Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. фебруара 2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 84. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
2. Одбацује се захтев за оцену уставности и законитости правног става Уставног суда по коме се законски рок од 30 дана за подношење уставне жалбе у парничним стварима у којима је одбачен захтев за заштиту законитости рачуна од дана пријема другостепене пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 84. Закона о Уставном суду. Подносилац прве иницијативе сматра да оспорени члан Закона из разлога што одређује рок од 30 дана за подношење уставне жалбе није у сагласности с Уставом, јер одредбом члана 170. Устава, како наводи, није предвиђена могућност одређивања рока за подношење уставне жалбе. Како је уставна жалба „задње правно средство (у држави) грађана за заштиту својих права“, то се оспореним чланом Закона, по мишљењу подносиоца иницијативе, ограничавају и укидају права установљена Уставом, те „забрањује грађанима да поднесу уставну жалбу за период и акте из доба комунизма и социјализма, да се исправи причињена неправда и кршење људских права“. Подносилац друге иницијативе сматра да је одредба члана 84. став 2. Закона о Уставном суду „противречна“ одредби члана 82. став 1. Закона, као и да није у сагласности са одредбом члана 170. Устава. Наводи и да правни став Уставног суда, по коме се законски рок од 30 дана за подношење уставне жалбе у парничним стварима у којима је одбачен захтев за заштиту законитости рачуна од дана пријема другостепене пресуде, није у сагласности са наведеним законским одредбама, као и одредбом члана 170. Устава.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним чланом 84. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) прописано: да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом (став 1.), да ће лицу које из оправданих разлога пропусти рок за подношење уставне жалбе Уставни суд дозволити повраћај у пређашње стање ако то лице у року од 15 дана од дана престанка разлога који је изазвао пропуштање, поднесе предлог за повраћај у пређашње стање и ако истовремено са овим предлогом поднесе и уставну жалбу (став 2.); да се после истека три месеца од дана пропуштања не може тражити повраћај у пређашње стање (став 3.).
Уставом је утврђено: да Уставни суд одлучује, поред осталог, о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, о сагласности потврђених међународних уговора са Уставом, као и о сагласности других општих аката са законом (члан 167. ст. 1. до 3.); да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту (члан 170.); да се уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука, уређује законом (члан 175. став 3.).
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд је оценио да је одређивање рокова за предузимање појединих процесних радњи у поступку пред Уставним судом, у конкретном случају рока за подношење уставне жалбе, као и рока у коме се може поднети захтев за повраћај у пређашње стање, како је то прописано оспореним чланом 84. Закона, у оквиру уставног овлашћења законодавца да уређује поступак пред Уставним судом. Одређивањем рока у коме се може изјавити уставна жалба, као и захтев за повраћај у пређашње стање у случају пропуштања тог рока, по оцени Суда, не ограничава се могућност изјављивања уставне жалбе предвиђене одредбом члана 170. Устава, јер се уставна жалба, у прописаном року, може изјавити против свих појединачних акта или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту, како је то утврђено наведеном одредбом Устава. Стога се, по схватању Суда, одређивањем рокова у судским и другим поступцима, па и у поступку по уставној жалби, у оквиру уставног овлашћења законодавца да уређује поступак пред Уставним судом, не ограничава Уставом зајемчено право на уставну жалбу, већ се обезбеђује уставно-правна сигурност учесника у поступку, односно правна сигурност свих оних на које се оспорени акти односе.
Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе да се оспореним чланом Закона „забрањује грађанима да поднесу уставну жалбу за период и акте из доба комунизма и социјализма“, Уставни суд је констатовао да је уставна жалба као „посебно правно средство“, као и надлежност Уставног суда да поступа по уставним жалбама, установљена Уставом Републике Србије од 2006. године. Такође, Уставом од 2006. године грађанима су зајемчена људска и мањинска права и слободе због чије повреде или ускраћивања се може изјавити уставна жалба. Полазећи од тога да је одредбом члана 170. Устава утврђено да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, Уставни суд је оценио да се ово правно средство, сагласно Уставу, може изјавити само против оних појединачних аката или радњи који су донети, односно извршени након ступања на снагу Устава од 2006. године, а због повреде или ускраћивања људских и мањинских права и слобода зајемчених овим Уставом.
Поводом навода подносиоца иницијативе да одредба члана 84. став 2. Закона о Уставном суду није у сагласности са одредбом члана 82. став 1. истог Закона, Уставни суд је констатовао да је одредба члана 82. став 1. Закона по садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава, а да Уставни суд сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност одредаба истог правног акта. Такође, Уставни суд, на основу одредаба члана 167. Устава, није надлежан да оцењује ни уставност и законитост правног става који је Суд заузео у примени прописа у поступку доношења одлука по уставним жалбама, како се то иницијативом тражи.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио захтев за оцену уставности и законитости заузетог правног става Уставног суда, а сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио иницијативу за оцену уставности оспореног члана Закона.
Уставни суд је, на основу одредаба члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић