Н, упркос сугестији браниоца да се брани ћутњем, изјавио да жели да изнесе одбрану, као и да је овај његов исказ у појединим сегментима потврђен и од стране сведока Г.М, И.Ц. и Ж.М.
6. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 2. Устава зајемчено је да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 122/08), који је важио у време доношења оспорене пресуде, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорене пресуде, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. ст. 1. и 3.).
Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем је ставу 1, пре последњих измена, било прописано да ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (тачка 3)) и ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (тачка 9)). Кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела прописано је чланом 333. Кривичног законика. Одредбом става 3. наведеног члана 333. Кривичног законика је прописано да ће ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописан затвор од тридесет до четрдесет година, казнити затвором од од једне до осам година.
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 3. и 4.); да ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица (члан 47. став 2. тачка 3)) и да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)). Одредбом члана 204. став 3. истог закона је било прописано да ће се ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописана смртна казна, казнити затвором од једне до десет година, а одредбом става 2. наведеног члана да ће се ко пружи помоћ учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора преко пет година, казнити затвором од три месеца до три године.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац наводе о повреди овог права образлаже тврдњом да према њему није примењен блажи закон, при чему своје наводе о повреди везује за наводе из уставне жалбе Милана Ђуричића (чија је уставна жалба претходно одбачена, тач. 3. и 4. овог образложења), а који је био један од окривљених у оспореном кривичном поступку у предмету Окружног суда у Београду К. 715/02.
Уставни суд је даље констатовао да је, поред подносиоца уставне жалбе и Милана Ђуричића, исти кривични поступак вођен и против још шест лица, међу којима и Д.Г. и Д.Н. Даље је констатовано да су, поред подносиоца уставне жалбе, истом првостепеном пресудом, окривљени Д.Г, Д.Н. и Милан Ђуричић оглашени кривим да су, као саизвршиоци, извршили кривично дело тешко убиство, и то Д.Г. из члана 114. став 1. тач. 3) и 9) Кривичног законика, а Д.Н. и Милан Ђуричић из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика, и осуђени на казне затвора у трајњу од 30 година, те да је другостепеном пресудом преиначена првостепена пресуда у погледу одлуке о казни у односу на окривљеног Д. Г, тако што је Врховни суд Србије овог окривљеног осудио на казну затвора у трајању од 35 година .
С тим у вези, Уставни суд констатује да су Д.Г. и Д.Н. поводом истих спорних питања о повреди права правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава подносили Уставном суду уставне жалбе којима су оспорили исту пресуду Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, те да је Суд уставне жалбе Д.Г. и Д.Н. одбио као неосноване.
Тако је Уставни суд у Одлуци Уж-1286/2009 од 13. октобра 2011. године одбио као неосновану уставну жалбу Д.Г. Уставни суд је у образложењу наведене одлуке за своју оцену и изражени правни став дао детаљну анализу закона који су били на снази од дана извршења кривичног дела до дана доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије. Суд је оценио да ... "из наведеног произлази да се након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ, више није могла изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, али и да је одредба члана 2а Кривичног закона Републике Србије, која је предвиђала смртну казну као кривичну санкцију, важила све до измена објављених у "Службеном гласнику Републике Србије", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је овај члан брисан и када је за она дела за која је била прописана смртна казна тада прописана посебна казна затвора у трајању од 40 година, тако да је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тач. 3) и 6) Кривичног закона Републике Србије било предвиђено да се учиниоцу може изрећи казна затвора од 40 година. Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником, и то чланом 114. став 1. тач. 3) и 9) , било предвиђено да ће се учинилац казнити затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то , по оцени Уставног суда, из свих ових законских одредаба произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа смртну казну, нити као посебну казну предвиђа затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, у трајању од 3 5 година. Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми. Такође, Уставни суд указује да концепт кривичног законодавства Републике Србије до 1. марта 2002. године није предвиђао постојање дуготрајног затвора, већ је за најтежа кривична дела прописивао смртну казну. С тим у вези, Уставни суд констатује да се једна кривична санкција прописана одређеним законом не може одвојити од циља који се жели постићи законодавно-кривичном политиком у време важења тог закона, те да би „отклањање“ једне, најстрожије кривичне санкције и истовремена примена друге, знатно блаже кривичне санкције, у суштини оставила неадекватно санкционисана најтежа кривична дела...“. Из свега наведеног, Суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе Д.Г. није повређе но прав о зајемчен о одредбом члана 34. став 2. Устава , па ја сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца Д.Г. изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
Уставни суд је констатовао да је овакав став Суд заузео и у Одлуци Уж – 969/2009 од 24. марта 2010. године, када је одбио као неосновану уставну жалбу Д.Н.
8. Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе сматра да је оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године повређено његово право из члана 34. став 2. Устава, и то из разлога што суд према њему није применио блажи закон, односно што му је стављено на терет кривично дело из члана 333. став 3. КЗ (који је важио у време доношења оспорене пресуде), а не кривично дело из члана 204. став 2. КЗ РС (који је важио у време извршења кривичног дела). Подносилац сматра да је дело за које је оптужен и касније осуђен „акцесорене природе“, те да зависи од кривичног дела чији се починилац прикрива. По мишљењу подносиоца, како се према окривљеном Милану Ђуричићу, за кривично дело тешко убиство морао примени најблажи закон и изрећи казна затвора у трајању од 15 година, то се и према подносиоцу који је по оптужби скривао овог окривљеног, морао применити блажи закон и изрећи блажа казна.
По оцени Уставног суда, за постојање тежег облика кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, за које је подносилац оптужен и касније осуђен, од значаја је тежина и врста конкретног кривичног дела чијем је учиниоцу помоћ пружена. То у овом случају значи да је за одређивање повољнијег закона који је, према члану 34. став 2. Устава, требало применити на подносиоца уставне жалбе, битно одређивање повољнијег закона који је примењен на учиниоце чије се кривично дело прикрива, односно на окривљене Милана Ђуричића, Д. Г. и Д.Н. Такође, кривично дело за које је подносилац правноснажно осуђен, било је у време извршења прописано чланом 204. став 3. КЗ РС, са запрећеном казном од једне до десет година затвора, док је чланом 333. став 3. важећег КЗ запрећена казна од једне до осам година, што несумњиво указује да је важећи закон повољнији по њега као учиниоца.
Како је Уставни суд претходно одбацио уставну жалбу Милана Ђуричића, то је сматрао да је за оцену основаности навода подносиоца о повреди права из члана 34. став 2. Устава, од значаја оцена Суда из претходно наведених одлука у предметима Уж-1286/2009 и Уж-969/2009.
Имајући у виду да је Уставни суд у наведеним одлукама оценио да је према Д. Г. и Д. Н. примењен повољнији закон и изречена блажа казна, те да пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године није повређено право ДГ. и Д.Н на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, то је Уставни суд оценио да је, у конкретном случају , и према подносиоцу уставне жалбе примењен блажи закон, односно да је подносилац оптужен и потом осуђен на казну затвора према пропису које је за њега најповољнији.
Због свега наведеног, Уставни суд налази да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године подносиоцу уставне жалбе није повређе но прав о зајемчен о одредбом члана 34. став 2. Устава.
9. Оцењујући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уствани суд је констатовао да подносилац навод о повреди овог права образлаже тврдњом да је оспорена пресуда заснована на „казивању сведока, односно окривљеног З.Н.“, који је, по мишљењу подносиоца, био изложен тортури, те да је његов исказ „прикупљен супротно одредби члана 89. тачка 10) ЗКП “.
Уставни суд је утврдио да је у образложењу оспорене пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године констатовано да је приликом узимања исказа од окривљеног З.Н. он био упозорен у смислу одредаба ЗКП који је важио у време узимања исказа, те да се не може говорити о повредама законских одредби које су почеле да важе ступањем на снагу новог ЗКП, две године након његовог испитивања, те да је из списа предмета утврђено да је овај окривљени исказ дао у присуству свог браниоца, а да је од стране истражног судије поучен о правима која му припадају као окривљеном, као и да је овај његов исказ у појединим сегментима потврђен и од стране сведока Г.М, И.Ц. и Ж.М.
С тим у вези, Уставни суд истиче да није надлежан да оцењује доказе предложене или изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, што у конкретном предмету није случај .
Сагласно изнетом, Уставни суд је оценио да је навод подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава очигледно неоснован.
10. На основу изложеног и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) , Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић