Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба Закона о рехабилитацији ("Службени гласник РС", број 33/06).
2. Одбацује се иницијатива за оцену уставности члана 1. Закона из тачке 1.
3. Одбацује се захтев за оцену међусобне сагласности одредаба Закона из тачке 1. са "члановима 97. до 100. Кривичног законика".
4. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности Закона о рехабилитацији. Заједничком иницијативом више удружења, без навођења конкретне одредбе Закона, иницијатори сматрају да оспорени закон није у сагласности с Уставом Републике Србије, општеприхваћеним принципима међународног права и потврђеним међународним уговорима, а као разлог оспоравања наводе: "да је циљ овог закона, рехабилитација четничког покрета; да је из оваквог политичког циља произашао сукоб овог закона са правом; да се овим законом крши једно од основних начела кривично - правне рехабилитације, јер рехабилитација зависи од тежине кривичног дела као што је то прописано члановима 97. до 100. Кривичног законика; да овај закон потпуно занемарује тежину кривичног дела и рехабилитацију везује само за мотив осуде, тј. прописује да ће се рехабилитација дати лицу које је из политичких или идеолошких разлога лишено неког права, што практично значи да и лице које је починило вишеструко умишљајно убиство може бити рехабилитовано, ако се стане на становиште да је осуда била мотивисана политичким или идеолошким разлозима". Указује се и на то да се и суд који "треба да суди по правилу, ставља у службу текуће политике и идеологије", јер питање доказивања да ли је неко лице лишено права из политичких и идеолошких разлога представља "ванправне категорије" које се могу тумачити зависно од политичког или идеолошког става оног ко их тумачи, а да суд уопште није ни овлашћен да цени да ли је неко лице лишено права из политичких и идеолошких разлога. Поводом чл. 1. до 3. Закона сматрају да се "уноси толика произвољност и арбитрерност, да ће суд бити принуђен да прихвати сваки захтев за рехабилитацију ако подносиоци тврде да је осуда донета из политичких или идеолошких разлога ... пошто закон каже да је довољно поднети опис прогона и насиља". По схватању иницијатора "овај закон је у оштрој супротности са чланом 34. став 6. Устава, који утврђује да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева, као и са свим међународним конвенцијама које је Србија прихватила а које то исто прописују". Будући да закон не везује рехабилитацију за тежину кривичног дела, то се, по мишљењу иницијатора, "практично дозвољава рехабилитација и лица осуђених за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности и на заобилазан начин крши норма о незастаревању кривичног гоњења и извршења казне за та кривична дела". Од Уставног суда се тражи "да узме у обзир шта је циљ и какве друштвене и политичке индикације може имати примена овог закона". Предложена је и обустава извршења свих појединачних аката донетих на основу оспореног Закона.
Представком Јозефа Прасникара, држављанина Краљевине Холандије, оспорава се члан 1. Закона о рехабилитацији којим је прописано да се тим законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије, с наводом да је такво уређивање супротно члану 21. став 2. Устава Републике Србије којим је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације. Оцена се тражи и у односу на члан 2. став 1. и члан 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима , те члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члан 1. Протокола 12 Конвенције.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:
Закон о рехабилитацији ("Службени гласник РС", бр. 33/06) донет је у време важења Устава Републике Србије од 1990. године и овим законом уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије (члан 1.). Одредбама чл. 2. до 7. Закона, поред осталог, уређено је: ко може поднети захтев за рехабилитацију (свако заинтересовано физичко или правно лице), те да право на подношење захтева за рехабилитацију не застарева (члан 2.), коме се подноси захтев за рехабилитацију (окружном суду према пребивалишту, односно седишту подносиоца захтева или месту где је извршен прогон или неправда), шта захтев садржи (личне податке лица чија се рехабилитација захтева и доказе о оправданости захтева, а уколико подносилац захтева није у могућности да поднесе доказе о оправданости захтева, тада се уз захтев подноси опис прогона или насиља са подацима који могу послужити за ближу идентификацију жртве и догађаја), ко одлучује о захтеву (веће од три судије, у јавном поступку), да суд пре одлучивања о захтеву, прибавља потребна документа и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана (члан 4.), шта се утврђује решењем којим усваја захтев за рехабилитацију (да је одлука која је била донета против рехабилитованог лица ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине), да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним, поступање суда, кад судска или административна одлука није била ни доношена (суд у решењу којим се усваја захтев за рехабилитацију утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога), коме и у ком року се изјављује жалба на решење о одбијању захтева за рехабилитацију (члан 6.), ко, где и кад објављује по службеној дужности имена и податке о рехабилитованим лицима (министарство надлежно за правосуђе, у "Службеном гласнику Републике Србије", сваког месеца). У члану 8. Закона је прописано да ће се право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица уредити посебним законом, а чланом 9. - кад закон ступа на снагу.
Уставом Републике Србије је утврђено: да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. став 2); да је правни поредак јединствен, да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску, да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли, као и да је судска власт независна (члан 4.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход; да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (члан 34. ст. 5. и 6.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката, амнестије и помиловања за кривична дела, организацију, надлежност и рад републичких органа и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 2. и 17.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).
Приликом оцене уставности оспореног Закона, Уставни суд је имао у виду и одговарајуће одредбе Међународног пакта о грађанским и политичким правима ("Службени лист СФРЈ", број 17/71) и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ("Службени лист Србије и Црне Горе - Међународни уговори", бр. 9/03 и 5/05).
По оцени Уставног суда, из уставне одредбе члана 22. став 1. којом се гарантује право свакога чије је право повређено да затражи уклањање последица које су настале повредом права и гаранције из члана 35. став 1. Устава којом је утврђено да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете и друга права утврђена законом, следи да је законодавац овлашћен да законом уреди питања која се односе на оствривање уставних јемстава, поред осталих и права на рехабилитацију. Право на рехабилитацију и право на накнаду штету јесте Уставом непосредно прописани вид ове заштите појединца од поступка државних органа који ограничавају његову личну слободу. Устав гарантује та права појединцима у случајевима које таксативно наводи, а поред права на рехабилитацију, као и права на накнаду штете, Устав овлашћује законодавца да установи и друга права која у наведеним случајевима припадају овим лицима.
Такође, из наведених одредаба члана 97. Устава следи овлашћење законодавног органа да уређујући остваривање и заштиту слобода и права грађана, као и поступак пред судовима, уреди поступак рехабилитације, односно да пропише правила поступка за пружање судске заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања о рехабилитацији лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, односно 25. априла 2006. године, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.
Уставни суд је у предмету IУз 33/2008, оцењујући уставност -одредбе члана 8. Закона о рехабилитацији ("Службени гласник РС", број 33/06) закључио да на основу члана 105. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), упути писмо Народној скупштини којим ће се, поред осталог, указати на потребу законског уређивања појединих питања од значаја за остваривање уставног права на рехабилитацију, међу којима су и правила поступка према којима ће се одлучивати о праву лица на рехабилитацију и накнаду штете. У том писму од 5. фебруара 2009. године Уставни суд је изразио став да право на рехабилитацију и накнаду штете у случају незаконитог лишења слободе, притвора или осуде спада у ред најосетљивијих питања из домена Уставом зајемчених слобода и права грађана. Стога је имајући у виду специфичности поступка на којима се заснива одлучивање о праву на рехабилитацију и накнаду штете, као и да Закон о рехабилитацији не садржи одредбе којима би то питање било уређено, указано Народној скупштини на потребу уређивања овог питања, како би се отклонили проблеми у примени Закона од стране надлежних судова и тиме омогућило несметано остваривање Уставом зајемченог права на рехабилитацију и накнаду штете грађана Републике Србије.
Иницијатор, у поднетој иницијативи, у суштини износи своје мишљење да је циљ овог закона заправо рехабилитација четничког покрета при чему се судови "стављају у службу текуће политике и идеологије". Ови наводи, по оцени Уставног суда, не представљају уставноправне разлоге оспоравања Закона.
У погледу навода да оспорени Закон није у сагласности са Кривичним закоником, Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну усклађеност Закона. Међутим, независно од наведеног, указује се да се, за разлику од Кривичног законика којим се уређује рехабилитација осуђених због извршења кривичног дела, односно брисања осуде и престанак правних последица правоснажних одлука донетих у судским поступцима, Законом о рехабилитацији уређује рехабилитација лица која су из политичких и идеолошких разлога лишена живота, слободе или неких других права, независно од тога да ли је то лишавање права формалноправно било засновано на судској или административној одлуци, или није било чак утемељено ни на таквим правним актима. Дакле, рехабилитација по овом закону се односи и на сва лица чије лишење живота, слободе или других права није било утемељено на судској или административној одлуци. Такође, из одредаба оспореног Закона не произлази да приликом одлучивања о поднетом захтеву суд преиспитује судску одлуку и утврђује да је неко лице учинило кривично дело за које му је суђено, већ се у поступку рехабилитације утврђује да ли је до прогона или неправде дошло из политичких и идеолошких разлога, а то није увек праћено судском одлуком.
С обзиром на то да се у овом поступку рехабилитације утврђује да ли постоје услови за рехабилитацију особе која је лишена живота или слободе без судске или административне одлуке, или пак на основу одлуке донете из политичких или идеолошких разлога, то не стоје наводи иницијатора да се оспореним Законом "на заобилазан начин крши" уставна норма из члана 34. став 6. Устава о незастаревању кривичног гоњења и извршења казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности, будући да се у поступку рехабилитације утврђује да ли је лице лишено живота, слободе или неких других права из политичких или идеолошких разлога.
Из наведених разлога, Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором Закона о рехабилитацији, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), те је решено као у тачки 1. изреке.
Поводом представке Јозефа Прасникара, држављанина Краљевине Холандије, којом је оспорена одредба члана 1. Закона, пред Уставни суд се, као претходно, поставило питање постојања овлашћења страног лица за иницирање поступка оцене уставности и законитости пред Уставним судом. Полазећи од становишта израженог у Одлуци Уставног суда IУ-166/05 од 25. децембра 2008. године да је право правних и физичких лица да на основу одредбе члана 168. став 2. Устава Републике Србије иницирају покретање поступка за оцену уставности и законитости прописа Републике Србије резервисано искључиво за правна лица уписана у регистар привредних субјеката у Републици Србији, односно за физичка лица која су држављани Србије, а да страна правна и физичка лица немају уставну легитимацију за покретање поступка нормативне контроле прописа Републике Србије по било ком основу, већ да се заштита права и интереса страних лица остварује у поступку по уставној жалби, Уставни суд је решио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да сагласно одредбама члана 167. Устава, Уставни суд није надлежан да оцењује оправданост и целисходност појединих законских решења, нити међусобну сагласност одредаба аката исте правне снаге, захтев за оцену међусобне сагласности одредаба оспореног Закона са "члановима 97. до 100. Кривичног законика" је одбачен, сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, те је стога решено као у тачки 4. изреке.
Поводом захтева за обуставу извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу оспореног Закона, Уставни суд је сагласно члану 56. став 3. Закона о Уставном суду решио као у тачки 3. изреке, с обзиром на то да је истом одредбом Закона прописано да ће Уставни суд одбацити такав захтев кад доноси коначну одлуку.
На основу изложеног и одредаба члана 36. став 1. тачка 1), члана 46. тач. 3. и 5. Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 2. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић