Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Момира Богосављевића из Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. марта 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Момира Богосављевића изјављена против решења Министарства финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Велика Плана број 433-2-687/06-IV од 12. маја 2006. године, решења Министарства финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд број 433-44/2006-20 од 7. фебруара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије У. 1831/07 од 25. јуна 2008. године.
1. Момир Богосављевић из Велике Плане поднео је Уставном суду 13. новембра 2008. године благовремену и допуштену уставну жалбу против појединачних акaта наведених у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео да је оспореним појединачним актима којима је одлучено да нема право на повраћај уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање дискриминисан у односу на осигуранике из добровољног осигурања који имају право на повраћај уплаћених доприноса у случају неостваривања права на старосну пензију, на који начин му је повређено уставно јемство забране дикриминације из члана 21. Устава, те самим тим што је одлучено да нема право на повраћај наведених доприноса, повређено му је и право на имовину из члана 58. Устава. Подносилац уставне жалбе је навео и да му је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. Устава.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредбама члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајамчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведeном поступку извршио увид у списе предмета органа који су одлучивали о захтеву подносиоца уставне жалбе и то – првостепеног управног органа Министарства финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Велика Плана број 433-2-687/06-IV, другостепеног управног органа Министарства финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд број 433-44/2006-20 и списе Врховног суда Србије У. 1831/07, као и уставном жалбом оспорене појединачне акте, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је 3. маја 2006. године поднео Министарству финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Велика Плана захтев за повраћај уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Министарство финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд, Филијала Велика Плана, као првостепени управни орган, решењем број 433-2-687/06-IV од 12. маја 2006. године, одбила је захтев као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено да подносилац уставне жалбе и даље обавља самосталну адвокатску делатност, да исту није одјавио и да му није престало својство осигураника, из чега произлази да је обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање по основу обављања самосталне адвокатске делатности.
Подносилац уставне жалбе је 22. маја 2006. године изјавио жалбу на наведено првостепено решење. Другостепени орган, Министарство финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд је решењем број 433-44/2006-20 од 7. фебруара 2007. године, након извршеног увида у списе предмета, одбио жалбу као неосновану, са образложењем да је подносилац уставне жалбе лице које обавља самосталну адвокатску делатност и да је осигураник код надлежног Фонда по основу обављања самосталне делатности, као и да је првостепени управни орган у потпуности поступио у складу са одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању и да наводима жалбе није доведена у питање правилност и законитост првостепеног решења.
Против решења број 433-44/2006-20 од 7. фебруара 2007. године, подносилац уставне жалбе је 14. марта 2007. године поднео тужбу Врховном суду Србије. Решавајући у управном спору, Врховни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима, примљену тужбу доставио 21. маја 2007. године другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе комплетни списи предмета. Министарство финансија, Пореска управа, Регионални центар Београд је 22. јуна 2007. године достaвило одговор на тужбу и списе предмета, који су у Врховном суду Србије примљени 27. јуна 2007. године.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 25. јуна 2008. године, донео пресуду У. 1831/07 којом је тужба одбијена, као неоснована, у складу са одредбом члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде је наведено да је Врховни суд, поступајући по тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што је утврдио да подносилац уставне жалбе обавља самосталну делатност - адвокатску делатност, коју није одјавио, по ком основу је обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, у складу са одредбама члана 12. став 1. тач. 1. и 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, доприноса за здравствено осигурање, у складу са одредбама члана 8. став 1. тач. 8. и 9. Закона о здравственом осигурању и доприноса за незапослене, у складу са одредбом члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, као и одредбама чл. 7. до 9. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање. Даље је наведено да чињеница да је подносилац уставне жалбе испунио услове за старосну пензију није од утицаја, јер је обвезник плаћања доприноса све док не одјави адвокатску делатност у складу са одредбама чл. 107. и 132. Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
4. Одредбама Устава на чију повреду подносилац указује у уставној жалби утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Чланом 12. став 1. тач. 1. и 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 84/04, 85/05 и 101/05) прописано је да су осигураници самосталних делатности лица која, у складу са законом, самостално обављају привредну или другу делатност, ако нису обавезно осигурана по основу запослења, као и лица која су оснивачи, односно чланови привредних друштава у складу са законом, који у њима раде, без обзира да ли су у радном односу у привредном друштву чији су оснивачи, односно члан.
Чланом 132. тачка 2) Закона прописано је да надлежни орган (општинска управа односно орган надлежан за вођење регистра привредних субјеката) подноси фонду пријаву на осигурање и одјаву осигурања за осигуранике који, у складу са законом, самостално обављају привредну делатност и осигуранике пољопривреднике, као и пријаву промене тих података.
Одредбама члана 6. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС", бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 и 7/09) дефинисано је да је обвезник осигурања, поред осталог, осигураник, те да је осигураник физичко лице обавезно осигурано према законима који уређују систем обавезног социјалног осигурања, да је самостална делатност привредна, професионална или друга делатност коју обавља, између осталих и предузетник, као и да је предузетник осигураник – физичко лице које обавља самосталну привредну, професионалну или другу делатност у складу са законом, по основу које плаћа порез на доходак грађана на приходе од самосталне делатности (тач. 1), 3), 13) и 14)). Одредбом члана 7. став 1. тачка 6) Закона прописано је да су обвезници доприноса за пензијско и инвалидско осигурање осигураници, у складу са законом који уређује систем обавезног пензијског и инвалидског осигурања, поред осталих и предузетници.
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на једнаку законску заштиту из члана 21. Устава и право на правично суђење зајемчено чланом 32. Устава, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за повраћај уплаћеног доприноса за пензијско и инвалидско осигурање одлучивали Уставом и законом установљени органи, да су поступци вођени у складу са одредбама релевантних закона, да је у спроведеном поступку утврђено чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и да је о праву подносиоца уставне жалбе одлучивано применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење аката првостепеног и другостепеног управног органа и пресуде Врховног суда Србије, а који појединачни акти се оспоравају уставном жалбом.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 3. маја 2006. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, како поступак одлучивања о праву на повраћај уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање представља јединствену целину, а који поступак је, у конкретном случају, започео подношењем захтева надлежном првостепеном управном органу, а окончао се доношењем пресуде по тужби у управном спору, то је Уставни суд становишта да време разумног трајања поступка треба ценити од дана покретања поступка пред првостепеним управним органом 3. маја 2006. године до његовог правноснажног окончања доношењем пресуде Врховног суда Србије 25. јуна 2008. године.
Уставни суд је утврдио да су првостепени, другостепени управни поступак и поступак по тужби у управном спору трајали укупно 2 године, 1 месец и 22 дана. Првостепени управни орган је 12. маја 2006. године донео решење 433-2-687/06-IV којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе који је поднет 3. маја 2006. године, дакле у року од 9 дана од дана подношења захтева. Другостепени управни орган је, решавајући по жалби поднетој 22. маја 2006. године, донео 7. фебруара 2007. године решење број 433-44/2006-20, дакле у року од 8 месеци и 15 дана од дана подношења жалбе на првостепено решење. Врховни суд је, решавајући у управном спору по тужби поднетој 14. марта 2007. године, донео пресуду 25. јуна 2008. године, односно у року од 1 године, 3 месеца и 11 дана од дана подношења тужбе против коначног управног акта.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се укупно време у коме су окончани првостепени и другостепени управни поступак и управни спор поводом захтева подносиоца уставне жалбе, не може сматрати неразумно дугим трајањем поступка. Суд је нашао да, у конкретном случају, ни остали елементи који морају бити узети у обзир у приликом оцене разумног трајања поступка, а то су пре свега сложеност чињеничних и правних питања, поступање управних органа и судова, понашање и интерес подносиоца уставне жалбе, на дају повода за другачију оцену Суда.
Стога је Уставни суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на имовину зајемчено чланом 58. Устава, из разлога што у управном поступку и управном спору који су претходили подношењу уставне жалбе није одлучивано о праву својине или другим имовинским правима подносиоца уставне жалбе који представљају садржину аутономног појма имовине из члана 58. Устава, већ о захтеву за повраћај уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, па самим тим није ни могло бити повређено ово Уставом зајемчено право.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, оценио да уставну жалбу треба одбити.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић