Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бојана Зарића и Предрага Мирковића, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. априла 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбијају се као неосноване уставне жалбе Бојана Зарића и Предрага Мирковића изјављен е против решења Вишег суда у Крушевцу К в. 171/11 од 30. јуна 201 1. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 1275/11 од 21. јула 201 1. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојан Зарић из Београда поднео је Уставном суду 25. августа 201 1. године, преко пуномоћника Владимира Д. Драмлића, адвоката из Крушевца, уставну жалбу против решења Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 1275/11 од 21. јула 2011. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на претпоставку невиности из члана 31. ст. 1. и 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж – 3981/2011.
Предраг Мирковић из Београда поднео је, преко ист ог пуномоћника , 25. августа 2011. године, уставну жалбу против истих решења, због повреде истих уставних права, која је заведена под бројем Уж - 3982/2011.
Имајући у виду да су у оба предмета оспорени исти акти и истакнуте повреде истих Уставом зајемчених права , Уставни суд је спојио ове предмет е ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке , с тим да се поступак води под бројем првог формираног предмета Уж - 3981/2011 .
Подносиоци уставне жалбе навод е: да су им означена права повређенa тиме штo су оспорена решења донета без ваљано образложених разлога за продужење притвора и без оцене основаности, нужности и примерености њиховог даљег задржавања у притвору ; да се паушалним и произвољним изразима ствара привид посебно тешких околности дела; да је број радњи извршења кривичног дела које им се ставља на терет - четири односно три , а период извршења четири месеца, те су „скромни, мали, за ову врсту кривичног дела и никако се не могу третирати као посебно тешке околности кривичног дела, и бити основан и законит разлог за продужење мере притвора“; да се количина опојне дроге из оптужнице у оспореним решењима приказује као посебно тешка околност кривичног дела, што је неправилно ; да услови и разло зи за продужење притвора нису индивидуализовани ; да у образложењу оспорених решења није наведно зашто је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и зашто се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом мером; да судови нису водили рачуна о томе колико притвор већ траје, посебно у односу на подносиоца Бојана Зарића; да ванрасправно кривично веће није позвало и саслушало окривљене, сагласно члану 142а Законика о кривичном поступку, већ је од оптужених тражило писано изјашњење. Истовремено, подносиоци истич у да им је оспореним решењима повређена претпоставка невиности, јер „у оба решења образложење почиње наводом о основаној сумњи али се из даљег текста образложења види да оба већа то схватају као необавезну формалност, јер у даљем тексту чињенице и околности, за које постоји основана сумња третира и разматра као извесне, неспорне чињенице“, а „највећи доказ о кршењу претпоставке невиности је то да је одлука о продужењу притвора заснована само на представљању елемената бића кривичног дела за које су подносиоци уставне жалбе оптужени, као посебно тешких околности кривичног дела због чега се притвор продужава“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права , поништи оспорена решења, пусти подносиоце на слободу и отклони све штетне последице.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Крушевцу Су. VIII 109/11 од 24. октобра 2011. године и Су. VIII 105/11 од 24. октобра 2011. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Крушевцу у предмету К. 70/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносилаца и још 17 оптужених лица, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Крушевцу Кт. 147/08 од 19. јануара 2008. године, која је исправљена 30. јануара 2009. године, а затим преузета и измењена од стране Вишег јавног тужилаштва у Крушевцу 6. августа 2010. и 14. септембра 2010. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 21. новембра 2008. године.
У захтеву за спровођење и проширење истраге, као и у оптужници, подносиоцима уставне жалбе је стављено на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика . Изменом исправљене оптужнице од 14. септембра 2010. године, подносиоцима је стављено на терет продужено кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе Предрагу Мирковићу је суђено у одсуству у периоду од 20. јануара 2009. до 28. априла 2010. године.
Пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године, јавно објављеном 20. септембра 2010. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због кривичног дела за које су оптужени, те је Бојану Зарићу изречена казна затвора у трајању од четири године (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. новембра 2008. године), а Предрагу Мирковићу је изречена казна затвора у трајању од три године и четири месеца (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 9. јула 20 10. године до 20. септембра 2010. године).
Апелациони суд у Крагујевцу је 30. маја 2011. године донео решење Кж1. 1145/11 којим је укинуо пресуду Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 20. септембра 2010. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
Пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 70/11 од 22. септембра 2011. године, јавно објављеном 26. септембра 2011. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због наведеног кривичног дела, те је Бојану Зарићу изречена казна затвора у трајању од четири године (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. новембра 2008. године), а Предрагу Мирковићу је изречена казна затвора у трајању од три године и четири месеца (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 9. јула 2010. године до 20. септембра 2010. године и од 1. новембра 2010. године ).
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе Бојан Зарић се до дана подношења уставне жалбе (25. август 201 1. године) налазио у притвору две године девет месеци и четири дана . Притвор је према овом подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Крушевцу Ки. 69/08 од 21. новембра 20 08. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице (19. јануар 2009. године) продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика. У периоду од 28. септембра 2010. године до 30. маја 2011. године подносилац уставне жалбе је, на сопствени захтев, био на издржавању казне изречене неправноснажном пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године, која је укинута решењем Апелационог суд а у Крагујевцу Кж1. 1145/11 од 30. маја 2011. године.
Подносилац уставне жалбе Предраг Мирковић се до дана подношења уставне жалбе (25. август 2011. године) налазио у притвору једну годину и четири дана. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Крушевцу Ки. 69/08 од 15. децембра 2008. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу уставне жалбе након лишења слободе (9. јул 2010. године) продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика. У периоду од 1. новембра 2010. године до 30. маја 2011. године подносилац уставне жалбе је, на сопствени захтев, био на издржавању казне изречене неправноснажном пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године.
Оспорено решење Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године , којим је подносиоцима уставне жалбе продужен притвор , донето је након укидања пресуде Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године . У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је Веће размотрило списе предмета, писмена изјашњења окривљених дата у допису Кв. 171/11 од 28.06.2011. године, као и став одбране браниоца окривљених, па је нашло да код окривљених и даље постоји законски основ из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку за продужење притвора, а да не постоје други разлози за продужење притвора ; да је за кривично дело које се окривљенима ставља на терет прописана казна затвора у трајању од 3 до 12 година и да продужење притвора оправдавају посебно тешке околности кривичног дела за која постоји основана сумња да су их подносиоци извршили; да је суд имао у виду да се окривљеном Бојану Зарићу измењеном оптужницом ставља на терет кривично дело из члана 246. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, које je блаже у односу на кривично дело које му је првобитном оптужбом стављ ено на терет , али за које је такође прописана казна затвора преко десет година ; да поред тога суд налази да су на страни окривљеног Бојана Зарића испуњени и услов и предвиђени чланом 142. став 1. тачка 5 ) Законика за продужење притвора, јер постоји основана сумња да је у више наврата током 2008. године продао окривљеном Н.С. опојну дрогу хероин у укупној количини од три килограма и 500 грама, дакле већу количину опојне дроге; да постоји основана сумња да је окривљени Предраг Мирковић у три наврата неовлашћено продао Н.С. хероин у укупној колични од један килограм и 300 грама, те да наведена количина опојне дроге и чињеница да је њена продаја чињена у три наврата у кратком временском периоду представља посебно тешке околности кривичног дела због којих је оправдано продужење притвора и овом окривљеном.
Оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 1275/11 од 21. јула 2011. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. Апелациони суд је оценио да је првостепени суд правилно нашао да су испуњени законски услови за продужење притвора и истакао да „супротно жалбеним наводима бранилаца окривљених, Апелациони суд налази да је већа количина дроге у конкретном случају, заједно са другим околностима које се огледају у начину извршења овог кривичног дела, које се односе на већи број радњи извршења неовлашћене продаје, удруживање ради продаје, организовања мреже продаваца дроге, која дела су вршена у дужем временском трајању, јесу околности које указују на постојање посебно тешких околности у датом поступку“, као и да је приликом одлучивања о притвору, Апелациони суд у Крагујевцу имао у виду да је притвор крајње рестрективна мера, која се мора свести на што краће трајање, како се то начелно исправно наводи у жалбама бранилаца окривљених, али да, с обзиром на све напред изнете околности , налази да је продужење притвора у конкретном случају ипак неопходно ради окончања кривичног поступка.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби , утврђено је: да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст . 1. и 2. ); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ), који је важио у време доношења оспорених решења (у даљем тексту: ЗКП) , било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела .
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то тако што је за основни облик овог кривичног дела у ставу 1. запрећена казна затвора од три до дванаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст . 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оп равдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Подносиоци уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терете да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од три до дванаест година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, односно преко пет година са елементима насиља, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП има факултативни карактер и законодавац га је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било правно основано у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужењ а мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Бојан Зарић у више наврата 2008. године неовлашћено продава о опојну дрогу хероин у укупној количини од три килограма и пет стотина грама, а окривљени Предраг Мирковић у три наврата у кратком временском периоду хероин у количини од једног килограма и три стотине грама, те да постоји основана сумња да се „већи број лица удружило по претходном договору, са одређеним улогама и задацима, да су обављене наруџбине и испоруке“ дроге. По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореном другостепеном решењу оценио правилним , јер је нашао да већа количина дроге у конкретном случају, заједно са другим околностима које се огледају у начину извршења овог кривичног дела, а које се односе на већи број радњи извршења неовлашћене продаје у дужем временском трајању, удруживање ради продаје и организовањ е мреже продаваца дроге, указују на постојање посебно те шких околности у датом поступку, и да иако је притвор крајње рестриктивна мера, која се мора свести на што краће трајање, у конкретном случају је неопходна ради окончања овог кривичног поступка.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцима уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године и Кж2. 1275/11 од 21. јула 2011. године заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе „да се паушалним и произвољним изразима у оспореним решењима ствара привид посебно тешких околности дела“, као и да услови за продужење притвора нису индивидуализовани.
У погледу навода уставне жалбе о томе да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, посебно у односу на подносиоца Бојана Зарића, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу . До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао нешто више од две године и девет месеци, за које време је донета првостепена пресуда, а по жалбама је предмет расправљан и пред другостепеним судом. И поред чињенице да је суђење почело изнова после укидања првостепене пресуде, Виши суд је за нешто више од три месеца од укидања претходне пресуде донео нову првостепену пресуду. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају води кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Крушевцу веома сложен, како због бројности оптужених (укупно 19) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, Уставни суд сматра да су надлежни судови са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да кривично ванрасправно веће није позвало и саслушало окривљене приликом доношења оспореног решења о продужењу притвора, сагласно члану 142а Законика о кривичном поступку, већ је од окривљених тражило писано изјашњење. Међутим, Уставни суд подсећа да је у више својих одлука изнео став да је контрадикторно усмено рочиште увек потребно приликом доношења решења о одређивању притвора, а не и приликом одлучивања о продужењу притвора. Стога није од значаја што приликом контроле притвора подносиоци нису поново саслушани, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са нарочитом хитношћу.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио неоснованим. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да суд ови нису изне ли тврдњу да су подноси оци изврши ли кривично дело које је предмет кривичног поступка, а тврдње подносилаца да се „у даљем тексту чињенице и околности, за које постоји основана сумња третирају и разматрају као извесне, неспорне чињенице“, представљају њихово субјектив но тумачење.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним судским решењ има нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца на која су се позвали, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
Предраг Мирковић из Београда поднео је, преко ист ог пуномоћника , 25. августа 2011. године, уставну жалбу против истих решења, због повреде истих уставних права, која је заведена под бројем Уж - 3982/2011.
Имајући у виду да су у оба предмета оспорени исти акти и истакнуте повреде истих Уставом зајемчених права , Уставни суд је спојио ове предмет е ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке , с тим да се поступак води под бројем првог формираног предмета Уж - 3981/2011 .
Подносиоци уставне жалбе навод е: да су им означена права повређенa тиме штo су оспорена решења донета без ваљано образложених разлога за продужење притвора и без оцене основаности, нужности и примерености њиховог даљег задржавања у притвору ; да се паушалним и произвољним изразима ствара привид посебно тешких околности дела; да је број радњи извршења кривичног дела које им се ставља на терет - четири односно три , а период извршења четири месеца, те су „скромни, мали, за ову врсту кривичног дела и никако се не могу третирати као посебно тешке околности кривичног дела, и бити основан и законит разлог за продужење мере притвора“; да се количина опојне дроге из оптужнице у оспореним решењима приказује као посебно тешка околност кривичног дела, што је неправилно ; да услови и разло зи за продужење притвора нису индивидуализовани ; да у образложењу оспорених решења није наведно зашто је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и зашто се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити другом мером; да судови нису водили рачуна о томе колико притвор већ траје, посебно у односу на подносиоца Бојана Зарића; да ванрасправно кривично веће није позвало и саслушало окривљене, сагласно члану 142а Законика о кривичном поступку, већ је од оптужених тражило писано изјашњење. Истовремено, подносиоци истич у да им је оспореним решењима повређена претпоставка невиности, јер „у оба решења образложење почиње наводом о основаној сумњи али се из даљег текста образложења види да оба већа то схватају као необавезну формалност, јер у даљем тексту чињенице и околности, за које постоји основана сумња третира и разматра као извесне, неспорне чињенице“, а „највећи доказ о кршењу претпоставке невиности је то да је одлука о продужењу притвора заснована само на представљању елемената бића кривичног дела за које су подносиоци уставне жалбе оптужени, као посебно тешких околности кривичног дела због чега се притвор продужава“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права , поништи оспорена решења, пусти подносиоце на слободу и отклони све штетне последице.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Крушевцу Су. VIII 109/11 од 24. октобра 2011. године и Су. VIII 105/11 од 24. октобра 2011. године , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Крушевцу у предмету К. 70/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносилаца и још 17 оптужених лица, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Крушевцу Кт. 147/08 од 19. јануара 2008. године, која је исправљена 30. јануара 2009. године, а затим преузета и измењена од стране Вишег јавног тужилаштва у Крушевцу 6. августа 2010. и 14. септембра 2010. године.
Оптужница је подигнута након спроведене истраге која је трајала од 21. новембра 2008. године.
У захтеву за спровођење и проширење истраге, као и у оптужници, подносиоцима уставне жалбе је стављено на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика . Изменом исправљене оптужнице од 14. септембра 2010. године, подносиоцима је стављено на терет продужено кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе Предрагу Мирковићу је суђено у одсуству у периоду од 20. јануара 2009. до 28. априла 2010. године.
Пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године, јавно објављеном 20. септембра 2010. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због кривичног дела за које су оптужени, те је Бојану Зарићу изречена казна затвора у трајању од четири године (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. новембра 2008. године), а Предрагу Мирковићу је изречена казна затвора у трајању од три године и четири месеца (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 9. јула 20 10. године до 20. септембра 2010. године).
Апелациони суд у Крагујевцу је 30. маја 2011. године донео решење Кж1. 1145/11 којим је укинуо пресуду Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 20. септембра 2010. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.
Пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 70/11 од 22. септембра 2011. године, јавно објављеном 26. септембра 2011. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим због наведеног кривичног дела, те је Бојану Зарићу изречена казна затвора у трајању од четири године (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 21. новембра 2008. године), а Предрагу Мирковићу је изречена казна затвора у трајању од три године и четири месеца (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 9. јула 2010. године до 20. септембра 2010. године и од 1. новембра 2010. године ).
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе Бојан Зарић се до дана подношења уставне жалбе (25. август 201 1. године) налазио у притвору две године девет месеци и четири дана . Притвор је према овом подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Крушевцу Ки. 69/08 од 21. новембра 20 08. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу уставне жалбе након подизања оптужнице (19. јануар 2009. године) продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика. У периоду од 28. септембра 2010. године до 30. маја 2011. године подносилац уставне жалбе је, на сопствени захтев, био на издржавању казне изречене неправноснажном пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године, која је укинута решењем Апелационог суд а у Крагујевцу Кж1. 1145/11 од 30. маја 2011. године.
Подносилац уставне жалбе Предраг Мирковић се до дана подношења уставне жалбе (25. август 2011. године) налазио у притвору једну годину и четири дана. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Крушевцу Ки. 69/08 од 15. децембра 2008. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку. Притвор је подносиоцу уставне жалбе након лишења слободе (9. јул 2010. године) продужаван на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика. У периоду од 1. новембра 2010. године до 30. маја 2011. године подносилац уставне жалбе је, на сопствени захтев, био на издржавању казне изречене неправноснажном пресудом Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године.
Оспорено решење Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године , којим је подносиоцима уставне жалбе продужен притвор , донето је након укидања пресуде Вишег суда у Крушевцу К. 19/10 од 16. септембра 2010. године . У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је Веће размотрило списе предмета, писмена изјашњења окривљених дата у допису Кв. 171/11 од 28.06.2011. године, као и став одбране браниоца окривљених, па је нашло да код окривљених и даље постоји законски основ из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку за продужење притвора, а да не постоје други разлози за продужење притвора ; да је за кривично дело које се окривљенима ставља на терет прописана казна затвора у трајању од 3 до 12 година и да продужење притвора оправдавају посебно тешке околности кривичног дела за која постоји основана сумња да су их подносиоци извршили; да је суд имао у виду да се окривљеном Бојану Зарићу измењеном оптужницом ставља на терет кривично дело из члана 246. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика, које je блаже у односу на кривично дело које му је првобитном оптужбом стављ ено на терет , али за које је такође прописана казна затвора преко десет година ; да поред тога суд налази да су на страни окривљеног Бојана Зарића испуњени и услов и предвиђени чланом 142. став 1. тачка 5 ) Законика за продужење притвора, јер постоји основана сумња да је у више наврата током 2008. године продао окривљеном Н.С. опојну дрогу хероин у укупној количини од три килограма и 500 грама, дакле већу количину опојне дроге; да постоји основана сумња да је окривљени Предраг Мирковић у три наврата неовлашћено продао Н.С. хероин у укупној колични од један килограм и 300 грама, те да наведена количина опојне дроге и чињеница да је њена продаја чињена у три наврата у кратком временском периоду представља посебно тешке околности кривичног дела због којих је оправдано продужење притвора и овом окривљеном.
Оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 1275/11 од 21. јула 2011. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. Апелациони суд је оценио да је првостепени суд правилно нашао да су испуњени законски услови за продужење притвора и истакао да „супротно жалбеним наводима бранилаца окривљених, Апелациони суд налази да је већа количина дроге у конкретном случају, заједно са другим околностима које се огледају у начину извршења овог кривичног дела, које се односе на већи број радњи извршења неовлашћене продаје, удруживање ради продаје, организовања мреже продаваца дроге, која дела су вршена у дужем временском трајању, јесу околности које указују на постојање посебно тешких околности у датом поступку“, као и да је приликом одлучивања о притвору, Апелациони суд у Крагујевцу имао у виду да је притвор крајње рестрективна мера, која се мора свести на што краће трајање, како се то начелно исправно наводи у жалбама бранилаца окривљених, али да, с обзиром на све напред изнете околности , налази да је продужење притвора у конкретном случају ипак неопходно ради окончања кривичног поступка.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби , утврђено је: да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст . 1. и 2. ); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ), који је важио у време доношења оспорених решења (у даљем тексту: ЗКП) , било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела .
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то тако што је за основни облик овог кривичног дела у ставу 1. запрећена казна затвора од три до дванаест година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 31. ст . 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оп равдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Подносиоци уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терете да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од три до дванаест година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, којом је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, односно преко пет година са елементима насиља, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Притворски основ из наведене одредбе ЗКП има факултативни карактер и законодавац га је предвидео из оправданих разлога заштите јавне сигурности, при чему сви законски услови за одређивање притвора морају бити испуњени кумулативно. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити испуњена два додатна услова да би притварање било правно основано у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужењ а мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Крушевцу Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је окривљени Бојан Зарић у више наврата 2008. године неовлашћено продава о опојну дрогу хероин у укупној количини од три килограма и пет стотина грама, а окривљени Предраг Мирковић у три наврата у кратком временском периоду хероин у количини од једног килограма и три стотине грама, те да постоји основана сумња да се „већи број лица удружило по претходном договору, са одређеним улогама и задацима, да су обављене наруџбине и испоруке“ дроге. По мишљењу првостепеног суда, ове околности представљају посебно тешке околности кривичног дела и оправдавају даље продужење притвора. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореном другостепеном решењу оценио правилним , јер је нашао да већа количина дроге у конкретном случају, заједно са другим околностима које се огледају у начину извршења овог кривичног дела, а које се односе на већи број радњи извршења неовлашћене продаје у дужем временском трајању, удруживање ради продаје и организовањ е мреже продаваца дроге, указују на постојање посебно те шких околности у датом поступку, и да иако је притвор крајње рестриктивна мера, која се мора свести на што краће трајање, у конкретном случају је неопходна ради окончања овог кривичног поступка.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцима уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења Кв. 171/11 од 30. јуна 2011. године и Кж2. 1275/11 од 21. јула 2011. године заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе „да се паушалним и произвољним изразима у оспореним решењима ствара привид посебно тешких околности дела“, као и да услови за продужење притвора нису индивидуализовани.
У погледу навода уставне жалбе о томе да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, посебно у односу на подносиоца Бојана Зарића, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу . До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао нешто више од две године и девет месеци, за које време је донета првостепена пресуда, а по жалбама је предмет расправљан и пред другостепеним судом. И поред чињенице да је суђење почело изнова после укидања првостепене пресуде, Виши суд је за нешто више од три месеца од укидања претходне пресуде донео нову првостепену пресуду. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају води кривични поступак против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Крушевцу веома сложен, како због бројности оптужених (укупно 19) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања које је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао и на основу којих је потом донео одлуку, Уставни суд сматра да су надлежни судови са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Уставни суд је ценио и наводе подносилаца уставне жалбе да кривично ванрасправно веће није позвало и саслушало окривљене приликом доношења оспореног решења о продужењу притвора, сагласно члану 142а Законика о кривичном поступку, већ је од окривљених тражило писано изјашњење. Међутим, Уставни суд подсећа да је у више својих одлука изнео став да је контрадикторно усмено рочиште увек потребно приликом доношења решења о одређивању притвора, а не и приликом одлучивања о продужењу притвора. Стога није од значаја што приликом контроле притвора подносиоци нису поново саслушани, нити је таква обавеза код доношења решења о продужењу притвора прописана Уставом и Закоником о кривичном поступку.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са нарочитом хитношћу.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио неоснованим. Ово из разлога што из садржине оспорених решења неспорно произлази да суд ови нису изне ли тврдњу да су подноси оци изврши ли кривично дело које је предмет кривичног поступка, а тврдње подносилаца да се „у даљем тексту чињенице и околности, за које постоји основана сумња третирају и разматрају као извесне, неспорне чињенице“, представљају њихово субјектив но тумачење.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним судским решењ има нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца на која су се позвали, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), одбио уставну жалбу као неосновану.
8. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић