Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. априла 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 137. став 2. Закона о војној, радној и материјалној обавези („Службени гласник РС“, број 88/09).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу одредбе члана 137. став 2. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за оцену уставности одредбе члана 137. став 2. Закона о војној, радној и материјалној обавези („Службени гласник РС“, број 88/09). Подносилац иницијативе сматра да је оспорена одредба Закона, којом је регруту који је на дан ступања на снагу овог закона навршио 27 година, а територијални орган је у законом прописаном поступку утврдио да регрут није избегавао војну обавезу, омогућено служење војног рока најкасније до краја календарске године у којој навршава 30 година, несагласна са одредбом члана 21. Устава Републике Србије којом је утврђено начело забране дискриминације. Ово из разлога што се на овај начин, по мишљењу иницијатора, једна категорија грађана који су напунили 27 година на дан ступања на снагу Закона, без објективног и разумног оправдања, доводи у неједнак положај у односу на грађане на које се примењује општи режим временског трајања обавезе служења војног рока. Осим тога, према наводима подносиоца иницијативе, оспорена одредба Закона једнако третира грађане који јесу и који нису избегавали војну обавезу, јер морају служити војни рок до краја године у којој пуне 30 година живота. Предложено је да Уставни суд, на основу одредбе члана 56. став 1. Закона о Уставном суду, обустави извршење свих појединачних аката и радњи које могу бити предузете од стране надлежних државних органа на основу оспорене одредбе Закона.
Уставни суд је на седници одржаној 22. децембра 2009. године, сагласно одредбама члана 33. став 2. и члана 48. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) и члана 82. став 1. тачка 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Закључак којим се поднета иницијатива доставља Народној скупштини на мишљење, са роком од 60 дана за достављање мишљења Уставном суду. Како у остављеном року, а ни накнадно, Народна скупштина није доставила тражено мишљење, Уставни суд је наставио поступак у овој уставноправној ствари, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
Оспореним одредбама члана 137. Закона о војној, радној и материјалној обавези прописано је да се регрут, који је на дан ступања на снагу овог закона навршио 27 година, а територијални орган утврди да је избегавао обавезу служења војног рока, упућује на служење војног рока у првом упутном року (став 1.), а да ће се регруту који је на дан ступања на снагу овог закона навршио 27 година, а територијални орган у законом прописаном поступку утврди да није избегавао војну обавезу, омогућити служење војног рока у складу са овим законом, најкасније до краја календарске године у којој навршава 30 година (став 2.).
Према члану 29. истог Закона, регрут може бити упућен на служење војног рока до краја календарске године у којој навршава 27 година (став 1.), а изузетно од одредбе става 1. овог члана, регрут за кога се утврди да није извршио обавезе прописане овим законом, па због тога није био упућен на служење војног рока до краја календарске године у којој навршава 27 година, упућује се на служење војног рока најкасније до краја календарске године у којој навршава 30 година, о чему решење доноси територијални орган (став 2.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана и мере за случај ванредног стања (члан 97. став 4.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Полазећи од наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је законодавац био Уставом овлашћен да, уређујући и обезбеђујући одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана, регулише начин решавања статуса регрута од навршених 27 до 30 година живота, који из различитих разлога нису упућени на служење војног рока и да им у Законом прописаном случају продужи регрутну обавезу до краја календарске године у којој навршавају 30 година. При томе Закон прави разлику у погледу времена упућивања регрута на служење војног рока у зависности од околности да ли регрут до навршених 27 година живота војни рок није служио зато што је избегавао ову законску обавезу или је до неодслужења војног рока дошло из других разлога. У ситуацији када територијални орган утврди да регрут није служио војни рок до навршених 27 година јер је избегавао обавезу, регрут се упућује на служење војног рока у првом упитном року. Уколико територијални орган утврди да регрут није избегавао војну обавезу, већ да из других разлога до навршених 27 година није служио војни рок, према оспореној одредби члана 137. став 2. Закона омогућиће му се служење војног рока најкасније до краја календарске године у којој навршава 30 година. Решењем садржаним у оспореној одредби Закона обезбеђује се да се војном обавезом обухвати што већи број регрута који су или избегавали или били објективно спречени да одслуже војни рок до краја календарске године у којој навршавају 27 година, како је то регулисано одредбом члана 29. став 1. наведеног Закона. Стога се, по оцени Уставног суда, управо одредбама члана 137. Закона сви регрути доводе у једнак положај, без обзира на то да ли су законску обавезу служења војног рока фактички и извршили до навршених 27 година. На овај начин се истовремено спречава да било који регрут буде изузет од обавезе служења војног рока из разлога што војну обавезу није извршио до навршених 27 година. Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да су неосновани наводи подносиоца иницијативе да је оспореном одредбом једна категорија грађана који су напунили 27 година на дан ступања на снагу Закона доведена у неједнак положај у односу на грађане на које се примењује општи режим временског трајања обавезе служења војног рока из члана 29. Закона. Такође, Уставни суд указује да је одредбама ст. 1. и 2. члана 137. Закона различито уређено у ком року се регрут који је навршио 27 година упућује на одслужење војног рока - у првом упитном року или до навршених 30 година, у зависности од тога да ли је до неизвршевања војне обавезе дошло услед њеног избегавања или из других разлога. Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да се не могу прихватити наводи иницијатора да оспорена одредба Закона једнако третира грађане који јесу и који нису избегавали војну обавезу.
Поред тога, Уставни суд истиче и да одредбе члана 137. Закона представљају прелазне законске норме којима се уређују затечене ситуације које се односе на регруте који на дан ступања на снагу овог закона већ имају навршених 27 година, а нису извршила своју војну обавезу у Законом прописаном року. Како се сва ова лица налазе у истој правној ситуацији - имају од раније утврђену обавезу служења војног рока коју нису извршила, то се, по оцени Уставног суда, оспорена одредба Закона не може изједначити са општом обавезом служења војног рока, како је она дефинисана чланом 29. Закона.
С обзиром на наведено, Уставни суд није нашао основа за покретање поступка поводом поднете иницијативе и иницијативу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорене одредбе Закона, јер је донео коначну одлуку у овој уставноправној ствари.
На основу одредаба члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић