Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Душанке Димовић, Ђенђи Ковач, Ерике Димовић и Славице Коломпар, свих из Чантавира, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душанке Димовић, Ђенђи Ковач, Ерике Димовић и Славице Коломпар изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Кж. 584/09 од 23. октобра 2009. године и пресуде Општинског суда у Суботици К. 984/07 од 13. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душанка Димовић, Ђенђи Ковач, Ерик а Димовић и Славиц а Коломпар, све из Чантавира, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, подне ле су Уставном суду 28. децембра 20 09. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава Републике Србије.
Подноситељке у уставној жалби наводе: да су у кривичном поступку који је против њих вођен осуђене без довољно доказа, само на основу исказа једне саокривљене – М.К; да је М.К. спорни исказ дала у истражном поступку, чему подноситељке нису присуствовале, јер о томе нису ни обавештене; да спорни исказ М.К. никада није прочитан у доказном поступку на главном претресу; да се М.К. у току главног претреса бранила ћутањем, због чега је подноситељкама ускраћено да јој постављају питања и да је „унакрсно испитају“; да су наведеним повређена њихова права на правично суђење и на одбрану, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава.
Подноситељке су предложиле да Уставни суд поништи оспорене пресуде и „наложи накнаду имовинске и неимовинске штете, као и трошкова заступања пред Уставним судом“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увид ом у оспорен е пресуде и списе кривичног предмета утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Суботици је 13. маја 2009. године донео оспорену пресуду К. 984/07 којом је М.К. и подноситељке уставне жалбе осудио због извршења кривичног дела утаје из члана 207. став 5. у вези члана 33. Кривичног законика, изрекавши им условну осуду тако што им је утврдио казне затвора у трајању од два до пет месеци, које се неће извршити уколико у року од две године од правоснажности пресуде не учине ново кривично дело .
Постојање кривичног дела и кривице окривљених првостепени суд је углавном засновао на исказу окривљене М.К, а делимично и на исказу окривљене Ђенђи Ковач, једне од подноситељки уставне жалбе, које су окривљене дале приликом предузимања одређених истражних радњи. Окривљена М.К. је на главном претресу изјавила да није крива, а након тога се бранила ћутањем.
У записнику о главном претресу одржаном 6. маја 2008. године у Општинском суду у Суботици, у предмету К. 984/07, поред осталог, на страни 3. је наведено: "...Чита се записник о саслушању осумњичене М.К. од 19.11.2007.године. Након читања записника о саслушању осумњичене од 19.11.2007. године бранилац окр. Димовић Душанке, Димовић Ерике и Коломпар Славице изјављује како жели ставити примедбу на садржину читаног у том виду да из овога исказа није одређен датум догађаја те да се количина за коју су окривљене оптужене не може сместити у три џака као што је у овом записнику прочитано, а имајући у виду врсту жице и исказ пред. оштећене".
У записнику о главном претресу одржаном 10. марта 2009. године у овом предмету, поред осталог, на страни 2. је наведено: "Након реченог читају се записници о саслушању осумњичене М.К. од 19.11.2007. г, и 06.05.2008. г.".
Све окривљене у кривичном поступку, овде подноситељке уставне жалбе, па и окривљена М.К, која није изјавила уставну жалбу, имале су истог браниоца – адвоката Виктора Јухаса Ђурића из Суботице.
Одлучујући о жалбама бранилаца окривљених и Општинског јавног тужиоца у Суботици против пресуде Општинског суда у Суботици К. 984/07 од 13. маја 2009. године , Окружни суд у Суботици је 23. октобра 2009. године донео пресуду Кж. 584/09, којом је жалбе одбио као неосноване.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 5. Устава утврђује да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, а затим ће се окривљеном саопштити права из члана 4. став 2. тачка 2) овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (члан 89. став 2.); да ће се у вези са позивањем, одбраном и саслушањем осумњиченог против којег се захтева спровођење истраге примењива ти одредбе овог законика о позивању, одбрани и саслушању окривљеног, а осумњиченог који је позван по ставу 3. овог члана поучиће истражни судија у смислу члана 89. став 2. овог законика (члан 243. став 4.); да се с аслушање окривљеног може обавити само у присуству јавног тужиоца, а оштећени као тужилац, приватни тужилац, бранилац и саокривљени који је саслушан и његов бранилац могу присуствовати саслушању окривљеног (члан 251. став 1.); да с аслушању оптуженог не могу присуствовати саоптужени који још нису саслушани (члан 320. став 8.); да ће се п ри саслушању оптуженог на главном претресу, сходно примењивати опште одредбе које важе за саслушање окривљеног (чл. 89. до 95) (члан 321. став 1.); да ће се, ако оптужени уопште неће да одговара или неће да одговара на поједино питање, прочитати његов ранији исказ или део тог исказа (члан 321. став 2.) .
Одредбом члана 207. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је кривично дело утаја.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом утврђене садржине зајемчених права чију повреду подноси тељке истич у, а имајући у виду претходно утврђене чињенице и околности, као и одредбе важећег процесног закона којим се уређују правила поступања у кривичном поступку, Уставни суд указује на следеће:
Имајући у виду одредбе ЗКП које уређују начин саслушања окривљеног, према којима саслушању осумњиченог не могу присуствовати саосумњичени који још нису саслушани, Уставни суд констатује: да су М.К. и подноситељке уставне жалбе у својству осумњичених саслушане пред истражним судијом 19. новембра 2007. године; да је прво обављено саслушање М.К; да је саслушању осумњичених присуствовао заменик Општинског јавног тужиоца; да су осумњичене поучене у смислу члана 89. став 2. ЗКП, као и о свом праву да могу ангажовати браниоца, али су изјавиле да браниоца неће ангажовати и да желе да изнесу своју одбрану. Како је осумњичена М.К. прва саслушана у истрази, њеном саслушању нису могле присуствовати саосумњичене, с обзиром на чињеницу да оне у то време још увек нису биле саслушан е, нити њихов бранилац кога још увек нису ангажовале.
Стога је Уставни суд утврдио да су неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да су им непозивањем да присуствују саслушању саосумњичене М.К. приликом њеног првог саслушања у истражном поступку повређена права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава.
Оцењујући наводе подноситељки да предметни исказ саокривљене М.К. из истражног поступка никада није прочитан у доказном поступку на главном претресу, Уставни суд је утврдио да ови наводи уставне жалбе не одговарају чињеничном стању утврђеном у спроведеном поступку. Према записницима о главном претресу од 6. маја 2008. године, 10. марта 2009. године и 13. маја 2009. године, спорни исказ који је саокривљена М.К. дала 19. новембра 2007. године у истражном поступку , прочитан је на главном претресу одржаном 6. маја 2008. године и 10. марта 2009. године. Стога су, по оцени Уставног суда, неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да су им права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава повређена тиме што поступајући суд на главном претресу није извео доказ на основу кога су осуђене.
У односу на наводе подноситељки да им је право на одбрану повређено тиме што се саокривљена М.К. у спроведеном кривичном поступку бранила ћутањем, па им није омогућено да је испитају, Уставни суд претходно указује на то да је М.К. у кривичном поступку користила своје право гарантовано одредбом члана 33. став 5. Устава – да није дужна да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу , као и чланом 89. став 2. ЗКП – да није дужна да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања , односно право да се брани ћутањем. Међутим, чињеница да се окривљена М.К. бранила ћутањем, по оцени Уставног суда, није била препрека да јој саокривљене и њихов бранилац постављају питања на главном претресу коме су сви присуствовали. Уставни суд сматра да су се, у конкретном случају, окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, одрекле права да испитају саокривљену М.К, јер нису захтевале да то учине. Ово утолико пре што су све окривљене имале истог браниоца који је морао да процени да ли је у њиховом заједничком најбољем интересу да се окривљена М.К. брани ћутањем и да јој остале окривљене не постављају питања, или да изнесе своју одбрану и буде подвргнута питањима саокривљених. У сваком случају, и након што се окривљена М.К. на главном претресу определила за одбрану ћутањем, те пошто је потом прочитан записник са њеним исказом датим пред истражним судијом, подноситељке уставне жалбе и њихов бранилац су имали могућност да окривљеној М.К. постављају питања у вези тог исказа, а она је могла да на та питања одговори, као што је имала право и да на сва или поједина питања ускрати одговор.
Стога су , по оцени Уставног суда, очигледно неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да им је право на одбрану зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава повређено тиме што нису испитале саокривљену, која их је својим претходним исказом теретила, а која се затим на главном претресу бранила ћутањем.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена права подноси тељки уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
Подноситељке у уставној жалби наводе: да су у кривичном поступку који је против њих вођен осуђене без довољно доказа, само на основу исказа једне саокривљене – М.К; да је М.К. спорни исказ дала у истражном поступку, чему подноситељке нису присуствовале, јер о томе нису ни обавештене; да спорни исказ М.К. никада није прочитан у доказном поступку на главном претресу; да се М.К. у току главног претреса бранила ћутањем, због чега је подноситељкама ускраћено да јој постављају питања и да је „унакрсно испитају“; да су наведеним повређена њихова права на правично суђење и на одбрану, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава.
Подноситељке су предложиле да Уставни суд поништи оспорене пресуде и „наложи накнаду имовинске и неимовинске штете, као и трошкова заступања пред Уставним судом“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увид ом у оспорен е пресуде и списе кривичног предмета утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Суботици је 13. маја 2009. године донео оспорену пресуду К. 984/07 којом је М.К. и подноситељке уставне жалбе осудио због извршења кривичног дела утаје из члана 207. став 5. у вези члана 33. Кривичног законика, изрекавши им условну осуду тако што им је утврдио казне затвора у трајању од два до пет месеци, које се неће извршити уколико у року од две године од правоснажности пресуде не учине ново кривично дело .
Постојање кривичног дела и кривице окривљених првостепени суд је углавном засновао на исказу окривљене М.К, а делимично и на исказу окривљене Ђенђи Ковач, једне од подноситељки уставне жалбе, које су окривљене дале приликом предузимања одређених истражних радњи. Окривљена М.К. је на главном претресу изјавила да није крива, а након тога се бранила ћутањем.
У записнику о главном претресу одржаном 6. маја 2008. године у Општинском суду у Суботици, у предмету К. 984/07, поред осталог, на страни 3. је наведено: "...Чита се записник о саслушању осумњичене М.К. од 19.11.2007.године. Након читања записника о саслушању осумњичене од 19.11.2007. године бранилац окр. Димовић Душанке, Димовић Ерике и Коломпар Славице изјављује како жели ставити примедбу на садржину читаног у том виду да из овога исказа није одређен датум догађаја те да се количина за коју су окривљене оптужене не може сместити у три џака као што је у овом записнику прочитано, а имајући у виду врсту жице и исказ пред. оштећене".
У записнику о главном претресу одржаном 10. марта 2009. године у овом предмету, поред осталог, на страни 2. је наведено: "Након реченог читају се записници о саслушању осумњичене М.К. од 19.11.2007. г, и 06.05.2008. г.".
Све окривљене у кривичном поступку, овде подноситељке уставне жалбе, па и окривљена М.К, која није изјавила уставну жалбу, имале су истог браниоца – адвоката Виктора Јухаса Ђурића из Суботице.
Одлучујући о жалбама бранилаца окривљених и Општинског јавног тужиоца у Суботици против пресуде Општинског суда у Суботици К. 984/07 од 13. маја 2009. године , Окружни суд у Суботици је 23. октобра 2009. године донео пресуду Кж. 584/09, којом је жалбе одбио као неосноване.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 33. став 5. Устава утврђује да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да ће се окривљени поучити да је дужан да се одазове позиву и да одмах саопшти сваку промену адресе или намеру да промени боравиште, а упозориће се и на последице ако по томе не поступи, а затим ће се окривљеном саопштити права из члана 4. став 2. тачка 2) овог законика, зашто се окривљује, основи сумње који стоје против њега, да није дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања, па ће се позвати да, ако то жели, изнесе своју одбрану (члан 89. став 2.); да ће се у вези са позивањем, одбраном и саслушањем осумњиченог против којег се захтева спровођење истраге примењива ти одредбе овог законика о позивању, одбрани и саслушању окривљеног, а осумњиченог који је позван по ставу 3. овог члана поучиће истражни судија у смислу члана 89. став 2. овог законика (члан 243. став 4.); да се с аслушање окривљеног може обавити само у присуству јавног тужиоца, а оштећени као тужилац, приватни тужилац, бранилац и саокривљени који је саслушан и његов бранилац могу присуствовати саслушању окривљеног (члан 251. став 1.); да с аслушању оптуженог не могу присуствовати саоптужени који још нису саслушани (члан 320. став 8.); да ће се п ри саслушању оптуженог на главном претресу, сходно примењивати опште одредбе које важе за саслушање окривљеног (чл. 89. до 95) (члан 321. став 1.); да ће се, ако оптужени уопште неће да одговара или неће да одговара на поједино питање, прочитати његов ранији исказ или део тог исказа (члан 321. став 2.) .
Одредбом члана 207. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је кривично дело утаја.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта Уставом утврђене садржине зајемчених права чију повреду подноси тељке истич у, а имајући у виду претходно утврђене чињенице и околности, као и одредбе важећег процесног закона којим се уређују правила поступања у кривичном поступку, Уставни суд указује на следеће:
Имајући у виду одредбе ЗКП које уређују начин саслушања окривљеног, према којима саслушању осумњиченог не могу присуствовати саосумњичени који још нису саслушани, Уставни суд констатује: да су М.К. и подноситељке уставне жалбе у својству осумњичених саслушане пред истражним судијом 19. новембра 2007. године; да је прво обављено саслушање М.К; да је саслушању осумњичених присуствовао заменик Општинског јавног тужиоца; да су осумњичене поучене у смислу члана 89. став 2. ЗКП, као и о свом праву да могу ангажовати браниоца, али су изјавиле да браниоца неће ангажовати и да желе да изнесу своју одбрану. Како је осумњичена М.К. прва саслушана у истрази, њеном саслушању нису могле присуствовати саосумњичене, с обзиром на чињеницу да оне у то време још увек нису биле саслушан е, нити њихов бранилац кога још увек нису ангажовале.
Стога је Уставни суд утврдио да су неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да су им непозивањем да присуствују саслушању саосумњичене М.К. приликом њеног првог саслушања у истражном поступку повређена права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава.
Оцењујући наводе подноситељки да предметни исказ саокривљене М.К. из истражног поступка никада није прочитан у доказном поступку на главном претресу, Уставни суд је утврдио да ови наводи уставне жалбе не одговарају чињеничном стању утврђеном у спроведеном поступку. Према записницима о главном претресу од 6. маја 2008. године, 10. марта 2009. године и 13. маја 2009. године, спорни исказ који је саокривљена М.К. дала 19. новембра 2007. године у истражном поступку , прочитан је на главном претресу одржаном 6. маја 2008. године и 10. марта 2009. године. Стога су, по оцени Уставног суда, неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да су им права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава повређена тиме што поступајући суд на главном претресу није извео доказ на основу кога су осуђене.
У односу на наводе подноситељки да им је право на одбрану повређено тиме што се саокривљена М.К. у спроведеном кривичном поступку бранила ћутањем, па им није омогућено да је испитају, Уставни суд претходно указује на то да је М.К. у кривичном поступку користила своје право гарантовано одредбом члана 33. став 5. Устава – да није дужна да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу , као и чланом 89. став 2. ЗКП – да није дужна да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања , односно право да се брани ћутањем. Међутим, чињеница да се окривљена М.К. бранила ћутањем, по оцени Уставног суда, није била препрека да јој саокривљене и њихов бранилац постављају питања на главном претресу коме су сви присуствовали. Уставни суд сматра да су се, у конкретном случају, окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, одрекле права да испитају саокривљену М.К, јер нису захтевале да то учине. Ово утолико пре што су све окривљене имале истог браниоца који је морао да процени да ли је у њиховом заједничком најбољем интересу да се окривљена М.К. брани ћутањем и да јој остале окривљене не постављају питања, или да изнесе своју одбрану и буде подвргнута питањима саокривљених. У сваком случају, и након што се окривљена М.К. на главном претресу определила за одбрану ћутањем, те пошто је потом прочитан записник са њеним исказом датим пред истражним судијом, подноситељке уставне жалбе и њихов бранилац су имали могућност да окривљеној М.К. постављају питања у вези тог исказа, а она је могла да на та питања одговори, као што је имала право и да на сва или поједина питања ускрати одговор.
Стога су , по оцени Уставног суда, очигледно неосновани наводи подноситељки уставне жалбе да им је право на одбрану зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава повређено тиме што нису испитале саокривљену, која их је својим претходним исказом теретила, а која се затим на главном претресу бранила ћутањем.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена права подноси тељки уставне жалбе зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић