Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Гардашевића из Пожаревца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. априла 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Гардашевића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Гарадашевић из Пожаревца је, преко пуномоћника Ружице Лекић, адвоката из Пожаревца, 3. децембра 2009. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године, због повреде права на рад и права на правну заштиту за случај престанка радног односа, из члана 60. ст. 1. и 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су оспореном пресудом преиначене пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 253/08 од 4. децембра 2008. године и делимична пресуда Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07 од 18. марта 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се поништи, као незаконито, решење директора туженог ЈП Дирекција за изградњу општине Пожаревац број 2154/2 од 16. јула 2007. године, којим му је отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да подносиоца врати на рад; да су првостепени и другостепени суд нашли да у упозорењу послодавца, као и у решењу о отказу уговора о раду није наведен период у коме је тужилац учинио повреду која представља отказни разлог, те да тиме подносиоцу није омогућено право да се изјасни да ли је у конкретном случају наступио отказни разлог; да је време извршења наводне повреде радне обавезе релевантно и за примену института застарелости, јер од тог тренутака тече рок у коме се може дати отказ уговора о раду; да како подносиоцу није омогућена правна заштита, јер се није могао изјаснити о конкретном случају када је закашњавао, то је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на рад подносиоца жалбе и његово право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из садржине уставне жалбе и достављене документације , као и списа предмета Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Општински суд у Пожаревцу је делимичном пресудом П1. 257/07 од 18. марта 2007. године поништио, као незаконито, решење директора ЈП Дирекција за изградњу општине Пожаревац број 2154/2 од 16. јула 2007. године, којим је тужиоцу – овде подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду и обавезао туженог да тужиоца врати на рад у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.
Окружни суд у Пожаревцу је пресудом Гж1. 253/2008 од 4. децембра 2008. године одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио делимичну пресуду. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да датуми када је тужилац долазио на радно место са закашњењем и када је неоправдано напустио радно место пре завршетка радног времена нису наведени у упозорењу које је достављено тужиоцу, како би могао да се изјасни; да у изреци решења није наведен период у коме је тужилац учинио повреду која представља отказни разлог, нити је у образложењу наведена околност из које би се могло утврдити да су отказни разлози настали, те да су испуњени услови за примену отказних разлога према Законау о раду; да је због тога Окружни суд оценио да спорно решење није законито, те је жалба одбијена као неоснована и потврђена ожалбена делимична пресуда.;
Решавајући о ревизији туженог, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године преиначио пресуду Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 253/2008 од 4. децембра 2008. године и делимичну пресуду Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07 од 18. марта 2007. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев посносиоца уставне жалбе. У образложењу оспорене пресуде се наводи да је у спроведеном парничном поступку утврђено да је побијаним решењем туженог, тужиоцу, након писано датог упозорења, отказан уговор о раду закључен 14. јула 2004. године (у даљем тексту: уговор о раду), због учињене повреде радне обавезе прописане чланом 15. уговора о раду, а на основу члана 179. став 2. Закона о раду и члана 113. став 1. тачка 2. Колективног уговора туженог; да изрека и образложење побијаног решења не садрже конкретне датуме закашњења и неоправданог напуштања радног места, пре завршетка радног времена, утврђене на основу листе евиденције туженог о присуству на раду; да је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду достављено тужиоцу без те листе евиденција, али са назнаком да је то чинио у протеклих неколико месеци, што се види из листе евиденције, и да је на то већ раније два пута упозораван (упозорењима од 29. јула 2005. године и 22. септембра 2006. године), али је наставио са таквим понашањем; да се тужилац писмено изјаснио о наводима из упозорења, не негирајући да је повремено каснио на посао од 15 минута па до пола сата (листе евиденције присутности се добијају помоћу апарата за регистрацију идентификационих картица запослених и запослени могу у сваком тренутку извршити увид у исте). У образложењу пресуде се даље наводи да су полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључили да је побијано решење незаконито, јер изрека и образложење побијаног решења, као ни писмено упозорење, не садрже датуме тужиочевог кашњења и неоправадног напуштања радног места, пре завршетка радног времена, што је супротно одредбама члана 185. став 1. и члана 193. став 1. Закона о раду; да у образложењу оспореног решења није наведена околност из које би се могло утврдити да је отказни разлог настао и да су се стекли услови за примену члана 179. став 2. Закона о раду, због чега су побијано решење поништили као незаконито, а туженог обавезали да тужиоца врати на рад. Врховни суд Србије је нашао да се ревизијом туженог основано указује да су нижестепени судови, оцењујући законитост решења о отказу уговора о раду тужиоца, погрешно применили материјално право. Наиме, према члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду; одредбом члана 15. уговора о раду тужиоца је прописано да је запослени одговоран послодавцу ако својом кривицом учини следеће повреде радних обавеза: долазак на рад са закашњењем или неоправдано напуштање радног места пре завршетка радног времена или за време радног времена најмање у три радна дана у току месеца. Како се даље наводи у образложењу оспорене пресуде, тужилац је 4. јула 2007. године упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду, у коме је наведено да је увидом у листе евиденције за протеклих неколико месеци, у погледу доласка утврђено да је каснио на посао по пола сата и више или да није укуцавао картицу, као и да при одласку не укуцава картицу, па послодавац нема увид у време проведено на раду, чиме је учинио повреду радне обавезе прописане чланом 15. уговора о раду, а тужилац у писменом изјашњењу по упозорењу о постојању разлога за отказ уговора о раду од 10. јула 2007. године није спорио да повремено касни на посао од 15 минута па до пола сата. Према становишту Врховног суда Србије, имајући у виду утврђену чињеницу да је тужилац у периоду који је претходио доношењу побијаног решења учинио више пута повреду радне обавезе утврђене уговором о раду, тј. каснио на посао од 15 до 30 минута и напуштао га пре завршетка радног времена, да га је због таквог понашања послодавац раније у два наврата (29. јула 2005. године и 22. септембра 2006. године) упозоравао, стављајући му до знања да се такво понашање убудуће неће толерисати, као и да је после упозорења од 4. јула 2007. године тужиоцу омогућено право на одбрану и изјашњење о учињеној повреди, то је постојао ваљан разлог за отказ уговора о раду тужиоцу у смислу члана 179. став 2. Закона о раду, а тужбени захтев тужиоца треба одбити.
4. Одредбом члана 60. став 1. Устава се јемчи право на рад, у складу са законом, а одредбом става 4. истог члана је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи.
Законом о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да п ослодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: 2) ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. став 1. тачка 2); да је п ослодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења, те да је у упозорењу из ст ава 1. овог члана послодавац дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење (члан 180. ст. 1. и 2.); да се уговор о раду отказује решењем, у писменом облику, и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку (члан 185. став 1.) .
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена права подносиоца уставне жалбе на која се позива у уставној жалби.
Наиме, сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом парничног поступка, не значи истовремено да је подносиоцу у конкретном поступку повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Наиме, Врховни суд Србије је пошао од тога да је у поступку утврђено да је подносилац у периоду од неколико месеци пре доношења решења о отказу уговора о раду каснио на посао од 15 до 30 минута и напуштао га пре завршетка радног времена, чиме је учинио повреду радне обавезе утврђену чланом 15. уговора о раду, као и да је после упозорења о постојању разлога за отказ уговора о раду од 4. јула 2007. године подносиоцу омогућено право на одбрану и изјашњење о учињеној повреди, те је нашао да су тиме били испуњени услови за престанак радног односа отказом уговора од стране послодавца, сагласно члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду. По оцени Уставног суда утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Врховног суда Србије представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године није повређено право подносиоца на правну заштиту у случају престанка радног односа, као ни право на рад.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су оспореном пресудом преиначене пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 253/08 од 4. децембра 2008. године и делимична пресуда Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07 од 18. марта 2008. године, тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се поништи, као незаконито, решење директора туженог ЈП Дирекција за изградњу општине Пожаревац број 2154/2 од 16. јула 2007. године, којим му је отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да подносиоца врати на рад; да су првостепени и другостепени суд нашли да у упозорењу послодавца, као и у решењу о отказу уговора о раду није наведен период у коме је тужилац учинио повреду која представља отказни разлог, те да тиме подносиоцу није омогућено право да се изјасни да ли је у конкретном случају наступио отказни разлог; да је време извршења наводне повреде радне обавезе релевантно и за примену института застарелости, јер од тог тренутака тече рок у коме се може дати отказ уговора о раду; да како подносиоцу није омогућена правна заштита, јер се није могао изјаснити о конкретном случају када је закашњавао, то је оспореном пресудом Врховног суда Србије повређено право на рад подносиоца жалбе и његово право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11 ) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из садржине уставне жалбе и достављене документације , као и списа предмета Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Општински суд у Пожаревцу је делимичном пресудом П1. 257/07 од 18. марта 2007. године поништио, као незаконито, решење директора ЈП Дирекција за изградњу општине Пожаревац број 2154/2 од 16. јула 2007. године, којим је тужиоцу – овде подносиоцу уставне жалбе отказан уговор о раду и обавезао туженог да тужиоца врати на рад у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.
Окружни суд у Пожаревцу је пресудом Гж1. 253/2008 од 4. децембра 2008. године одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио делимичну пресуду. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да датуми када је тужилац долазио на радно место са закашњењем и када је неоправдано напустио радно место пре завршетка радног времена нису наведени у упозорењу које је достављено тужиоцу, како би могао да се изјасни; да у изреци решења није наведен период у коме је тужилац учинио повреду која представља отказни разлог, нити је у образложењу наведена околност из које би се могло утврдити да су отказни разлози настали, те да су испуњени услови за примену отказних разлога према Законау о раду; да је због тога Окружни суд оценио да спорно решење није законито, те је жалба одбијена као неоснована и потврђена ожалбена делимична пресуда.;
Решавајући о ревизији туженог, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године преиначио пресуду Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 253/2008 од 4. децембра 2008. године и делимичну пресуду Општинског суда у Пожаревцу П1. 257/07 од 18. марта 2007. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев посносиоца уставне жалбе. У образложењу оспорене пресуде се наводи да је у спроведеном парничном поступку утврђено да је побијаним решењем туженог, тужиоцу, након писано датог упозорења, отказан уговор о раду закључен 14. јула 2004. године (у даљем тексту: уговор о раду), због учињене повреде радне обавезе прописане чланом 15. уговора о раду, а на основу члана 179. став 2. Закона о раду и члана 113. став 1. тачка 2. Колективног уговора туженог; да изрека и образложење побијаног решења не садрже конкретне датуме закашњења и неоправданог напуштања радног места, пре завршетка радног времена, утврђене на основу листе евиденције туженог о присуству на раду; да је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду достављено тужиоцу без те листе евиденција, али са назнаком да је то чинио у протеклих неколико месеци, што се види из листе евиденције, и да је на то већ раније два пута упозораван (упозорењима од 29. јула 2005. године и 22. септембра 2006. године), али је наставио са таквим понашањем; да се тужилац писмено изјаснио о наводима из упозорења, не негирајући да је повремено каснио на посао од 15 минута па до пола сата (листе евиденције присутности се добијају помоћу апарата за регистрацију идентификационих картица запослених и запослени могу у сваком тренутку извршити увид у исте). У образложењу пресуде се даље наводи да су полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључили да је побијано решење незаконито, јер изрека и образложење побијаног решења, као ни писмено упозорење, не садрже датуме тужиочевог кашњења и неоправадног напуштања радног места, пре завршетка радног времена, што је супротно одредбама члана 185. став 1. и члана 193. став 1. Закона о раду; да у образложењу оспореног решења није наведена околност из које би се могло утврдити да је отказни разлог настао и да су се стекли услови за примену члана 179. став 2. Закона о раду, због чега су побијано решење поништили као незаконито, а туженог обавезали да тужиоца врати на рад. Врховни суд Србије је нашао да се ревизијом туженог основано указује да су нижестепени судови, оцењујући законитост решења о отказу уговора о раду тужиоца, погрешно применили материјално право. Наиме, према члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду; одредбом члана 15. уговора о раду тужиоца је прописано да је запослени одговоран послодавцу ако својом кривицом учини следеће повреде радних обавеза: долазак на рад са закашњењем или неоправдано напуштање радног места пре завршетка радног времена или за време радног времена најмање у три радна дана у току месеца. Како се даље наводи у образложењу оспорене пресуде, тужилац је 4. јула 2007. године упозорен на постојање разлога за отказ уговора о раду, у коме је наведено да је увидом у листе евиденције за протеклих неколико месеци, у погледу доласка утврђено да је каснио на посао по пола сата и више или да није укуцавао картицу, као и да при одласку не укуцава картицу, па послодавац нема увид у време проведено на раду, чиме је учинио повреду радне обавезе прописане чланом 15. уговора о раду, а тужилац у писменом изјашњењу по упозорењу о постојању разлога за отказ уговора о раду од 10. јула 2007. године није спорио да повремено касни на посао од 15 минута па до пола сата. Према становишту Врховног суда Србије, имајући у виду утврђену чињеницу да је тужилац у периоду који је претходио доношењу побијаног решења учинио више пута повреду радне обавезе утврђене уговором о раду, тј. каснио на посао од 15 до 30 минута и напуштао га пре завршетка радног времена, да га је због таквог понашања послодавац раније у два наврата (29. јула 2005. године и 22. септембра 2006. године) упозоравао, стављајући му до знања да се такво понашање убудуће неће толерисати, као и да је после упозорења од 4. јула 2007. године тужиоцу омогућено право на одбрану и изјашњење о учињеној повреди, то је постојао ваљан разлог за отказ уговора о раду тужиоцу у смислу члана 179. став 2. Закона о раду, а тужбени захтев тужиоца треба одбити.
4. Одредбом члана 60. став 1. Устава се јемчи право на рад, у складу са законом, а одредбом става 4. истог члана је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи.
Законом о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да п ослодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: 2) ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. став 1. тачка 2); да је п ослодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења, те да је у упозорењу из ст ава 1. овог члана послодавац дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење (члан 180. ст. 1. и 2.); да се уговор о раду отказује решењем, у писменом облику, и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку (члан 185. став 1.) .
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије нису повређена права подносиоца уставне жалбе на која се позива у уставној жалби.
Наиме, сама околност да подносилац уставне жалбе није задовољан исходом парничног поступка, не значи истовремено да је подносиоцу у конкретном поступку повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа. Наиме, Врховни суд Србије је пошао од тога да је у поступку утврђено да је подносилац у периоду од неколико месеци пре доношења решења о отказу уговора о раду каснио на посао од 15 до 30 минута и напуштао га пре завршетка радног времена, чиме је учинио повреду радне обавезе утврђену чланом 15. уговора о раду, као и да је после упозорења о постојању разлога за отказ уговора о раду од 4. јула 2007. године подносиоцу омогућено право на одбрану и изјашњење о учињеној повреди, те је нашао да су тиме били испуњени услови за престанак радног односа отказом уговора од стране послодавца, сагласно члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду. По оцени Уставног суда утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Врховног суда Србије представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 432/09 од 9. јула 2009. године није повређено право подносиоца на правну заштиту у случају престанка радног односа, као ни право на рад.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић