Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. новембра 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредaбa члана 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09).
2. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости одредбе члана 43. став 4. Правила о војној дисциплини ("Службени војни лист", бр. 22/08, 14/10 и 14/11).
3. Одбацује се иницијатива за оцену сагласности одредаба члана 146. ст. 2. и 3. са одредбама чл. 145. и 152. Закона из тачке 1. изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредaбa члана 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09) и за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости одредбе члана 43. став 4. Правила о војној дисциплини ("Службени војни лист", број 22/08). Подносилац представке сматра оспорене одредбе Закона о Војсци Србије и Правила о војној дисциплини, којима је прописано да је лице, коме је престала служба у Војсци Србије, одговорно ако је дисциплински поступак против њега покренут док је било у служби, несагласним са одредбама чл. 18. и 21. Устава Републике Србије и члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 9/03). Ово из разлога што, по мишљењу иницијатора, оспорене одредбе омогућавају да се настави дисциплински поступак против грађана који после разрешења од професионалне војне службе немају статус војног лица, односно њима се неоправдано даје статус лица против којих се може водити дисциплински поступак уколико тело надлежно за вођење дисциплинског поступка нађе да је то оправдано. Иницијатор сматра да се на овај начин одређена лица доводе у неравноправни положај, јер од оцене оправданости, односно целисходности зависи да ли ће се против одређеног лица водити војно дисциплински поступак.
Уставни суд је на седници одржаној 5. маја 2011. године на основу члана 33. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) и члана 82. став 1. тачка 10) Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), донео Закључак да се иницијатива за оцену уставности оспорених одредаба Закона о Војсци Србије достави Народној скупштини на мишљење, са роком од 30 дана за давање мишљења. Како Народна скупштина у остављеном року, као ни накнадно, није доставила тражено мишљење, Уставни суд је наставио поступак на основу члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је чланом 146. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09), чије су одредбе ст. 2. и 3. оспорене, прописано: да је за повреду дужности из службе одговоран припадник Војске Србије, док је у служби (став 1.); да је за повреду дужности из службе одговорно и лице коме је престала служба у Војсци Србије, ако је дисциплински поступак против њега покренут док је био у служби (став 2.); да ће лице или тело надлежно за вођење дисциплинског поступка обуставити дисциплински поступак против лица коме је престала служба у Војсци Србије, а против кога је дисциплински поступак покренут док је било у служби, ако нађе да је вођење дисциплинског поступка немогуће или нецелисходно (став 3.); да се сматра да је лице у резервном саставу на војној дужности у Војсци Србије од тренутка ступања у команду, јединицу или установу Војске Србије, ако се јавља непосредно, односно од тренутка јављања у месту прикупљања, односно на зборном месту означеном у општем или појединачном позиву или ратном распореду до отпуштања из команде, јединице или установе Војске Србије (став 4.).
Оспореном одредбом члана 43. став 4. Правила о војној дисциплини ("Службени војни лист", бр. 22/08, 14/10 и 14/11) прописано је да су војни дисциплински судови надлежни и за суђење лицима којима престане служба у Војсци Србије, у складу са чланом 146. ст. 2. и 3. Закона.
Уставом Републике Србије утврђено је: да се Уставом јемче и као таква непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена опште прихваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује и друге односе од интереса за Републику Србију у складу са Уставом (члан 97. тачка 17.); да се о Војсци Србије доноси закон (члан 141. став 2.).
Чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода гарантовано је да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком или другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу, као и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по наведеним основама.
Полазећи од уставних овлашћења законодавца, садржаних у одредбама 97. тачка 17. и члана 141. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да је законодавац био овлашћен да својим прописом уреди положај и надлежност Војске Србије, као и да у оквиру наведених уставних овлашћења уреди дисциплинску одговорност припадника Војске, дисциплински поступак, дисциплинске грешке и преступе и дисциплинске санкције за повреде дужности из службе.
Приликом оцене уставности оспорених одредаба члана 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије, Уставни суд је пошао од следећег:
- да је одредбом члана 147. наведеног Закона прописано да се приликом утврђивања дисциплинске одговорности припадника Војске Србије сходно примењују начела, односно правила материјалног кривичног права која нису у супротности са одредбама овог закона и природом дисциплинске одговорности;
- да је дисциплински поступак пенални поступак и да се на ток и вођење дисциплинског поступка супсидијерно примењују начела општих процесних закона, првенствено Законик о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09 и 72/09);
- да насупрот начелу легалитета као темељном начелу кривичног процесног права, постоји начело опортунитета које даје суду дискреционо овлашћење да, с обзиром на разлоге целисходности, цени оправданост вођења одређеног кривичног поступка, а нарочито са аспекта јавног интереса, односно да ли је у јавном интересу да се учесник кривично гони или не; применом начела опортунитета код појединих, пре свега багателних кривичних дела и из одређених криминалнополитичких разлога, смањује се притисак на судове тако да начело дискреционог кривичног гоњења кореспондира са идејом о рационализацији кривичног поступка.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је законодавац био Уставом овлашћен да својим прописом одреди круг лица који се могу сматрати дисциплински одговорним за повреду службене дужности, при чему је органу надлежном за вођење дисциплинског поступка дато дискреционо овлашћење да у сваком конкретном случају процењује могућност, односно целисходност вођења дисциплинског поступка и да у зависности од тих чињеница поступак настави или обустави. Ово посебно када се ради о најтежим дисциплинским преступима за које се може изрећи дисциплинска мера – губитак службе, као најтежа дисциплинска санкција, у ком случају је вођење дисциплинског поступка нецелисходно, имајући у виду да су у питању лица којима је већ престала служба у Војсци Србије.
Наводи подносиоца иницијативе да се дисциплински поступак не може водити против лица које више није припадник Војске Србије, односно да се цивилним лицима не могу изрицати дисциплинске санкције за прекршаје које су учинили док су били припадници Војске, по оцени Суда су неосновани, имајући у виду да промена статуса учиниоца прекршаја не може бити разлог да се одређено лице амнестира од одговорности за учињени прекршај, јер би се у том случају довела у питање сврха дисциплинског поступка која се огледа, пре свега, у кажњавању учинилаца прекршаја (индивидуална превенција), као и у свести о потреби да се у вршењу војних дужности поступа по правилима службе (генерална превенција).
Такође, по оцени Уставног суда, неосновани су наводи подносиоца иницијативе да се оспореним одредбама Закона грађани доводе у неравноправан положај, будући да Закон не дефинише критеријуме на основу којих надлежни орган за вођење дисциплинског поступка цени оправданост, односно целисходност даљег вођења дисциплинског поступка. Ово из разлога што је сваки дисциплински поступак строго формалан и индивидуализован тако да надлежни орган има дискреционо овлашћење да, ценећи све околности конкретног дисциплинског прекршаја, одлучује о томе да ли је оправдано и целисходно даље вођење поступка, као и да ли постоје одређене процесне и материјалне сметње за вођење поступка, у ком случају се поступак може обуставити, како је то прописано оспореним одредбама Закона.
Уставни суд је, такође, оценио да се из наведених уставноправних разлога не доводе у питање гаранције прокламоване чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03 и 5/05).
Уставни суд је одбацио иницијативу у делу у коме је тражена оцена сагласности оспорених одредаба Закона са одредбама чл. 145. и 152. истог закона из разлога што Уставни суд, према члану 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност одредаба истог општег акта.
Оспорена Правила о војној дисциплини прописао је председник Републике, на основу члана 170. Закона о Војсци Србије. Овим правилима ближе су уређени дисциплинска одговорност, дисциплински поступак, извршење дисциплинских санкција, месна надлежност, организација, састав и рад војних дисциплинских судова и војних дисциплинских тужилаца.
Оцењујући Правилa са формално-правног становишта, Уставни суд је утврдио да је овај оспорени акт донет од стране председника Републике као надлежног органа за његово доношење.
Када је у питању оспорена одредба члана 43. став 4. Правила, којом је утврђена надлежност војних дисциплинских судова за суђење лицима којима је престала служба у Војсци Србије, у складу са чланом 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије, Уставни суд није прихватио иницијативу из истих уставноправних разлога који су дати приликом образлагања уставности одредаба члана 146. ст. 2. и 3. наведеног Закона.
Будући да Уставни суд није нашао основа за покретање поступка поводом иницијативе, иницијативу није прихватио, сагласно одредби 53. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 36. став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) и члана 82. став 1. тачка 1. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић