Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донеo
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 2. ст. 3. и 4, члана 18. став 2. и члана 21. Закона о судијама ( „Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09, 104/09 и 101/10).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднетa је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности члана 2. ст. 3. и 4, члана 18. став 2. и члана 21. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09, 104/09 и 101/10). У иницијативи се наводи да оспорене одредбе Закона о судијама нису у складу са циљевима и начелима владавине права, поделе власти, забране сукоба интереса, самосталности н независности судства, независности и непреместивости судије, неспојивости судијске функције, једнаке доступности радних места и забране дискриминације, који су утврђени у чл. 1, 3, 4, 6, 21, 60, 142, 149, 150, 152. и 154. Устава и у општеприхваћеним правилима међународног права. Подносилац иницијативе такође, тражи да Уставни суд до доношења коначне одлуке обустави извршење појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона о судијама.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09, 104/09 и 101/10) прописанао: да судија своју функцију врши као сталну, изузев када се први пут бира за судију, да судија врши функцију у суду за који је изабран, да без своје сагласности судија не може бити премештен ни упућен у други суд, осим у случајевима предвиђеним овим законом и да судија може, уз своју сагласност, бити упућен на рад у други државни орган или установу, у складу са овим законом (члан 2.); да судија само уз своју сагласност може бити премештен или упућен из једног у други суд, други државни орган, установу или међународну организацију у области правосуђа и да се сагласност даје у писменом облику и мора да претходи доношењу решења о премештају или упућивању (члан 18. ст. 2. и 3.); да судија може бити упућен, ради обављања стручних послова, у Високи савет судства, министарство надлежно за правосуђе, институцију надлежну за обуку у правосуђу и међународну организацију у области правосуђа, да се упућивање из става 1. овог члана врши на предлог руководиоца органа, односно институције или организације у коју се судија упућује, по прибављеном мишљењу председника суда у коме судија врши своју функцију, уз сагласност судијe, да упућивање може трајати најдуже три године, да решење о упућивању доноси Високи савет судства и да се за време упућивања судија може ослободити вршења судијске функције, на основу одлуке Високог савета судства и да се у случају упућивања у министарство надлежно за послове правосуђа судија обавезно ослобађа вршења судијске функције (члан 21.); да судија не може бити на функцијама у органима који доносе прописе и органима извршне власти, јавним службама и органима покрајинске аутономије и јединица локалне самоуправе и да судија не може бити члан политичке странке, нити политички деловати на други начин, бавити се било којим јавним или приватним плаћеним послом, нити пружати правне услуге или савете уз накнаду, да изузетно од става 1. овог члана, судија може бити члан органа управљања институције надлежне за обуку у правосуђу, на основу одлуке Високог савета судства, у складу са посебним законом, да су са судијском функцијом неспојиве и друге службе, послови и поступци који су опречни достојанству и независности судије или штете угледу суда, да Високи савет судства одлучује који су поступци опречни достојанству и независности судије и штетни по углед суда, на основу Етичког кодекса, да судија може, ван радног времена, да се без посебног одобрења бави наставном и научном делатношћу уз накнаду, и да у случајевима одређеним законом, судија може, у току радног времена, да обавља наставну и научну делатност у институцији надлежној за обуку у правосуђу (члан 30. ст. 1. до 6.).
Уставом Републике Србије је утврђено: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована, поред осталог, на владавини права и социјалној правди (члан 1.), да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. став 2.); да је судска власт независна (члан 4. став 4.); да нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима и да се постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређује Уставом и законом (члан 6.); да су сви пред Уставом и законом једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 2. и 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16.); да је судска власт јединствена на територији Републике Србије, да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора, да је расправљање пред судом јавно и може се ограничити само у складу с Уставом, да у суђењу учествују судије и судије поротници, на начин утврђен законом, да се законом може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима суде само судије и да суд суди у већу, а законом се може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац (члан 142.); да је судија у вршењу судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (члан 149); да судија има право да врши судијску функцију у суду за који је изабран и само уз своју сагласност може бити премештен или упућен у други суд и да у случају укидања суда или претежног дела надлежности суда за који је изабран, судија изузетно може без своје сагласности бити трајно премештен или упућен у други суд, у складу са законом (члан 150.); да је забрањено политичко деловање судија и да се законом уређује које су друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом (члан 152.); да је Високи савет судства независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија, да Високи савет судства има 11 чланова, да у састав Високог савета судства улазе председник Врховног касационог суда, министар надлежан за правосуђе и председник надлежног одбора Народне скупштине, као чланови по положају и осам изборних чланова које бира Народна скупштина, у складу са законом, да изборне чланове чине шест судија са сталном судијском функцијом, од којих је један са територије аутономних покрајина, и два угледна и истакнута правника са најмање 15 година искуства у струци, од којих је један адвокат, а други професор правног факултета, да председници судова не могу бити изборни чланови Високог савета судства, дамандат чланова Високог савета судства траје пет година, осим за чланове по положају и да члан Високог савета судства ужива имунитет као судија (члан 153.); да Високи савет судства бира и разрешава судије, у складу са Уставом и законом, предлаже Народној скупштини избор судија приликом првог избора на судијску функцију, предлаже Народној скупштини избор председника Врховног касационог суда и председника судова, у складу са Уставом и законом, учествује у поступку за престанак функције председника Врховног касационог суда и председника судова, на начин предвиђен Уставом и законом, врши и друге послове одређене законом (члан 154.).
Из наведених одредаба Устава следи да је Република Србија надлежна да уреди и обезбеди организацију, надлежност и рад републичких органа, као и да су судови самостални и независни органи којима у Републици Србији припада судска власт, чије се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав уређују законом. На тај начин је самим Уставом опредељен предмет закона који регулише, поред осталог, материју права и дужности судије у обављању судијске функције, што, између осталог, обухвата забрану да судија без своје сагласности може бити премештен или упућен у други суд, осим у случајевима предвиђеним овим законом и да судија може, уз своју сагласност, бити упућен на рад у други државни орган или установу или међународну организацију у области правосуђа, односно да судија може бити упућен, ради обављања стручних послова, у Високи савет судства, министарство надлежно за правосуђе, институцију надлежну за обуку у правосуђу и међународну организацију у области правосуђа. Имајући у виду да упућивање судије у други државни орган или установу, односно међународну организацију у области правосуђа, предвиђено оспореним одредбама чл. 2, 18. и 21. Закона, представља законску могућност која се у оквиру обављања судијске функције може остварити само уз писмену сагласност судије (члан 18. став 3. Закона), Уставни суд је заузео становиште да оваквим уређивањем законодавац није прекорачио своја овлашћења утврђена Уставом да се оснивање, организација, надлежност, уређење и састав судова уређују законом.
Полазећи од тога да се уређење власти у правном поретку Републике Србије темељи на подели власти, Уставни суд истиче да је вршење судске власти поверено судовима, чије оснивање, организацију, надлежност, уређење и састав прописује закон (члан 143. ст. 1. и 2. Устава). Једну од најважнијих гаранција независности судства представља начело уставности и законитости. У складу са њим, судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2. Устава). Када је реч о самосталности судова, Уставни суд указује да су судови, као носиоци судске власти, самостални државни органи, који су како у организационом, тако и у функционалном смислу, издвојени и независни у односу на носиоце законодавне и извршне власти, као и у односу на остале органе управе. Полазећи од одредбе члана 152. став 2. Устава, да се законом уређује које су друге функције, послови или приватни интереси неспојиви са судијском функцијом, Уставни суд је имао у виду да су одредбама члана 30. Закона о судијама утврђене функције у органима на којима судија не може бити и послови које не може обављати, па је стога, становишта да оспорене одредбе члана 21. ст. 5. и 6. Закона о судијама којима је предвиђена могућност да се одлуком Високог савета судства за време упућивања судија може ослободити вршења судијске функције, односно да се у случају упућивања у министарство надлежно за послове правосуђа судија обавезно ослобађа вршења судијске функције, нису несагласне са наведеним овлашћењем из члана 152. став 2. Устава. Поводом навода иницијативе да одредбом члана 154. Устава није утврђена надлежност Високог савета судства за упућивање судија на рад у друге органе и организације, нити ослобођење од вршења судијске функције, Уставни суд је оценио да ови наводи иницијатора нису оправдани, с обзиром на то да наведеном уставном одредбом није исцрпљена надлежност Високог савета судства, јер је њоме утврђено да Високи савет судства врши и друге послове одређене законом, из чега произлази да је један од послова Високог савета судства, који су одређени законом и доношење решења о упућивању судије у други државни орган, институцију или међународну организацију, сагласно одредби члана 21. став 4. Закона о судијама.
На основу свега наведеног, Уставни суд је оценио да се разлозима наведеним у иницијативи не доводи у сумњу уставност оспорених одредаба члана 2. ст. 3. и 4, члана 18. став 2. и члана 21. Закона о судијама, па сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), није нашао основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 2. ст. 3. и 4, члана 18. став 2. и члана 21. Закона о судијама.
Како је Суд донео коначну одлуку, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорених одредаба Закона о судијама, је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
На основу свега изложеног и одредаба члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић