Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 51. став 2, у делу који се односи на правосудни додатак, Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08).
2. Одбацују се захтеви за оцену уставности одредаба члана 3. тачка 1) Закона из тачке 1. и Тарифног броја 1. став (3) Таксене тарифе која је саставни део Закона.
3. Одбацује се захтев за оцену сагласности члана 3. тачка 1) Закона из тачке 1. са чланом 282. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су иницијативе за оцену уставности одредаба Закона о судским таксама ("Службени гласник РС", бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 и 116/08) наведених у изреци. У иницијативи која је поднета Суду 10. септембра 2008. године оспорава се уставност дела одредбе члана 51. став 2. Закона, који се односи на правосудни додатак, у односу на одредбе члана 3. став 2, члана 4. став 4, члана 32 став 1, члана 67, члана 91, члана 97. тачка 15, члана 142. став 2. и члана 152. став 2. Устава Републике Србије. Као разлоге оспоравања иницијатор наводи да Устав гарантује независност судова, прописује начин финансирања права и дужности Републике из пореза и других законом утврђених прихода, као и да ће се законом уредити које су друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом. Позивајући се на одредбу члана 67. Устава којом се свакоме гарантује право на правну помоћ и прописује да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна, иницијатор наводи да је примена оспореног дела одредбе члана 52. став 2. Закона о судским таксама имала за последицу да судови приликом одлучивања о сиромашком праву грађана доносе негативне одлуке јер је то, по наводима иницијатора, представљало "извесну добит за поступајућег судију или веће у виду правосудног додатка предвиђеног чланом 51. став 2. Закона".
Иницијативама од 24. марта 2008. године и 4. августа 2009. године оспорава се уставност одредбе члана 3. тачка 1. Закона наведеног у изреци и Тарифног броја 1. став (3) Таксене тарифе која је саставни део Закона.
Наводи се да је одредбама члана 282. став 1. и члана 338. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) прописана обавеза туженог да у року од 30 дана од пријема тужбе поднесе суду одговор на тужбу и да ако тужени у остављеном року не поднесе одговор на тужбу, суд може донети пресуду због пропуштања којом се, под условом да су испуњене одређене претпоставке, усваја тужбени захтев. По мишљењу иницијатора, прописивањем обавезе туженом да плати судску таксу на подношење акта, у случају чијег неподношења трпи процесне и материјалноправне последице, повређују се уставни принципи "једнакости правних средстава и права на приступ суду". Такође, имајући у виду чињеницу да тужилац иницијално сноси трошкове парничног поступка из разлога што је иницијално у повољнијем процесном положају, јер има избор да ли ће да тужи или не, прописивањем обавезе туженику да плати судску таксу на одговор на тужбу чини се и повреда права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људска права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Поред тога, по наводима иницијатора, постоји и међусобна неусклађеност одредаба члана 3. тачка 1. Закона о судским таксама и члана 282. Закона о парничном поступку, те њихова коегзистенција у правном поретку, по мишљењу иницијатора, није у складу са Уставом.
У поступку пред Уставним судом утврђено је следеће:
Оспореном одредбом члана 3. тачка 1. Закона о судским таксама прописано је да обавеза плаћања судске таксе настаје за поднеске (тужбе, одговоре на тужбе, жалбе и друга правна средства) - када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник - када је записник састављен. Оспореном одредбом члана 51. став 2. Закона, у делу који се односи на правосудни додатак, било је прописано да ће се од наплаћених такси 60% користити за побољшање материјалног положаја судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, судског особља и особља у јавним тужилаштвима - правосудни додатак. Оспореним Тарифним бројем 1. став (3) Таксене тарифе, која је саставни део Закона, прописано је да се за предлог да се одреди извршење или обезбеђење, за приговор против платног налога, за приговор против решења о извршењу, за предлог за повраћај у пређашње стање, за предлог за обезбеђење доказа, за одговор на тужбу и за одговор на жалбу или ревизију, плаћа половина таксе из става (1) овог тарифног броја, а у поступку пред трговинским судом плаћа се половина таксе из става (2) овог тарифног броја.
Одредбом члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.
У другим одредбама Устава које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, Устав утврђује: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе имају буџете у којима морају бити приказани сви приходи и расходи којима се финансирају њихове надлежности (члан 92.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем и финансирање остваривања права и дужности Републике Србије утврђених Уставом и законом (члан 97. тач. 6. и 15.).
Право на правично суђење, у основи, на истоветан начин гарантовано је и одредбама члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист СЦГ-Међународни уговори", бр. 9/03 и 5/05). Чланом 1. Протокола 1 уз Европску Конвенцију гарантује се право на неометано уживање своје имовине, те одређују услови њеног одузимања, односно ограничења, тако што се утврђује да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.), с тим да то ни на који начин не утиче на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Уставни суд је констатовао да је одредба члана 51. став 2. Закона о судским таксама у оспореном делу престала да важи 1. јануара 2010. године, даном почетка примене Закона о судијама ("Службени гласник РС", број 116/08). Разматрајући наводе иницијатора који се односе на то да је наведена одредба у оспореном делу била у несагласности са већим бројем уставних одредаба, Суд је оценио да се садржина оспорене одредбе не може довести у непосредну логично-правну везу са садржином и циљем уставних решења на које се указује у иницијативи. Ценећи уставност оспорене одредбе Закона, Суд је имао у виду да се приходи од судских такса евидентирају у буџету Републике и да су се у Законом прописаном износу предвиђена средства усмеравала за намене прописане Законом, те да је Народна скупштина имала контролу у погледу прикупљања и трошења прихода остварених од судских такса. Такође, судске таксе, као врста фискалних дажбина, имају за циљ да рад судова финансирају и сами учесници судског поступка, како судске трошкове не би сносили искључиво порески обвезници од којих многи никада ни не затраже било коју радњу суда. Будући да одредба члана 51. став 2. Закона, у оспореном делу, више није саставни део позитивног правног система, као и да иницијатор претежно указује на неправилности у примени оспорене одредбе које су, по његовим наводима, мотивисане тиме да се обезбеде средства за тзв. правосудни додатак, а што Уставни суд није овлашћен да цени, у смислу одредаба члана 167. Устава, Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности наведене одредбе Закона, у делу који се оспорава, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да су оспорене одредбе члана 3. тачка 1) Закона о судским таксама и Тарифног броја 1. став (3) Таксене тарифе која је саставни део овог закона, већ биле оцењиване у поступку пред овим Судом. Наиме, Уставни суд је у предмету IУ-182/05, на седници одржаној 10. септембра 2009. године, донео Одлуку којом се одбија предлог за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговорима, с образложењем да се оспореним одредбама Закона не доводе у питање уставни принципи забране дискриминације по било ком основу, нити се повређује право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава и одговарајућим одредбама потврђених међународних уговора. Ово из разлога што је циљ јемства права на правично суђење да се грађанима гарантује да о њиховим правима и обавезама одлучују законом установљени судови, да суд који води поступак и одлучује буде независан и непристрасан, да се о правима и обавезама који су предмет судског поступка расправи и одлучи у разумном року, а на основу јавног расправљања о спорној главној ствари, као и да целокупан поступак пред судом и одлучивање суда буде правично, што значи у складу са одредбама важећих процесних и материјалних прописа. Из образложења Одлуке Уставног суда проистиче да се прописивање обавезе плаћања судске таксе за поједине поднеске, а поводом којих следе одређене радње суда, што проузрокује и одговарајуће трошкове суда, не може довести у везу са садржином јемства права на правично суђење утврђеног Уставом и потврђеним међународним уговорима. Такође, у погледу навода који се односе на то да се оспореним одредбама Закона ограничава право грађана на приступ суду због немогућности да плати судску таксу за одговор на тужбу, што их онемогућава да у покренутом поступку заштите своја права, јер недостављање одговора на тужбу може имати за процесну последицу доношење пресуде због пропуштања на штету грађанина, Уставни суд је у наведеној Одлуци оценио да ови наводи нису основани. Ово из разлога што се достављање одговора на тужбу без плаћања судске таксе не уподобљава процесној ситуацији када одговор за тужбу није ни достављен, већ ће суд поступати по достављеном одговору на тужбу, без обзира да ли је на њега плаћена судска такса. С тим у вези, Уставни суд је указао да је одредбама чл. 9. до 20. и члана 38. Закона о судским таксама прописано у којим случајевима, под којим условима и у ком поступку сваки таксени обвезник, управо због свог имовног стања, може бити ослобођен од плаћања судске таксе или му може бити омогућено да је плати у више рата. Поред тога, одредбама Закона о парничном поступку утврђено је правило да странка која не успе у спору странци која је у спору успела надокнађује трошкове парничног поступка, што значи да ако тужбени захтев тужиоца буде правоснажно одбијен, он ће имати обавезу да туженом надокнади трошкове поступка који обухватају и плаћене судске таксе. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспорене одредбе Закона нису несагласне са Уставом и потврђеним међународним уговорима гарантованим правом на правично суђење, нити се њоме по било ком основу, па ни по основу имовног стања прави разлика међу таксеним обвезницима, с обзиром на то да су овим законом прописани заштитни механизми којима се приступ суду обезбеђује и грађанима који су слабог имовног стања. Стога је Уставни суд утврдио да оспорене одредбе Закона нису несагласне ни зајемченом праву на једнаку судску заштиту.
У вези указивања једног од иницијатора да се одредбом члана 3. тачка 1) Закона о судским таксама, у делу који се тиче обавезе плаћања судске таксе за одговор на тужбу, повређују права из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд сматра да ова обавеза до њеног утврђивања нема значење имовинског права на које се односи члан 1. Протокола 1 којим се јемчи право на неометано уживање имовине, те одређују услови њеног одузимања, односно ограничења, јер се, у смислу члана 1. Протокола 1, штите само "постојећа", односно утврђена имовинска права. Стога, она и не могу да чине имовину у смислу члана 1. Протокола 1, те је позивање иницијатора на повреду овог члана без основа.
Имајући у виду да је о уставности оспорених одредаба члана 3. тачка 1) Закона о судским таксама и Тарифног броја 1. став (3) Таксене тарифе која је саставни део Закона, Уставни суд већ одлучивао, као и да из навода и разлога у поднетим иницијативама не произлази да има основа за поновно одлучивање, Суд је одбацио захтеве за оцену уставности наведених одредаба, сагласно одредби члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду.
Будући да Уставни суд није надлежан да оцењује међусобну усклађеност одредаба различитих закона, у смислу члана 167. Устава, Суд је одбацио захтев за такву оцену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду.
На основу изнетог и одредаба члана 36. став 1. тачка 1), члана 46. тач. 5) и 8) Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 1. тачка 1. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић