Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. септембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању ("Службени гласник РС", бр. 76/95, 100/07, 87/08 и 44/10).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 78. Закона наведеног у изреци. Иницијатор сматра да се оспореним одредбама Закона којима је уређен престанак радног односа наставника са навршених 65 година живота, односно по посебним условима са навршених 67 година живота, врши дискриминација грађана са највишим образовањем, што је у супротности је са одредбом члана 21. и са одредбом члана 175. став 2. Закона о раду.
У спроведеном поступку, Уставни суд је констатовао да је на седници одржаној 29. јануара 2009. године, у предмету IУ-17/2006, одлучивао о уставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању. С обзиром на наведено, Суд је поднету иницијативу разматрао као захтев за оцењивање уставности општег акта о коме је већ одлучивао.
Уставни суд је Одлуком IУ-17/2006 од 29. јануара 2009. године, одбио предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању и није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 78. ст. 1. и 2. Закона. Наиме, Уставни суд је тада утврдио да се законодавац, одређујући услове за престанак радног односа наставника у установи високог образовања на начин утврђен оспореним одредбама члана 78. Закона, кретао у оквиру овлашћења из одредаба члана 97. тач. 8. и 10. и члана 137. став 5. Устава. Такође, Уставни суд је оценио да је Закон о високом образовању, у делу који се односи на престанак радног односа наставника, посебан закон у односу на Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који представља општи закон у области радних односа и који уређује услове за престанак радног односа на начин друкчији од оног утврђеног оспореним одредбама Закона. Осим тога, Уставни суд је утврдио да чињеница да оспорене одредбе Закона на другачији начин уређују престанак радног односа наставника запосленог у установи високог образовања него што то на општи начин чини Закон о раду, не представља основ за тврдњу да су те одредбе неуставне. Наиме, да ли ће престанак радног односа бити уређен једним или са више закона и да ли ће услови и начин престанка радног односа за различите категорије запослених бити уређени на исти или различит начин, по оцени Уставног суда, питање је законодавне политике, коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује. Стога је Уставни суд у тој одлуци нашао да се оспореним одредбама Закона наставници у установама високог образовања не доводе у неравноправан положај у односу на друге запослене, јер се услови за престанак радног односа утврђени тим одредбама једнако односе на све који се налазе у истој правној ситуацији, конкретно на све наставнике запослене у високошколској установи, као и да не стварају неједнакости (дискриминацију) грађана, због чега су оспорене одредбе Закона у сагласности са истом одредбом Устава.
С обзиром на то да је иницијативом тражена оцена уставности одредаба општег акта о којима је Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода и разлога изнетих у поднетом захтеву не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је оценио да се ради о пресуђеној ствари, па је захтев одбацио.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић