Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба чл. 1. до 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ("Службени гласник РС", број 116/08).
2. Одбацује се захтев за оцену сагласности одредаба Закона из тачке 1. са одредбом члана 8. Закона о заштити права и слобода националних мањина ("Службени лист СРЈ", број 11/02).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за оцену уставности и законитости одредаба чл. 1. до 3. Закона наведеног у изреци. Оцена уставности се тражи у односу на чл. 77, 79. и члан 194. став 3. Устава Републике Србије, а оцена законитости у односу на члан 8. Закона о заштити права и слобода националних мањина ("Службени лист СРЈ", број 11/02). Као разлог оспоравања иницијатор наводи да се оспореним Законом број општинских судова "у Војводини смањује са досадашњих 31 на свега 8, који ће се убудуће називати основним судовима", као и да се установљавају прекршајни судови уместо досадашњих органа за прекршаје којих ће "у Војводини (ће) убудуће бити свега 12, а у осталим местима досадашњи органи за прекршаје постају одељења прекршајних судова". С обзиром на то да у општинама у којима се укидају општински судови и општински органи за прекршаје живи знатан број припадника мађарске националне заједнице, као и других националних мањина, а да је одредбама чл. 20. и 22. Закона о уређењу судова утврђена надлежност основних судова и прописана могућност да се судским пословником одреде судске радње које се предузимају у судским јединицама изван седишта основних и привредних судова, иницијатор сматра да се "може поуздано закључити да судске јединице изван седишта основних привредних судова и одељења прекршајних судова неће имати скоро никакав самосталан делокруг рада, а поготову неће водити никакав судски поступак, нарочито не на језицима националних мањина". Иницијатор сматра да се укидање општинских судова у општинама у којима живи значајан број припадника мађарске националне заједнице веома штетно одражава на остваривање језичких и других права Мађара, као и припадника других националних заједница у Војводини пред правосудним органима, и да "садашње изразито неповољан национални састав свих правосудних органа... заостаје иза прокламоване заступљености националних мањина у структури запослених, сходно учешћу у укупном становништву и да је... објективно очекивати да ће промене у организацији правосуђа још више погоршати национални састав органа правосуђа." Подносилац иницијативе такође наводи да је, постојање општинских судова у општинама у којима живе припадници националних мањина од изузетног значаја за остваривање права националних мањина и већ деценијама "представља достигнути ниво у остваривању њихових Уставом и законом зајемчених права, а оспореним законом се укида једна историјска традиција постојања правосудних органа у овим општинама то је и са становишта економског и другог развоја тих средина ово питање додатно сложено".
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:
Оспореном одредбом члана 1. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ("Службени гласник РС", број 116/08) прописано је да се тим законом оснивају прекршајни, основни, виши, привредни и апелациони судови, одређују њихова седишта и подручја на којима врше надлежност и одређују одељења Вишег прекршајног и Управног суда и подручја на којима врше надлежност, те да се овим законом оснивају и основна, виша и апелациона тужилаштва и одређују њихова седишта и подручја (члан 1.). Оспореним одредбама члана 2. тач. 1. до 45. Закона уређена су седишта и подручја за која су надлежни прекршајни судови, а одредбама члана 3. тач. 1. до 34. Закона су уређена седишта и подручја основних судова.
Уставом Републике Србије је утврђено: да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањити (члан 20. став 2.); да припадници националних мањина имају, под истим условима као остали грађани, право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на јавне функције, да се при запошљавању у државним органима, јавним службама, органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе води рачуна о националном саставу становништва и одговарајућој заступљености припадника националних мањина (члан 77.); да припадници националних мањина имају право, поред осталог, на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности, на употребу својих симбола на јавним местима, на коришћење свог језика и писма, да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику (члан 79. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, поступак пред судовима и другим државним органима и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тач. 2. и 16.); да је судска власт јединствена на територији Републике Србије (члан 142. став 1.); да судска власт у Републици Србији припада судовима опште и посебне надлежности, да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређује законом (члан 143. ст. 1. и 2.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Из наведених одредаба Устава произлази овлашћење законодавног органа да уређујући систем организације правосудних органа у Републици Србији уреди питања која се односе на то које врсте судова у Републици постоје, да те судове законом оснује, да одреди седиште сваког од основаних судова и подручје на коме он врши своју надлежност, као и да уреди унутрашњу организацију судова. Право законодавца на оснивање судова, по оцени Уставног суда, укључује и право да се раније постојећи суд укине. При томе, Уставни суд указује да законско уређивање надлежности и подручја на којима судови врше надлежност, у погледу територијалне организације, није Уставом ограничено, јер Устав не садржи ни једну одредбу на основу које би се прописивање седишта судова и јавних тужилаштава могло довести у уставноправну везу са територијалном организацијом Републике.
Оспореним одредбама чл. 1. до 3. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава основани су, поред осталих прекршајни, основни, виши, привредни и апелациони судови и одређена њихова седишта и подручја на којима врше надлежности и одређена одељења Вишег прекршајног и Управног суда и подручја на којима врше надлежност. Одредбама чл. 18. и 19. оспореног Закона прописано је да 1. јануара 2010. године, даном почетка примене овог закона престаје да важи Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава ("Службени гласник РС", бр. 63/01 и 42/02).
Утврђујући територијалну организацију судова законодавац није, по оцени Уставног суда, оспореним одредбама Закона изашао из оквира овлашћења утврђених Уставом, већ је, сагласно одредби члана 142. став 1. Устава, према којој је судска власт јединствена на територији Републике Србије и одредби члана 143. став 2. Устава, према којој се законом уређују оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова, законом основао судове и прописао њихову организацију и месну надлежност, тако што је одредио које врсте судова постоје у Републици Србији, образовао те судове и одредио њихова седишта и подручја на којима врше надлежност. Како се оспорене одредбе Закона односе на седишта и подручје судова и јавних тужилаштава, а успостављање мреже правосудних органа и параметри на основу којих је одређен број судова и одељења је, по оцени Уставног суда, у оквиру наведених уставних овлашћења, то питања оправданости одређивања места седишта суда и територије општине или општина за које се суд оснива, по становишту Уставног суда, спадају у домен законодавне политике, коју овај Суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује. За оцену Уставног суда о уставности наведених одредаба Закона нису од значаја наводи иницијатора да у примени оспорених одредаба може доћи до немогућности остваривања "језичких и других права Мађара, припадника других националих заједница у Војводини пред правосудним органима", те да се тиме повређује равноправност у вођењу јавних послова из члана 77. Устава, односно право на очување посебности из члана 79. Устава. Ово из разлога што успостављање нове територијалне организације судова, само по себи, не представља смањење достигнутог нивоа права припадника националних мањина, с обзиром на то да је право на коришћење свог језика пред судом законско право сваког учесника у судском поступку и не зависи од територијалне организације судова у Републици. Такође, Уставни суд налази да ни наводи иницијативе који се односе на то да ће оспорени закон "погоршати национални састав органа правосуђа", нису од утицаја на оцену уставности оспорених одредаба, јер се њима ни на који начин не уређују питања персоналног, па тиме ни националног састава судова и јавних тужилаштава. Поред тога, полазећи од Уставом утврђене надлежности законодавца да уређује организацију судова, Уставни суд оцењује да се промена врста и седишта судова не може сматрати умањењем стечених права, јер Уставом зајемчено право на судску заштиту не значи гаранцију непромењивости седишта правосудних органа. Коначно, Уставни суд указује да наводи иницијативе о утицају промене организације судова на економски и други развој одређене средине не могу представљати уставноправне разлоге које је Суд надлежан да цени у поступку испитивања сагласности оспорених законских одредаба са Уставом, нити могу бити од утицаја на одлучивање о уставности тих одредаба.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе чл. 1. до 3. Закона нису несагласне с Уставом, те да нема основа за покретање поступка за оцену уставности наведених одредаба Закона, па иницијативу није прихватио, сагласно члану 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07).
Уставни суд, према одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност одредаба два акта исте правне снаге, па тако ни одредаба Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава са одредбом члана 8. Закона о заштити права и слобода националних мањина ("Службени лист СРЈ", број 11/02). Стога је иницијатива у том делу, сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбачена.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 36. став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић