Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Обуставља се поступак за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 277. Закона о здравственој заштити (''Службени гласник РС'', бр.107/05, 72/09-други закон, 88/10 и 99/10).
О б р а з л о ж е њ е
Поступајући по поднетим иницијативама за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 277. Закона о здравственој заштити (''Службени гласник РС'', бр. 107/05 и 72/09-други закон), Уставни суд је, на седници одржаној 18. новембра 2010. године, донео Решење IУз-164/2008 којим је покренуо поступак за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором наведених одредаба Закона о здравственој заштити. Овим решењем, као спорна постављена су следећа уставноправа питања:
- да ли се оспореним одредбама Закона доводи у питање достигнути ниво права на допунски рад здравствених радника који је прописан одредбама чл. 199. до 202. истог закона, јер се тако утврђено право прелазним одредбама Закона најпре временски ограничава за једну категорију здравствених радника, а потом и модификује смањивањем обима овог права у односу на круг послодаваца код којих се допунски рад може обављати;
- да ли се оспореним одредбама Закона доводи у дискриминисани положај здравствени радник запослен у државној здравственој установи коме се забрањује допунски рад у приватној здравственој установи и приватној пракси по два основа - у односу на друге професије и занимања и у односу на здравственог радника запосленог у приватној здравственој установи и приватној пракси, који допунски рад може да обавља у свим здравственим установама и приватној пракси, супротно одредбама члана 21. Устава којима је зајемчена забрана дискриминације;
- да ли је овим одредбама Закона повређено право здравственим радницима из државних здравствених установа на доступност радних места под једнаким условима из члана 60. Устава, јер за њих постоји забрана обављања допунског рада у одређеним облицима здравствене службе након протека рока од три године од дана ступања на снагу оспореног Закона.
Поред спорних уставноправних питања, Суд је оценио да се може поставити и питање сагласности оспореног члана 277. Закона са одредбама члана 1. Конвенције Међународне организације рада бр. 111 и члана 1. Ревидиране европске социјалне повеље.
Решење о покретању поступка достављено је на одговор Народној скупштини, са роком за доставу одговора од 30 дана од дана пријема Решења. Народна скупштина није доставила одговор у предвиђеном року, а ни након истека тог рока.
Како Народна скупштина у остављеном року, а ни накнадно није доставила тражени одговор, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), стекли су се услови да Суд настави поступак.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:
Закон о здравственој заштити је донела Народна скупштина на седници од 28. новембра 2005. године, а ступио је на снагу 5. децембра 2005. године.
Оспорени члан 277. Закона о здравственој заштити налази се у прелазним одредбама овог закона, а њиме је прописано: да здравствени радник запослен у здравственој установи у државној својини који ради пуно радно време може обављати одређене послове здравствене делатности из своје струке код оснивача приватне праксе, односно код оснивача здравствене установе у приватној својини, по основу уговора о допунском раду из чл. 199 - 202. овог закона најдуже три године од дана ступања на снагу овог закона (став 1.); да здравственом раднику из става 1. овог члана престаје радни однос у здравственој установи у државној својини ако настави да ради код оснивача приватне праксе, односно код оснивача здравствене установе у приватној својини после истека рока из става 1. овог члана (став 2.).
Након доношења Решења Уставног суда о покретању поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 277. Закона о здравственој заштити, Народна скупштина је на седници од 23. новембра 2010. године донела Закон о изменама и допунама Закона о здравственој заштити, који је објављен у ''Службени гласник Републике Србије'' број 88 од 23. новембра 2010. године. Чланом 9. наведеног закона прописано је да овај закон ступа на снагу осам дана од дана објављивања у ''Службени гласник Републике Србије'', што значи да је ступио на снагу 1. децембра 2010. године. Одредбом члана 7. овог закона извршено је брисање члана 277. основног текста Закона о здравственој заштити, тако да је од 1. децембра 2010. године престала да важи забрана за здравствене раднике запослене са пуним радним временом у здравственој установи у државној својини да допунским радом обављају одређене послове здравствене делатности из своје струке код оснивача приватне праксе, односно код оснивача здравствене установе у приватној својини. То истовремено значи да је и за ову категорију здравствених радника обављање допунског рада уређено сагласно одредбама чл. 199. до 202. Закона о здравственој заштитити, којима је уређен допунски рад за све здравствене раднике без обзира на врсту здравствене организације у којој раде или на њен својински облик.
Према оцени Уставног суда, важно је навести да су наведеним Законом о изменама и допунама Закона о здравственој заштити извршене и измене одредаба чл. 199. до 202. основног текста Закона у целини, тј. дела Закона о здравственој заштити којима је уређен допунски рад здравствених радника. Новопредложеним законским решењима проширен је круг лица којима је омогућено обављање допунског рада, тако да поред здравственог радника, коме је био дозвољен допунски рад и по одредбама до тада важећег Закона о здравственој заштити, овим законом се допунски рад омогућава и здравственом сараднику, као и другом лицу запосленом у здравственој установи, односно приватној пракси који чини тим са здравственим радником у обављању здравствене делатности у складу са овим законом (у даљем тексту: друго запослено лице). На тај начин је допунски рад у области здравствене заштите омогућен свим категоријама запослених лица у здравственој служби. Могућност обављања допунског рада за сва ова лица односи се на рад ван редовног радног времена како у здравственој установи, тако и у приватној пракси, тј. у оба организациона облика здравствене службе која овај закон уређује. Одредбама члана 199. Закона даље је прописано да допунски рад може да се обавља код послодавца са којим здравствени радник, здравствени сарадник, односно друго запослено лице има закључен уговор о раду са пуним радним временом, тј. код свог послодавца, односно код другог послодавца, под условом да његов допунски рад код другог послодавца не утиче на организацију рада појединачних делова здравствене установе или здравствене установе у целини. Ради обављања допунског рада закључује се уговор о допунском раду, с тим да се овај уговор може закључити највише до једне трећине пуног радног времена. Последњим ставом овог члана Закона дато је овлашћење надлежном министру да донесе пропис којим ће се уредити начин, поступак и услови, као и друга питања од значаја за организовање и обављање допунског рада здравствених радника, здравствених сарадника, односно других запослених лица. Одредбама чл. 200. до 202. Закона о здравственој заштити прописане су врсте здравствених услуга за чије обављање се могу закључити уговори о допунском раду, садржина уговора о допунском раду, права и обавезе пацијената и здравствене установе, односно приватне праксе приликом пружања услуга које се обављају о оквиру допунског рада и остваривање права из обавезног социјалног осигурања по основу уговора о допунском раду.
На основу свега наведеног, а полазећи од садржине спорних уствноправних питања, Уставни суд оцењује да је законодавац доношењем Закона о изменама и допунама Закона о здравственој заштити (''Службени гласник РС'', број 88/10), којим је извршио брисање оспореног члана 277. Закона о здравственој заштити и уредио на ширим основама питање допунског рада за све запослене у здравственој служби, извршио усаглашавање оспореног Закона са Уставом и тиме отклонио сва спорна уставноправна питања због којих је Уставни суд покренуо поступак за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 277. Закона о здравственој заштити (''Службени гласник РС'', бр.107/05, 72/09-други закон).
Сагласно наведеном, Уставни суд је на основу члана 57. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду обуставио поступак за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 277. Закона о здравственој заштити.
На основу изложеног и одредбе члана 46. тачка 7) Закона о Уставном суду, Уставни суд је решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић